Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Ravnoteža izmedju posla i privatnog života – kako napraviti balans karijere i kuće

 

Ravnoteža izmedju posla i privatnog života

Kako napraviti balans izmedju karijere i kuće. Da li je moguća ravnoteža između posla i privatnog života

.

Ravnoteža izmedju posla i privatnog života - kako napraviti balans karijere i kućeMislio sam da počnem sa jednostavnim zahtevom. Voleo bih da se svi vi, bedni slabići, zaustavite na trenutak i pogledate svoje jadno postojanje.

To je bio savet koji je Sveti Benedikt dao svojim zapanjenim sledbenicima u petom veku. Taj sam savet i sam odlučio da poslušam, kada sam napunio 40 godina. Do tada sam bio klasični korporativni ratnik – previše sam jeo, previše sam pio, previše naporno sam radio, zapostavljao sam porodicu. Odlučio sam da pokušam da preokrenem svoj život. Posebno, odlučio sam da se pozabavim trnovitim problemom ravnoteže između posla i privatnog života. Povukao sam se sa posla i proveo godinu dana kod kuće sa ženom i četvoro male dece. Ali sve što sam tokom te godine naučio o ravnoteži posao-privatni život, jeste da mi je prilično lako da balansiram kada nemam posao. Nije baš korisna veština, posebno kada ponestane novca.

Tako da sam se vratio na posao i poslednjih sedam godina provodim u borbi, proučavanju i pisanju o ravnoteži između posla i života. Želeo bih da sa vama danas podelim četiri zapažanja. Prvo je, ako društvo želi da zaista napreduje na ovu temu, moramo iskreno da razgovaramo. Ali problem je što toliko ljudi priča gluposti o ravnoteži između posla i života. Sve priče o fleksibilnom vremenu ili opuštenom petku ili očinskom odsustvu samo maskiraju srž problema, a to je da su neki poslovi i karijere u osnovi nespojivi sa smislenom, svakodnevnom uključenošću u život jedne mlade porodice.

Prvi korak u rešavanju svakog problema je prihvatanje realnosti situacije u kojoj se nalazite. A realnost društva u kome mi živimo je ta da ima na hiljade i hiljade ljudi koji žive živote u tihom, bolnom očaju, radeći dugo i naporno na poslovima koje mrze, da bi mogli da kupe stvari koje im nisu potrebne da bi oduševili ljude koje ne vole. Tvrdim da odlaženje na posao petkom u farmerkama i majici uopšte ne prodire u srž problema.

Drugo zapažanje koje želim da podelim, je da moramo da se suočimo sa istinom da nam vlade i korporacije neće rešiti ovaj problem. Trebalo bi da prestanemo da gledamo napolje; na nama kao individuama je da preuzmemo kontrolu i odgovornost za vrstu života kakav želimo da vodimo. Ako ne kreirate svoj život, neko drugi će ga kreirati umesto vas i možda vam se neće dopasti njihova ideja ravnoteže. Naročito je važno – ovo se ne emituje na internetu, zar ne, otpustiće me – izuzetno je važno da kvalitet svog života nikada ne stavite u ruke komercijalnih korporacija. Ne govorim ovde samo o lošim kompanijama – klanicama ljudskih duša, kako ih nazivam. Govorim o svim kompanijama. Jer su komercijalne kompanije u osnovi napravljene tako da vam uzmu što više i da se izvuku s tim. To im je u prirodi, u njihovom DNK, to im je posao – čak i dobre kompanije sa dobrim namerama. S jedne strane, uvođenje prostorija za decu u kancelarije je divno i prosvetljeno. S druge strane, to je noćna mora; to samo znači da provodite više vremena u prokletoj kancelariji.

Moramo da budemo odgovorni za postavljanje i održavanje granica koje želimo u svojim životima.

Treće zapažanje, moramo biti oprezni kada biramo vremenski okvir na osnovu kog procenjujemo ravnotežu. Pre nego što sam se vratio na posao, posle godine provedene kod kuće, seo sam i ispisao, korak po korak, detaljan opis savršeno izbalansiranog dana kakvom sam težio. Izgledao je ovako: Probudim se odmoran, posle dobro prospavane noći. Imam seks. Prošetam psa. Doručkujem sa ženom i decom. Opet imam seks. Odvezem decu u školu na putu do posla. Radim tri sata. U pauzi za ručak bavim se sportom sa prijateljem. Radim još tri sata. Sretnem se s nekim drugarima u baru na večernjem piću. Odvezem se kući na večeru sa ženom i decom. Meditiram pola sata. Imam seks. Prošetam psa. Opet imam seks. Idem na spavanje. Šta mislite, koliko često imama takav dan?

Moramo biti realni. Ne možete sve postići u jednom danu. Moramo da produžimo vremenski okvir na osnovu kog procenjujemo ravnotežu u životu ali to moramo da uradimo na takav način da ne upadnemo u zamku onoga „Živeću kad se penzionišem, kad deca odu od kuće, kad se razvedem, zdravlje mi je sve gore, nemam više prijatelja niti me išta zanima.“ Dan je previše kratak, kad se penzionišem previše dug. Mora postojati srednji put.

Četvrta napomena: Moramo ravnoteži da pristupimo na uravnotežen način. Prošle godine me je posetila jedna prijateljica – ne smeta joj što ovo pričam – posetila me je prijateljica i rekla, „Najdžel, pročitala sam tvoju knjigu. Shvatila sam da mi je život potpuno neuravnotežen. Posao potpuno dominira. Radim 10 sati dnevno, putujem na posao 2 sata dnevno. Sve moje veze su propale. U mom životu ne postoji ništa drugo osim posla. Odlučila sam da se saberem i rešim to. Upisala sam se u teretanu.“

Ne želim da se rugam, ali biti utreniran kancelarijski pacov 10 sati nije veći balans, nego utreniranost. Koliko god su fizičke vežbe dobre, postoje i drugi delovi života. Tu je intelektualna strana, emotivna strana, spiritualna strana. I mislim da, da bismo bili uravnoteženi, moramo voditi računa o svim tim poljima – ne samo o 50 trbušnjaka.

To može biti obeshrabrujuće. Jer, ljudi kažu, „Dođavola druže, nemam vremena za treniranje; ‘oćeš da idem u crkvu i da zovem mamu.“ I razumem ih. Potpuno razumem koliko je to obeshrabrujuće. Ali jedan događaj od pre nekoliko godina je promenio moje gledište. Moja žena, koja je danas tu negde u publici, me je pozvala na posao i rekla, „Najdžel, moraš da pokupiš najmlađeg sina, Harija, iz škole.“

Jer ona je morala te večeri da bude na drugom mestu sa ostalo troje dece. Otišao sam sa posla sat vremena ranije tog dana i pokupio Harija na kapiji škole. Odšetali smo do lokalnog parka, zabavljali se na ljuljaškama, igrali neke blesave igre. Potom smo prošetali uzbrdo do kafea, podelili picu i čaj, onda se spustili do kuće, okupao sam ga i obukao mu njegovu Betmen pidžamu. Potom sam mu pročitao jedno poglavlje iz knjige „James and the Giant Peach“, od Roalda Dala. Onda sam ga stavio u krevet, ušuškao ga, poljubio ga na čelo i rekao, „Laku noć, drugar„, i izašao iz sobe.

Dok sam izlazio iz njegove sobe, rekao je, „Tata?

Rekoh, „Da, druže?“

Rekao je, „Tata, ovo je bio najbolji dan u celom mom životu.“

Nisam ništa uradio, nisam ga vodio u Diznilend ili mu kupio „Playstation“.

Suština ove priče je da su male stvari bitne. Biti uravnoteženiji ne znači doživeti dramatičan preokret u životu. Najmanjim investicijama na pravim mestima, možete radikalno promeniti kvalitet svojih veza i kvalitet svog života. Štaviše, mislim da to može promeniti društvo. Jer ako bi više ljudi to radilo, promenili bismo društvenu definiciju uspeha, od moronski jednostavne ideje da onaj sa najviše novca pobeđuje kad umre, do promišljenije i izbalansiranije definicije toga kako izgleda dobar život. Po mom mišljenju, to je ideja vredna širenja.

Najdžel Marš
. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.

Ostavite komentar

Ostavite komentar