Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Timočka buna – vojska, oružje i seljaci, radikali i naprednjaci

 

TIMOČKA BUNA 1883.GODINE

Timočka buna i vreme kada se oružje branilo životom

 

„Tri stvari pametan čovek svima pokazuje, a nikada nikome ne daje: ženu, pušku i vlast“

Knez Miloš Obrenović (1859)

 

Timočka buna je čuvena narodna pobuna iz 1883. godine, koja je imala veoma interesantnu političku, ali i vojno-tehničku pozadinu. Podstaknuti filmom Žike Mitrovića Timočka buna, iz 1983. godine, jednim od retkih filmova snimljenih o događajima iz srpske istorije pre 1945, u ovom članku pokušali smo da uzroke i povode Timočke bune približimo savremenim čitaocima.

Vojna organizacija u Srbiji do 1883. godine

Timočka buna - oružje i seljaci, radikali i naprednjaciPrvobitna vojna organizacija u Srba bila je plemenska, a vojna obaveza opšta. Od sredine IX do kraja XI veka, u vreme dinastija Vlastimirovića i Vojisavljevića, vojno uređenje Srbije počinje da se organizuje po uzoru na Vizantiju. U doba Nemanjića postojale su tri vrste vojske. Baštiničku vojsku okupljali su i organizovali lokalni feudalci a pronijarsku vojsku okupljali su pronijari koji su zemlju dobijali od vladara, a sa zemljom i vojnu obavezu prema kralju (caru). Najamničku (stajaću, profesionalnu) vojsku pod direktnom komandom vladara, činili su pretežno strani plaćenici. U vreme kralja Milutina, nju su činili laki konjanici sa istoka – Kumani, Oseti ili Tatari, dok su najamnici iz vremena kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana bili teški oklopnici iz Nemačke.

Uoči I Srpskog ustanka, 1796. određivani su kontingenti srpskih trupa po nahijama, za potrebe turskih pohoda. U toku Prvog ustanka (1804-1813), ustanička vojska je bila teritorijalnog tipa, a vojnici su okupljani „pod barjak“ za pojedine bitke. Postojali su i tzv. „bećari“ („momci“) – stalna telesna garda Vrhovnog Vožda i pojedinih vojvoda, kao neka vrsta stajaće vojske. Dva puta se, 1808. i 1811. pokušavalo sa uspostavljanjem prave stajaće vojske (tzv. Regularne vojske – „Regulaša“), ali je ovaj proces ometala nepovoljna vojno-politička situacija na terenu. Tako je Srbija u Drugi ustanak 1815. dočekala sa narodnom ustaničkom vojskom.

Narod, koji se i pre i za vreme ustanka samostalno naoružavao, ostao je u posedu svog oružja i posle raspuštanja ustaničke vojske 1815. godine. Do 1825. u Miloševoj Srbiji postojala je samo naoružana policija („Panduri“), ali se zbog čestih ustanaka protiv Miloševe vlasti i opasnosti od novih narodnih pobuna, počelo sa stvaranjem stajaće vojske („Upisni panduri“), a već 1837. u Požarevcu sa radom počinje „Knjaževsko serbska voena Akademija“.

Ustavobranitelji su već 1839. godine raspustili Miloševu stajaću vojsku i osnovali Garnizono voinstvo – stajaću vojsku garnizonsko-graničarskog tipa i milicijskog karaktera, ne profesionalnu, ali mnogo organizovaniju i obučeniju od narodne ustaničke vojske.

Narodna vojska se ponovo javlja kada se 1848. okupljaju dobrovoljci koji, pod komandom Stevana Knićanina, ratuju u Vojvodini, u toku Mađarske revolucije. Opasnost od rata sa Austrijom naterala je Srbiju da posle 1852. godine, pored Garnizonog voinstva organizuje i narodnu vojsku.

U okviru vojnih reformi kneza Mihaila i francuskog pukovnika Ipolita Mondena, sa kojim francuski uticaj u srpskoj vojsci smenjuje ruski uticaj, vojska je dvojno organizovana. Od 1863. godine pored Garnizonog voinstva (kasnije Stajaće vojske) od maksimalno 5.000 vojnika, uvedena je i Narodna vojska milicijskog tipa, sa opštom vojnom obavezom od 20-50 godine života, podeljeni u dva poziva, koja je brojala preko 100.000 pripadnika (obveznika). Narodna vojska nije bila plaćena, okupljala se povremeno radi vežbi i obuke, naoružavala ju je država o svom trošku, a njeni obveznici su oružje držali i kod svojih kuća. Pored stvaranja „Narodne vojske za odbranu zemlje i prava kneževstva“ (kako je glasio pun naziv narodne vojske), osnovano je i Ministarstvo voeno ( a prvi ministar odbrane postao je sam Ipolit Monden), napisan je Zakon o ustrojstvu vojske (1864) i počeo je da izlazi prvi vojni časopis „Vojin“. Sve ovo trebalo je da pripremi Srbiju za buduće oslobodilačke ratove protiv Turske. Vojska od preko 100.000 ljudi, koju je mobilisala država od nešto preko 1.000.000 stanovnika, učinila se čuvenom Otu fon Bizmarku kao „jež iz koga štrče bajoneti“.

