Akcija Darujmo reč opevana u desetercu
Kreativni učenici su napisali pesmu u desetercu za akciju darivanja knjiga Darujmo reč. Pozvali su i nas da i mi poklonimo knjigu nekoj školi
Darujmo reč
začudi se i mlado i staro
kad odoše knjige u Biosku,
u Biosku, u maleno selo,
selo lepo kraj Užica grada,
kraj Užica, grada golemoga.
Zorica se Reči dosetila
iz Francuske pismo dostavila,
stiže knjiga u Srbiju slavnu.
Srbija je reči razumela
u darovnoj knjizi izdaleka,
pa se hitnu, u posao dade,
da maleno obraduje selo.
Pisci srpski čuše šta se smera,
Odal Mošo i Erić Dobrica,
osmesi im krase lepa lica,
svi što srce imaju golemo,
latiše se posla plemenitog,
da radosno bude svako selo,
da se srpstvo potvrdi dobrotom,
verom pravom, nebeskom lepotom.
Duše im se radosno javiše,
probudi se nada u čoveku,
probudi se i ljubav i vera.
I reč pođe, među decu dođe.
Medicinska, ime joj je glasno,
svakom poslu pristupa savesno.
Vanja, Goca, profesorke blage,
učenike svoje okupile,
besede im lekciju života,
da otkriju da jeste lepota –
kada srcem voliš i daruješ,
kad se Bogu na svemu zahvališ,
kad se suza u oku pojavi,
radosnica da izmeri veru,
snaga tvoja u ljudskosti leži.
Mudri đaci srca velikoga,
kada reči njine razumeše
zaigra im dobra duša njina,
zablista im osmeh i vrlina.
Knjige nose, sobom se ponose.
Nastavnici, bibliotekari,
službenici vredni i domari,
reči svetle u mraku videše,
vredne knjige dobro odabraše.
Puna škola darova je lepih,
sa svih strana pristigoše reči.
Tu, prvaci, poklanjaše dušom,
a lica im osmeh ukrašava,
dok na licu radost isijava,
svetlost neka ozari im čula,
Gospod dragi delo blagosilja.
Došlo vreme da se knjige nose,
da se deca u selu ponose.
Spakovaše knjige i darove,
sreća im je otvorila vrata,
sunce granu, zamirisa cveće,
u školu se, u Biosku kreće.
Kad se đaci mili ugledaše,
ruke šire, u lica se ljube,
i za zdravlje pitaju se redno.
Suza kanu, otvori se nebo,
osmeh laki sitno poskakuje,
pesme đaka začule se redom.
Slike slažu, Darku da pošalju,
Darku, borcu, za velika dela,
da sajt pravo oslikava delo
Medicinske škole iz Užica,
iz Užica grada golemoga,
kud se šeće i staro i mlado.
Iz Užica, malog Carigrada,
sa Đetinje, reke valovite,
Starog Grada i Crkvice stare,
a za ljubav, sreću, najmlađima.
Osmeh krasi decu iz Bioske,
knjige jesu najveće im blago,
hrle školi da nauče znanje,
bajke, priče, narodno predanje.
Nikad škola lepša nije bila,
knjigama je sebe obnovila,
učitelj’ma radost lica krasi,
radosni su dobri nastavnici.
Osta priča, u večnosti traje,
da se knjiga drugome daruje.
Pomalo je takijeh lepota,
k’o što jeste ovo njino delo.
Druženje je za pamćenje bilo,
o Zoki se puno govorilo,
njena vera donese im blaga,
otkrila se i ljubav i snaga.
Hvala Zoki i njenoj dobroti
što okupi oko knjiga ljude,
okrenu ih smislu i životu,
da u drugom otkriju lepotu,
da je sreća biti dobar čovek,
nek’ ostane u amanet dovek.
Pesmu u desetercu osmislili su učenici odeljenja prvog tri sa svojom profesorkom književnosti, Valentinom, posle časova obrade epskih narodnih pesama.