Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Blagoslov za poduhvat, molitva na početku rada i nedeljom se ne radi

 

BLAGOSLOV I MOLITVA ZA USPEŠAN RAD – Zašto tražiti blagoslov za poduhvat i molitva na početku rada

Zašto vernici traže blagoslov za početak rada i posla. Pre početka bilo kog posla i rada očita se molitva. Nedeljom se ne radi.

 

Pravoslavni vernici bi trebalo da znaju nekoliko jednostavnih stvari i principa duhovnog života koji su vezani za posao i rad. Osim suštinske zapovesti da se radi pošteno, moralno i u skladu sa 10 Božijih zapovesti, velika većina savremenih vernika nije svesna nekoliko osnovnih pravila, a to su:

 

Blagoslov za poduhvat, molitva na početku rada i nedeljom se ne radi sveštenik se moli
Molitva na početku rada i posla

1. Blagoslov tražiti za poduhvat. Rad na bilo kom novom poduhvatu, poslu, projektu, izgradnji kuće ili nekretnine, putovanju, trgovini, otvaranju firme, čemu god novom i krupnom što u životu radite, treba da zatražite blagoslov od svojih roditelja i od sveštenika. Treba tražiti blagoslov da vaša namera bude u skladu sa voljom Gospoda i poretkom koji treba poštovati. Blagoslov vam je pomoć sa Neba za vaš poduhvat.

2. Molitva na početku rada. Sve je na ovom svetu sa dopuštenjem Gospoda. Zato se pred svaki posao ili na početku dana treba pomoliti za početak posla, onog dnevnog, i za poduhvate i rabote koje treba da se obave. Molitva na početku rada i posla treba da nas uz već dobijeni blagoslov pomogne da nam poslovi idu smireno, lako i uspešno. Naravno, molitva na početku rada i posla će delovati samo ako je Bogu ugodna, ako nije za loše ciljeve i grešne stvari.

Na kraju dana treba se pomoliti za kraj rada – Molitva po svršetku rada

3. Nedeljom se ne radi. Nedeljom i velikim crkvenim praznicima sa crvenim slovom se ne radi. Gospod je u Bibliji zapovedio „šest dana radi a sedmi dan se odmaraj i nedelju posveti Gospodu“. U znak poštovanja prema svim darovima koje dobijamo od Gospoda, u znak poštovanja prema milosti i ljubavi prema Tvorcu, nedeljom se ne radi. Nedelju posvetite porodici, odlasku na liturgiju, duhovnom životu, šetnji u prirodi, odmoru, porodičnim aktivnostima.

Radeći nedeljom prkosite Gospodu, ne poštujete Njegovu volju i kako kažu svetitelji sve što radite nedeljom neće vam se primati niti uspevati. I navlačite greh na sebe jer nemate Božiji blagoslov. A ne raditi nedeljom nije teško, samo treba da odlučite da je nedelja za vas slobodan dan. Ubrzo ćete uočiti da je lako to organizovati i pitaćete se kako do toga niste došlli ranije.

Ne radi se takodje kada su veliki Crkveni praznici koji su obeleženi crvenim slovom u crkvenom kalendaru. Tih dana poštujete svetitelje koji se proslavljaju i njihov blagoslov koji nam daju. Svi oni koji misle da time što ne rade na crveno slovo nešto gube, da neće zaraditi, da je posao baš tada neophodan i slično, treba da budu svesni da će im se ako poštuju volju Gospodnju i poštuju praznik, to sve nadoknaditi na neki drugi način – poslovi će im bolje ići, više će zaradjivati, bolje će živeti.

Ko po prirodi stvari mora da radi na taj dan, lekari, vatrogasci, policajci, dežurne službe, trgovci, neka se pomole Gospodu i svetitelju i zamole za razumevanje i oproštaj.

Ko veruje, veruje – „vera tvoja spasla te je ženo“ – reče Gospod Isus Hrist ženi koja ga je molila za pomoć.

Ko ne veruje, i njemu nek je Bog u pomoći.

 

Blagoslov za poduhvat, molitva na početku rada i nedeljom se ne radi Gospod Isus Hrist ikonaMolitva na početku rada.

Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.  Amin.

Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Amin.

Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Amin.

Gospode Isuse Hriste, Jedinorodni Sine Oca nebeskog, koji si bez početka, Ti si rekao Tvojim prečistim ustima:

»Bez mene ne možete ništa činiti».

Gospode moj, verom i srcem primam u dušu svoju to što si rekao, klanjajući se blagosti Tvojoj.

Pomozi mi grešnome na delu koje počinjem, da ga s Tobom dovršim, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Amin.

 

Molitva po svršetku rada

Neka je blagosloveno sveto ime Tvoje; Gospode Isuse Hriste, Bože i Spase naš, koji si ukrepio naše slabe snage da danas završimo ovaj posao naš i trud naš, Ti si Hriste Mnogomilostivi, punoća svakog dobra i nagrada svakoga bogougodnog truda i rada: ispuni radošću i veseljem srca naša i dela ruku naših ukrepi i blagoslovi, na slavu svetoga imena Tvog, i Bespočetnog Oca Tvog, i Božanskog Duha Tvog, Amin.

 

 

Kvadratura kruga – Monah Danilo obnovio manastir Dubravu

Kako je monah Danilo obnovio manastir Dubrava na Zlataru uz molitvu i Božiju pomoć. Monah Danilo objašnjava da se nijedan posao ne počinje bez molitve, i da sa molitvom sve ide lakše i čuda se dešavaju.

 

 

95 komentara

  • Ja se radije informisem iz originalnih izvora , a sustina je da je ovo sto je naveo Soko.
    —————————
    Vatican Council I: Pastor aeternus

    First Dogmatic Constitution on the Church of Christ

    Abridged

    Chapter 1: On the institution of the apostolic primacy in blessed Peter

    1. We teach and declare that, according to the gospel evidence, a primacy of jurisdiction over the whole Church of God was immediately and directly promised to the blessed apostle Peter and conferred on him by Christ the lord.

    2. It was to Simon alone, to whom he had already said: „You shall be called Cephas“ [42], that the Lord, after his confession, „You are the Christ, the son of the living God,“ spoke these words: „Blessed are you, Simon Bar-Jona. For flesh and blood has not revealed this to you, but my Father who is in heaven. And I tell you, you are Peter, and on this rock I will build my Church, and the gates of the underworld shall not prevail against it. I will give you the keys of the kingdom of heaven, and whatever you bind on earth shall be bound in heaven, and whatever you loose on earth shall be loosed in heaven“ [43].

    3. And it was to Peter alone that Jesus, after his resurrection, confided the jurisdiction of Supreme Pastor and ruler of his whole fold, saying: „Feed my lambs, feed my sheep“ [44].

    Chapter 2: On the permanence of the primacy of blessed Peter in the Roman pontiffs

    1. That which our lord Jesus Christ, the prince of shepherds and great shepherd of the sheep, established in the blessed apostle Peter, for the continual salvation and permanent benefit of the Church, must of necessity remain for ever, by Christ’s authority, in the Church which, founded as it is upon a rock, will stand firm until the end of time [45].

    2. For „no one can be in doubt, indeed it was known in every age that the holy and most blessed Peter, prince and head of the apostles, the pillar of faith and the foundation of the Catholic Church, received the keys of the kingdom from our lord Jesus Christ, the savior and redeemer of the human race, and that to this day and for ever he lives“ and presides and „exercises judgment in his successors“ the bishops of the Holy Roman See, which he founded and consecrated with his blood [46].

    3. Therefore whoever succeeds to the chair of Peter obtains by the institution of Christ himself, the primacy of Peter over the whole Church. „So what the truth has ordained stands firm, and blessed Peter perseveres in the rock-like strength he was granted, and does not abandon that guidance of the Church which he once received“ [47].

    4. For this reason it has always been necessary „for every Church–that is to say the faithful throughout the world–to be in agreement with [the Roman Church] because of its pre-eminent authority.“ In consequence of being joined, as members to head, with that see, from which „the rights of sacred communion“ flow to all, they will grow together into the structure of a single body [48].

    Chapter 3: On the power and character of the primacy of the Roman Pontiff

    1. And so, supported by the clear witness of Holy Scripture, and adhering to the manifest and explicit decrees both of our predecessors the Roman Pontiffs and of general councils, we promulgate anew the definition of the ecumenical Council of Florence [49], which must be believed by all faithful Christians, namely that the „holy Apostolic See and the Roman Pontiff hold a world-wide primacy, and that the Roman Pontiff is the successor of blessed Peter, the prince of the apostles, true vicar of Christ, head of the whole Church and father and teacher of all Christian people. To him, in blessed Peter, full power has been given by our lord Jesus Christ to tend, rule and govern the universal Church. All this is to be found in the acts of the ecumenical councils and the sacred canons.“

    2. Wherefore we teach and declare that, by divine ordinance, the Roman Church possesses a pre-eminence of ordinary power over every other Church, and that this jurisdictional power of the Roman Pontiff is both episcopal and immediate. Both clergy and faithful, of whatever rite and dignity, both singly and collectively, are bound to submit to this power by the duty of hierarchical subordination and true obedience, and this not only in matters concerning faith and morals, but also in those which regard the discipline and government of the Church throughout the world.

    3. In this way, by unity with the Roman Pontiff in communion and in profession of the same faith , the Church of Christ becomes one flock under one Supreme Shepherd [50].

    4. This is the teaching of the Catholic truth, and no one can depart from it without endangering his faith and salvation.

    5. This power of the Supreme Pontiff by no means detracts from that ordinary and immediate power of episcopal jurisdiction, by which bishops, who have succeeded to the place of the apostles by appointment of the Holy Spirit, tend and govern individually the particular flocks which have been assigned to them. On the contrary, this power of theirs is asserted, supported and defended by the Supreme and Universal Pastor; for St. Gregory the Great says: „My honor is the honor of the whole Church. My honor is the steadfast strength of my brethren. Then do I receive true honor, when it is denied to none of those to whom honor is due.“[51]

    6. Furthermore, it follows from that supreme power which the Roman Pontiff has in governing the whole Church, that he has the right, in the performance of this office of his, to communicate freely with the pastors and flocks of the entire Church, so that they may be taught and guided by him in the way of salvation.

    7. And therefore we condemn and reject the opinions of those who hold that this communication of the Supreme Head with pastors and flocks may be lawfully obstructed; or that it should be dependent on the civil power, which leads them to maintain that what is determined by the Apostolic See or by its authority concerning the government of the Church, has no force or effect unless it is confirmed by the agreement of the civil authority.

    8. Since the Roman Pontiff, by the divine right of the apostolic primacy, governs the whole Church, we likewise teach and declare that he is the supreme judge of the faithful [52] , and that in all cases which fall under ecclesiastical jurisdiction recourse may be had to his judgment [53] . The sentence of the Apostolic See (than which there is no higher authority) is not subject to revision by anyone, nor may anyone lawfully pass judgment thereupon[54]. And so they stray from the genuine path of truth who maintain that it is lawful to appeal from the judgments of the Roman pontiffs to an ecumenical council as if this were an authority superior to the Roman Pontiff.

    Chapter 4: On the infallible teaching authority of the Roman Pontiff

    1. That apostolic primacy which the Roman Pontiff possesses as successor of Peter, the prince of the apostles, includes also the supreme power of teaching. This Holy See has always maintained this, the constant custom of the Church demonstrates it, and the ecumenical councils, particularly those in which East and West met in the union of faith and charity, have declared it.

    2. So the fathers of the fourth Council of Constantinople, following the footsteps of their predecessors, published this solemn profession of faith: „The first condition of salvation is to maintain the rule of the true faith. And since that saying of our lord Jesus Christ, You are Peter, and upon this rock I will build my Church,[55] cannot fail of its effect, the words spoken are confirmed by their consequences. For in the Apostolic See the Catholic religion has always been preserved unblemished, and sacred doctrine been held in honor. Since it is our earnest desire to be in no way separated from this faith and doctrine, we hope that we may deserve to remain in that one communion which the Apostolic See preaches, for in it is the whole and true strength of the christian religion.“[56]

    What is more, with the approval of the second Council of Lyons, the Greeks made the following profession: „The Holy Roman Church possesses the supreme and full primacy and principality over the whole Catholic Church. She truly and humbly acknowledges that she received this from the Lord himself in blessed Peter, the prince and chief of the apostles, whose successor the Roman Pontiff is, together with the fullness of power. And since before all others she has the duty of defending the truth of the faith, so if any questions arise concerning the faith, it is by her judgment that they must be settled.“[57]

    Then there is the definition of the Council of Florence: „The Roman Pontiff is the true vicar of Christ, the head of the whole Church and the father and teacher of all Christians; and to him was committed in blessed Peter, by our lord Jesus Christ, the full power of tending, ruling and governing the whole Church.“[58]

    3. To satisfy this pastoral office, our predecessors strove unwearyingly that the saving teaching of Christ should be spread among all the peoples of the world; and with equal care they made sure that it should be kept pure and uncontaminated wherever it was received.

    4. It was for this reason that the bishops of the whole world, sometimes individually, sometimes gathered in synods, according to the long established custom of the Churches and the pattern of ancient usage referred to this Apostolic See those dangers especially which arose in matters concerning the faith. This was to ensure that any damage suffered by the faith should be repaired in that place above all where the faith can know no failing [59] .

    5. The Roman pontiffs, too, as the circumstances of the time or the state of affairs suggested, sometimes by summoning ecumenical councils or consulting the opinion of the Churches scattered throughout the world, sometimes by special synods, sometimes by taking advantage of other useful means afforded by divine providence, defined as doctrines to be held those things which, by God’s help, they knew to be in keeping with Sacred Scripture and the apostolic traditions.

    6. For the Holy Spirit was promised to the successors of Peter not so that they might, by his revelation, make known some new doctrine, but that, by his assistance, they might religiously guard and faithfully expound the revelation or deposit of faith transmitted by the apostles. Indeed, their apostolic teaching was embraced by all the venerable fathers and reverenced and followed by all the holy orthodox doctors, for they knew very well that this See of St. Peter always remains unblemished by any error, in accordance with the divine promise of our Lord and Savior to the prince of his disciples: „I have prayed for you that your faith may not fail; and when you have turned again, strengthen your brethren.“[60]

    7. This gift of truth and never-failing faith was therefore divinely conferred on Peter and his successors in this See so that they might discharge their exalted office for the salvation of all, and so that the whole flock of Christ might be kept away by them from the poisonous food of error and be nourished with the sustenance of heavenly doctrine. Thus the tendency to schism is removed and the whole Church is preserved in unity, and, resting on its foundation, can stand firm against the gates of hell.