I pored pobede Srbije u II Srpsko-turskom ratu 1877/78 godine, oslobođenja južnih krajeva Srbije (Niš, Pirot, Leskovac, Vranje) i dobijanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine, Narodna vojska je pokazala svoje mnogobrojne manjkavosti. Borila se izuzetno hrabro i sa velikim nacionalnim i patriotskim raspoloženjem, ali je bila loše naoružana, nedovoljno opremljena i obučena. Ovi nedostaci, ali i politička (dinastička) nepouzdanost Narodne vojske, presudili su njenom postojanju. Koncepciju narodne vojske najviše su podržavali opozicioni Radikali, kao tradicionalniji i jeftiniji vid vojnog organizovanja, a zapravo imajući jak oslonac svoje populističke politike upravo u narodnoj vojsci i naoružanom narodu. Uoči izbijanja Drugog Srpsko-turskog rata, 25. novembra, 1877. godine, izbila je tzv. Topolska buna. U jednom od bataljona narodne vojske skoro 300 vojnika, podoficira i oficira (više od polovine) odbilo je da položi zakletvu knezu Milanu Obrenoviću. Pobunjenici su zauzeli Topolu u nameri da prošire ustanak, svrgnu kneza Milana i u zemlju vrate kneza Aleksandra Karađorđevića. Buna je ugušena četiri dana kasnije, 29. novembra, a od 70 uhapšenih vođa, 23 je osuđeno na smrt i streljano.

Vojne reforme kralja Milana

Knez (1868-1883) i kralj (1883-1889) Milan Obrenović IV, najveći je reformator Srpske vojske. Deo reformi sprovodio je u vreme dok je vladao Srbijom (1878-1889), a deo u vreme kada ga je sin, kralj Aleksandar Obrenović V, postavio na čelo vojske (1898-1901).

Odmah po svršetku Drugog Srpsko-turskog rata 1878. godine, Milan je počeo da uvećava kontingent profesionalne, Stajaće vojske, ali se, pre svega zbog skupoće, od te ideje ubrzo odustalo. Potom se sa dotadašnjeg dvojnog sistema profesionalna (stajaća) – narodna vojska (milicija), prelazi na sistem popune oružanih snaga opštom vojnom obavezom od 20 do 50 godina strarosti, sa dvogodišnjim vojnim rokom (služenje u kadru) i organizovanjem rezerve u tri poziva. Prvi poziv činili su Stalni kadar – profesionalni oficiri i podoficiri i vojnici na odsluženju dvogodišnjeg vojnog roka, kao i Aktivna vojska – rezerva stalnog kadra sa obveznicima do 30 godina starosti. Drugi poziv činili su rezervisti Prvog poziva od 31 do 37 godina starosti, a Treći poziv, koji bi se mobilisao samo u krajnjoj nuždi , činili su obveznici od 38 do 50 godina starosti. Tako je Kraljevina Srbija mogla da mobiliše pet divizija Prvog poziva (više od 20.000 vojnika stanog kadra i više od 80.000 obveznika aktivne vojske), pet divizija Drugog poziva (više od 50.000 vojnika) i 60 bataljona Trećeg poziva (više od 50.000 vojnika) tj. više od 200.000 vojnika ukupno.

Ovakva organizacija Srpske vojske ozakonjena je Zakonom o ustrojstvu vojske iz januara 1883. godine. To je bila neminovnost i potreba tog vremena i omogućavalo je bolju opremljenost i obučenost vojske. Na taj način bile su organizovane vojske susednih država, kao i vojske nekih drugih evropskih država. Naravno, ovakva organizacija je ukidala negdašnju Narodnu vojsku, oslonac Narodne radikalne stranke, dok je kralj Milan, umesto dotadašnje Stajaće vojske od 5.000 vojnika, sada imao Stajaću vojsku od 20 do 100.000 vojnika, koju je koristio kao politički oslonac, pre svega u borbi protiv radikala.

Zakonom o Ustrojstvu vojske iz 1890. godine, Prvi poziv postaće Redovna vojska, a Drugi i Treći poziv su postali Prvi i Drugi poziv Narodne vojske. Treći poziv je obuhvatao obveznike stare od 50 godina i mobilisao se samo u krajnjoj nuždi (kao na primer u Prvom svetskom ratu). Nova Narodna vojska je bila narodna gotovo samo po imenu. Viši komandni kadar (do komandanta bataljona) činili su tzv. pozivni (profesionalni, aktivni ili redovni) oficiri, a samo niži kadar su popunjavali tzv. rezervni oficiri. U početku je bilo predviđeno da obveznici nove Narodne vojske oružje drže kod svojih kuća, ali im novo oružje nikada nije bilo predato, osim u slučajevima obveznika pojedinih graničnih jedinica.

Srpska vojska nije uspešno „debitovala“ u Srpsko-bugarskom ratu, dve godine kasnije (1885), ali razlog tome nije bila njena nova organizacija. Nejasni i nacionalno nenadahnuti ratni ciljevi, kunktatorno komandovanje kralja Milana, njegov strah od šire mobilizacija i naoružanog naroda, kao i problemi sa snabdevanjem trupa, doprineli su srpskom debaklu. Vojska, koju je reformisao kralj Milan, svrgnuće 1903. godine njegovog sina Aleksandra i dinastiju Obrenović sa vlasti i na presto će dovesti kralja Petra I Karađorđevića. Ista vojska slavno i pobedonosno će učestvovati u dva Balkanska i Prvom svetskom ratu (1912-1918) i biće značajan činilac društvenog, političkog, kulturnog i prosvetnog života Srba krajem XIX i početkom XX veka.

Narodna radikalna stranka

Narodna radikalna stranka je jedna od prve tri srpske političke stranke formirane 1881. godine, uz Liberalnu i Naprednu stranku. Radikali su se u unutrašnjoj politici zalagali za stalnost rada i puno zakonsko pravo Narodne skupštine, slobodne, tajne i neposredne izbore, parlamentarno uređenje države, slobodu javne reči i izražavanja, smanjenja birokratskog aparata i niže poreze, jačanje lokalne samouprave i očuvanja Narodne vojske. U spoljnjoj politici radikali su se zalagali za saradnju balkanskih naroda (pre svega Srbije sa Crnom Gorom i Bugarskom) u cilju nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja od turskog ropstva. Narodna radikalna stranka bila je proruski orijentisana i bliska kraljici Nataliji Obrenović, a u sukobu sa austrofilskom politikom kralja Milana i Napredne stranke.

Na početku svoje istorije radikali su bili izričito populistička stranka. Njeno članstvo činili su seljaci, sitna buržoazija – trgovci i zanatlije iz unutrašnjosti, i mladi sa slobodoumnim idejama. Zbog niskog socijalnog statusa prvobitnog članstva, u narodu su ih zvali i „bezgaćani“. U prvim godinama postojanja radikali su vodili levičarsku politiku, blisku socijalističkim pa čak i anarhističkim idejama Mihaila Bakunjina (1814-1876). Radikalsko-socijalističkoj grupaciji su posle 1868. godine pripadali i Svetozar Marković i Nikola Pašić. Od leve, Markovićeve struje, formirana je 1903. godine Srpska socijaldemokratska partija, a od desne, Pašićeve struje, 1881. Narodna radikalna stranka.

Narodna radikalna stranka izdavala je listove „Samouprava“ i „Odjek“. Sve do abdikacije kralja Milana 1889.godine radikali su bili žestoka opozicija režimu. U vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, povremeno su učestvovali u vlasti (1887/88, 1891 i 1901. godine), što je dovelo do odvajanja jednog krila nazvanog Samostalna radikalna stranka. Preovlađivanje srednje buržoazije u rukovodstvu Radikalne stranke dovelo je do pomeranja njene politike u desno, ali je NRS očuvala svoje široko uporište u narodu. Od 1903. do 1918. godine radikali su bili neprekidno na vlasti i predstavljali su najjaču srpsku političku stranku iako su postali daleko manje narodni i manje radikalni nego ranije.

Nikola Pašić (1845-1926), jedan od osnivača i dugogodišnji vođa NRS, morao je da emigrira u toku Timočke bune 1883.godine. Amnestirao ga je kralj Aleksandar 1889. godine. Bio je čak i predsednik jedne od brojnih Aleksandrovih vlada (1891/92), a posle dolaska na vlast dinastije Karađorđević, Pašić je još četiri puta bivao premijer: 1904/05, 1906-1908, 1909-1911 i 1912-1918. godine i proveo je Srbiju kroz neke od najdramatičniji događaja s početka XX veka.

Narodna radikalna stranka nastavila je da postoji i u Kraljevini SHS i u Jugoslaviji (1918-1945), u različitim oblicima organizovanja i sa razlličitim frakcijama. Likvidirana je tek 1945. godine, dolaskom na vlast komunista. Neki preživeli pripadnici NRS i potomci negdašnjih radikala pokušali su, bez uspeha, da obnove njen rad 1990. godine.

Naoružanje vojnika i oficira Kneževine i Kraljevine Srbije 1867-1883.

U vreme postojanja Narodne vojske (1862-1883) oficiri Stajaće vojske su o svom trošku nabavljali lično naoružanje – revolvere i municiju. Starešine Narodne vojske revolverima je snabdevala država, kao i vojnike puškama, i oni su lično naoružanje držali kod svojih kuća. Lično vatreno naoružanje nije bilo tipski unifikovano.

Srpska vojska je 70-tih i 80-tih godina XIX veka koristila pretežno belgijske i švedske revolvere sistema Frankot-Lefoše (Francotte-Lefaucheaux) M-1871, kalibra 11mm, austrougarske revolvere sistema Gaser (Gasser) M-1870 i M-1870/74, takođe kalibra 11mm, kao i neke druge revolvere sličnog sistema i istog kalibra koje su, pretežno u Beogradu, prodavali brojni liferanti stranih proizvođača.

Spomenuti revolveri bili su izuzetno kvalitetni vojni revolveri, moderni i snažni. I Frankot-Lafoše i Gaser su bili revolveri sa jedinstvenim metkom sa metalnom čaurom sa centralnim paljenjem. Bili su to revolveri dvostrukog djstva (tzv. DA – double action revolvers) sa izbijačem čaura sa strane cevi i vratancima (kapijom) za punjenje doboša. Ovaj sistem je još 1865. godine patentirao belgijski konstruktor Ogist Frankot i primenio ga na Lefošeovim revolverima. Kasnije je ovaj pouzdan i jednostavan sistem primenjen i na Gaserovim revolverima. Revolveri Frankot-Lefoše bili su u naoružanju mnogih skandinavskih država, inače poznatih po odabiru izuzetno kvalitetnog naoružanja, dok su Gaserovi revolveri bili u naoružanju Austrougarske i Crne Gore.

Pokušaj unifikacije službenih revolvera u Srbiji propao je 1875. godine. Srbija je želela da nabavi 2.500 američkih revolvera Smith&Wesson M-1869, poznatijih kao Ruski Smit i Veson, u kalibru .44 Smith&Wesson Russian (11,17mm). Bio je to izuzetno kvalitetan, snažan, pouzdan i moderan vojni revolver sa cevi na prelamanje i automatskim izbijačem čaura iz doboša (svih istorvremeno). Oduševljeni ovim omiljenim revolverom Bafalo Bila, Rusi su 70-tih i 80-tih godina XIX veka kupili više od 150.000 primeraka (u tri različita tipa) za svoju vojsku. Sličnim modelom bila je baoružana i vojska Otomanske imperije. Zbog zauzetosti proizvodnjom za rusku carsku armiju, Smith&Wesson je svojevremeno izgubio primat na američkom tržištu koji je preuzeo Colt i nikada ga nije povratio. Koliko je ovaj model Smit i Vesona bio kvalitetno oružje dovoljno kazuje podatak da su nemački vojnici pronalazili ovo oružje kod pojedinih zarobljenih pripadnika III poziva Crvene armije. Zaplenjeni primerci bili su stari i po 75 godina ali u perfektnom stanju – kao da su novi.

Nažalost, Srbija je odustala od kupovine Ruskog Smit i Vesona zbog previsoke cene. Unifikaciju službenog revolvera izvršio je tek Kralj Aleksandar Obrenović nabavkom belgijskog Nagana (Nagant) M-1891 Srpski, kal.7,5mm (tzv. vojno-državni Nagan). Bio je to, u tom trenutku, jedan od najboljih revolvera sveta. Dvanaest godina kasnije, hicima iz tih revolvera ubijeni su kralj AleksanDar i kraljica Draga. Mnogi primerci ovog revolvera korišćeni su na jugoslovenskim prostorima još u vreme Drugog svetskog rata.

Zbog nedostatka novca, Srbija nije imala sreće ni početkom druge polovine XIX veka sa unifikacijom pušaka. Skupoća ju je odvratila od nabavke izvanredne britansko-američke puške sistema Martini-Henry M-1871 Mark I, kalibra 11,43mm. Nju je u naoružanju imala britanska vojska i decenijama je njome uspešno čuvala „Carstvo u kome sunce nikada nije zalazilo“. Bila je to jedna od najboljih, ako ne i najbolja blok jednometka svog vremena.

