Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Kosovske priče: Ljuta pravoslavka i muž poturica

 

Kosovske priče: Ljuta pravoslavka

Kosovske priče Grigorija Božovića kako je muž postao poturica a žena ljuta pravoslavka

 

 

Ljuta pravoslavka

Kosovske priče Ljuta pravoslavka i muž poturica - albanski vojnici u Turskoj vojsciJoš pre dvadeset dana susedi su joj doneli tu crnu vest, u koju ona nikako nije mogla verovati. Kaludrani su bili u gradu jedne subote i na trgu saznali od čudno zadovoljnih Arnauta da se njen muž. a njihov seljanin Miloje Krasić poturčio. Lepo, istinski, kako su inoverci nadugo n naširoko pričali, otišao kod kadije, dao pred svedocima izjavu da se odriče od svoje slabe i hoće jaku tursku veru, pa se u petak pre podne uz bubnjeve i zurle, uz veliko tursko veselje i radovanje, poturčio. Tome najpre ni Kaludrani nisu verovali. Pobogu. zar može Kolašinac verom okrenuti? Zar može pomazan čovek preći u tursku veru? Kad se zna da se taj znak hrišćanski ni kroz vekove ne može sa čela izbrisati? Kad je stari prota uveravao na jednom saboru u Dubokom Potoku da to osvećeno mazivo prodire kroz kožu i na samoj čeonoj kosti urezuje Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili šokčio koliko mu god drago?…

Ali su i ti prosti seljaci koji ovako naivno mišljahu brzo svojim očima uverili se da je istina što su ludi na trgu pričali. Na svoje strahotno zaprepašćenje poznali su svojega suseda Miloja Krasića u ogromnoj gomili Turaka koja je išla po gradu. Opet sa bubnjevima i urešenim Ciganima, ta litija vodila je prebledela Miloja od kuće do Kuće, od trgovine do druge, da se Turci obraduju svojoj prinovi, svojem novom bratu Turčinu, i da ga daruju. Ko novcem, ko čohom, a ko opet kavom i šećerom. Da mu bude medeniji novi život, da bi izišao iz rajetinske rđe i da bi mu se još na prvim koracima usladilo turkovanje, čoveče… Obukli ga u, Srbinu, smešnu odoru, u nekakve polovne crvene šalvare, mintan od basme n veoma iznošenu đečermu staroga kroja. Na noge mu nazuli nove crvene jemenije, a na glavu natukli fes sa bednom čalmicom i još smešnijom kićankom od zelene nepredene svile. Bože, smešan i bedan se učinio seljacima njihov Miloje onako prerušen. Do juče naočit seljak, postao po njihovu računu ajmana za poćak, pravi ciganski ceribaša: e, zakleli bi se oni na sve četvero časnih posta da i ceribaš ozbiljnije stoji na derviškom ćulavu onaj krajičak lisičjega repa no njihovu tužnom Miloju ona smešna ugužvana zelena kićančica!..

Kad su sve to videli, od jada im preseo i Trg i trgovanje. Grad im se u pakao pretvorio a po obrazu blato ošinulo, te jedan mimo drugoga pojurili gore ka Kaludri. Sve do svojega sela nisu od bruke smeli nikome ništa reći. A posle, održavši zbor, pošli Milojevoj kući i izvestili njegovu ženu Bogdanu.

— Ne može to biti ovoga svijeta, sinjoj kukavici! — zavapila ona i skamenila se na mestu.

— Može… ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!… Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima… I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov… Ti da si zdravo!…

Novi Turčin nikako nije dolazio svojoj kući u selo. Turci su ga neprestano držali u gradu, gostili i darivali, hrabrili i utvrđivali u novoj veri. Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom. Cvilili i drvo i kamen. A prve nedelje, pomislila na svoje dete, uzela ga za ruku i sišla u Duboki Potok. Tamo se u starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za svoj razum: ispod sudbine nema se kud — bilo bi grđe da uzme goru…

Toga opet, dvadesetoga večera po Milojevu turčenju, Bogdana bejaše ostala sama sa sinčićem u kući. Susedi su već računali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu. Uostalom, kuća joj je bila nasred sela, sasvim uz druge bliskih rođaka njenog muža. Skromna planinska krivača, pokrivena slamom do zemlje i ograđena plotom, bez ijednoga prozora. Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne zapitkuje kad će mu otac doći. Čekala je tako da mu se pridrema i da zatraži da ga vodi u hižinu kraj kuće i položi u nemeku seljačku postelju. Napolju nastala tiha i topla letnja noć, a selo se već smirilo od žurbe i žagora. Dok njeno dete iskraj ognja iznenadno i izbezumljeno ne vrisnu

— Turčin!.. Ne daj, dado!.. Turčin!..

