Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Kultura

Vladimir Vlada Stanković – ANTOLOGIJA KOJA HODA

 

Stojan Todorović

 

Antologija koja hoda – profesor Vladimir Vlada Stanković

 

 

Vlada Vlada Stanković (Foto S. Todorović)
Vlada Stanković (Foto S. Todorović)

Penzionisani profesor Zaječarske gimnazije Vladimir Vlada Stanković nenadmašan u poznavanju i govorenju stihova i dalje, uveliko u osmoj deceniji života, piše knjige, uređuje časopis i bori se za ćirilicu

Zaječar – Zaječarska gimnazija, među četiri najstarije u Srbiji, imala je, u minulih 170 godina, mnoge poznate i omiljene profesore, a njenim bivšim đacima posebno je drag profesor srpskog jezika Vladimir Vlada Stanković. Ima više od 16 godina kako je ostavio dnevnik i otišao u penziju. Iako uveliko u osmoj deceniji života, i dalje piše knjige, uređuje časopis, populariše savremene srpske pisce i bori se za Vukov jezik i ćirilicu.

Svojevremeno je fascinirao i svoje profesore na Filološkom fakultetu u Beogradu time što je napamet znao gotovo svu liriku dubrovačke, primorske i srpske srednjovekovne književnosti (o ostaloj poeziji da se i ne govori) a danas još, prema sopstvenoj evidenciji, na večerima poezije, koje mu priređuju bivši učenici i saradnici, naizust govori 700 pesama od 400 autora. Stankovićev drug sa studija, Vojvođanin Raša Popov, koji često i rado govori i piše o Stankovićevoj poeziji, posebno onoj u haiku obličju, smislio je kako ovom neobičnom Zaječarcu najviše priliči nadimak Antologija koja hoda. Tako ga je i reklamirao na plakatu povodom Vladinog nedavnog gostovanja u Novom Sadu. Ljudi su poverovali Popovu pa je tamošnja čitaonica Gradske biblioteke bila pretesna. Mediji su javili da je i nakon dva sata govorenja zaječarskog profesora izgledalo kao da je sve tek počelo. Pažnja nije popuštala.

– Što sam se pojavio na ovoj svojevrsnoj estradi najviše su krivi moji bivši učenici – govori za „Politiku“, kao da se pravda, njihov bivši profesor. – Zaželeli se, navodno, mojih časova, pa bi bilo lepo da ih se podsete…

 Već devet godina pojavljuje se na susretima sa ljubiteljima poezije u Zaječaru, Negotinu, Pirotu, Novom Sadu… Traže ga i dalje. Milo mu je što ga zovu, što vidi ozarena lica.

U Novom Sadu se, na onom susretu ljubitelja poezije, susreo i sa Dragoljubom Zbiljićem, predsednikom Udruženja „Ćirilica“. Nedavno se pojavila njihova zajednička knjiga „Srpski jezik i ćirilica danas“.

– Radujem se toj knjizi posebno – kaže ozareno „antologijski“ profesor. – Pojavila se kao zajedničko izdanje novosadskog Udruženja „Ćirilica“ i zaječarske Kulturno-prosvetne zajednice. Uspeli smo jer je u novi Ustav Srbije ušlo najbitnije od onog za šta smo se zalagali Zbiljić i ja. Piše u Ustavu, konačno, da je naše pismo ćirilica. Ako su Grci i Bugari ušli u Evropsku uniju sa svojom azbukom, zašto ne bismo i mi?

Pored već pomenute knjige, profesor Vladimir Stanković ima 15 objavljenih knjiga, a 14 je posvećeno poeziji. Odavno je na glasu kao jedan od naših najboljih haiku pesnika. Posebno je na veliki odjek naišla knjiga „Razgovori o haiku poeziji“. Sačinili su je akademik Vladimir Devide, godinama najbolji poznavalac i tumač ove japanske pesničke forme na području SFRJ i zaječarski profesor Vladimir Stanković.

Ovaj potonji, Vladimir, želeo je da hrvatskog akademika predstavi u veoma tiražnom beogradskom časopisu „Školski čas“ (za metodiku nastave srpskog jezika i književnosti) ali se jedan planirani razgovor neočekivano produžio u deset razgovora i pretvorio u izuzetno zanimljivu knjigu.

 U mnogotiražnom „Školskom času“ – koji već dve i po decenije pet puta godišnje stiže na adrese više hiljada naših osnovnih i srednjih škola – Vladimir Stanković je profesorima srpske književnosti predstavio više od stotinu naših najpoznatijih pisaca. Oni, po dogovoru sa urednikom Stankovićem, pišu neobično i zanimljivo o sebi: o svom prvom delu, o svom životu, svojoj poetici, uzorima… Niko ne odbija poziv. A na sve to urednik kaže:

– Prvi se tako u mojoj rubrici, pre više od 20 godina, „uslikao“ moj drug sa fakulteta Sarajlija Anđelko Vuletić, a u poslednjem broju sebe je veoma zanimljivo predstavio Moma Dimić. Rubrika je rado čitana i ja ne mogu da je se okanem, uprkos mojim poodmaklim godinama. Raduje me i što će se uskoro iz štampe, u dva toma, pojaviti svi moji sabesednici iz „Školskog časa“.

Politika

21. 03. 2007.

 

PS: Danas Vladimir Stanković ima dvadeset tri samostalne knjige i dve zajedničke: sa Vladimirom Devideom „Razgovori o haiku poeziji“, 1991; sa Dragoljubom Zbiljićem „Srpski jezik i ćirilica danas“, 2005.

Veselinka Stojković

2 komentara

  • Поштована „Башто Балкана“,

    Текст о истинском борцу за српско писмо, проф. Владимиру Станковићу, било би примереније да је пренет из „Политике“ у оригиналу, тј. писан ћирилицом.

  • Имате право, господине Жакула. Била ми је загонетна латиница – с обзиром да је Политика у питању, и с обзиром да сам текст и прочитала на ћирилици, и имала га раније у компјутеру, а бојала сам се да је конвертујем у ћирилицу. Мислила сам и на проф. Драгољуба Збиљића. И ја сам дете ћирилице. Узела сам латиницу са погрешне странице. Латиницом сам у post scriptumu и „допунила“ текст, како бих друкчије? Не знам шта би се могло сада учинити, до да аутора текста и проф. Владимира Станковића молимо за извињење. Политику.
    Моја велика жеља да у Башти Балкана представим уваженог проф. Владимира Станковића није се испунила како треба. И „Нанине мoлитве“ су се скупиле у целину приликом објављивања, ако и јесу целина од дванаест изабраних молитви.
    Хвала Вам, господине Жакула. Отворили сте ми очи. Пронашла сам текст на ћирилици. Има момената када се човеку заслепе очи. Да уме бар да стане тада. Да уме.
    С поштовањем,
    Веселинка Стојковић

    http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/t22964.lt.html

    http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/t22964.sr.html

Ostavite komentar