Verovatno se iz istih, finansijskih razloga odustalo i od nabavke ruskih pušaka Berdan 1 i 2 (M-1867 i M-1871). Srbija se odlučila za jeftinije rešenje. Prvo je 1867. godine u Arsenalu u Donjem gradu Beogradske tvrđave i u Lafetarnici u Kragujevcu, 15.000 pušaka sprednjača kapislara prepravljeno u jednometne ostraguše sa uzdužno-valjkastim zatvaračem, sistema Green M-1867, kalibra 13,9 i 14,9 mm. Četiri godine kasnije je još 35.000 kapislara prednjala prepravljeno na još bolji i savršeniji sistem Pibodi (Peabody) M-1870, kal. 13,9 i 14,9, sa kladastim monolitnim blok zatvaračem. Na Pibodijevom sistemu, patentiranom u SAD još za vreme Američkog građanskog rata, 1862. godine, bila je bazirana i spomenuta Martini-Henry puška pa se zbog toga često zove Peabody – Martini-Henry puška. Na Grinov i Pibodijev sistem prepravljane su različite puške sprednjače, pa otuda i različitost u kalibru i spoljnjem izgledu konvertovanih pušaka. Konvertovane puške M-1867 i M-1870 nazivane su u narodu Grinovke i Pibodovke (ili Piboduše), a pibodovka još i „kašikara“, zbog produženog dela zatvarača koji je podsećao na ovaj deo escajga.

Puške Grin i Pibodi bile su solidno oružje, a i finansijski, u tom trenutku najisplativije rešenje. Međutim, u ratovima 1876-1878, one su se pokazale inferiornije od turskih pušaka. Turci su, naime, naoružali armiju puškama Martini-Henry M-1871. Upravo onim puškama koje Srbija nije mogla da nabavi zbog njihove visoke cene. Oni su u naoružanju imali i sedamnaestometne repetirke Vinčester (Winchester) M-1866, kal. 44 Henry Rim Fire. Ova puška velike vatrene moći, mada kraćeg dometa, poznata nam iz vestern kenematografije, nastala je iz repetirke Henry M-1860, koja je svojevremeno testirana u srpskoj vojsci, ali odbijena zbog cene i kraćeg dometa zrna. Deo turskih Vinčesterki, zaplenjenih u Prvom Srpsko-turskom ratu 1876/77, Srbi su koristili u Drugom Srpsko-turskom ratu 1877/78.

Zbog inferiornosti Grinovki i Pibodovki, Srbija je već 1878. godine krenula u traganje za novom vojnom puškom. Na konkursu Srpske vojske učestvovalo je 20 stranih proizvođača i tri domaća konstruktora. Komisija, na čijem je čelu bio pukovnik Kosta Koka Milovanović, odlučila se za nemačku pušku Mauser M-1878. kal. 11,15x60mmR (11,15mm je kalibar zrna, 60mm je dužina čaure, a R je oznaka da se radilo o čauri sa ivicom dna širom od prečnika same čaure, prim.aut.). Pukovnik Milovanović (1847-1905) bio je talentovani oficir i vojni konstruktor, profesor na Vojnoj akademiji u Beogradu i autor čuvenog priručnika „Artiljerija“ iz 1879.godine. On je predložio Nemcima brojna poboljšanja na puški Mauser, pa je ona usvojena u naoružanje srpske vojske kao Mauser-Milovanovic (ili Mauser-Koka) M-1878/80. Na predlog pukovnika Milovanovića i kalibar je promenjen u novi, mnogo efikasniji metak 10,15x63mmR Koka- Mauser (ili M78 Serbien). Jedino nije usvojen predlog pukovnika Milovanovića da se ovoj jednometki sa obrtno-čepnim zatvaračem ispod cevi doda tubularni magacin i ona tako pretvori u višemetku. I ovaj predlog otpao je, naravno, zbog finansija. Srbija je 1881. godine naručila 100.000 pušaka M-1878/80, a municiju je kupovala u Nemačkoj i delimično proizvodila u Kragujevcu. Inovaciju pukovnika Milovanovića sa tubularnim magacinom Mauzer je primenio nekoliko godina kasnije i stvorio pušku Mauser-Milovanovic M-1884. Srbija je tada naručila 4.000 ovih pušaka sa cevastim magacinima za 5 ili 7 metaka (karabin i vojnička puška).

Takozvana Kokinka M-1878/80, a pogotovo M-1884, bile su, uz francusku pušku Lebel M-1886, među najboljim puškama svog doba. Međutim, Kokinka je, pogotovo ona jednometna, usled brzog razvoja vojne tehnike, veoma brzo postala inferiorna. Zato ju je Kraljevina Srbija već krajem XIX veka zamenila novom puškom Mauser M-1899 (M-1899/07/08) kal.7mm. Kasnije je deo povučenih Kokinki prerađen na novi kalibar 7 mm, dobio oznaku M-1880/07 i korišćen je u pozadinskim jedinicama. Nova Mauzerka bila je gotovo savršena puška za svoje vreme. Njome su Srbi izvojevali svoje najveće pobede u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, do 1916.godine. Koliko su srpski vojnici voleli ovu pušku dovoljno kazuje podatak da su, prilikom prenaoružavanja francuskim puškama Lebel M-1907/15, na Solunskom frontu, srpski vojnici pre predaje Mauzerki plakali i ljubili svoje stare puške.

Kriza sa razoružavanjem

Kada je 1883. godine u Srbiju pristigla većina poručenih pušaka Mauser-Milovanovic M-1878/80, njima je trebalo naoružati I poziv, dok su Grinovke i Pibodovke ostale u naoružanju konjice I i II poziva, pešadije i drugih rodova II poziva, kao i u naoružanju pozadinskih službi. Grinovke i Pibodovke su potpuno povučene iz naoružanja tek 1902. godine, a 1906. godine izložene su javnoj prodaji.

U naredbi ministra vojnog AH 1595 od 1. jula 1882. godine konstatovano je, između ostalog, da starešine Narodne vojske privatno upotrebljavaju revolvere sa priborom koji su im izdati za vreme ratova 1876/78. godine i da su oni usled toga „oružje ruinirali“. Možemo pretpostaviti da su se u sličnom stanju često nalazile i puške u posedu obveznika Narodne vojske, pogotovo što su one često korišćene u lovu i svadbarskom šenlučenju. Srbi su narod koji mnogo voli oružje, ali nisu dobri poznavaoci oružja. O tome dosta govori „narodna“ pesma iz sr. XX veka „Mom Tompsonu, ime mu je Brno, mnoge majke zavio u crno…“ (Tompson – američki automat iz 1921. godine i iz II Svetskog rata, a Brno – češka fabrika oružja, nemaju nikakvih dodirnih tačaka, prim. aut.). Srbi svaki automatski pištolj zovu Parabelum, Luger ili Valter, eventualno Bereta. Gotovo svako ko je služio vojsku krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, i pritom dužio automat Zastava M-56, zakleće vam se da je „u armiji imao Šmajsera“. Srbi i pored bogate vojne tradicije često bahato i nemarno barataju oružjem i ne vole da ga održavaju.

Spomenuta naredba AH 1595 naređuje da se revolveri Francotte-Lefaucheaux M-1871, Gasser M.1870 i M.1870/74 i slični „oduzmu od oficira narodne vojske, oprave, očiste i do daljnjeg čuvaju u oružnim magacinima.“

Kada su Kokinke pristigle u Srbiju, Grinovke i Pibodovke su pretežno prebačene u II poziv Propisom A/S br.2341 od 18.jula 1883. godine. Na osnovu tog propisa 25. jula 1883. godine Ministar vojni izdao je Naredbu FN br. 3973 kojom se naređuje da se Grinovke i Pibodovke oduzmu od obveznika II poziva Narodne vojske i prebace u magacine radi „reparacije, konzervacije i čuvanja“.

Ma koliko narod nije vodio računa o poverenom mu oružju i ma koliko modernizacija vojske i štednja opravdavali ovaj čin, on je izazvao burnu reakciju. Ovo je prvi put da se Srbima, od početka sticanja slobode 1804. godine, oduzima pravo na posedovanje oružja. Turci su još 1815. godine ostavili Srbima pravo da budu naoružani. Sulejman-paša Skopljak nije uspeo da oružje od Srba oduzme silom, Huršid-paša nije uspeo da ih privoli da sami predaju oružje, dok Marašli Ali-paša to nije ni pokušavao. Prema predanju, Marašlilja je knezu Milošu eksplicitno kazao: „Budite vi sultanu pokorni, pa nosite i topove za pojasom.“

Srbi su oružje smatrali garancijom teško stečenih sloboda. Onih sloboda koje su krvavo otimali od Turaka ali, nažalost, i od domaćih vlastodržaca. Oduzimanje oružja od Narodne vojske, u zapaljivoj političkoj atmosferi koju su stvorili sukobi kralja Milana i naprednjaka s radikalima, bilo je varnica koja je dovela do izbijanja Timočke bune.

Timočka buna 1883.

Uzroci izbijanja Timočke bune ležali su u autokratskim težnjama Kneza Milana Obrenovića IV i njegovoj nameri da se obračuna sa populističkom Narodnom radikalnom strankom čija je popularnost vrtoglavo rasla 1881-1883. godine.

U toku 1882.godine nekoliko puta su održani parlamentarni izbori na kojima su svaki put pobeđivali radikali. Kralj nijednom nije hteo da im poveri mandat za sastav vlade, pa su radikali pribegavali opstrukciji, dajući ostavke na poslanička mesta i tako izazivali nove izbore na kojima bi ponovo odnosili pobedu. na kraju je kralj Milan mandat poverio nestranačkoj ličnosti, poznatom, nezavisnom birokrati i bivšem policajcu, odanom dinastiji Obrenović, Nikoli Hristiću. Hristić je skupštinsku većinu obezbedio pozvavši u narodnu skupštinu, umesto radikalskih poslanika, njihove protivkandidate, koji su izgubili izbore. Njih su u narodu šaljivo zvali „dvoglascima“, jer su neki od njih na poslednjim izborima dobili samo 2 glasa. Posle izbora vlade, Narodna skupština se više i nije sastajala. To je bila priprema za uvođenje ličnog režima kralja Milana.

Istovremeno se vodio buran sukob oko pitanja novog Ustava. Dok su kralju naklonjeni naprednjaci želeli ustav koji bi napravio ravnotežu izmedju Parlamenta i kralja, radikali su želeli liberalni ustav koji bi sasvim ograničio prava vladara i maksimalno proširio ovlašćenja Skupštine. Kralj Milan je bio protiv promene važećeg, konzervativnog, Ustava iz 1869.godine. Bio je skloniji ukidanju Ustava i Parlamenta i uvodjenju ličnog režima, nego ustavnim ustupcima.

Neposredni povod izbijanja Timočke bune bio je početak oduzimanja naoružanja od obveznika Narodne vojske. Buna je izbila u Timočkoj krajini, sredinom 1883. godine, u Crnorečkom, Aleksinačkom, Knjaževačkom i Krajinskom okrugu, sa centrima u Soko Banji, Knjaževcu, Boljevcu, Aleksincu i Svrljigu. Na oružje diglo više od 20.000 ljudi. Veliki broj prvaka Narodne radikalne stranke poticao je iz Timočke Krajine, pa i sam Nikola Pašić. Tu su uživali veliki ugled i redovno su bili birani za narodne poslanike. Vodje bune bili su pop Marinko Petrović iz Boljevaca, trgovac Ljuba Didić iz Soko Banje, Aca Stanojević iz Knjaževca i drugi lokalni prvaci NRS. Radikali nisu podsticali samu bunu. Oni su se stavili na čelo narodne pobune tek kada su u narodu dobili pozitivan odziv na parolu „Ne dajte oružje!“ i kada su ih obveznici narodne vojske na terenu ubedili da zaista žele da odbrane svoje pravo na posedovanje oružja. Parlamentarni klub NRS, kao i glavni odbor NRS u Beogradu, na čelu sa Nikolom Pašićem, reagovao je dosta kasno, neodlučno i neopredeljeno i nikada nije eksplicitno podržao pobunu. Preki sud je kasnije ipak utvrdio da su radikali, navodno, unapred spremali oružanu pobunu, što je mnoge optužene koštalo života.

Pobunjeni obveznici Narodne vojske pod vodjstvom lokalnih radikala zauzeli su 3. novembra Boljevac, a potom i Soko Banju, Knjaževac, Svrljig i druga mesta. Tu su zaveli „narodnu vlast“ koju su činili lokalni odbori NRS. Nije bilo pljačke ni paljevine. Opštinske kase su držane pod ključem, a arhivi čuvani. Jedino su proterani činovnici i razoružani žandarmi, oficiri i vojnici, koji nisu hteli da pristanu uz „novu vlast“. Pobunjenici su dobili i podršku lokalnih prvaka Narodne liberalne stranke i liberalno orijentisanog brigadnog đenerala Mitra Kovačevića, koji je prišao ustanicima vezavši uz sebe, pored trupa Narodne vojske i neke jedinice Stajaće vojske (I poziva).

Kralj Milan i predsednik vlade Hristić zaveli su vanredno stanje i preke sudove u pobunjenim krajevima. U Beogradu je pohapšen čitav Glavni odbor NRS, osim Nikole Pašića koji je u poslednjem tenutku pobegao u Zemun, a odatle u Bugarsku. Milanov najbliži saveznik Austro-Ugarska podržavala ga je u razračunavanju sa rusofilskim radikalima.

Trupe stajaće vojske pod komandom đenerala Tihomilja Nikolića, negdašnjeg liberala i ministra vojnog, poslate su da uguše pobunu. Stajaća vojska je ubedljivo odnela pobedu u svim bitkama sa pobunjenom Narodnom vojskom: 9.novembra kod Čestobrodice, 11. novembra na Gramadi kod Knjaževca i 13. novembra zauzela je Knjaževac i Svrljig, a potom i druga uporišta pobune koja je time i ugušena.

Aca Stanojević je pobegao u Bugarsku kod Nikole Pašića, odakle su nastavili agitaciju protiv Milanovog režima. Više od dvadeset vođa pobune osudjeno je na smrt i streljano na Kraljevici kod Zaječara. Na smrt su u odsustvu osuđeni i Stanojević i Pašič. Preko 700 članova NRS i učesnika pobune osuđen je na dugogodišnju tešku robiju.