Na detinju vrisku Bogdana se plahovito prenu i spazi nadno kuće, nedaleko od vrata, svojega muža. Zbunio ga sinovljev poklič i stao ukočeno kao stup. Ni da korakne napred, ni da izrekne kakvu reč. A nauman je bio da uđe odvažno, da prvim svojim držanjem osvoji svoju domaćicu i Spase sebe od njenih prekora. Preko ruke je držao velike kosturne bisage, pune raznih darova, čime je mislio da zbuni i ženu i zavara dete. Da mu se obraduje, da ga primi i da mu lakše bude. Još uz put je slagao reči za prve pozdravne rečenice svojem ognjištu i svojoj porodici kako to novi negov zakon propisuje. Neće se glasnuti ispred kuće, neće s Praga naturiti božju pomoć, no kad bude ušao unutra, kad ga Spaze, jedro će izgovoriti: „Selam aleć Turcima, a pomozi Bog raji!“… Međutim, rodni prag bio je jači od nove zapovesti. Snaga mu se ončas nekako u kamen pretvorila, a usta zavezala kao od najveće strave. Prebledeo, smutio se, te mu još smešnije došle i šalvare i bedna čalmica oko glave. Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turčin, no onaj pravi pravcati Mustafa Ciganin koji po Kolašinu prodaje kotarice i prosi…

Premerivši ga još jednom od jemenija do smešne kićanke, Bogdana pisnu kao guja, potrča te zakloni snagom svoje dete i ščepa iz ognjišta veliki žeg:

— Kuku, zaista Turčin!… Zaista Mustava i niko njegov!

— Bogdana!… Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski.

— Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete! — kriknu ona ponovo i podiže put njega ožeg. Bejaše kao lavica odlučila da mu se, baci sa tim jedinim oružjem u ruci dokle jedno od njih dvoje ne padne mrtvo.

No on, čisto i ne shvatajući kakva mu opasnost preti, iznemoglo koraknu na prekladu, spusti teške bisage, dohvati jednu stoličicu, starački se spusti na nju, i duboko, tužno dahnu. Pa zbunjeno i bolećivo pogleda na dete, potom na ženu. Tup izraz bespomoćnosti obli mu lice kao svakom komu je svejedno što će sa njim da urade.

— Pričekaj, Bogdana, ima za to vremena — promuca tiho i svojski. Smiri se… Došao ti je u kuću gost… Dobro, gost… Ne domaćin, ne Mustafa, no đavo iz Kudrinja… Ali gost… Radi ovoga praga i đeteta!… Pričekaj… Zatvori vrata… Razgovorićemo… Daj mi da pogledam svoje dijete!

— Kuku meni, što nas ovako ojadi! — još jedanput huknu nesretna žena, pa spusti ožeg i presečena u snazi priđe te zatvori vrata.

Preplašeno dete odmah zatraži da spava, te ga majka položi iza ognjišta, pa ni reči ne govoreći ispeče mužu kavu, jednu i drugu, i postavi mu sovru da večera. Ali se utom nešto priseti:

— Pićeš malo rakije?

— Što da ne, ako je Bog dao, Bogdana!… To mi zakon ne zabranjuje… E, Vino i krmetinu samo ne spominji… Daj donesi da popijemo po koju!…
Bogdana brzo donese iz hižine pun veliki vrč dobre stare rakije sa zadenutim strukom osušena stara bosiljka u grliću. I po svima seljačkim propisima stade ga dvoriti i pojiti kako to priliči kao da je kakav pravi stranac. Samo je prvu čašu Miloje popio onako kako to rade pravoslavni seljaci: nagao je lagano i gutao gutljaj za gutljajem kao što se pije hladna voda. A posle, kad je utolio zinulu halu za pićem, prisetio se svoga novoga položaja i ispijao čaše na iskap, onako turski, u jednom gutljaju.