    8. But since in this very age when the salutary effectiveness of the apostolic office is most especially needed, not a few are to be found who disparage its authority, we judge it absolutely necessary to affirm solemnly the prerogative which the only-begotten Son of God was pleased to attach to the supreme pastoral office.

    9. Therefore, faithfully adhering to the tradition received from the beginning of the christian faith, to the glory of God our savior, for the exaltation of the Catholic religion and for the salvation of the christian people, with the approval of the Sacred Council, we teach and define as a divinely revealed dogma that when the Roman Pontiff speaks EX CATHEDRA, that is, when, in the exercise of his office as shepherd and teacher of all Christians, in virtue of his supreme apostolic authority, he defines a doctrine concerning faith or morals to be held by the whole Church, he possesses, by the divine assistance promised to him in blessed Peter, that infallibility which the divine Redeemer willed his Church to enjoy in defining doctrine concerning faith or morals. Therefore, such definitions of the Roman Pontiff are of themselves, and not by the consent of the Church, irreformable.

  • Ma dajte Eva, imamo dokument na hrvatskom, otiđite u knjižnicu bilo koju pri katoličkim samostanima ili ako uopće imate katoličku knjižnicu u Srbiji, što čisto sumnjam.

    Ja čitam na hrvatskom a ne ovo, imamo naše na hrvatskom i nemojte izvrtati. Čiji ste vi poslanik kad toliko ustrajate na ovolikoj mržnji i neprihvaćanju? Promislite, „obratite se i vjerujete Evanđelju“, inače, vaši pravoslavci malo dubokoumniji i mudriji su mi davno prije rekli da ne ulaze u rasprave sa jeresima, pa onda stvarno ne znam (ako sam ja jeres) zašto imate potrebu da je vaša zadnja, kad nije, ništa mi neće promijeniti vjeru pa ni vaša prazna uvjeravanja. Vi mislite kako vi želite, ali grijeh je ovako ustrajati. Čak i ako ne mislite kao ja, manje ćete zgriješiti ako šutite i ne osuđujete druge. Griješiti se može mišlju i riječima, vi ste izabrali oboje, pa dobro.

    Ja pravoslavlje nikada nisam osudila, ima divnih stvari u vas ali znate, bojim se ratnika poput vas, vi ne ratujete za Krista nego za osvetu. A to nije dobro.

    Kao što rekoh, ja više nemam što reći osim Bog vas blagoslovio i dao vam mir. I postavio vam stražu na usta sa svojim anđelima ne poradi mene nego poradi vaše duše. Ali svi mi imamo izbor pa tako i vi, odabrati ići za dobrim ili za onim drugim.

  • Ah, cujte! kak ne znate engleski? Moracu vam onda prevjesti na srpski. ne bojte se ima i ovde samostana, malo doduse, a islabo su poseceni. Bas mi nije jasno , za kaj? A tak’ su fini, da ti podju suze na oci od blagosti dok si propovjedaju nepogresivost pape i nasusnu potrebu da nas konacno dokrajce, posto im ni posle logora , ni pokrstavanja nikak’ ne uspjeva.

    Budemo analizirali ovaj „svjeti “ dokument, tako sto cemo ga uporedit sa gornjim , jel te? pa ipak je to pisano na engleskom, ne? moramo se oslonit na autoritete..ne??

    Malo sam se naslila, posto sa vama covek ne vredi ozbiljno da razgovara..nadam se da ne zamjerate.

    elem..
    ______________________________________________
    Izd : MaC 52,1330-1 334 / CollLac 7,482-487 / Pijo IX., Acta 1/V 207-218 / ASS 6 (1870.171 .) 40-47 / CO~D’ 811 29-816 39.

    Predgovor o uspostavljanju i temelju Crkve

    3050 Vječni pastir i biskup naših duša [usp. 1 Pt 2,25], kako bi trajnim učinio djelo svoga otkupljenja, odlučio je sagraditi Svetu crkvu, u kojoj bi svi vjernici kao u kući živoga Boga bili povezani vezom jedne vjere i ljubavi. Zbog toga je, prije nego će se proslaviti, molio Oca ne samo za apostole, nego i za one koji će na njihovu riječ povjerovati u njega, kao bi svi bili jedno, kao što su jedno sam Sin i Otac [usp. Iv 17,20sl]. On je dakle na isti način poslao apostole, koje si je izabrao od svijeta [usp. Iv 20,21], kao što je sam bio poslan od Oca [usp. Iv 20,21]; tako je želio da u njegovoj Crkvi budu pastiri i učitelji „sve do kraja svijeta“ [Mt 28,20].

    3051 Da bi pak sam episkopat bio jedan i nepodijeljen, i kako bi se preko s njim tijesno povezanog svećenstva, svekoliko mnoštvo vjernika sačuvalo u jedinstvu vjere i zajedništva, drugim je apostolima pretpostavio blaženog Petra, te je u njemu ustanovio vječno počelo i vidljiv temelj obaju jedinstava, na čijoj će čvrstoći sagraditi vječni hram, i u čvrstoći te vjere će se uzdići uzvišenost Crkve koja seže do neba .

    3052 I budući da se vrata paklena iz dana u dan sa sve većom mržnjom odasvud podižu da sruše Crkvu, kad bi to bilo moguće, i protiv njezinog od Boga postavljenog temelja, mi smo uz pristanak svetog sabora procijenili da bi za zaštitu, održanje i napredak katoličkog stada bilo potrebno iznijeti nauk o ustanovljenju, vječnosti i naravi svetog apostolskog prvenstva, u kojem se nalazi snaga i čvrstoća čitave Crkve, koji svi vjernici trebaju vjerovati i držati, prema drevnoj i trajnoj vjeri čitave Crkve, te zabraniti i osuditi suprotne zablude tako škodljive stadu Gospodnjem.

    Poglavlje 1. O ustanovljenu apostolskog primata u blaženom Petru

    3053 Naučavamo dakle i izjavljujemo da je, prema svjedočanstvu Evanđelja, Krist Gospodin neposredno i izravno obećao i dodijelio blaženom apostolu Petru prvenstvo nadležnosti nad čitavom Božjom crkvom. Jednom se naime Simonu, komu je već ranije kazao: „Zvat ćeš se Kefa (Stijena)“ [Iv 1,42], nakon što je ovaj izrazio svoju ispovijest, govoreći: „Ti se Krist-Pomazanik, Sin Boga života“, Gospodin obratio ovim svečanim riječima: „Blago tebi, Šimune, sine Jonin, jer ti to ne objavi tijelo i krv, nego Otac moj, koji je na nebesima. A ja tebi kažem: Ti si Petar-Stijena i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati. Tebi ću dati ključeve kraljevstva nebeskoga, pa što god svežeš na zemlji bit će svezano i na nebu; a što god odriješiš na zemlji, bit će odriješeno i na nebesima [Mt 16,16-19]. A Isus je poslije svoga uskrsnuća jedino Šimunu Petru dao nadležnost vrhovnog pastira i upravitelja nad čitavim svojim ovčinjakom, govoreći: „Pasi jaganjce moje“, „Pasi ovce moje“ [Iv 21,15-17].

    3054 Tom se tako očitom nauku svetog Pisma, kako ga je Katolička crkva uvijek shvaćala, otvoreno suprotstavljaju kriva mišljenja onih koji izokrećući niječu oblik vlasti koji je Krist Gospodin ustanovio u svojoj Crkvi, tj. da je samo Petar, prije ostalih apostola, bilo svakog pojedinog, bilo svih zajedno, dobio istinitu i pravu nadležnost prvenstva; ili koji tvrde da to prvenstvo nije bilo dano neposredno i izravno blaženom Petru, nego Crkvi, a po njoj njemu kao službeniku iste Crkve.

    3055 [K a n o n] Dakle, tko kaže da Krist Gospodin nije blaženog apostola Petra postavio za prvaka svih apostola i za vidljivu glavu čitave vojujuće Crkve; ili, da je on od Gospodina našega Isusa Krista izravno i neposredno primio samo prvenstvo časti, a ne istinito i pravo prvenstvo nadležnosti: neka bude kažnjen anatemom.

    Poglavlje 2. O vječnosti prvenstva blaženoga Petra u rimskim prvosvećenicima

    3056 Što je pak Prvak pastira i veliki Pastir ovaca, Gospodin naš Isus Krist, u blaženom apostolu Petru ustanovio za vječno spasenje i vječno dobro Crkve, to po istom ustanovitelju mora sigurno trajati u Crkvi, koja je utemeljena na stijeni i koja će čvrsto stajati do kraja vjekova. Uistinu „nitko ne sumnja, štoviše, svim je vjekovima poznato, da je preblaženi Petar, prvak i glava apostola, te stup vjere i temelj Katoličke crkve, od Gospodina našega Isusa Krista, Spasitelja i Otkupitelja ljudskoga roda, primio ključeve kraljevstva nebeskog: on do ovih vremena trajno živi i vrši sudačku vlast u svojim nasljednicima“ , biskupima svete Rimske stolice, koju je on osnovao i posvetio svojom krvlju.

    3057 Zbog toga, tkogod naslijedio tu Petrovu stolicu, on prema ustanovi samoga Krista, dobiva Petrovo prvenstvo nad čitavom Crkvom. „Ostaje dakle uredba istine, i blaženi Petar, ustrajući U primljenoj čvrstoći stijene, koji ne napušta primljeno kormilo Crkve“ . Zbog tog je razloga bilo uvijek „potrebrno, da se zbog jačeg prvenstva“ oko Rimske crkve „okupe sve Crkve, to jest odasvud svi koji su vjernici“ , kako bi se u toj Stolici iz koje za sve proizlaze „prava časnog zajedništva“ , (svi) spojili kao što su udovi s glavom udruženi u jednu cjelinu tijela.

    3058 [K a n o n] Tko dakle kaže, da nije po ustanovi samoga Gospodina Krista, ili po Božjem pravu, da blaženi Petar u prvenstvu nad čitavom Crkvom ima trajne nasljednike; ili da rimski prvosvećenik nije nasljednik blaženog Petra u istom prvenstvu: neka bude kažnjen anatemom.

    Poglavlje 3. O snazi i razlozima prvenstva rimskog prvosvećenika

    [*3059: Opis prvenstva. – *3060: Opća nadležnost pape. – *3061: Nadležnost biskupa nad dijelom stada. – *3062: Slobodna veza pape sa svim vjernicima. – *3063:Papa kao vrhovni sudac. – *3064: Sankcije.]

    3059 Zbog toga, oslonjeni na jasna svjedočanstva svetog Pisma, i slažući se s jasnim i očitim dekretima kako naših predšasnika, rimskih prvosvećenika, tako i općih sabora obnavljamo definiciju općeg Firentinskog sabora prema kojoj svi Kristovi vjernici moraju vjerovati „da sveta Apostolska stolica, i rimski prvosvećenik, imaju prvenstvo na čitavom svijetu, te da je isti rimsk prvosvćenik nasljednik blaženog
    Petra, prvaka apstola, i pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve te otac i učitelj svih kršćana; te da je Gospodin naš Isus Krist, istom blaženom Petru predao puninu vlasti da pase, vodi i upravlja čitavu Crkvu, kao što se to uostalom nalazi u dokumentima općih sabora i u svetim kanonima“ [* 1307].

    3060 Naučavamo dakle i izjavljujemo da je po oduci Gospodnjoj Rimska crkva dobila prvenstvo redovite vlasti nad svim drugim (Crkvama), i da je ta vlast nadležnosti rimskog prvosvećenika, koja je uistinu biskupska, neposredna; prema kojoj su obvezatni svi pastiri i vjernici bilo kojeg obreda i dostojanstva, kako zasebno pojedinci tako i svi zajedno, na službu hijerarhijske podložnosti i prave poslušnosti, ne samo u stvarima koje se odnose na vjeru i ćudoređe, nego i u onima koje se odnose na stegu i upravu Crkve razasute po čitavom svijetu; tako da sačuvavši kako zajedništvo s rimskim prvosvećenikom tako i jedinstvo u ispovijedanju vjere, Kristova crkva bude jedno stado pod jednim vrhovnim pastirom [usp. Iv 10,16]. To je učenje katoličke istine od koje nitko ne može odstupiti, a da sačuva vjeru i spasenje.

    3061 Isto tako bilo daleko (mišljenje) da je ova vlast vrhovnog prvosvećenika ovisna od one redovne i neposredne vlasti biskupske nadležnosti, koju imaju biskupi, postavljeni od Duha Svetoga [usp. Dj 20,28] na mjesto apostolskih nasljednika, da kao pravi pastiri pasu i vode njima označeno pojedino stado, kako bi ono bilo utvrđeno, ojačano i zaštićeno od vrhovnog i sveopćeg pastira, prema onoj (riječi) svetog Grgura Velikog: „Moja je čast, čast opće Crkve. Moja čast je čvrsta snaga moje braće. Ja ću onda biti uistinu počašćen kada se pojedincima neće uskraćivati njima dužna čast“ .

    3062 Nadalje, iz te vrhovne vlasti rimskog prvosvećenika da upravlja čitavom Crkvom, slijedi da ona ima pravo da u izvršavanju te svoje zadaće može slobodno općiti s pastirima i stadom čitave Crkve, kako bi ih na putu spasenja mogao poučavati i voditi. Zbog toga osuđujemo i odbacujemo mišljenje onih koji kažu, da se zakonito može spriječiti ta veza vrhovne glave s pastirima i stadom, ili je čine ovisnom od svjetovne vlasti, tako da tvrde, da ono što Apostolska stolica, ili (drugi) S njezinim autoritetom, odrede za upravljanje Crkvom, ima snagu i valjanost samo ako bude odobreno od svjetovne vlasti.

    3063 I budući da je po božanskom pravu apostolskog prvenstva rimski prvosvećenik na čelu čitave Crkve, naučavamo i izjavljujemo, da je on vrhovni sudac vjernika, te da se u svim sporovima koji spadaju na crkvenu provjeru, može uteći njegovom sudu [usp. *861]; presudu pak Apostolske stolice, od čijeg autoriteta nema većeg, ne može nitko poništiti, niti itko smije suditi o njezinoj presudi [usp. *638-642]. Zbog toga, skreću s pravog puta istine oni koji tvrde je dozvoljeno od sudaca rimskog prvosvećenika prizvati na opći sabor kao na autoritet viši od rimskog prvosvećenika.

    3064 [K a n o n] Zbog toga, tko kaže da rimski prvosvećenik ima samo službu nadgledanja ili upravljanja, a ne punu i vrhovnu vlast nadležnosti nad čitavom Crkvom, (i to) ne samo u stvarima koje spadaju na vjeru i ćudoređe, nego i u onima koje spadaju na stegu i upravu Crkve raširene po čitavom svijetu; ili da on ima samo veći dio, a ne svu puninu te vrhovne vlasti; ili da ta njegova vlast nije redovita i neposredna, bilo nad svim i pojedinim crkvama, bilo nad svim i pojedinim pastirima i vjernicima, neka bude kažnjen anatemom.

    Poglavlje 4. O nezabludivom učiteljstvu rimskog prvosvećenika

    [*3065-3068: Svjedočanstva općih sabora. – *3069: Učiteljstvo je praktički priznato kao nezabludivo. – *3070sl: Karakter, predmet i svrha papine nezabludivosti. – *3072-3074: Definicija. – *3075: Sankcije.]

    3065 Ova Sveta Stolica je uvijek držala, trajna praksa Crkve potvrđuje, a sami su opći sabori, posebno oni koji su na Istoku i na Zapadu zadržali jedinstvo vjere i ljubavi, izjavili, da se u samom apostolskom prvenstvu, koje je rimski prvosvećenik kao nasljednik Petra, prvaka apostola, dobio nad čitavom Crkvom, nalazi i vrhovna učiteljska vlast.

    3066 Naime oci 4. c a r i g r a d s k o g s a b o r a, slijedeći tragove predšasnika, objavili su ovu svečanu ispovijest: „Početak je spasenja, čuvati pravilo ispravne vjere […]. I jer se ne može mimoići riječ Gospodina našega Isusa Krista koji je kazao: ‘Ti si Petar-Stijena, i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju’ [Mt 16,18], pa se to što je rečeno dokazuje stvarnim učincima, budući da se kod Apostolske stolice katolička religija sačuvala uvijek neokrnjena, i sveto se učenje poštovalo. Ne želeći se nikako odvojiti od te vjere i nauka […], nadamo se, da ćemo zaslužiti biti u tom zajedništvu koje propovijeda Apostolska stolica, u kojem se nalazi čitava i prava čvrstoća kršćanske religije“ [*363-365].

    3067 Uz odobrenje pak d r u g o g l y o n s k o g s a b o r a Grci su ispovijedili: „Sveta Rimska crkva istinito i ponizno priznaje da je od samog Gospodina u blaženom Petru, prvaku i glavi apostola, čiji je nasljednik rimski prvosvećenik, puninom vlasti dobila vrhovno i puno prvenstvo i vrhovništvo nad čitavom katoličkom Crkvom.
    I kao što je ona više od ostalih obvezna braniti vjersku istinu, isto se tako, ako se pojave neka pitanja o vjeri, ona moraju riješiti prema njezinom sudu“ [*861].

    3068 F i r e n t i n s k i s a b o r je naime definirao: „da je Rimski prvosvećenik […] pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve, te otac i učitelj svih kršćana; te da je Gospodin naš Isus Krist, istom blaženom Petru predao puninu vlasti da pase, vodi i upravlja čitavu Crkvu“ [*1307].

    3069 Kako bi udovoljili toj pastirskoj zadaći, naši su predšasnici uvijekn neumorno nastojali, da se spasonosni Kristov nauk proširi među sve narode na zemlji, i jednakom su brigom bdjeli da se on sačuva ispravan i čist, kao što je i primljen. Zbog toga su biskupi čitavog svijeta, bilo pojedinačno, bilo okupljeni na saborima, slijedeći dugotrajni običaj Crkava i oblik drevnog pravila, iznosili pred ovu Apostolsku Stolicu posebno one opasnosti koje su se pojavljivale u pitanjima vjere, kao bi se ponajviše nadoknadile štete za vjeru tamo gdje vjera ne može imati nedostatak .
    Rimski pak prvosvećenici, kako su im to savjetovali uvjeti vremena i stvari, bilo sazvavši opće sabore, ili istražujući mišljenje Crkve razasute po svijetu, bilo na partikularnim sinodama, ili pak primijenivši drugu pomoć koju im je na raspolaganje stavljala Božja providnost, definirali su da treba držati ono što su uz Božju pomoć spoznali da je u skladu sa svetim Pismom i apostolskom predajom.

    3070 A Petrovim nasljednicima nije naime obećan Duh Sveti kako bi uz njegovu objavu naviještali novi nauk, nego da uz njegovu pomoć sveto čuvaju i vjerno iznose objavu, ili poklad vjere, primljen od apostola. A taj pak apostolski nauk prihvatili su svi časni oci, a sveti i pravovjerni učitelji su ga poštovali i slijedili; oni su najpotpunije znali da je ta Petrova stolica ostala uvijek netaknuta od svake zablude, prema božanskom obećanju Gospodina i Spasitelja našega, koje je dao prvaku svojih učenika: „Ali ja sam molio za tebe da ne malakše tvoja vjera. Pa kad k sebi dođeš, učvrsti svoju braću“ [Lk 22,32].

    3071 Dakle, taj posebni dar da u istini i vjeri nikada ne zataji, dana je od Boga Petru i njegovim nasljednicima na toj Stolici, kako bi svojom uzvišenom službom služili spasenju sviju, kako bi čitavo Kristovo stado po njima bilo sačuvano od otrovne hrane zabluda i hranilo se hranom nebeskog nauka, kako bi se nakon uklanjanja prilika za raskol čitava Crkva sačuvala jedna, i oslonjena na svoj temelj ostala čvrsta protiv vratiju pakla.

    3072 Budući pak da u ovo vrijeme, kada se ponajviše traži učinkovitost apostolske službe, nema malo onih koji se suprotstavljaju tom autoritetu, mislimo da je apsolutno potrebno svečano potvrditi svojstvo, koje se jedinorođeni Boiji Sin udostojao spojiti s vrhovnom pastirskom službom.

    3073 I tako Mi, vjerno se držeći predaje katoličke vjere prihvaćene od početka, na slavu Boga našega Spasitelja, na uzvišenje katoličke religije i na spas kršćanskih naroda, uz suglasnost svetog sabora, naučavamo i definiramo da je od Boga objavljena dogma:

    3074 da se rimski prvosvećenik, kadaa govori sa Stolice (ex cathedra), to jest, kada vrši službu pastira i učitelja svih kršćana, i kada svojim vrhovnim apostolskim autoritetom definira učenje o vjeri i ćudoređu koje treba držati čitava Crkva, odlikuje onom nezabludivošću, koja mu je obećana blaženom Petru, i kojom je božanski Otkupitelj želio da bude opremljena njegova Crkva kod definiranja učenja o vjeri i ćudoređu; zbog toga su takve definicije rimskog prvosvećenika nepromjenjive po sebi, a ne po suglasnosti Crkve.

    3075 [K a n o n] Ako bi se pak netko usudio proturiječiti ovoj našoj definiciji, čega neka nas Bog oslobodi, neka bude kažnjen anatemom.

    [H. Denzinger / P. Hünermann, Enchiridion Symbolorum Definitionum et Declarationum de Rebus Fidei et Morum / Zbirka sažetaka vjerovanja definicija i izjava o vjeri i ćudoređu, Karitativni fond UPT, Đakovo, 2002., Prijevod s izvornika prof.dr.sc. Ljudevit Plačko, ISBN 953-208-091-0]

  • Gospođo Eva, ne trebate mi kajkati, u svom životu nikada nisam kajkala, pazite da ne uvrijedite ovdje komentatorice Zagrepčanke Magdu Štoš i Dianu, ja zagrepčanka nisam a ni kajkavica, ja govorim hrvatskim književnim jezikom a ne neknjiževnim.

    Ja sam mislila nešto drugo da lijepo postoji dokument na hrvatskom ali vi niste shvatili, original je uvijek na talijanskom….jednostavno ne razumijete nepogrwšivost i nezabludivost pape i točka.Ne razumijete.

    Ja ne znam engleski, samouka sam, prvi sčujte kad sam živjela u socijalizmu morali smo učiti ruski, pa eto vam sad zašto ga ne znam, prvi stupanj sam išla privatno a onda je i rat počeo, tako da ne znam. Jeli to problem? Samo mi je žao draga Eva što god vi ružno mislili o meni da eto, ja ipak komentiram, a ovdje su se deklarirale kao katolkinje i svađale isto tako samnom Diana i Magda (zagrepčanke ne?) a kada se netko dotakne vjere one samo šute ali zato kada se branio Tito i Jugoslavija prve su me napale. Nije li to jadno? Koga više cijenite, nekoga tko je vjernik i drži svoje pa makar se ne slagali sa komentarima i mišljenjima ili onoga koji je katolik i ne da na sebe a sam govori protiv Boga i slavi Tita kao Boga? Morala sam to reći jer, vidite, ima tu katolika a svi šute, jedino ja tu nešto kažem, pa eto ako se ne slažemo oko razmišljanja, priznajte, ja se barem trudim iako se to vama čini uzalud.

    Nikada se neću osjećati zagrepčankom pa možete kajkati do besvijesti, promašili ste. Ja govorim štokavski čisto. Mislim da je to ružno od vas što se pomalo sprdate, isto tako u Srbiji svakako govore, čist primjer vam je serija Bela lađa.

    Hvala na trudu ali nije potrebno bar za mene, ja razumijem ono što vi ne razumijete i što ćemo sad, dokle? možemo li završiti i biti u miru barem?

  • Evo, zna cijeli blog ovdje, dali se itko ikada ovdje javio kao katolik nešto komentirati osim mene? Nije.
    Pa ipak, makar u pogledu toga mislim da ipak na zaslužujem osudu. Makar na zalaganju izložiti se i biti popljuvan i itd. Ja se ne borim sa pravoslavljem niti mislim nešto promijeniti ja se samo oglasim kao netko tko sudjeluje u dijalogu a različit je od vas. Različit u onom smislu kako me vi vidite različitim.
    Bez obzira na sve. Zašto vas barem malo ne veseli što vjerujem u Krista Spasitelja, to mi je žao da stalno gledate na neke nebitne stvari. Kada biste razumjeli moju vjeru i moje srce tada biste znali da se uopće ne razlikujemo po vjerovanju. Ali vjera se ne može izmjeriti niti ocijeniti ovako preko zaslona.
    Mene ne određuje papa nego moj odnos sa Kristom, moje izvršavanje dužnosti, moj duhovan život naravno u odnosu sa mojom crkvom. Ja dajem svoj dio u onome što na to spada. I Bog vidi moje zalaganje ma kako to vama heretički izgledalo. A u Bibliji piše da Bog ne gleda na način kako čovjek gleda. Meni je to dosta.

    Imala sam potrebu za završetak to napisati, ugodan vam dan i blagoslovljen bio, ako želite primite blagoslov ako ne neka ode u vjetar.

    Želim Vam Kristov mir.

  • “Лакше камили проћи кроз иглене уши“… неголи (римо)католик (загрижени) да Истину прими… и поред очигледности. Али, Истина остаје ипак увек иста и неизмењива ма како се други не слагали или је не прихватали.
    “Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте онога кога слушате, или гријеха за смрт, или послушања за правду?“ (Рим. 6:16).
    Зашто не помислисте да неко можда напротив вас замајава таквим причама…? Личите ми на некога ко је дуго био у тами, у затвореној соби са навученим завесама не дајући да зрак светлости уђе, а при том сматрајући ту таму за светлост, па кад се таквоме одједном Истина покаже тај – због страха да не ослепи јер није достојан да је види – још више бежи у таму и стеже очне капке да никако не види. При том говорећи да види. Како је рекао Господ фарисејима-Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“.
    Ето то је једина брана која спречава да зрак свете и светлоносне Истине обасја душу човека-гордост (јер кажете: видимо). Но на крају ће све бити јасно свима и свакоме ко преживи и наступајући светски рат и антихриста… Видеће се и ко је био вера и ко невера.
    Обзиром да Свети апостол Павле вели: «Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се“ (Тит.3,10). Ипак ме у души боли јер ко не би хтео да сви једно буду? али је то могуће само – У ИСТИНИ, У ХРИСТУ=ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ.
    Овај сајт је колико знам србски, и за православце (простите ако грешим), па због чега онда Ви Мартина никако не одустајете а нама говорите да смо насилни што устрајавамо у одбрани наше свете Вере и Истине на нашим сајтовима? Па зар је ово католичка пропаганда? Мало ли вам је што сте покатоличили што лажним ласкама што насилним путем по далматинским и другим крајевима бивше Југославије па сад хоћете да ставите шапу вашег папе на нашу Србију?! На ово мало још што оста? Е да знате нећемо вам дати! Идите лепо ви код вашег понтифекса, тамо у Ватикан, пошто вам је тако мио и драг а нас оставите, јер шта вам је до тога? Вама смета Истина и не можете глас њен да чујете и зато хоћете да нас све истребите или лажним речима заведете са пута Истине али понављам нећете успети. Јер ћемо бранити наше свето и праведно до последње капи своје сопствене крви ако затреба-дакле, не да ми проливамо вашу крв него смо ради да своју крв дамо за Христа. Јер римокатолици и не познају друго осим да изазивају сукобе, немире, ратове и крв проливају јер кажу оно сатанско: да циљ оправдава средства! То је неприхватљиво за неког ко се позива на Христа. Или ми реците, пошто дуга је ваша историја таквих догађаја, а ко су били ваши крсташи и шта су радили и какве ужасне злочине починили у име Бога и опљачкаше Свету земљу, и Свету Гору место молитвеног тиховања православних монаха попалише и крв свету газише и свето миро газише које изливаше свете мошти светитеља… вукови у јагњећој кожи! Престаните ударати Христа! И Његово стадо јер Срби нису папин народ него Христов народ и народ светог Саве, и Симеона кога данас прослављамо. И који више заволе Истину од латинске лажи те лепо прихвати свим срцем Православље, који спозна Истину и напусти и престо и монах поста, он, владар и властодржац.
    Лепо Господ рече: “Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.“

  • Благодатни огањ (грч. Ἄγιον Φῶς) представља пламен који се чудесно појављује на Светом Гробу у Јерусалиму на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса.

    Појава благодатног огња представља видљиву пројаву Духа Светога и потврду васкрсења Господа Исуса Христа. Благодатни огањ се призива након што се претходно провери да у храму не постоје било каква запаљива средства. Након тога, следи призив Духа Светога и јерусалимски патријарх први прима огањ на своју свећу и предаје га осталима. Верницима огањ при додиру не ствара опекотине, нити осећај топлоте.

    По предању јерусалимске цркве, било је два покушаја од стране других “цркава“ да „призову“ Благодатни огањ. Први је био од стране римокатоличке цркве, у време крсташке владавине, када су католици на силу одузели од Грка светковину Светог огња. Међутим, како им се Огањ није јављао након неколико сати молитве, вратили су призив Благодатног огња православном патријарху. Од тада се Свети огањ опет почео јављати.

    Други покушај се догодио у 16. веку од стране Јерменске цркве. Јермени су на Велику Суботу, на дан светковине Светог Огња, потплатили турске чиновнике да не дозволе улазак јерусалимском патријарху у Цркву Светог Гроба(Храм Васкрсења Христовог). Пошто није пуштен унутра, патријарх се почео молити напољу и после извесног времена Свети Огањ се спустио кроз стуб улазних врата храма, распукао га и запалио свежањ свећа патријарху.

    Од тада више није било покушаја да се од православних отме призив Благодатног огња. Благодатни огањ се први пут јавио 335. године (оно што је познато из предања и списа) на Велику суботу и после годинама и то само православном патријарху, дајући тиме потврду истинитости и исправности наше православне вере. Интересантан је и поучан догаћај који се догодио у средњем веку, 1579. године када су утицајни Јермени пожелели да истисну православног патријарха, и да они дозову Благодатни огањ. Софроније V, православни патријарх, био је истеран испред Саборног храма, где је сав уплакан и са подигнутим свећама, молио Бога за силазак Благодатног огња. Одједном је настао подземни тутањ и задувао силни ветар. Са неба се проломио, расцепао мермерни стуб на улазу у храм и упалио воштанице у патријарховој руци. Јермени, оставши без Божје благодати, постиђено су изашли из храма, а стуб расцепљен као стари храст, стоји и дан данас као сведочанство и опомена кривовернима. Много муслимана је тада прешло у православље. У манастирској ризници цркве која је посвећена Марији Магдалини чувају се свежњеви свећа који су упаљени Благодатним огњем патријарху Софронију!

  • Ajme, šta napisa svega! To se dogodi da čovjek ima predrasude o drugome i misli da je iznio istinu o njemu. Sajt je srpski a nije pravoslavan, tu svega ima od tibetanskih vježbi do erotskih slika itd…ima jedna tema koja se zove duhovnost tako sam i ja završila tu, ali samo kao kršćanka. Kada sam došla ovamo nisam ukucala ni pravoslavlje ni bašta ni slično, bila je to jedna sasvim slična tema katolicima oko duhovnoga.

    Izgubih volju i na vidim dobronamjernost, svega vi tu nadrobiste oko sokolovo. Tko vam što uzima, imate pomračenje uma. E pa kad ste vi meni svega tu nadrobili, i ja vama kažem, nema ćirilice u Vukovaru, aj ti zdravo. Samo ti sudi, sam sebi piješ osudu. Gospodin je rekao da ne sudiš i kako se ne možeš više na tome zaustaviti. Ne nađoh ni blagost ni ljubav nego osodu. Kao da si iz nekog rata izašao sa kokardom, eto to meni nije vjera.Ako je to pravoslavlje što ti predstavljaš, nema ljubavi nego osudu, Bože moj zar je teško ljubiti? Čovječe, OPROSTI, možeš li ti to? Možeš li ti gledati na čovjeka kao što Bog gleda? Kako uopće ovim načinom možeš ikoga privući u crkvu?

    Soko, ne valjadu ti duhovne oči. ovo je BAŠTA tako se zove sajt, a tu ima mnogo raznoga cveća kako reče jednom meni netko iz uredništva. Ti si neka kopriva čovječe. Prije sam se ljutila na takve ispade, a sad se samo nasmijem. Ti očito ne razumiješ da u Srbiji žive i katolici a ovo je bašta, ja sam samo pitala gdje su da obrane svoju vjeru kada ih napada netko kao ti? 🙂 Uostalom nije ni važno. Stvarno nije važno, ja sam u miru, ne možeš me nikakva osuda izvaciti iz mira. koji je to nasilni mentalni sklop kada bi me tako nasilno htio izmijeniti a ako neću koja mržnja frca? Ja bi da sam pored takvog vjernika postala ateista.

    Baj baj baj…nemaš ništa reći o temi naslova ali ništa? Jadno. baš jadno. slučajno sam pogledala na tvoj komentar, eto toliko me zanima što mi imaš reći. Kršćani u Krista nisa odijeljeni ma koliko se ti trudio da ih odijeliš. To je zato jer ti je srce oholo. Ljubi svakoga čovjeka. Ljubi i nauči opraštati. Moli za dar opraštanja.

  • Zanimljivo da danima razmišljaš o tome, svi se komentatori ohladiše Bogu hvala pa i ja ali u tebi neki nemir. Jesi ti upao u pravoslavni post? Tvoja stvar, reci sam sebi.

    Ja sam odustala, i od čega bi ja to trebala odustajati od sebe? odustala sam da ulazim u rasprave ali kad baš morate nastavljati moja je zadnja.Prestanite udarati Krista, kažeš meni. Eto, ti si vidovit i proničeš tajne stca, možeš izmjeriti u čovjeku kristoliko. Kaže Riječ da tko je prvi taj će biti zadnji. Porazmislite koji stan želite u Kraljevstvu Nebeskom. Ili ćeš ostati pored vrata jer si osuđivao i nisi se kajao. Jel ti smeta katolik? Smeta, dobro, pa prestani osuđivati. Jel ti smeta musliman, ne smeta, smeta li ti budista, ne smeta, ali ti smeta katolik. I usput, prouči što znači riječ katolik ćeš svatiti da si i ti katolik.

    Laku noć 🙂

  • Упознат сам са значењем речи католик преко грчке католикос_саборност, у вашем тумачењу мислим васељенскост, међутим ту реч су римокатолици или боље рећи паписти онда и латини преузели тј насилно задржали за себе као неко своје право на то имајући у смислу васељенкости. Нисам знао да има свега тога набројаног на овом сајту јер ме је привукао наслов, а мислио сам на конкретну тему, тј наслов теме кад поменух да је православни сајт то је моја грешка. Опростити се може, али још ниједном не чух папу да тражи или је затражио опроштај од оних жртава за које је папска “црква“ дала свој “благослов“ да се истребе са ове земље… па ако није тражио онда ко да му опрости и у чије име? не ради се о томе да ми ико смета, већ се ради о томе да неко булазни и још хоће милионе других да увери у исправност нечега што је криво. И заведе у погибију. Ја не мрзим тебе, ја само мрзим изопачену науку вашу-као и муслиманску и будистичку и сваку другу лаж посејану од оца лажи. Ти као човек имаш избор. Па бирај. Али се пре тога запитај на који начин ти наступаш-прво као неко ко је неупућен, онда као неко ко ипак крије да зна нешто, па почиње да просипа пропагангу и шири католичанство, а онда у препискама са Евом на пример показује да “искаче из шина“, ваше су методе наметање па онда нашу одбрану од тог јарма ви називвате насиљем. Као и у случају напада (агресије) САД на Србију 1999., испаде да Србија која се бранила је крива за то што се бранила те је стога терориста а САД миротворац, да али лажни миротворац по науку ђавола који их и наведе преко Ватикана на то и још да на бомбама са осиромашеним уранијумом пишу “срећан Ускрс“…
    Не, није твоја задња, а ни моја. Задња је, као и почетна -Божија. Јер Он је Алфа и Омега, Почетак и Крај, Први и Последњи. Јер у почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч.
    Љубав хришћана се одликује и мери пре свега љубављу према Истини и истинитом учењу (јер “ко има заповести моје и држи их то је онај који Ме љуби“) из чега следи и љубав према ближњем. А близак ми је онај који љуби Истину истинито. Онај који не љуби Истину није јој близак, па како може бити мени мио? Нећу да мрзим али ћу да жалим. Истинита је пак она љубав која ближњему жели и осигурава вечни живот. Зато вам је речено и посведочено.
    Имам рећи о наслову и теми али кад си се ти удаљила од теме и почела нам наметати папску науку, морадох да реагујем па сходно томе и поруке.
    Између вас и нас је таква неисказана провалија… Нема компромиса између Истине и лажи. Нити ће бити.

  • Пар дана ме није било и онда сам свратио…
    Друго, ми немамо потребу да било кога привучемо у Цркву у смислу у ком ви имате у погледу бројности. Јер је пут узак и стадо мало… то не значи да не желимо, напротив, али никога на силу не вучемо као ви, осим што смо призвани да истину бранимо и сведочимо када је она нападнута од неких који црно виде белим а бело црним-ако затреба опет спремни да погинемо од руке ваше да бисмо живели јер ко изгуби живот ради Истине наћи ће га. Нигде ја нисам испољио насиље према вама. Нити лично нити колективно. Само бранимо наше. Мирно. И кажемо вам: идите одакле дођосте! Или можда у томе да ћемо смо спремни да себе принесемо на жртву? Јер ми знамо за страдање, али које води у славу. Ја нигде не позивах ни на какво насиље према ма коме друге вере. А ви у томе нађосте ли повод за ваше писање о немиру, или већ чему? Сведочећи речју ми смо свесни да не желе сви чути и не могу сви прихватити, али зато не идемо у рат и не кољемо и не претимо као ви. Ви сте дошли на србски сајт (на нашу територију да тако кажем износећи своје ставове) а не ми на ваш. А ако овде има еротике и тибетанства ја на то пљујем. Ја то нисам видео јер ТО НИСАМ НИ ТРАЖИО. НЕ ТРАЖИМ ГНОЈ НЕГО РАНЕ гнојне или у опасности од гнојења да на њих ставим облоге и препоручим мелем… А то је болно ономе ко их има и може да делује као хируршка интервенција. Ипак, најлакше је ампутирати, а најтеже лечити и зацелити.
    Љубити непријатеље своје личне – ДА, али Божије – НЕ.

    А ево да буде јаснији однос наше вере и националног идентитета:
    „Светосавље није клерикализам. Светосавље није ни црквена верзија српског национализма. Националистичка идеологија нема везе са нашим народним духом, пошто јесте једна од идеологија западноевропских држава модерног дова, а српски државни и етнички идентитет је утемељен много пре формирања модерних западноевропских држава. За разлику од национализма, који је идеологија, родољубље је осећај љубави за свој род, своје ближње и као такво је блиско хришћанском моралу. Светосавље јесте и родољубље, али није национализам.

    Светосавље, као наслеђе конкретног историјског и друштвеног деловања Светог Саве и преко њега целе лозе Немањића, јесте љубав према својим ближњима, тј. родољубље, али и свест о томе да друштво треба да се обликује што ближе идеалима хришћанског погледа на свет (суштински никада не може достићи тај идеал), с том оградом да тај хришћански поглед на свет мора бити утицајан само снагом својих аргумената, од којих је најјачи лични пример оних који тај поглед на свет заступају.

  • И само говорите о љубави али више злоупотребљавате ту реч и њено значење засипајући је својим лицемерством у погледу беспоговорне послушности папи који је послушан самом себи а не Христу. Дакле, слушајући папу не слушате Христа. А апостол каже: судите јели право пред Богом да слушамо вас више неголи Бога? Ваша вера-ваша ствар.

  • Позивањем на тему наслова са теме о вери као да хоћете да скренете пажњу са орла на муву. Реч љубав је код латина изгубила значење, јер се затрпава дебелим слојем лукавства и лицемерја, испод кога је тешко могуће сагледати право значење. Јер говорите о томе али сте беспоговорно послушни папи који је апсолутно непослушан Христу и послушан самоме себи и свом оцу Сатани. А апостол каже јасно: расудите сами јели право пред Богом да слушамо вас људе више неголи Бога? Религија наша је Богочовек а латинска-човекобог. Али, ваша вера-ваша ствар. Не могу бити равнодушан кад неко покушава да узмути овце и изведе их ван стада и помеша са козама…

  • Soko Srbije, ne poznajte me, zaista me ne poznajete, imate krivu sliku o meni potpuno.
    Moja vjera katolička je isto Bogočovjek. Kada uđem u ispovjedaonicu ispovijedam se Kristu. Na Krista pomislim sto puta u danu a pape se i ne sjetim. Pa i vi imate patrijarhe, nekoga tko vas vodi. Puno puta se papa ispričao za loše u povijesti crkve. A lošeg je bilo.

    Ne znam što da Vam kažem, samo sam se osjećala uvrijeđenom i malo sam vratila istom mjerom. I ja sam čovjek. I ja imam osjećaje. I pripadnost. Voljela bih da ako ne prihvaćate moju vjeru prihvaćate Krista u meni. A ja bih vam mogla posvjedočiti puno toga što je meni Krist učinio. Naravno, neki pravoslavac će odmah reći, da je to đavao učinio.

    Zaista mislim da biste me trebali više ljubiti u Kristu. Meni nije teško reći da i ja tebe ljubim, to Krist od mene i traži, ali ja ne ljubim poradi traženja nego jer je Isus išao in za tebe na križ a ne samo za mene. Znate, vi to gledate iz svog kuta, pogledajte iz mog pa i vi biste se osjećali uvrijeđeni. Ali ja ti opraštam. Zato katkad vratim u nekoj mjeri, možda čak i manjoj. Grešnica sam, mogu biti dobra a mogu biti i lajava, ovisi o sugovorniku.

    Previše vi vidite papu u meni, od pape ne vidite Krista u meni a u sebi …negdje ste ga izgubili.
    Ja se pape u svojoj vjeri ne sjetim ni jednom na dan. Zapamitite to, osim kad se u crkvi molimo za svu braću kršćane i sve ljude na svijetu i za papu.

    Eto,ne želita ništa reći o radu nedjeljom, ja sam ponešto i napisala, eto to bi nas barem moglo spojiti a nigdje se ne spominje papa. 🙂

    Laka ti noć ako čitaš. Budi u miru jer ja te ljubim ljubavlju Gospodnjom i nije maska ni niej licemjerje, ljubim te čak ako ti mene i ne ljubiš. Tako nastojim prema svima, a to opet ne znači da se malo ne naljutim, to prođe ali ljubav ostaje 😉

    Može jedno pitanje? Jeste li vi neka faca u vašoj crkvi, neki teolog?

  • Ovce i koze su Božja stvorenja. Bez Pastira su isto.
    Uistinu bih voljela čuti neka vaša duhovna razmišljanja samo bez pape i ovoga, malo je previše.
    Kako je Bog žalostan kad imamo „vaše i naše“. Tko ljubi čovjeka ljubi i Boga.

    Znate što meni nedostaje? Da pričamo kao brat i sestra u Kristu. Ovako ispada da će prije tibetanac do Isusa. pričati s nekim o duhovnim temama gdje je Krist zajednički ne znači da će nam crkve u ekumenizam i ja ću „pojesti vas“. Nemojte se toliko bojati da vas ljubi jedan katolik. Jer kao što rekoh, ima divnih stvari u pravoslavlju koje i mene privlače. A to nije licemjerno nego iskreno.

    Dali biste mogli to, pričati u ljubavi? Hoćemo probati?

  • Kako to da se čovjek koji se smatra dobrim pravoslavcem i vjerojatno pobožnim naziva Soko Srbije, nije li to malo uzvišeno i oholo? Nisam mogla izdržati 🙂 Od početka mi je to upalo u oči.
    To bi značilo da vidite bolje od ostalih Srbijanaca i pravoslavaca, oprostite mi na ovome ne znam jeli se kaže Srbijanaca ili Srba, ja to ne razlikujem, meni je to isto.

    Soko. I padne mi na pamet baš sad misao „tko visoko leti nisko pada“…Nadam se da se nećete uvrijediti.

  • I to je bilo u ljubavi, vidjet ćemo mogu li u vama probuditi malo osmijeha i ljubavi. Morala sam i to napisati jer ste osjetljivi.Znate što ću ja vama reći, meni je vas žao, vi ste jako ranjena osoba, netko vas je jako povrijedio.

    Pročitajte hvalospjev ljubavi, Pavlov pa ćete me bolje shvatiti duhovno.

  • Мартина,
    управо сам размишљао да прекинем ово доиписвање јер по нужди се користим овим виртуелним видовима комуникације… Екуменисти се и залажу за “дијалог у љубави“’али је та љубав лажна зато што се не труди да исповеди и каже истину него сервилношћу подилази. А ако не говори истину онда потпомаже лаж и осим тога држи јеретика у оковима лажи увереним да је у истини и да нема суштинских разлика.
    Веома сам захвалан на коментарима које сте ми упутили и верујтет нисам се нимало увредио. Мени то уопште не смета да бих са вама причао, ипак друго је нешто што ме одвлачи од тога.
    Св.апостол Јован Богослов каже: “Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1Јн.З,11;“).
    Рећи ћу вам нешто: подстакнут сам био вашим писањем да пишем на начин на који сам писао. Што се православних тиче они никог не мрзе, човека не уче да мрзе него воле и поштују његов слободан избор, али се не могу никад и никако помирити са јересима и лажним путевима те ће увек устати да бране Истину верујте а то није из мржње него из љубави према Истини. За нас ниједан рат није свети рат као код латина, него пак нужно зло. Ми, ако погледате нисмо били освајачи, осим за време цара Душана, кога црква наша није признала за светог. Ми смо само бранили своје право на слободу исповедања Истине и живљења у Истини. Ми се стално молимо и за вас, односно за све људе да се обрате на прави пут и да им засија светлост Христове истине управо у љубави састрадалној и сузама а не из мржње и презира јер је то неспојиво. Али постоје дубоке разлике које се не могу премостити на начин на који то ви мислите, а које нас удаљују., упркос свој жељи и напорима са обе стране, јер ако се оне не премосте-а не могу другачије осим да се Истини погледа у очи- до јединства не може доћи, нажалост. А ко не би то хтео. Али је јасно из историје целокупне ваше јереси о сталном покушају папа да наметну своју власт и ауторитет над православним хришћанима. То се не може побити.
    ЈА НЕ СУДИМ О ВАМА ЛИЧНО, НЕГО О ВАШОЈ ЛАТИНСКОЈ ВЕРИ. Ако не можете ласком а ви онда претњама, инквизицијом итд, а кад ни ту не помаже онда лукавим претварањем и подилажењем (не мислим ви лично, мислим на латинску веру и методе латинске јереси коју зовете “цркве“).
    Ви сигурно као створење Божије, као човек, представљате као и сваки човек круну Божијег стварања у коју је Творац усадио многе дарове и потенцијале. Бог јесте љубав али је и праведан. Бог јесте љубав али је и Истина. Где нема истине не може бити љубави. Бог и суди по правди. Замислите, да се ми не боримо против јавног зла у свету јавним разобличавањем тог зла и устајањем против њега као Свети архистратиг Михаило против Сатане и свих противника Истине, па шта би онда било? Па онда, по томе, следи да би се заправо утопили у то исто море безакоња и греха. То би онда значило под видом изговора за љубав – слободу и озакоњење сваког могућег разврата и безакоња, па тако и содомије (геј парада), као и самог антихриста, што се већ и дешава у свету у коме је љубав према Богу и Истини охладнела, замењена човекоцентричношћу и хедонизмом материјалистичким.
    Да, имао бих пуно рећи, али ипак не могу све.
    Не знам шта вам је учинио Христос, али свакако верујем да Он сваком човеку чини, Он и јесте Домаћин целог овог видљивог и невидљивог света и свакога призива на пут покајања и спознавања Истине, па тако и вама чини и сваком другом само то свако и не схвата, или можда не бар на прави начин ако се и запита за разлог.
    Ја немам потребу да тражим да ви мене љубите јер сам позван да љубим а не да тражим да ми буде узвраћено. Ја вас љубим у томе што вам посведочих а ви не морате прихватити па опет поштоваћу то. Не вређам се па нема шта у том смислу да праштам, али нек је просто свима и вама ако мислите да имам шта лично простити. И да ми лупите шамар исто. Кокарду не носим јер је немам, а признајем да је неки злоупотребљавају не познајући њен смисао. Али зато ратујем духовним мачем Истине који је Реч Божија и Свето Предање. То је оружје моје у борби овој.
    А ако затреба и голим прсима на мач гвоздени, ако да Бог снаге за мучеништво.
    И ОПЕТ НЕ ГОВОРИМ ТОЛИКО О ВАМА ЛИЧНО. НЕГО О ЛАТИНСКОЈ ВЕРИ.
    Кад ово завршим можемо прећи и на друге теме и рад недељом, није проблем. Покушавам да одговорим али не могу све да постигнем обухватити.
    Зато одужим.
    Слабост моја.
    Ви сте увредили ја не. Пружио сам вам огледало ваше вере и то вас је пецнуло. Не љутите се на огледало. Оно није одговорно за лик који се у њему види. Друго је то што неко има потребу да га свет види другим очима. Ја ту потребу немам. Нити ћу се убеђивати више о томе са вама лично.

  • Христос – Пастир Добри је поделио људе на две категорије: овце, послушне са десне стране и козе-тврдоглаве са леве стране, не ја.

    А сад о мени. Хтео сам да напишем србски соко, али сам се предомислио, а намерно сам узео овакав надимак, не из пркоса или поноса него да бих вас подстакао. Нити сматрам себе изнад свих у Србији нити пак заступником целе Србије и Срба, јер соко није један, а налази се на нашем грбу. Соколови су сви Србчићи. Али у смислу тога да ми не тражимо то бити, нама је слобода дарована, једино је не умемо да чувамо како треба.. А треба мало крила протегнути да не закржљају, јер ако се загледамо само у блато кад ћемо летети…? А Хрвати су они који се хрву (гложе, рвају)…?
    Видите, решио сам да браним наше зато се назвах тако , а тако се назива и сваки који искрено чува своје, оно што је заветовано да чува и што је потврђено истином. Србије-јер сам Србин. Дакле, један од соколова Србије.
    Или соко од Србије.

    Не, нисам ја никаква “фаца“ а ни теолог. Само не могу остати нем и равнодушан гледајући где и куда тоне данас наш род који заборави и своје порекло и историју и језик и писмо и веру… Па је то покушај подстицаја и подсећања на то, побуђивања да се сетимо ко смо и одакле. И да по речима апостола Павла светог “Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа ..“

    Ви загрлите Христову Истину онако како нам је Он предао преко Својих ученика апостола и преко светих Отаца Цркве од Истока и ја ћу онда вас загрлити као своју сестру у Христу, а до тада ја вас не могу сматрати сестром у Христу јер бих увредио Христа. Тиме ја не мислим да у вама нема ничег доброг, напротив! само не можемо спојити православну веру која чува Христово неизмењено учење и латинску која је толико тога себи дала за право да мења по сопственом нахођењу. То је лет високо који ниско обара…

    Дакле, ви имате квалитете, ви имате душу даровану од Творца и разум, имате тежњу ка лепом, трудите се и то је дивно! Али није довољно само то. Јер ако и у само малом чему човек нешто измени од онога што је Бог установио-тај преступа не остајући у учењу и не може се звати хришћанин него јеретик. Зато не може имати заједницу са Богом јер Му се противи. Јер је Бог Истина.

    Ја сам једна изанђала стара крпа која није достојна да покупи прашину под ногама Божјим али опет немам изговора кад је вера у питању. Заиста, ја сам најмањи који би смео усудити се да сведочи. И заправо-зашто? Кад толики Велики и дивни Светитељи посведочише и сведоче и сад нетрулежним и миомирисним моштима својим. Посведочише најпре животом својим, делима а и речима, па свршетком свог земног битисања, те и сад сведоче јер речи које Бог кроз њих рече и даље живе у срцима верујућих ако су на папирима и избледеле или их је неко покушао спалити. “Ко вас слуша, Мене слуша“ говори Господ својим ученицима.

  • ЦИТАТИ
    Догматске јереси

    Покушај набрајања свих јереси латина превазилази димензије овог чланка, тако да ћемо набројати само неке од њих:

    Исхођење Светог Духа (филиокве). Неминовно води ка субординацији Светог Духа, па је због тога Пневматологија у римокатолицизму скоро потпуно одсутна.
    Недостатак Епиклезе у Евхаристији. Латинска догматика потврђује одсуство Епиклезе, док поједини Православни пали у јерес Екуменизма покушавају да их убеде да они ипак имају Епиклезу..
    Употреба бесквасног хлеба у Евхаристији. По овоме су латински јеретици прозвани – азимитима.
    Непровођење миропомазања након крштења. Миропомазање (кризмање) врше тек у 14. години живота, па у складу са тим, Православно свештенство пало у јерес Екуменизма, не исповеда децу млађу од 14 година.
    Учење о потпуном ускраћењу Божије благодати према човеку пре обраћења. Ово учење је омогућило појаву и карактер инквизиције, која је у „необраћенима“ (у латинску јерес) видела потпуне звери, без икаквих осатака боголикости у њима.
    Учење о предестинацији, које потпуно негира улогу и место слободне људске воље.
    Учење ο конкомитанци – праћење Тела и Крви Христове. Због овог учења, латинска јерес „причешћује“ своје следбенике само „хостијом“ (назив за округле танке бесквасне хлебчиће).
    Учење о трансубстанцији. Јерес која „објашњава“ материјану природу промене хлеба и вина у Тело и Крв Христову.
    Учење ο ризници сувишних заслуга светих, из којег произилази учење ο индулгенцијама.
    Учење ο чистилишту (пургаторијум). Измишљотина о посебном месту у коме се врши чишћење душа умрлих.
    Учење о лимбу. Јерес о постојању места за оне душе које не заслужују ни вечну казну, али ни вечно блаженство.
    Учење о безгрешном зачећу Богородице. Јерес о потпуном испуњењу Богородице Божијом благодати од момента њеног постојања (зачећа), и животу без икаквог греха, укључујући и одсуство пале љуске природе изазване Прародитељским грехом.
    Учење ο вазнесењу Богородице, које је 1950. године увео папа Пије XII. Јерес која тврди да се Богородица вазнела на Небо не видевши смрт, а у складу са другом јереси о безгрешном зачећу и животу без греха.

    Латинска јерес данас

    Папизам је најзначајније историјско отуђење од Хришћанства кроз све векове. То је потпуна дехришћанизација, остварење апсолутизма и тоталитаризма, јер папски јеретички догмати представљају озбиљна одступања од хришћанске истине, а да заблуда буде већа и потпуна, уздижу се на ниво догмата вере који су неопходни за спасење. Признање папизма значи напуштање Христове истине, одрицање од живота у Духу Светоме и прилажење јереси као отелотворењу овосветске идеологије.

    Данас латинска јерес код Православних изазива само ехо сећања на некада првочасну Римску Патријаршију. Напустивши спасоносну веру, римокатолици су иступили из броја оних који се спасавају. Напустивши богопредане списе Светих Отаца, они су отпали од суштине јерархије, чиме су изгубили пуноћу Апостолског Прејемства, тј. остали су без епископске власти и благодати. Од Христове Цркве, Римска Патријаршија отпала је у јерес. Услед непрестаних покушаја унијаћења Православних, које је присутно и у наше време кроз разне видове екуменске јереси (реформе Литургије, обрезвеђивање Причести, итд.), и насилних „покрштавања“, латинска јерес код многих чланова Цркве ужива изразиту антипатију.

  • Да, ми имамо патријархе и епископе и свештенике итд. Међутим, нема таквог схватања првенства и потчињености као код вас. ради се само о части која се указује неком од њих по чину али никако да је тај изнад свих и као “бог“.

    Ми не кажемо да је ико од њих непогрешив него пуноћа Цркве, Црква у пуноћи јер је Глава Цркве Христос Непогрешиви Једини.

  • Да, ми имамо патријархе и епископе и свештенике итд. Међутим, нема таквог схватања првенства и потчињености као код вас. ради се само о части која се указује неком од њих по чину али никако да је тај изнад свих и као \’\’бог\’\’.

    Ми не кажемо да је ико од њих непогрешив него пуноћа Цркве, Црква у пуноћи јер је Глава Цркве Христос Непогрешиви Једини.

  • Идите на претходну страну да видите одговор, или на старије коментаре

  • Члан који се представио као “Бодин“ Вам је лепо одговорио да Ви искрено исповедате своју да тако кажем приврженост Христу колико ми као људи то можемо видети, али вероисповест којо припадате Га не исповеда онаквим какав Он јесте. Ако исповедате да Дух свети исходи и од Сина-грешите се о Њега а по мени о сва три Лица. Ако не исповедате тако- није вам онда место ту где се тако верује и исповеда, на сабору оних кој ито тако чине, макар каквим бомбонама и срдачношћу они били напаковани

  • Puno ste toga ovdje napisali a ja nekamo žurim, pa ukratko od mene. Ne nisam uvrijeđena, sad još manje nakon što ste se izrekli, dapače, zamišljam da sam ja na vašem mjestu vjerojatno u vašoj koži, kao pravoslavka i u vašoj crkvi, i ja bih isto tako možda govorila, stoga vas ne osuđujem. Niti imam pravo na to. Kad se čovjek rodi u nečemu to je duboko, znate. Ali ja vjerujem ponajprije zbog Krista koji se i meni objavio, pisala sam o tome, imala sam neizlječivu autoimunu bolest, multiplu sklerozu, i strašne bolove lubanje do povraćanja, htjela sam umrijeti i potražila sam Krista ali istiinski u svojoj sobi kao podstanar. Zavapila sam „ako postoji „da želim to znati iskustveno, da ga želim sresti, zamislite, Bog mi je jako brzo na to odgovorio i to se ne može posvjedočiti na način kako se doživi. Godinama me Bog kušao Abrahamovom vjerom i ozdravio čudesno od migrena, neuralgija, bolova u ušima i sve postepeno a ne odjednom, a najprije od multiple po vjeri, samo po vjeri. Oko mene je sve bilo da ne vjerujem i ljudi ali ja nisam puštala Isusa držeći ga čvrsto, jer je rekao da će nam biti kako vjerujemo. U crkvi su mi govorili da nosim križ a ja sam se osjećala prokletom i to sam rekla Isusu da ne želim taj križ. Poslije se pokazalo opet po mojoj vjeri da mi Bog pošalje svećenika jer sam ga to molila koji bi molio za mene….duga priča, Bog mi je i to ispunio,zaista Bog ne đavao, jer jednostavno znaš i razlikuješ što je od Boga a što ne u svojoj nutrini, to je DAR Duha Svetoga koji i vi i mi dobivamo na krštenju, razlikovanje duhova, (pustimo sad različitost vjere) , da skratim, bilo je to prokletstvo na dan vjenčanja. jedna ženska osoba koja je radila sa mojim suprugom htjela ga je za sebe, utjecala se hodži da nas rastavi, ja sam na dan vjenčanja bila bolesna, duga je to priča, jako duga ali i puna radosti i suza naravno, nitko nije znao kako mi je samo Bog. Kada sam vjerom počela ozdrvljati i po molitivi svećenika, onda se zlo razotkrilo, nije se moglo skriti, tako da sam vidjela i tamu i svjetlo, imala sam razna demonska mučenja, grebanja po tijelu, menstrualnu krv u grlu, noževe i taj put nije bio lak ali NIKADA nisam prestala osjećati Kristovu blizinu pa ni tada. Uvijek sam znala da je samnom. Eto, svetitelji jesu svjedoci vjere ali isto tako Krist je rekao da ćemo mu i mi bitii svjedoci, piše u Pismu. Zato, Soko, i ti i ja smo svjedoci da Krist postoji ako ništa drugo. Zar ne?

    Ne ljutim se i nisam uvrijeđena. Svi znaju da je moja crkva imala mračnu prošlost, papa se zato ispričao za križarske ratove, ti ljudi su umrli, te pape su umrle, ali mi živimo i bitno je ispraviti loše, zaista.Sveti rat u našoj vjeri ne postoji, to je džihad kod muslimana iako nisam sigurna.

    Vjerujte mi, svaku nedjelju mi se molimo za kršćansku braću i za sve ljude. U molitvi vjernika koja ide nakon Evanđelja. Vrlo se žurim za obvezama, ja sam srednjih godina ali sam uvijek raspoložena za miroljubivost među nama ako ništa drugo.ono što ja primjećujem, vi (ne vi ne vaša crkva) jako je fokusirana na ono što je bilo, na prošlost. Po meni, trebali bismo biti svi fokusirani na sada i sutra. Papa nije tako ogormana uloga kako vi mislite, pa tu je cijeli zbor crkvenih učitelja, teologa, ne može papa sve sam donijeti, varate se. Papa Ratzinhger je htio da s ekleči kod primanja pričesti za što sam i ja jer danas se jako ne poštuje tijelo Kristovo u koje mi vjerujemo, i nisu to odobrili nego se i dalje prima na ruku ili stojeći na jezik. Dakle, ne može papa sam donijeti nešto kako bi on htio.

    Neću vas zamarati i daviti, neželim da se nervirate i imate obvezu da mi morate ovo ili ono napisati. Ja vam od srca želim svako dobro i Božji blagoslov, Kristov, i jednog dana nadam se, srest ćemo se u vječnosti. Vjerujem i radujem se.

    Pozdrav

  • Uopće mi nije problem na tren biti pravoslavka i poistovijetiti se sa citatima ali ne mogu nikako prihvatiti da Duh Sveti ne izlazi i od Sina. To se jednostavno ne poklapa sa mojom vjerom ne zato jer je to crkva kazala, ne, nego zato jer upoznala i Duha Svetoga i Sina, (naravno u mrvicama, spoznati ćemo tek u vječnosti, a i ta mrvica je meni ogromna koliko moja duhovna posuda može primiti). Krist djeluje po Duhu Svetom, Duh Sveti me i ozdravio, u Bibliji piše da je on Životvorac i ozdravitelj,Bog je Trojstven i sve radi skupa. Otac Nebeski se brine za mene, šalje mi Sina po Duhu Svetomu a ja samo sudjelujem u pristajanju da se predajem u vjeri do kraja, iako je to teško, do kraja bi značilo da umre sva moja oholost, tako da taj kraj će biti vjerojatno smrtni kraj i tako je kod svakog čovjeka bilo koje vjere, kraj je početak života sa Kristom na jedan drugačiji način. Sad smo samo hodočasnici, putujemo dok ne stignemo do Puta Istine i Života = Krista.

    Toliko.

  • Благодарим на овако подељеном искуству и ја вама желим свако добро! Заиста посебно искуство. Заиста и мене обавезе гоне те не знам куд ћу пре.
    Рећи ћу још да је и код мене било чуда оздрављења кроз веру али не желим да верујем због чуда.
    Рекосте “ако постоји“. Ето Бог вам је објавио кроз то чудо одговор на питање које вас мучило и као да је рекао – да, постојим.
    Тачно је – “по вери вашој нека вам буде“. Христос није одбио да излечи ни Хананејку, ни Самарићанки да открије Пут, јер Он јесте дошао због свакога човека, и тебе и мене. А то што сам ја у православној вери не значи аутоматски да сам спашен, могу и ја пропасти због непокајаних греха. Али по милости Божијој надам се ипак спасењу.
    Можда је и заблуда у начину на који се тумачи сама реч – спасење. Али о томе други пут.
    Ипак, чудо само по себи не мора да значи ништа, тачније не мора обавезно да буде доказ исправности нечије или веровања. Јер неко може бити и девственик цео живот и чудотворац а ипак ако греши у исповедању вере са њим нам није могуће остварити заједницу у Христу јер он није у Христу, не учи право.
    Ја јесам рођен као крштени православни хришћанин, ипак то није пресудно утицало на моју потврду тог избора животног пута, тачније јесте благодат Божија од Светог Крштења усмеравала ме на пут спасења (“јер ово је живот вечни да познају Тебе, Јединог Истинитог Бога и Кога си послао Исуса Христа“ како каже Господ). Заиста је то узак пут који води у живот вечни и дуга је прича мог сусрета са Христом. И када сам као жедан јелен пронашао Извор Воде Живе, заиста се напојих Водом Живота, слава Богу по милости Божијој, опет не без тешких искушења и страдања за Истину. али, о томе сад немам времена…

  • Дух Свети Утешитељ је Дух Истине
    Господ Исус Христос за Њега каже да од Оца исходи. Само то и – Кога ћу вам послати од Оца.

    То да Дух Свети исходи од Оца знамо из речи Самог Господа Исуса Христа: А када дође Утешитељ, Кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15, 26).
    Учење о исхођењу Духа Светога од Оца не може да буде подвргнуто било каквој измени или допуни. Као прво, зато што Православна Црква овим учењем буквално понавља речи Самог Исуса Христа. Као друго, због тога што је Други Васељенски Сабор, коме је главни предмет било утврђивање истинитог учења о Духу Светом, ово учење без сумње изложио на задовољавајући начин у Символу вере. Саборна Црква је ово признала тако изричито, да је Трећи Васељенски сабор својим седмим правилом забранио састављање новог Символа вере. Преподобни Јован Дамаскин стога пише: „За Духа Светога кажемо да је од Оца и називамо га Духом Очевим. Да је Дух, међутим, од Сина, то не говоримо, али га називамо Духом Синовљевим“ („Тачно изложење вере православне“, књ. 1, гл. 8, стр. 165).

    поздрав и свако добро

  • Hvala na dobrim blagoslovnim željama. Pitanje čuda. Kod mene. Ja sam teoretski znala da Bog postoji ali nisam imala iskustvo Živoga Boga niti sam se mogla puniti od vjere kad vjere nisam imala. Teorija i zanje koje nam je od roditelja prenijeto nije ta naounjena posuda. Išla sam u crkvu zato jer „moram“ i Bog će me kazniti ako sam loša. Ništa nisam razumjela ni Trojstvo ni kako je to tri Boga a jedan Bog….Otac Nebeski mi je bio neki starac sa bradom sa ispruženim prstom koji će me kazniti, Sin Božji mi je bio nejasan, čovjek a Bog, a Duh Sveti potpuno nepoznat, kao tajna kao stranac. Na nedjeljnu misu sam išla ni nisam išla. Majka bi me poslala u crkvu a ja bih otišla drugamo.Onda me je pitala koje je bilo Evanđelje a ja ne bih znala ništa reći, naravno, u to doba nije bilo interneta pa da pogledaš. Moj odgoj i moja vjera je bila u strogosti ali moji roditelji nisu znali prenijeti najbolje kad ni sami nisu dobili ono što su trebali, mislim, živjeli su tradicionalno i išli u crkvu ali mi puno toga nisu znali objasniti, imali su sakramente, tek u nekim teškim situacijama i bolestima našli su ono duboko. Hvala Bogu tata mi je umro na Isusovim rukama, u milosti, majka je živa i živi najbolje kako zna svoju vjeru, pomaže bolesnima, siromašnima i jako se utječe Blaženoj Djevici Mariji, zapravo sam i ja svoj život posvetila po nekim zavjetima Mariji, osobno je pa nećemo o tome. Dakle, imala sam teoretsko znanje i nisam čitala Božju Riječ, to mije bilo nerazumljivo i jako teško. Poslije, kad sam oboljela, iako sam znala da Bog postoji jer su me tako učili, u zaista užasnim bolovima a nije mi pomogao ni narkotik koji su mi nabavili (bilo je demonsko od strane hodže i osobe koja je to naručila za mene) ja sam doslovno „naredila“ Isusu da mi se objavi. Ne želim da se ovo krivo shvati da sam ja iznad Boga, ne, nego sam bila toliko očajna i jadna da nisam prihvaćala način da mi se ne objavi da postoji jer tada moj život ne bi imao smisla. Dakle, nisam posumnjala da Bog postoji nego sam trebala ŽIVU VJERU, trebala sam SNAGU i JAKOST za život, SMISAO da izdržim. Kao kad trebate lijek da vam pomogne. I to je bilo neopisivo iskustvo. Kada sam zavapila „Bože AKO postojiš pokaži mi da postojiš, uđi u moj život“. Ja čak nisam tražila ni da ozdravim taj tren nego sam trebala samo Boga, a i dalje nisam znala tko je Sin, tko je Otac tko je Duh Sveti. Išla sam u crkvu ali su mi govorili „nosi svoj križ“. E pa lako je to reći i nastaviti sa svojoim životom kad ne živiš tuđi. To mi nije ništa pomagalo, samo je izazivalo revolt i nerazumijevanje. Nakon moje molitve u par dana Bog mi je odgovorio. Danas toga više nema, zabranjeno je, nažalost…ali tu počinje moj put. Iz Teksasa je došao jedan katolički svećenik, evangelizator govoriti o Trojedinom Bogu. Mi kažemo karizmatik, zato jer koristi darove Duha Svetoga, iako bi svaki Kristov svećenik to trebao biti ali….previše je komocije, ne smijem ogovarati, ima tu dosta propusta od vrha. Imala sam već onda u toj bolesti za koju se još nije znalo da baš to je, jer to je samo mjesec dana od vjenčanja prošlo….imala sam osjećaj dezorijentacije i nisam znala gdje idem i kako da dođem tamo gdje idem. Mulitpla skleroza je bolest u kojoj po nekoj „greški“ organizam napada sam sebe (autoimuna bolest), pa stradaju živčane ovojnice (mijelini) koje su poput izolacije a same se ne mogu obnoviti, ja ii dan danas imam rupe na njima ali sam zdrava skroz.Taj svećenik evangelizator nas je uveo u molitvu, da sve probleme ostavimo i da želimo svoj život predati Isusu. To je upravo ono ČUDO koje sam molila. Nisam molila za zdravlje prvotno nego za Život, a Isus je život i slava Bogu na tom čudu za mene. Ja sam žarko željela susresti Isusa, žarko….to se ne da opisati, jer sam bila potpuno sama, odbačena, neshvaćena, mislili su da sam hipohondor. Znala sam da ima Netko koga nisam upoznala da me želi ljubiti ako ja to želim. Silno sam trebala tu Ljubav. I to sam doživjela kako taj dan tako i sve dane moga života, nekad više nekad manje, jer na početku obraćenja, Isus nosi tebe a kasnije ti nosiš njega i ti intezivni osjećaji postaju GOLA VJERA. Ja se često prisjetim tih intezivnih osjaćaja i to mi daje snage za život, kako me je Bog volio i kako me još voli. ako bi me netko pitao koja mi je to najdraža uspomena u životu, nešto što mi daje radost, recimo kada dađu teški dani ja se prijestim baš tog kojeg ću opisati. Nije to dan moje zaljubljenosti u supruga ili nešto vezano za njega ili neku osobu, ne. To je dan mogu sureta sa Gospodinom, znam i datum.Evo, taj dan sam susrela i Duha Svetoga, ma kako da ja to znam, jednostavno znaš. Osjetila sam u duši i u tijelu ne znam kako bi drugačije rekla, Živu Ljubav kroz tijelo, um i srce, ta ljubav jest cio Bog ali u djelovanju Duha Svetoga, jer Duh Sveti je Ljubav. Zato kad sam rekla da za mene DUh Sveti izlazi i od Sina, to je iskustvo. Moliš se Isusu i Ocu osjećaj Duha, jer su Jedno, Otac i Sin su Jedno a nisu bez Duha, kada meni naš nebeski Otac odgovara na molitvu on šalje Duha, i ja ga osjetim, kada se molim Isusu osjećam Duha Svetoga, jer je Ljubav, Isus me ljubi i dao je život svoj za mene, a to se osjeća po Duhu Svetomu, jer Ljubav je Duh Sveti. Sva Trojica su u Ljubavi zajedno i zato kažem ako se molim Isusu molim se i Ocu i Duhu Svetomu, jer su skupa neodjeljivi. Ja vam to ovim ljudskim riječima ne mogu objasniti, ostat ću uvijek nedorečena. Ako kažem Isuse ja te trebam, dođi u moj život ja osjećam da me Bog po Duhu svetomu ljubi, da od Isusa dolazi ta ljubav koja je DUh Sveti ali tu je i Otac koji me grli …Ma crkve su nam se razišle zbog toga, baš ću ja nešto sad dokazati 🙂

    Moje iskustvo je takvo da Bog uvijek djeluje skupa prema čovjeku. I kad se čovjek moli Bogu molitva iz srca putuje po Duhu Svetomu, tako ja mislim, tako osjećam. Duh Sveti je sama nježnost, radost, izvor nepresušni, duhovna posuda koja se prelijeva, onaj koji me oživljuje, koji umiruje koji je ako hoćete i svaka dobrohotnost prema ljudima. Evo, vratit ću se na susret sa Gospodinom, posvjedočit ću sada. Ostavila sam svoje brige i žarko sam željela susresti Boga, nije bilo veće želje od te za moj život, sve je bilo nebitno. Da bih uopće došla na mjesto susreta, jedna velika sportska dvorana u Zagrebu, a ja nisam imala orijentaciju, ja sam vam se pomila svom anđelu čuvaru da me on odvede tamo. Nisam mu se inače molila, moja vjera je bila mrtva ali sam sam ga se sjetila da ga imam. On, iako nevidljiv, me vodio i zamislite, autobusom sam stigla sat vremena ranije. Sjela sam na najviše mjesto na tribinama, i došla sam sama, da me nitko ne dira ne pita i pusti na miru i da me nitko ne sažalijeva. Htjela sam biti sama sa Bogom. Kada je svećenik rekao da pustimo sve svoje brige jer je Isus tu ja znam da sam samo željela to, slijedeće što sam osjetila je bilo tako neposiva toplina u tijelu, toplina koja te ljubi, grli i neda od sebe, počela sam jako plakati, od sreće valjda i od mnogih rana koje su mi ljudi nanijeli, jer kad te Bog dodirne on cjeliva rane. Cjeliva osjećaj odbačenosti, cjeliva povrijeđenosti, meni je cjelivao duhovne rane. Taj osjećaj ognja, to možda više priliči da kažem, se najprije manifestirao po vrhu moje glave (kao da razlupate jaje) pa se širio čitavim tijelom sve do nožnih prstiju ali u velikoj snazi, snazi iz koje najradije nikada ne biste izašli jer vam ništa drugo i ne treba. I istovremeno imate snažan osjećaj prisutnosti Žive Osobe kojoj je nepisivo stalo do vas, i sad idu suze kad pišem.O kako Bog ljubi to je neizmjerljivo a mi sami to ne možemo sve ni primiti, sada.Naše tijelo ne bi moglo izdržati tu jačinu kada bismo htjeli sve primiti.Božja ljubav je neograničena i nemjerljiva. Gdje je Isus, tu je i Otac i Duh Sveti, po tom iskustvu oni se prožimaju u zajedništvu, pa vam zato mislim da Duh Sveti, on je istobitan i sa OCem i Sinom, nije Sin manji od Oca jer rođen od Oca prije svih vjekova, Sin je Očeva bit, a ako od Oca izlazi Duh Sveti, tada je i od Sina u biti DUh Sveti. Ali ja to osjetim u molitvi kao što sam spomenula.Uz oganj istovremeno sam osjetila snagu tako jaku da se nisam mogla pomaknuti, u mom tijelu kao da je bio potres iako se nisam vidljivo tresla. Ono najvažnije se dogodilo u srcu, ja sam se osjećala Djetetom Božjim, kao da ti je netko dao novo srce i novi um. Drugi ljudi su primejtili da sjajim i zračim.A svećenik koji me nije mogao vidjeti od te mase ljudi po daru Duha Svetoga je rekao ono što se i događalo samnom, vatreno krštenje u Duhu Svetom, rekao je da je jedna osoba u centralnom dijelu na vrhu tribina (to sam bila ja) primila pomazanje Duha Svetoga i da više nikada neće biti ista i to je istina. Bila sam jako potresena i radosna i nikada nećeu zaboraviti kako mi je Bog došao u moj život. Isus Krist ne neki drugi bog. Isus.Ja sam i dalje bila bolesna nakon tog susreta godinama ali mi je duh ozdravio, s vremenom su se događala ozdravljenja u mom životu po vjeri i ja sam danas skroz zdrava. Bog mi je slao iskušenja, primjerice slao mi je ljude koje nikada u životu nisam više srela. Evo, kad sam imala migrene (kod mene su sve bolesti bile odjednom u kompletu od dana vjenčanja) jednog dana sam stala ispod raspela u kuhinji i rekla, Isus ja ću sad baciti u wc anidepresive jer mi čine zlo. Osjećam se ko živi mrtvac od njih. Ne želim živjeti bez emocija, bez žalosti i radosti bez volje (jer „lijek“ mi nije činio ništa dobro, nit je bol prestala a duh mi je ubijao), evo, ja ti vjerujem da želiš da sam zdrava jer i ja to želim da te mogu bolje i zdušnije slaviti i davati se, Isuse ozdravi me.“ još sam rekla, evo ja Ti vjerujem, pošalji mi koga hoćeš, pomoći ću toj osobi,što god hoćeš ja ću učiniti… i nakon što sam bacila „lijek“, netko zvoni na vrata. otvorim i ugledam staru baku u crnini kao se sela odjevena žena u gradu, pogrbljena i lijepa čista lica, pita me „imaš li što za pojesti gladna sam?“ i ja se sjetim što sam rekla, ispraznila sam čitavi firžider, novaca nisam imala, muž je sam radio i bili smo podstanari, što sam imala dala sam. Baka me nakon toga blagoslovila „Bog te blagoslovio“ i nikada više nije došla! Onaj koji prosi uvijek dođe na mjesto gdje može dobiti zar ne? Ja sam znala da je u toj osobi došao moj Isus. I ja sam ozdravila od migrena. Bez svećenika, po vjeri. I danas isto tako živim moleći se Božanskoj Providnosti i predajem se u ruke Božje i danas isto u svojim situacijama mogu reći Bog me voli i vjeran je. Jako.

    To su samo mali detalji iz mog života, toliko toga ima da bi knjigu mogla napisati. I ovom prilikom zahvaljujem jer ste potakli da ovo posvjedočim, svaki put kad posvjedočim milost Isusa Krista za moj život (spontano kad je prilika kao sad) ja se osjećam neopisivo radosno i osjećam Boga uz sebe na jedan poseban način, osjećam Njegovu radost što to posvjedočim. I taj dan kad posvjedočim čitav mi je blagoslovljen.

    Ovim bih završila i nemojte imati obvezu odgovora, ja sam ispričala ono što je Istinito u mom životu.
    Ispričala sam da je Isus Krist pavi Bog i da je Živ.

    Pozdrav

  • Свети Игњатије Брјанчанинов

    О немогућности спасења иноверних и јеретика[1]

    Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.

    Питање које ви постављате сада питају сви редом. „Зашто се не спасавају“, пишете ви, „незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божијем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!“

    Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повратку општењу (заједничарењу) са Богом. Ово општење (заједничарење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста изгубљених бића. Погибељ је удес свих људи, и врлинских и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. „Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим“, говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога Завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничарење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је Сам безгранични Бог. Казне – судбинa рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?“ Господ им је одговорио: „Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла.“ (Јн. 6,28 -29) Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничарење) са Богом посредством тајни које нам је Он даривао. Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у Искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.

    „Мислимо, дакле“, говори свети апостол Павле, „да ће се човек оправдати вером без дела закона.“ (Римљ. 3, 28) „И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу.“ (Римљ. 3,22- 24) Ви ћете приговорити: „Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела мртва.“ Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела наше пале природе. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божије, као дело вере. Загледајте се у Нови Завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божијих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божијих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. Насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

    Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуд га, с каквим правом, налазите и препознајете код себе? Ако сте хришћани, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену он се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као „здрав“, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божијем? Није, него здрав разум показује ово.

    Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божијем, које превазилази свако умовање, и оно је недоступно сваком људском поимању. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Носиш име хришћанско, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине – бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божијег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј расуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божије о дејствима Божијим, која је Сам Бог открио. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати о Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити (уму своме) сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна самоизмишљања и скитања ума човечијег.

    Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво „Одлуке Сабора“, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: „Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховог богохулства, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу.“ Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврдио га је Васељенски Халкидонски сабор. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!…

    Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица, коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима тек толико речи! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима „нема ничег за осуду“, одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа – само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску – тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се смењивале, тежиле једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу.

    Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете Тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе – он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!…

    Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање које је Бог дао на дар свим људима посредством хришћанства.

    НАПОМЕНЕ:

    Глас из вечности (писма монасима и мирјанима), писмо 203. – Образ Светачки, Београд 200

  • ХРИШЋАНСТВО – РЕЛИГИЈА ИСТИНЕ И ЉУБАВИ
    Posted on 25/02/2015 by Православље Живот Вечни

    Међу бројним подметањима савремених модерниста посебно треба издвојити њихову омиљену и најкоришћенију фразу да је „хришћанство религија љубави“ и- само то! „Љубав, љубав, љубав!“, реч је коју непрестано чујемо од њих. У име те „љубави“ они захтевају помирње и заједништво буквално са свима, не искључујући чак ни оне који су нескривени непријатељи хришћанства, непријатељи Христа Спаситеља, који отворено поричу саму веру у Бога. Ова реч је, у већини случајева, најобичнија пропаганда, док у пракси не показују љубав чак ни према онима који су им најближи по вери и крви. Према онима, који не деле њихово мишљење или им, не дај Боже, не подилазе, увреде их или оштете, модернисти не само да се не односе са љубављу, већ, напротив, са жестоким непријатељством и мржњом. Заправо, пропагирајући љубав према „даљним“, они као да заборављају да је хришћанима на првом месту, што је и сасвим природно, љубав према „ближњима“, својима, блискима у вери.

    Из Речи Божије заиста јасно видимо да „хришћанство јесте религија љубави“, јер „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“, како нам казује „Апостол љубави“, свети Јован Богослов (1 Јн 4,16). Али, да ли је у питању само љубав?

    Да ли се целокупно хришћанство своди само на љубав? Шта сведочи Реч Божија: шта Он говори својим ученицима, зашто је дошао на земљу Сам Оваплоћени Јединородни Син Божији Господ Исус Христос?

    На Пилатово питање шта је учинио па га Јудеји тако оптужују, Он је одговорио чувеним речима, које нам откривају суштину хришћанства:

    „Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој“ (Јн 18, 37).

    Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13).

    Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на свету – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља- јеретика који су одступали од те Истине.

    На Тајној вечери Господ Исус Христос је још једном нагласио Својим ученицима да је Он „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14, 16) и завршио је Своју веома потресну Првосвештеничку молитву за ученике речима:

    „Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина“ (Јн 17, 17).

    Истина је да је, на Тајној вечери, Господ Исус Христос више пута говорио о неопходности узајамне љубави међу Његовим ученицима и следбеницима, истичући ту љубав као највећи доказ да су заиста Његови ученици. Али, Он је наглашавао љубав која је усмерена према браћи – хришћанима, а не некакву магловиту, нејасну, неодређену љубав према свима уопште, како то лукаво подмећу савремени модернисти – екуменисти, која потпуно игнорише божанску Истину Христовог учења. Тим пре, не може бити ни говора о томе да истински хришћани треба да имају љубав према злу, према онима који сеју и шире ђаволско и антихристово зло, које за циљ има уништење хришћанства. Да љубави, какву је проповедао Христос Својим ученицима, не може бити према онима који искривљују и изврћу истинито учење Христово, према лажним учитељима – јеретицима, видљиво је на многим местима у посланицама светих апостола.

    Велики „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, који је много и дирљиво говорио о хришћанској љубави, увек је на прво место стављао Истину, не допуштајући ни помисао о љубави према кваритељима и прогонитељима божанске Истине.

    Хришћанство је делатељно религија љубави. Али та хришћанска љубав нема ништа заједничко са простом земаљском љубављу, која је далеко од истините љубави, као земља од неба. Хришћанска љубав је духовна и задобија се само кроз благодат Божију, а земаљска љубав је душевна и плотска, настала из огреховљене људске природе.

    Ево како „Апостол љубави“ опомиње хришћане: „Не љубите свијет ни што је на свијету“. А затим: „Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1 Јн 2, 15).

    Не мање снажно и одлучно о овоме говори и св. апостол Јаков, брат Господњи: „Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје“ (Јак 4, 4), јер „свијет сав у злу лежи“ (1 Јн 5, 19).

    Зар није довољно јасно да се љубав истинских хришћана не може односити на све и свја, онако насумице? Она је пре свега љубав према Богу и ономе што садржи печат Божије Истине, а не према онима који тону у безбожним лажима. Ми, хришћани, који љубимо Бога и Истину дату нам преко Христа Спаситеља, не можемо љубити оне који против Бога устају и уништавају Његову Истину. О томе недвосмислено учи Реч Божија.

    „Апостол љубави“ прави разлику међу „децом Божијом“ и „децом ђавола“ и упозорава нас на „антихристе“, који су се почели појављивати још у његово време, као претече Антихриста који треба да дође пред крај света. Он нас не учи љубави према њима, говорећи „од нас изиђоше, али не бијаху од нас“ (1 Јн 2, 19) и „не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн 4, 1).

    „По овоме распознавајте Духа Божијег“, говори он. „Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету“- важно је напоменути: у виду његових претеча- лажиучитеља (1 Јн 4, 2-3).

    Како треба да се односимо према тим лажиучитељима?

    Треба ли да их волимо као нашу браћу у Христу?

    Као што смо видели – не треба, јер свети Јован Богослов говори о њима овако: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима“ (2 Јн 10-11).

    Потпуно сагласан са „Апостолом љубави“ је и „Апостол незнабожаца“, св. Павле.

    „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Тит 3, 10-11)- саветује он свог ученика Тита, кога је поставио за епископа на острву Криту.

    Из свега горе наведеног сасвим је јасно због чега је Хришћанска Црква увек забрањивала свако молитвено заједништво са јеретицима, како се може и видети из целог низа црквено-канонских правила.

    Модернисти овог нашег времена, којих има и међу свештенослужитељима и високом црквеном јерархијом, игноришу све ово и упорно пропагирају општење са јеретицима и отвореним непријатељима Христа Спаситеља, под изговором „хришћанске љубави“. Игноришући божанску Истину Христовог учења, они на прво место стављају љубав и у име те „љубави“ спремни су да одбаце све оно чему нас учи богомдана Реч Божија и канони и правила.

    Не смемо заборавити да и Христос и Његови апостоли уче о безусловној потреби да љубимо, јер је то главни знак по чему се познаје да смо истински хришћани, али јасно имајући на уму љубав међу браћом- хришћанима. Нико не говори о неопходности љубави према јеретицима или непријатељима хришћанства – „синовима ђавола“ (1 Јн 3, 10).

    Наравно, хришћанин је дужан, подражавајући Божанственом Учитељу Христу, буде испуњен љубављу према свима, али како? Тако што његова љубав не потире и не оповргава Истину: он је дужан да буде милостив према онима који страдају и да свима жели спасење.

    Веома значајне за разумевање Истине су речи које „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, пише „љубљеном Гају“: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини“ (3 Јн ст. 4).

    За Истину су у страшним мукама умрли бројни свети мученици, за победу те Истине бескомпромисно су се борили са јеретицима велики и славни свети оци Цркве, прави стубови Православља, које поштујемо и од којих молимо заступништво пред Богом.

    Како треба да реагујемо на чињеницу да се у 20. веку појавило веома много не само обичних „хришћана“, него и свештенослужитеља и високих јерарха, који не само да се не боре за Истину, него у име такозване „хришћанске љубави“ иду на све могуће компромисе са Лажју и тако лако и безочно издају Истину, замењујући је сопственим изопаченим људским мудровањем? Како је могућа хришћанска љубав према лажи и онима који је сеју?

    За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“, а сви верујући одговарају: „Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву“.

    Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим- у Божанственој Литургији.

    И узалуд је некима наводити речи Апостола да „не буде раздора међу вама“. Апостол ово предвиђа, не изражава одобравање и ово наводи као нешто лоше. У апостолским посланицама налазимо много позива на потпуно јединство и једнодушје (Рим 12, 16 и др.), како би се испунила Првосвештеничка молитва Христова: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), као икона јединства Свете Тројице: „као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“.

    О раздорима Реч Божија говори са јасном осудом: „Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се“ (Рим 16, 17), а нигде није речено: „уједините се са њима“, како безбожно уче савремени „ујединитељи“!

    Важно је увек знати и разумети да хришћанство није само „религија љубави“, него, пре свега, религија Истине, у којој је потпуно недопустиво у име „љубави“, која је заправо жалосна пародија на љубав, жртвовати Истину, јер је за хришћане љубав пре свега Истина, која, природно, и јесте главни објекат љубави. Погрешно је мешати хришћанску љубав са хришћанским милосрђем према страдајућима и сиромашнима, као што данас чине неки, који намерно мешају ове појмове. То двоје није исто. Позовимо се опет на ауторитет Апостола љубави, који пише „изабраној госпођи и дјеци њезиној“, које он, по сопственим речима, „воли у истини“ и „не само он, него и сви који су познали истину, ради истине која остаје у нама и с нама ће бити вавијек“ (2 Јн ст. 1-2).

    Дакле, основа хришћанске љубави је истина! Без истине не може бити ни љубави!

    Архиепископ Аверкије Џорданвилски

    Преузето из часописа „Свети кнез Лазар“
    Бр. 14/15 (80/81)
    Година XIX, Београд 2014 (стр. 99-105)

  • Хтео бих нешто рећи о самој теми, па никако и то…
    Не морате се ни Ви осећати обавезном на одговор. Без обзира на одговор или не – пишем.

    Благодат је тамо где је Истина. Често се и сам ђаво претвара у анђела светлости како би нас обмануо. Постоје истинита и постоје лажна искуства поводом благодати. Стога сам ја условно рекао да Бог као да је вама рекао “да, постојим“. Врло често се дешава да и сам ђаво “нуди“ своја чуда и искуства како би човека укоренио у свом робовању. Ја за вас не кажем ни једно ни друго. То јест ни да јесте ни да није то искуство, а рекох АКО јесте онда ксо да сте добили горњи одговор “постојим“ ради уверења и потврде, као призив на пут покајања и тражења Истине. Никако и да је то последица оне вероисповести којој припадате.

    Ми за разлику од вас, колик осам приметио, немамо неку потребу за истицањем али пре свега и за прихватањем од стране других људи ли вероисповести. Ми ту потврду носимо у тајни наше вере која се открива постепено ономе ко тражи и не излажемо као робу на пијацу сваком показујући свој труд јер је то неразумно, него самоме Богу Коме су сва наша дела позната.

    Желим да напоменем нешто о дејствима истинске благодати Божије и лажног искуства благодати, тачније прелести демонске, ако стигнем у наставку

  • @ Соко Србије

    Da si rođen u Bosni, u muslimanskoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili musliman? Da si rođen u Hrvatskoj, u katoličkoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili katolik? Da si rođen u Indiji, u hinduističkoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili mnogobožac? Da si rođen u Kini, u komunističkoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili agnostik?

    Što dosađuješ ljudima? Bog zna kako da spase svakog pojedinačnog čovjeka. Njemu ne treba tvoja pomoć.

    Gordošću i svađom, možeš jedino da odvedeš, i sebe i druge, u smrt. Što se ne moliš i samoprekorijevaš? To ne može da ti nahrani dušu, je li? A, svađa i gordost, mogu?

    Nisam ni ja ništa bolji od tebe. Nemoj zamjerit’ što sam ti se obratio na ovakav način, ali si stvarno više svima dosadio, a ne umiješ da prestaneš.

  • @Taklberi

    Не брини, већ сам хтео да одустанем али нисам могао да не одговорим на одређене ствари о којима је писала Мартина јер су јако важне. коме је досадно-не мора да чита. У сваком случају одлазим одавде јер ми није намера да наставим даље, осим једне теме оју најавих. Тако да ћете сви моћи да одахнете.
    Е, сад, што се тиче тога где је ко рођен и шта је по националности или вероисповести по рођењу – то уопште није ни од каквог пресудног значаја, али заиста. Нити је неки аргумент. Свако има данас слободу да изабере- али ако зна између чега бира. Према томе, то да сам рођен тамо или овамо је одавно оспорено и оспорава се и дан данас јер многи који су рођени у другим вероисповедањима ипак налазе пут ка истини ако то само од срца зажеле. За то има тако много доказа и животних прича чак и из атеистичких комунистичких средина. Доказ: патријарх јерусалимски Иринеј који је заточен неправедно… Његов тешки животни пут… и ИЗБОР. Избор је онда прави када знаш између чега бираш. Ако је само један Бог, а јесте, онда је и само једна једина вера у Њега исправна и води ка Богу. Ако се овде представљају друге разлличите вере и кривовере због чега не би могло и Православље? и због чега, питам, и њих не упитате исто то што и мене и њима не кажете да су досадили? Зар они нису можда и више писали од мене? Зато што Истину не жели свако да чује. ЈА ЈЕ НЕ НАМЕЋЕМ; ВЕЋ САМО ДАЈЕМ МОГУЋНОСТ ДА СЕ И ЊЕН ГЛАС ОД МНОШТВА ДРУГИХ НЕИСТИНИТИХ ЧУЈЕ ПА СВАКО НЕК ИЗАБЕРЕ ШТА ГОД ХОЋЕ. Кад већ могу сви зашто не и ја да се огласим?
    Свако то добро и заиста ја бих одавно престао са писањем да није било нужде одговорити.
    поздрав свима и хвала на трпљењу и пажњи

  • @Taklberi
    Ako te smara prijatelju slobodno pali na drugu temu, a covek ima pravo da iznese svoje misljenje , kao i ostali ovde. Posto ne videh nijedan argument vec prazne babske baljezgarije o nekakvoj ljubavi i razumevanju, koju ni sam nemas jer ti je obracanje pre svega nekulturno.Posto si se zakitio stranim sinonimom, napisi ga bar kako treba,jes da se na srpskom Tacklbery cita Taklberi, al ajmo da budemo dosledni kad vec popujemo drugima.

  • Martina,
    dok smatram da je Vaš ,,dodir“ sa Duhom istinit (neću obrazlagati, nije ni potrebno), uzdržaću se od suda. Ono o čemu bih Vam govorio je da ste ga pogrešno protumačili sa bogoslovske tačke gledišta. To što ste osetili nije da Duh proishodi (izlazi, ističe) od Sina, nego ,,Trojica, Jednosuštna i Nerazdeljiva“. To znači da je ,,Sin u Ocu i Otac u Sinu i Obojica u Duhu Svetome i Duh Sveti u Njima“. Pitanje ishođenja Duha je druga vrsta odnosa i postojanja. Iz Svetog Pisma se može nedvosmisleno zaključiti da Duh ne ishodi iz Sina, ako čitate o Pedesetnici. O ovoj temi se u opštem slučaju ima još reći, ali ne bih dužio.

    Nevezano za ovu temu, a vezano za sve teme, predlažem svima ovu knjigu svetog Ignjatija Brjančaninova: https://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/EnciklopedijaSpasenja/Lat_Enciklopedija02.htm Mogu samo da žalim što nisam ranije uzeo da je čitam.
    Zašto sam baš kod ,,b“ stao? Aktuelno je.

  • Od silne diskusije i komentara ne videh da je iko pomenuo koliko je korisna i vredna sama Molitva za početak posla. Slučajno sam je otkrio, počeo da je izgovaram i danas ne mogu da zamisli da radni dan ne počnem sa njom a da dan ne završim sa molitvom za završetak posla. Dakako, molitva za rad se ne moli nedeljom i crkvenim praznicima ali zato svaki drugi dan je potreba.
    Iz iskustva ću vam preneti da molitva za rad i posao vas preokrene za 180 stepeni. Ne znate kako, ali sve vam se nekako počne u poslu slagati kako treba, radite jednostavnije, uspešnije, radite fokusiranije i ne brinete se ako nešto i ne uradite, jer je verovatno to bilo nebitno. Svakome kome sam je preporučio a ko je u njoj istrajao neko vreme, više nije prestajao sa molitvom, brzo osetivši nevidljivo vodjstvo koje vam poslovne stvari slaže na lep način. Poslovne brige su me napustile od kada dan počinjem sa molitvom za početak rada, iako mi se sam posao ili materijalno blagostanje nisu nešto drastično promenili, sve je tu u skladu sa mogućnostima, ali je sve nekako lakše.
    Blagoslovim onoga ko mi je otkrio molitvu za početak i kraj rada!

  • Soko Srbije,
    samo vi pišite i ne obazirite se na zlurade komentare.Iz vaših pisanija se svakako ima šta da nauči,naročito će koristiti mladom i neupućenom čoveku koji smatra napr. da je moguće istovremeno biti i pravoslavac i budista,ili možda da svi putevi u hrišćanstvu vode do Hrista.Treba pisati i služiti kao svetiljka u sveopštem mraku,samo tako nastavite i kao što rekoh, ne obazirite se. Haklbery ima onoliko još da pročita o lekovitom bilju,široka mu je Bašta Balkana.

  • Благодарим на подршци, разумевању и саветима, исто као и на критикама негативним.
    Знам да Православље мора бити гоњено. Гоњен је Сам Спаситељ, а и сада кроз прогон православних, до данас, непрестано.
    Успут, тражим опроштај ако сам заиста деловао наметљиво или нападно у неким тренуцима. Знам да се неке ствари не прихватају ни лако а некад и никако.
    Хвала Петкана, хвала Агатоне, хвала Бодине и Доне. Хвала и вама – Мартина и Таклбери јер да није ваших и вама сличних коментара како бисмо ми имали прилике и подстицаја да пишемо и одговарамо…?
    срдачан поздрав свима

  • Хвала и Еви на подршци и свима добронамерним и добожелећим и другима и себи

  • @Soko
    neka bi nam Gospod dao blagorazumnu revnost, da bez straha i u smirenju ispovedamo Jevandjelje Gospoda naseg Isusa Hrista onako kako ga je on predao apostolima, a oni svetim ocima crkve po Blagodati dokraja vremena.

  • Поштени турски кадија и Православно вечно спасење?

    Непосредно пре Првог светског рата један Турчин посетио је оца Јеронима у његовом скромном скиту (омањем манастиру) и позвао га у посету његовом газди – кадији. Старац се мало забринуо. Није био навикао да прима позиве у госте и његов ум почне да сумња да био могао да искуси неко зло или искушење. Међутим, он се помоли Боу и пође за кадијиним слугом. Када је стигао кадијином великом дому, кадија га лично дочека веома љубазно. Седоше на диван и кадија започе своју причу…:
    “Ефенди оче, ја сам Турчин, муслиман. Од плате коју примам обезбеђујем све што је потребно за моју породицу, а остало дајем на милостињу. Помажем удовицама, сирочадима, сиромашнима; обезбеђујем мираз за сиромашне девојке, тако да се оне могу удати, помажем болеснима. Држим све постове како је прописано у нас, молим се и уопште, трудим се да живим живот у складу са мојом вером. Такође, кад седим у судници, трудим се да будем праведан и не судим особу по њеном положају – месту у друштву, ма колико велико оно било. Шта мислиш да ли су све ове ствари које сам ти набројао довољне да и ја уђем у тај Рај о којем ви хришћани много говорите.
    Старац је био задивљен свиме што му је турски ефендија рекао и одмах се сетио римског капетана Корнелија који се помиње у Делима Апостолским. У турском судији је видео сличан живот незнабошца као негда у римског капетана. Старац је схватио да је турски судија праведан и племенит човек и да је можда његова мисија иста оној коју је Апостол Петар имао у случају преобраћења римског капетана. Због тога је старац био одлучан да исповеда своју Веру.

    “Реците ми, ефендија, да ли имате деце?“

    “Да, имам.“

    “Да ли имате слуге?“

    “Имам слуге такође.“

    “Који од ово двоје испуњавају боље ваше наредбе – ваша деца или ваше слуге?“

    “Наравно моје слуге, јер ме моја деца познају као свој род, и због тога су често непослушна и раде шта год пожеле. док слуге увек раде шта им кажем.“

    “Ефендија молим вас, реците ми, када умрете ко ће наследити ваше богатство – ваше слуге које су испуњавале све ваше жеље или ваша непослушна деца?“

    “Па, моја деца наравно.Само они имају право на наследство а слуге немају.“

    “Па онда ефендија, то што ви радите је добро, али све што ваша добра дела могу да ураде је да вас поставе у категорију оних који су добре слуге. Ако ипак, ви желите да наследите Рај, Царство Небеско, онда морате да постанете син. И то се може постићи само кроз Крштење.“

    Турски судија је био врло имресиониран старчевом параболом. После тога су дуго причали о Вери Православној и на крају је питао старца да га крсти. И тако, после краћег времена, добри судија би крштен и постаде Хришћанин.

    са православног сајта: истинољубље istinoljublje.wordpress.com

  • Направио сам једну велику грешку у покушају појашњавања мог корисничког имена “соко“ поредећи са грбом Србије на коме се заправо не налази соко него ОРАО БЕЛИ ДВОГЛАВИ. Соко је био једна од веома заступљених птица на дворовима средњовековних владара наших… праштајте

Ostavite komentar