Narodni odisaj

Ovo je bio snažan udarac za NRS koja je praktično obnovila rad tek posle abdikacije kralja Milana i Pašićevog povratka u Srbiju 1889. godine. Na ponovljenim, kontrolilsanim izborima 1884. na kojima NRS nije učestvovala, „konačno“ su uspeli da pobede naprednjaci i oforme vladu. Srbija više nikada u svojoj istoriji nije imala vojsku milicijskog tipa, a Srbi više nikada nisu povratili pravo potpuno slobodnog posedovanja i nošenja vatrenog oružja. NRS je posle obnove svog rada postala pretežno građanska stranka, ali i dalje sa najširom podrškom u narodu. Aca Stanojević je pomilovan 1888. godine povodom proglašenja novog Ustava koji je bio veoma blizak negdašnjem radikalskom predlogu. Nikola Pašić poslednji je pomilovan, tek po Milanovoj abdikaciji 1889. godine.

Kada su naprednjaci bili katastrofalno poraženi na izborima za Ustavotvornu skupštinu i pali sa vlasti 1887.godine, bili su prinuđeni da jedno vreme raspuste stranku. Naprednjački prvaci često su bili prebijani po mestima u unutrašnjosti. Čitav Glavni odbor Napredne stranke doživeo je pravi linč na beogradskim ulicama, i u tim sukobima bilo je i ljudskih žrtava. Kako je u to vreme NRS na kratko participirala u vlasti (u koaliciji sa liberalima, a potom i samostalno) sumnja se da je fizičke obračune građana sa naprednjacima organizovala sama policija, na čijem se čelu tada nalazio radikal Kosta Taušanović. Ova osveta za poraz u Timočkoj buni, prethodne i potonje političke progone radikala od strane naprednjaka, često je nazivana „narodnim odisajem“.

O ljubavi srpskog vojnika prema svom oružju

Kad su stigle francuske puške, komandant bataljona, potpukovnik Vojislav Bumbaširević, naredio je da se ceo bataljon postroji sa oružjem (sa srpskim puškama) na zborno mesto. Ispred bataljona, u sanducima, bile su francuske puške, a na jednom sanduku bila je jedna srpska puška.

Posle uobičajenog raporta, komandant je održao govor vojnicima u kome je izneo krvave i natčovečanske borbe Srbije za opstanak još od 1912. godine. Između ostaloga, rekao je: „Po svom geografskom položaju, srpski narod je, od svog dolaska na Balkansko poluostrvo, spasavao Germansku Evropu od otomanske najezde, a Aziju i Afriku od germanske najezde. Germanska najezda isterala nas je iz naše zemlje, ali se u Srbiju mora ući, pa makar samo jedan srpski vojnik ušao u nju.“

Tada je sa sanduka uzeo srpsku pušku i rekao: „Koliko nam je slave donela ova puška! Ona nas je upoznala sa celim svetom. Ona nas je uzdigla na visinu na koju se nije nijedan narod uzdigao!“ zatim je ostavio našu pušku i uzeo francusku pušku i rekao: „Daj, junače tu pušku (srpsku), koja je ceo svet tukla, a evo ti puške, kojom ćeš osloboditi svoju Otadžbinu, svoje mile i drage, kao i sve porobljene sa strane neprijatelja.“

Pri izgovoru reči „daj junače tu pušku…“, vojnicima su, iako prekaljenim borcima od 1912. godine potekle suze na oči, što se rastaju od puške koja im je bila i otac i majka, i brat i sestra od 1912. godine. Ali se u daljem toku rata pokazalo da je u rukama Mandušića Vuka svaka puška ubojita.

Bilo je vrlo interesantno posmatrati vojnike, kada su predavali naše i primali francuske puške. Oni sa tom srpskom puškom druguju već pet godina, i postala im je sastavni deo života. Neki su čak, pri predaji, i poljubili našu pušku. Naročito mi je pao u oči rezervni narednik Novica Komnenović, seljak i domaćin iz jednoga sela kod Rudnika, koji ratuje od 1912. godine. „Ti, Novice, poljubi pušku, pa je predade“. „E, gospodine potporučniče, ova mi je puška mnogo puta spasla život, naročito od „braće“ Bugara. Žao mi je što je predajem. Nisam siguran, da ću se sa ovom francuskom puškom vratiti živ kući“. I zaista, narednik Novica je poginuo na solunskom frontu i to vrlo čudnovato.

(Iz knjige Tadije Pejovića „Moje uspomene i doživljaji 1892-1919“, Beograd, 1978.)

 

 

Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter