Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Moja otadžbina

Sastav iz srpskog jezika na temu Moja otadžbina

 

Godinama gledam i slušam kako moja otadžbina pati. Gledam i patim i sam. Slušam a ne mogu da pomognem. Jer moja je otadžbina na udaru sila spolja i iznutra. Moja se otadžbina cepa. Moju otadžbinu cepaju, spolja i iznutra.

Spolja moju otadžbinu cepaju oni koji imaju želju da svoju otadžbinu prošire na račun moje otadžbine. A iznutra se moja otadžbina cepa od onih koji hoće da žive u drugoj državi. Jer, svi oni ljudi i političari koji medju nama moju otadžbinu daju drugim zemljama i narodima, oni nemaju otadžbinu, oni imaju samo državu. Oni ne slušaju svog oca, svog dedu, oni gledaju samo sebe. Oni ne znaju šta je to otadžbina. Oni se za otadžbinu ne bore.

Njima je svejedno kako se zove država u kojoj žive. Da li je to Srbija, Kosovo, Jugoslavija, Evropa, Amerika, Nemačka, svejedno je. Oni samo hoće da sada oni sami žive bolje po svaku cenu. I zato su spremni da prodaju moju otadžbinu drugima. Spremni su da prodaju Kosovo, Vojvodinu, Sandžak, jer oni i ne znaju šta je to otadžbina. Za njih je sve to država. Za njih ne postoji sećanje na pretke, na rod i porodicu, sećanje na tradiciju. Oni misle da su mnogo pametni jer su videli svet i jer misle da tamo gde se bolje živi, tamo treba da bude i njihova država. Njihova država a ne otadžbina, jer oni ne znaju šta je to otadžbina. Moja otadžbina. Oni ne znaju šta je to porodica.

Moja porodica je i moja otadžbina. To je i Kosovo, i Vojvodina, i Šumadija, i Krajina, i Bosna, i Crna Gora, to su ognjišta gde su se grejali moji pretci i njihovi sinovi i kćeri, moji roditelji.

Ja nemam rezervnu otadžbinu. Moja je otadžbina samo jedna. Moja otadžbina je celovita Srbija.

Vidikovac planina Tara pogled na Drinu - photo Vlado MarinkovićFotografija: Planina Tara, vidikovac – photo by Vlado Marinković

.

MOJA OTADŽBINA

Aleksa Šantić

 

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad zemlje ove uboge i gole;

Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.

 

Ovdje, u bolu srca istrzana,

Ja nosim kletve svih patnji i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka

To je krv moja iz mojijeh rana.

 

U meni cvile duše miliona –

Moj svaki uzdah, svaka suza bona,

Njihovim bolom vapije i ište.

 

I svuda gdje je srpska duša koja,

Tamo je meni otadžbina moja,

Moj dom i moje rođeno ognjište.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: