Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Gordost i Bogohuljenje na liturgiji i ispovesti – hulne pomisli u duši

 

Gordost i bogohuljenje

Kako nas demon zla sprečava na liturgiji i ispovedi da se očistimo greha bogohulnim pomislima koje dolaze od gordosti u nama. Gordost i bogohuljenje su povezani

 

 

O NEOPISIVIM  HULNIM  POMISLIMA

Pouka XXIII

 

Gordost i Bogohuljenje na liturgiji i ispovestiGore smo čuli da od zlog korena i zle majke proizlazi još gori plod: od pogane gordosti rađa se neopisiva hula. Stoga je i nju potrebno izneti na videlo, budući da nije nešto sitno. Ona je jedan neprijatelj i protivnik, koji je mnogo opasniji od svih drugih. Što je još gore, mi nismo u stanju da pomisli hule bez teškoća kažemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i žigošemo. Zato su mnogi često padali u očajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.

Ovaj sveokaljani demon često voli da i na samoj liturgiji, i u sami čas osvećenja Tajni, huli na Gospoda i na Svete Darove koji se prinose. To nam najjasnije i pokazuje da te bezakone, nepojmljive i neizrecive reči, u stvari, u nama ne izgovara naša duša, već bogomrzac demon, koji je zbačen sa neba zbog toga što je i tamo pokušao da huli na Gospoda. Jer, da su te nepristojne i nedolične reči zaista moje, kako se onda, primivši Dar, klanjam? Kako bih mogao u isto vreme da psujem i da blagosiljam?

Mnoge je ljude ovaj obmanjivač i upropastitelj duša dovodio često i do ludila. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako teško kao ova. Zato ona često sa mnogima dočeka i starost. A demonima i hulnim pomislima ništa tako ne daje snage u napadima na nas, kao to što ih neispoveđene gajimo i skrivamo u srcu.

Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reči nisu naše, već neprijatelja naših.

Pijanstvo je uzrok spoticanja, a gordost je uzrok nedostojnih pomisli. I mada onaj koji se spotaknuo nije kriv za samo spoticanje, za pijanstvo će svakako biti kažnjen.

Kad stanemo na molitvu, te nečiste i neizrecive pomisli ustaju na nas. Kad se molitva završi, one odmah odlaze. One se nerado upuštaju u borbu sa onima koji i ne obraćaju pažnju na njih.

Taj bezbožni duh ne samo što huli na Božanstvo i na sve što je Božije, već u nama izgovara i nepristojne i najsramnije reči, kako bismo ostavili molitvu ili pali u očajanje. Jer, ovaj zli i surovi tiranin mnoge ljude odvuče od molitve, mnoge od Svetih Tajni odvoji, nekima telo iznuri tugom, a druge postom izmuči, ne dajući im ni časa odmora. On to čini ne samo sa svetovnjacima, nego i sa ljudima koji vode monaški život, govoreći im stalno da im uopšte nema spasenja i da su bedniji od svih nevernika i mnogobošca.

Čovek koji hoće da se izbavi od duha hule koji ga uznemirava, neka dobro zna da za hulne pomisli nije kriva njegova duša, već sam nečisti demon, koji je rekao Gospodu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se (Mt.4,9). Zato i mi, prezirući ga i ne pridajući nikakav značaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: „Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom ću se klanjati i Njemu jedinome služiti (Mt.4,10). A muka tvoja i reč tvoja vratiće se na glavu tvoju, i na teme tvoje pašće hula tvoja u sadašnjem i u budućem veku (up. Ps.7,17)“.

Ko bi na neki drugi način hteo da pobedi demona hule, liči na čoveka koji bi pokušao da rukama svojim uhvati munju. Jer, kako da uhvati, kako da se raspravlja i bori sa onim koji odjednom, kao vetar uleće u srce, u magnovenju izgovara reč i odmah nestaje? Svi drugi protivnici stoje, prihvataju borbu, oklevaju i daju vremena onome koji hoće da ih napadne. A ovaj – ne! Naprotiv, tek što se pojavi, odstupa; tek što progovori, odlazi.

Taj demon često ima običaj da se vrti oko najprostodušnijih i najbezazlenijih po umu. Jer, oni se time uznemiravaju i zbunjuju mnogo više nego drugi ljudi. U njima se sve to zbiva, može se reći, ne po gordosti, nego po zavisti demona.

Prestanimo suditi i osuđivati bližnjega pa se nećemo plašiti hulnih pomisli. Prvo je uzrok i koren drugoga.

Kao što čovek, zaključan u kući, čuje reči onih koji napolju prolaze, mada sam s njima ne govori, tako i duša, boraveći u sebi i slušajući hule demona, oseća uznemirenje zbog onoga što govori onaj koji prolazi kroz nju.

Ko prezre ovog demona, oslobađa se i od strasti, a ko misli da vodi borbu s njim na neki drugi način, podleći će (980) mu konačno. Jer, ko hoće rečima da savlada duhove, liči na čoveka koji hoće da zaključa vetrove.

Jedan revnosni monah, zlostavljan od strane ovog demona, oko dvadeset godina iscrpljivaše svoje telo postom i bdenjem. No, pošto ne oseti nikakve koristi, napisa na hartiju svoju strast, te ode jednom svetom čoveku i dade mu je da pročita, bacivši se licem na zemlju tako da ni pogledati nije smeo u svetoga. A kada starac pročita to što je na hartiji bilo napisano, osmehnu se, podiže brata i reče: „Stavi ruku svoju, čedo, na moj vrat!“ Pošto je brat to učinio, veliki mu reče: „Neka taj greh bude na mome vratu, brate, bez obzira na to koliko je godina bio u tebi i koliko će još biti. Samo ti njemu nemoj pridavati nikakav značaj!“ Taj monah je posle tvrdio, da još nije bio ni izašao iz kelije starčeve, a strast je već bila isčezla. To mi je, sa zahvalnošću Hristu, ispričao upravo monah koji se nalazio u iskušenju.

Ko je odneo pobedu nad ovom strašću, proterao je gordost.

Odlomak iz knjige LestiviceSveti Jovan Lestvičnik.

1 komentar

Ostavite komentar