Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Kultura

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca

 

 

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca

Zorica Sentić je danas sa punim srcem u svojoj Srbijici 

 

 

 

Svođe, OŠ „Dositej Obradović“

14. jun 2013. godine

         

  

Dragi Svođani,

           

Dragi Dositejevci,

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca 5Život vam je odredio najlepše mesto na planeti: takvog zelenila, takve snage života, takvog bujanja i takvog vidokruga – nigde nema. I takvih ljudi, kao što ste vi. Još da se život potrudi da bude dece, da škola bude puna đaka, još da se desi da shvatimo kakvo blago ostavljamo zarad gradske gužve i vreve i zarad belosvetskih lutanja.

Usud je da nam u svet idu, ali da nam se iz sveta i vraćaju ljudi. Pesnikinja Zorica Sentić, poznata i prepoznatljiva širom planete, divan čovek pre svega, videvši beli svet, shvatila je da je sreća tamo odakle smo. Razumela je i da je srpskom selu potrebna obnova, budući i da je sama potekla iz sela („malog sela Levosoja“, kako ume da kaže, opština Bujanovac), i da Srbije bez sela i nema. A kako bi se sa obnovom započelo – nego sa knjigom. Danas se u selu, u vašem Svođu – divnog li imena! pored radosti knjige, pored darujmo reči – Zoričinog nauma i dela, odvija još jedna radost – još jedan naum njen i delo njeno – zajedničko: radost uređenog školskog dvorišta za dečja druženja i dečje igre.

Svođe je danas centar radosti, zahvaljujući vama, dragi Dositejevci, vašoj dobroj profesorki Danijeli Stanković, zahvaljujući čoveku moćnog srca i nepresušne snage – Zorici Sentić, zahvaljujući gospodinu Dragoljubu Kaličaninu i njegovom preduzeću za uređivanje dečjih kutaka. Uredili ste dvorište deci i selu za radost, dobrim ljudima za ugled, i s pravom upriličili ovu veliku svečanost duha i druženja. Udružene snage mogu mnogo, to se i danas pokazuje.

Svođe je danas primer drugim selima, drugim školama. Školske biblioteke i školska dvorišta i treba da budu najlepša i najprijatnija mesta, središta dečje sreće, dečjih okupljanja, dečjih igara. Učenje, druženje i zabava – sve na jednome mestu – ima li išta veće od toga za decu, za njihov rast, za njihov razvoj? Za selo? Za budućnost?

Svođe je ovoga 14. juna 2013. godine centar dečje velike sreće. Ovaj dan je, pomoći ćete mi – ? – i istorijski datum ovoga kraja. Danas je Dan davalaštva krvi u svetu. Danas je i Dan duhovnosti, dan velikog Justina Popovića – prepodobnog oca Vranjskog i Ćelijskog.

Danas je dan Zorice Sentić u vašem Svođu.

Danas je vaš dan.

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca 1

Zorica Sentić je danas najsrećniji čovek na svetu – sa vama. Ostvaruje joj se san o srećnom selu, o srećnoj seoskoj školi, srećnoj deci, srećnim nastavnicima, srećnim roditeljima. O srećnoj budućoj Srbiji. A drvo koje je zasadila u vašem dvorištu, dragi Dositejevci, u srcu vašega sela, vašega kraja, pružiće se svojom iskrom da vas sve zagrli i čuva, čitavo selo i čitav kraj, kao što vas njene ruke grle i vole danas i uvek.

Zorica Sentić je danas sa punim srcem u svojoj Srbijici. Pozdravčiće i poljupčiće i osmeh šalje i danas svoj deci svoje Srbije i svoj deci sveta. „Pustite me da porastem“ – za vas, za svu decu sveta peva. I pesme koje će vas čekati da porastete.

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca 2

Dobri ste ljudi, dragi Dositejevci. Dobri vaspitači, dobri domaćini.Dobra deca, dobri roditelji. Dobro selo. Dobar kraj ove naše divne Srbije.

Danas je bila sreća biti sa vama. Hvala vam za tu sreću. Posebno za sreću susreta sa vama, deco. Dečice draga! Gledala sam vas na ljuljaškama, na klackalici, na toboganu, u zelenoj i svetloj lepoti školskog dvorišta. Slušala sam vaše ushite. I dan je danas sa svojim suncem bio radostan, ushitan, srećan, veliki! Sa vama!

Gledala sam vas pred školom.

– Bože, kakav dar! – pomislila sam, zagrcnula sam se od sreće kada sam vas ugledala u dolasku – u suncu, u svetlosti dana, u radoznalosti, u sreći, u nežnosti srca, u ljupkosti očiju – pred školom, pred kapijom – poređane, u dočeku, u gostoprimstvu, u domaćinluku. Sa svojim učiteljima. Ni ime ne bih umela da vam kažem da ste me pitali, takva je moja radost bila. Otuda, deco moja, i moja grcava pesma „Moj tata“ koju ste vi već i znali, i vi ćete mi zbog toga i oprostiti. U veliki čvor se steglo mojih 30 godina rada sa decom, u isto vreme i razastrlo svuda okolo mene.

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca 4

U učionicama sam vas gledala, u biblioteci, u blagovaonici, po hodnicima prostrane školske zgrade – a vas malo! (27 učenika u svim razredima i sa isturenim odeljenjima, prema spisku koji sam pronašla na Sajtu Škole) – obišla sam sva vaša mesta, oba dvorišta. Zavirila sam u puteve i puteljke kojima stižete u školu i kojima se vraćate iz škole. U kutiće vašega sela, vaših sela, vaših dvorišta i igrališta. I radnih vaših obaveza. Seoska deca rade čim prohodaju. U šumarke i potoke okolne i visove i travnate zaravni. U ptice i veverice. U svetlosti sunca i noćnih nebeskih šetača.

Gledala sam vas dok ste primali knjige, uzimali ih u svoje bele ručice, na grudi. Gledala sam u vaše široke i tople oči. U vaša srca. U vaše zahvalnosti. U vaše osmehe. U vaše bistre reči. U vaše podignute ručice s knjigama. I neka jedno od vas zaviri u knjigu koju ste danas dobili, radost je, a zavirićete, znam – svi, makar iz obične radoznalosti, posle velike igre u dvorištu koje je sada najradosnije vaše. Posle ovog velikog svečanog dana sa vašom Zoricom Sentić. I neka vam, deco draga, svi naredni dani budu veliki i svečani. Vaši. Samo vaši!

 

Dan Zorice Sentić u Svođu kod Vlasotinca 3

Dragi Svođani,

           

Dragi Dositejevci,

Život vam je odredio najlepše mesto na planeti, srce mi kaže: takvog zelenila, takve lepote, takvog bogatstva – takve snage života – voda i šuma i plavoga neba i svetloga sunca i noćnoga mira, sigurno – nigde nema. I takvih ljudi, kao što ste vi. Čuvajte svoje Svođe! Čuvajte svoja sela. Šume svoje i vode. Svoje nebo.

Sve vas srdačno pozdravljam!

Sa poštovanjem i zahvalnošću za darove gostoprimstva, za darove dečjih radosti i ushita, za darove sunca i neba,

Sa poštovanjem i zahvalnošću vašoj Zorici Sentić,

Sa radošću srca,

Veselinka Stojković

 

MOJ TATA

 

Moj тата је двометраш,

Као какав кошаркаш.

Фудбал нам је игра права,

Ал’ га често боли глава

Од голова што их прима

Од делије свога сина.

 

Данас тако, сутра тако,

Није му, није лако.

А ни мени,богме,лако није

Од фудбала тате делије,

Само кад би, кад би знао тата,

Колико волим да имам брата.

 

И сестрицу, што да не,

У старости да не брине.

С њом бих љуљашку делио,

До неба се веселио,

Само кад би,кад би знао тата,

Имао бих и сестру и брата.

 

MOJ TATA

 

Moj tata je dvometraš,

Kao kakav košarkaš.

Fudbal nam je igra prava,

Al’ ga često boli glava

Od golova što ih prima

Od delije svoga sina.

 

Danas tako, sutra tako,

Nije mu, nije lako.

A ni meni,bogme,lako nije

Od fudbala tate delije,

Samo kad bi, kad bi znao tata,

Koliko volim da imam brata.

 

I sestricu, što da ne,

U starosti da ne brine.

S njom bih ljuljašku delio,

Do neba se veselio,

Samo kad bi,kad bi znao tata,

Imao bih i sestru i brata.

.

Veselinka Stojković

2 komentara

  • Хвала, поштовани Крсто. Прича је наше село, наше Свође, власотиначки крај. А Свође је тога дана било величанствено са својом Зорицом.
    Драгим Свођанима и из Баште Балкана велики поздрав! Посебно деци.
    Веселинка Стојковић

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280