Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Sveti Sava biografija i njegov život

Rodonačelnik Srpske pravoslavne Crkve i države Sveti Sava i dalje blagosilja Srbe čak i iz Brisela iako su mu mošti Turci spalili na Vračaru 1594 godine

.

Sveti Sava u Briselu i spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru 1594 godineDanas se slavi crkveni dan Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru. Prenosimo tekst Žitije Svetog Save sa sajta SPC Parohije Svetog Save iz Brisela. Slučajnost ili Božija promisao da je Sveti Sava prisutan i u Briselu u dane Briselskog sporazuma oko Kosova.

Pitamo se da li je našoj delegaciji u Briselu palo na pamet da odu pre pregovora do briselske Crkve i da se pomole Svetom Savi za vodjstvo i večitu mudrost. Jer, poznato je da Sveti Sava pomaže dobre djake i dobru decu. Ili su se naši političari oslanjali samo na svoju prolaznu pamet i želju da budu dobri djaci nekoga drugoga. Istorija će to prosuditi.

Sveti Sava i bez njihove molitve i molbe čuva Srbe i Srbiju svojom nebeskom molitvom i na Kosovu i u Beogradu i u Briselu. Kada Turci nisu mogli spaljivanjem njegovih svetih moštiju da uklone poštovanje njegovog naroda prema svom svetitelju, neće ni Briselski sporazum to uspeti. 

Sveti Savo blagoslovi i čuvaj svoju zemlju Srbiju i njenu dobru decu!

.

Žitije Svetog Save

Jednog dana, u prestonici stare srpske države Raške, u gradu Rasu (današnjem Novom Pazaru) veliki župan Stefan Nemanja sedeo je zamišljen. Njegova žena velika knjeginja Ana, priđe mu i upita ga: – „Sada, kad si mačem i kopljem, mudrošću i odlučnošću, osnovao jedinstvenu i veliku srpsku državu, kaži mi zašto si zamišljen? Šta te muči“?

– „Iako već imamo dva sina, Vukana i Stefana, neka su nam živi i zdravi, moram ti reći da bih želeo još jednog. Biće u ovoj velikoj državi za svu trojicu dovoljno i oblasti i posla – odgovori veliki župan“.

– „I ja bih želela“ – reče mu Ana, zagrlivši ga. „Molim Boga da nam se ova želja ispuni.“

Ovako su razgovarali Stefan i Ana pre više od osam vekova, oko 1175. godine.

„Mnogo godina proći će i ne rodi pomenuta, blagočastiva Ana“ – kaže u svom životopisu Teodosije, jedan od biografa Svetog Save. No, veliki župan Stefan Nemanja i njegova žena Ana nisu gubili nadu u ispunjenje ove njihove velike želje. „Gospode Bože, Svedržioče, daj nam po blagosti tvojoj da doživimo još jedno muško dete, koje će biti uteha duše naše i naslednik države naše i starosti naše na čijoj ćemo ruci, legavši, počinuti“ – zapisa Teodosije da se moljahu roditelji. „I zajedničke ti zavete dajemo: od začeća detinjega odlučićemo i sačuvaćemo se, svako za se, u čistoti tela sve do kraja života“. I najzad, ta njihova želja Božijim milosrđem je uslišena. Stefan Nemanja se toliko obradovao da je odmah prekinuo lov, i pojurio u dvor. Usput je naredio da rođenje njegovog sina oglase na svim crkvama i manastirima. Zatim je objavio da se narod tri dana veseli uz jelo i piće. Vladarima susednih država poslao je poklone sa vešću da je dobio trećeg sina. U znak neizmerne zahvalnosti Nemanja je na najvišoj kuli svoga dvora podigao glavu prema nebu i rekao: „Bože, Tebi hvala!“.

