Medjunarodni sud pravde u Hagu i Vuk Jeremić
Hag i rasprava u Ujedinjenim nacijama koju pokreće Vuk Jeremić
Ujedaj Vuče!
“Ako mi i dalje ne razumemo svet u kome živimo, pa teramo kontru najmoćnijem, kako to sada čini Vuk Jeremić, onda ćemo uvek ubirati ovakve gorke plodove.” – Vesna Pešić, članak u Politici
Drugo je pitanje, ko je od nas spreman da teranje kontre prihvati kao nešto svoje. To pitanje otvara Pandorinu kutiju, u kojoj su sva zla, oličena u mnogo namenskih znakova pitanja, i sa svakog od njih visi po jedna etiketa. Svako od onih koji ne prihvataju, za sebe će pronaći odgovarajući znak pitanja, sa odgovarajućom etiketom. Na jednoj piše “interes” a sitnim slovima ispod neko je dodao “lični”, na drugoj piše “neznanje”, opet, tu je etiketa sa natpisom “ne tiče se to mene”, ili “nemam ništa sa tim”, i sve tako. Ali na svim etiketama, sa druge strane, piše isto – “strah”. Tako se i naša nacija, kao i sve druge, rascepila na dva potpuno različita sveta. Jedan koji se ne boji, i drugi koji se boji.
Teranje kontre je samo dokaz da je neko živ, uprkos “svetu” koji se danas pita za sve, pa i za to da li je pojedinac, običan čovek živ. Sreća je da postoji izbor. Izbor može biti dobar, ili loš. Dokazivanje da si živ, to je dobar izbor. Sve drugo je pristajanje na ono što propiše “svet”. Izbor nikako nije lak. Stvar je svakog ponaosob. Puno je onih znakova pitanja sa etiketama, teško je odoleti. Ali svi oni koji su se zakitili, svako sa svojim znakom pitanja, nisu tim kićenjem stekli pravo da maltretiraju one koji neće da se kite. Zato što je strah zakićenih lična stvar, kao četkica za zube ili prezervativ. Nemojte moje zube prati i moje organe “čuvati” vašim ličnim sredstvima, molim Vas.
“Posebno je pitanje zašto kod nas dobijaju šansu kavgadžije i nestabilne ličnosti, čije komplekse plaćamo velikim mukama celoga naroda.”
Ako do sada niste shvatili da bez kavgadžija ne bi bilo ni Vas, onda tu nema pomoći. Ali tada paušalne ocene o “nestabilnim ličnostima” i “kompleksima” služe samo za vređanje, a to je početak kavge. Pa tako, sve to izgleda funkcioniše kao ona Australijska sprava za lov na nojeve, ili šta već. Da, muke celoga naroda su nesporne, dok ima muka ima i naroda. “Svet” pokazuje druge namere, ukida muke tako što polako ali sigurno, ukida narode.
Nemam dilemu da Vuk Jeremić radi dobru stvar. Ako on nema strah, i meni je lakše da se sa svojim strahovima izborim. Ako su svi svesni da je situacija bolesna, da ne valja, da je nenormalna, nemoralna, buđava, i ako svi sležu ramenima, okreću glavu, govore “sve ste vi u pravu, ali…”, čemu napad na onoga što kaže ono što misli, glasno govori ono što vidi, i hoće nešto da popravi. Zasukao je rukave, gurnuo obe ruke u motor koji ima kvar, on će prvi da se izmasti, ne kuka, ne žali se, odvrće šrafove, ronda, hoće da motor radi normalno. A ne, mi bi svi da se vozimo kljakavim kolima, pa dok traje traje. Pa šta, neka se skrše kola, svi posle neće da se voze, jel? Važno je da se mi, dok trajemo, vozimo, što je bolje moguće. A posle, ma koga briga. E to je vrhunac onog straha, to je njegova nadogradnja, ta sebičnost, i sva ta perfidnost pod plaštom “sveta” i njegovih sladunjavih plodova, koji ostaše neubrani. Fuj.
I nisu kavgadžije opasne. Opasni su sebičnjaci, egocentrici, oni za koje je svet nastao onda kada su se oni pojavili i nestaće kada oni nestanu. Opasni su okićeni, što se uvek okrenu tako da im vetar duva u leđa, a sve vreme futrovani sobom i svojim “svetom”.
Nemam ja zabludu da su sve kavgadžije kul. Ili da nije bilo kavgadžija od kojih je bilo više štete nego koristi. Bitan je kontekst. Loša je potreba da se isforsiraju znakovi jednakosti, bez obzira na pitanje, okolnosti, povode, situacije. Pogotovo ako je u osnovi potrebe strah, sebičluk, podaništvo. To je moralna prostitucija. To je karakter “sveta”. Neću da se prostituišem, biram deset prstiju kao osnov svoje svrhe. Ni mozak ne prodajem. “Svetu” sam opet ostavio mogućnost-mogu da mi otfikare prste, izvade mozak. Samo jedno moraju da shvate, koliko god tako osakaćen da ličim na njih, to je samo privid. U meni čuči sakriven duh, što mi ga je tu sakrio moj otac, a njemu dao njegov otac, i tako dalje, i sve dalje.
Ujedaj Vuče, zato si Vuk. Ništa tu nije slučajno.