— Zaželio sam se rakije. Bogdana. Nijesam je do večeras okusio otkako sam iz kuće ono izišao. Nijesam mogao da se nakanim: bilo me stid…

— Pa sad, nesrećniče?

— Sad nije… u svojoj sam kući.

— A od mene?

— Što od tebe?

— Što si učinio tu bruku!… Sa sobom, s kućom, s đetetom, da dovijeka ostaneš kao uklin u narodu…

Sipaj mi rakije, duše ti!… Rakije, i ostavi te razgovore večeras…

— Neću da ih ostavim. No gledaj!… Zdrav si i pomozi Bože!… Okreni, Gospode, naoposleno!.. Zdrav si! — nekako veselo i preobraženo iskapi Bogdana čašu, odmah je nali i nagna čoveka da je ispije.

— Tako, ženo!

— A da, bogme!… Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako… Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!…

— Šta?… Kakav Miloje, ženo?…

— Takav, ako Bog da!… No ispij je najprije!… Tako!… Na zdravlje!… Hoćemo da se napijemo večeras. Ti znaš da ja ne pijem, ali noćas hoću, zbog tebe… Lijepo ćemo se napiti, večerati, pa kad zora počne pucati, mi dijete za ruke pa preko Ilinice na Ibar, a odatle preko Kopaonika u našu Milu Srbiju!…

— Nikad!… Kakva Srbija, ženska glavo, u priču ti bilo!… Ja sam se poturčio, ja sam Mustafa sin Muhamedov… Sipaj mi još rakije, pa ćuti!…

— Nije ta, Miloje, ne!.. No ćeš me poslušati. Bilo što bilo. Bog će oprostiti. Bio je zulum, nijesi mogao da se izvučeš od Turaka…

— A, ne. Dragom mojom volom sam se poturčio. Čuješ li, dragom volom!… Nijesam mogao više da podnosim u onoj vašoj slaboj vjeri i da čekam tu vašu nejaku Srbiju… Čuješ li?… Tu vašu malu Moravu. koja se kočoperi i uzimlje svijet na vrat, a nema je ni koliko dobar turski vilajet. Čuješ li, mrzim je! Stala proću silnoj otomanskoj carevini a slabija je, čuješ li, od mrtvih Društinaca iznad Mitrovice. Pa nas laže sve nekim oslobođenjem. A kamo ga? Zar da čekamo do Boga i do vijeka? Nijesam ja lud, ženo!.. Pođem u ljude ili na sabor. Sve izgubilo pamet. I knez i proto i onaj mrtvi Neđeljko Škipac što ide u manastirsku pisaniju. Sve: Srbija, Srbija; Kosovo, Lazar. Miloš; ćeraju Turčina u Šam preko mora, a on šalje u moj Kolašin mrtvoga Muta Tasildara da učetvere ubilježi ono danka što nam knezovi razrežu. Drži se Turčin, ženo!.. Ne brine on što Avram Luković i Nastasije Krompir uz gusli ne ostaviše ni đavoljega Turčina… Dosadilo mi I dojadilo sve to. Sve je to silom uzbrdo. Sva ta nadanja i čekanja. Neka pusta ostanu, a ja nijesam budala; hoću da carujem a ne robujem, izabrao sam carsku, jaku vjeru. — Bogdana, čuješ li, ne zbori više, Turčin sam i već turski sin, la ilj-Alah, Alahu ećber! Tur-čin, ženo, do vijeka i amina, ako ti oči pomažu!… Zakameni, pa samo daj rakije!..

Bogdana se uzdrža, jer vide da ga rakija još nije potpuno osvojila. Dodade mu još neku čašu, i sama popi još jednu pa mu prijateljski sede uz koleno.

— Ali ti ćeš me opet poslušati — poče ona šapatom i previjajući se oko njega — da bježimo u Srbiju…

— Ovoga svijeta ne!

— Hoćemo, hoćemo. Radi nas, jer se ja neću nikada poturčiti, a ti ćeš vavijek ostati ni to ni ovo. Radi našega đeteta… Pomisli: zar ima bole vjere od naše? Čista lijepa; Božić i Vaskrs, posti i praznici, crkve i manastiri, sabori i slave, zavetine i svadbe, pop i đak, pričešće i očišćenje. Umreš i pogrebu te kao raba božija, a ne kao stoku… Ne boj se, jaka je vjera naša, silno je vjerovanje sirotinje raje, moćan je Gospod — doći će oslobođenje, viđećeš što je Srbija!… Bolje je s bijelijem obrazom i raja biti no poturica, no krstov izdajnik, Miloje!…

— Ćuti nijesam ja više Miloje!

— Bićeš opet, bićeš. Evo, molim te, kumim te. Smiluj se! Dođi k sebi! Kakav si mi ti Turčin!.. Moj dragi, moj mili, po Bogu brat, kum. otac n majka!.. Poslušaj me, kad zora zarudi… preko Ibra, preko planina, u… u… Miloje!.. U… u…

Ona ga ogrli obema rukama, kleče ispred njega n zasu Suzama, vrelim i jakim kao bujice. Ščepala ga snažno, zajektala se kao nad mrtvim, uhvatila se za njega kao za zemlju, pa mu Nešto nerazgovetno šapće, bogorada i preklinje, besvesno već rešena da ga ne ispusti iz šaka, da ga otme ne samo od silnih Turaka no i od samoga đavola. U jednom romoru a ne vezanoj reči ona mu je uz strahovite jecaje čas hvalila staru Veru, čas grdila novu, ružila, psovala i svaka joj čuda izmišljala. Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da drugoj veri, tuđoj i strašnoj, daleko je od krštenika bilo!…

Ali se Milojeve grudi napuniše vazduha, oči zakrvaviše i zubi zaškrgutaše. I od rakije i od novoga osenjavanja. Obema rukama se osloni o kolena, vrat podavi, zape i podiže, dižući uza se i oklembešenu izbezumljenu Bogdanu. Paje krvnički tresnu na dno kuće, psujući i krkljajući kako je Turčin, kako će to ostati bilo da se svet prevrne. Zatim dohvati vrč s rakijom i naže ne odmičući ga sve dotle dokle mu pijanom ne ispade iz ruku i ne razbi se o preklad kraj ognjišta. Tako strašan i razrogačenih očiju, sav u uverenju da dobro radi, on pomisli da za sutra ostavi poslednji obračun, pa se prući pokraj sina i odmah zaspa.

U neko doba Bogdana se podiže i protrlja oči. I vide da je svemu kraj. Priđe i još jednom pogleda muža. Toga trenutka joj postade jasna stara istina da se s ovaka puta teško kad ko vraća. Saže se i uze sina. Uvi ga u svoju šarenicu i iznese podalje van kuće. Pa se povrati k ognjištu i s njega diže dve razgorele glavnje. Obazrevši se s praga da li je sve u selu pospalo i mirno, ona ih brižljivo spusti ispred vrata, pa ova oprezno pritvori, nabaci veliku gvozdenu rezu na dovratnik a preko ove duboko uglavi klin.

— Pomozi Bože, a oprosti nekriva kućo, u kojoj sam i dobra viđela! — šapnu Bogdana po svršenom poslu oko zatvaranja vrata, pa se muški, široko i lagano prekrsti.

Brda iznad Kosova već beše obasjala Danica. Noć kao opojna. Po Ilinici se opružila tanka letnja izmaglica kao vilinsko okrilje. Čudno ozarena i odlučna Bogdana brzo dohvati oba ugarka, razmahnu njima nekoliko puta da ih bolje raspali, pa ih gurnu u kućnu počađalu i suhu kao puščani prah slamu, jedan iznad vrata a drugi sa strane. A nije dugo čekala: ni do na kraj sela nije stigla a visoki plameni stup žario je i Kaludru i sva okolna brda…

 

1 komentar

  • Ново Брдо су некад штитила два утврђења : Прилепац и Призренац. У Прилепцу се родио потоњи Свети Кнез Лазар. Из Прилепца се развило велико Српско Православно село – Прилепница. Тек у ХIX веку ово село прелази на Ислам а коју генерацију доцније се потпуно Арбанизује. 1981 год. ово село је најјачи центар Албанског Сепаратизма иако многе ако не и све фамилије и даље у потаји чувају своје Славске Иконе.

Ostavite komentar