Od rane mladosti Rastko je ispoljavao veliku ljubav za bogosluženje i post. Kad je ušao u sedamnaestu godinu uzrasta, spremali su ga da vlada zemljom a i za ženidbu. No mladić je želeo da izbegne svet i da se odvoji od svih. Nemanjin dvor je bio pun monaha, i oni su dolazili iz daleke Svete Gore po darove. Rastko sa njima ode u Svetu Goru. Tamo se zamonaši i dobije ime Sava. Proveo je dane i noći u postu i molitvi.

Njegovi roditelji su žalili zbog njegovog odlaska u Svetu Goru. Na kraju, ipak su se sa tim pomirili. Čak su shvatili da je njihov sin dobro uradio. Nemanja i Ana su se ubrzo i oni zamonašili u manastiru Studenici.

Sava je dolazio u Srbiju da miri svoju zavađenu braću na moštima svoga oca Simeona (u monaštvu). Sava je sa svojim bratom Stefanom Prvovenčanim sagradio manastir Žiču.

Jedno vreme je proveo u manastiru Studenici. Tu svara duhovni centar srpske države. Punih osam godina on je iguman tog manastira. Otvara prvu školu. Obnavlja zapustele crkve i manastire. Stvara prvu srpsku bolnicu. Stefan Prvovenčani je bio nestrpljiv, pa je kraljevsku titulu zatražio od rimokatoličke crkve. Sava je zato želeo da Srpska Pravoslavna Crkva postane samostalna, da može davati kraljevske titule.

Godine 1219. Sveti Sava odlazi u Nikeju i od tadašnjeg patrijarha i cara dobija dozvolu da Srpsku Crkvu učini samostalnom i nezavisnom od ohridskog arhiepiskopa. Nikejski patrijarh je Savu proizveo u episkopa srpskog i odlučio da druge srpske arhiepiskope u buduće ne posvećuje patrijarh u Nikeji niti ohridski arhiepiskop, već da to čine episkopi srpski na svome saboru. Sa ovim važnim odlukama, svečano dočekan od braće i velmoža, Sava se vratio u Srbiju sa novim učenim monasima i knjigama. Za sedište prvog srpskog arhiepiskopa bio je određen manastir Žiča. U dogovoru sa kraljem i velmožama, Sv. Sava je izvršio promene u crkvenoj organizaciji, osnovao je devet episkopija i na mesta episkopa doveo srpske monahe. Za 14 godina, koliko je upravljao Srpskom Pravoslavnom Crkvom (1219-1233.), Sava je nju učvrstio, materijalno obezbedio i odredio koje narodne poslove ima da obavlja. Takvu je ulogu Srpska Crkva zadržala godinama, a i do danas je ostala bitan državni i kulturni oslonac srpskog naroda.

U povratku sa drugog putovanja Sv. Sava je stigao u ondašnju prestonicu Bugarske, u Trnovo. Hteo je da lično preda odluku da Bugarska crkva bude samostalna. Tu je nazebao i razboleo se. Sava je umro u Trnovu, 14. januara 1235. godine.

Kralj Vladislav preneo je 1237. godine njegove mošti u manastir Mileševu. Na njegovom grobu su se mnogi iscelili. Čak su i Turci dolazili Savi na poklonjenje. To je smetalo Sinan Paši i on je 1594. godine preneo mošti i spalio ih na Vračaru.

Krajem 18. i početkom 19. veka proslavljenje Svetog Save se pretvorilo u „nacionalnu proslavu, školsku svečanost, praznik maternjeg jezika, slovenske ideje, slovenskog jedinstva i nade u bolju budućnost“, piše Miloš Crnjanski. „Narodni običaji sve su se više mešali sa čisto crkvenim obredima. U školama se reže slavski kolač, govorilo se o slavnoj nacionalnoj prošlosti, skupljaju se darovi i pokloni za izdržavanje nacionalnih škola, za vaspitanje siromašnih učenika, a zatim peva se, igra i veseli. To je pravi đački sabor.“ Ostalo je zapisano da je dan Svetog Save (Savindan) proslavljen kao školska svečanost već 1735. godine.

Izvor: Parohija Svetog Save u Briselu

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: