Srpski emigrant i London

Šta je London za srpskog emigranta i značaj jezika

Naš poznati pisac, predavač i stručnjak za marketing Lazar Džamić već dugi niz godina sa porodicom živi i radi u Londonu. Britkog uma i pronicljivih zapažanja, uz dar lepog pripovedanja, Lazar je idealna osoba da opiše neku sredinu i neke ljude. Ideja da on piše o Englezima i Srbima, pošto odlično poznaje oba sveta, počela je da se ostvaruje kroz niz eseja i članaka koje je beogradski Novi Magazin počeo da publikuje zahvaljujući Lazarevoj dobroj volji da o tome nešto napiše. 

Tako je u okviru Novog Magazina otpočeo mesečni feljton “Čaj od šljiva” koji piše Lazar Džamić i opisuje i nas i njih, nas kroz njih i njih sa nama. Sa zadovoljstvom i uz ljubaznu saglasnost Novog Magazina prenosimo tekstove u celosti, jer koliko je Lazar Džamić autor Novog Magazina, toliko je i naš. Pa možda i više od toga.

Redakcija Bašte

 

London je šta od njega napraviš

 

London je ono što od njega napraviš - srpski emigrant u LondonuZa srpskog emigranta, London zna da bude i zbunjujuće i fascinantno mesto. Prvo, ne zna se gde London počinje i gde završava; na ulasku, sa raznih autoputeva, ne postoji tabla koja kaže ‘Welcome to London’, iako postoje takve table za razne obodne regije kao što su Sussex ili Surrey. Broj stanovnika Londona varira od dva do dvanaest miliona, u zavisnosti šta se pod time podrazumeva…

Srpski emigrantski čaj od šljiva za nekoga je više čaj, za nekoga više šljive. Zavisi od stanja uma. Neki od naših prijatelja – a i meni je to rečeno nekoliko puta kada su me kupili na aerodromu – čak i liče na Engleze, šta god se pod time mislilo. Neki od Srba za koje smo čuli ali ih ne znamo, ali znamo da ih obično ima oko restorana ‘Ravna Gora’ na Holand Parku, ne žele da govore engleski. Ono što govore je svojevrsni kreolski srpski koji ja nazivam ‘Srbish’; stavljaju engleske reči u naše glagolske oblike i tome slično. Ono što danas, na žalost, štipa za oči u većini medija u Srbiji.

To proizvodi interesantne anegdote. Jedan od njih, priča se, je objašnjavao svojim prijateljima probleme sa parkiranjem tako da je ‘kar ispred, kar iza – a ja u bitvinu…’ Drugi je zvao policiju da prijavi sumnjivog komšiju koji mu je ličio na masovnog ubicu o kome se tih dana pričalo po štampi; kada je dobio vezu, sve što je mogao da kaže je bilo ‘Polis, polis!…kiler, kiler…krk-krk!’ (dlanom prevlačeći preko grla dok je ispucavao ono ‘krk-krk’, kao da neko može da ga vidi…)

London je i statistički praznik, jer vas neprestano bombarduje podacima koji svakog radoznalog čoveka zaustave u pola koraka. Statistikama kao što je ta da u avionima iznad Londona u svakom trenutku ima 11,000 ljudi; da je prosečna brzina u gradu ista kao i 1888-me godine: 17.6km na sat (11 milja). Grad je pravljen za kočije i konje, ne za automobile, otuda i autobusi na dva sprata da bi se pametno iskoristio prostor. U centru Londona nikada niste više od deset minuta hoda udaljeni od parka, da se viktorijanska gospoda i dame ne bi previše zamarali šetajući; zato London ima najviše zelenih površina po glavi stanovnika za grad svoje veličine.

London ima i svoje parno grejanje, kao i čitavo ostrvo. Zove se Golfska struja. Bez nje, obzirom da je London jedini grad na svetu, pored Petrograda, sa više od milion žitelja na toj geografskoj širini, zime bi u njemu bile kao i u Rusiji – minus 20, ako smo srećni…

Konačno, i bez komunizma, zvanična boja Londona je crvena; telefonske govornice, autobusi, poštanski sandučići (stubovi), poštanski kombiji, uniforme kraljičine garde…

London je planina od plastelina, stvorena ne za penjanje, nego oblikovanje. Zgrabiš ga u svoje emigrantske šake i mesiš, mesiš, valjaš i vajaš dok ne dobiješ nešto što ti se ili svidja ili ne. Ono što je najlepše je to da uvek možeš da počneš ponovo…

.

Vreža trnovitih suglasnika

Nije baš rigorozni ritual, ali je postao običaj: svako veče, moja starija ćerka uzme jednu knjigu na srpskom i pročita nekoliko strana. Mi uskačemo u narativni tok i objašnjavamo reči koje joj nisu poznate. Neke su očigledno arhaične, kao što je ‘dokaskao’, neke su kolokvijalne ili školske, ali, srećom, nema anglo-kreolskih ili samoupravnih.

Engleski, kao što znate, nije fonetski jezik, što znači da ima ‘spelling’ – dodatnu nevolju učenja i pamćenja načina na koji se svaka reč piše i izgovara. Srpski je, za razliku, oslobadjajuće iskustvo, to trenutno uparivanje zvuka i slova, bez izvezenog formalnog mundira spelinga nasledjenog od cepidlačkih viktorijanskih pedanata. Fonetski jezik je manje bučan način da se piše, motor u kome klipovi smisla imaju priliku da ‘rade’ na glatkiji način, ako se samo vozi u pravom pravcu.

Sve, naime, dok se ne dodje do srpskog izgovora, gde se stvari obrnu. Mi smo se sapleli na ‘promrljao’. Dečiji jezik, naviknut na dominaciju samoglasnika i manje intezivnu koncentraciju suglasnika u engleskom, je udario u ‘mrmlj’ i tu se zaglavio. Gurao je i gurao, ali je zapletena vreža trnovitih suglasnika za sada previše gusta. Kao i u ‘čašćavanje’, ‘iscrpljen’ ili ‘skotrljala’. Tako da su sada naše čuvene brzalice tipa ‘Raskiselišelitilise opanci’ potencijalna vežba; SAS nivo surovog treninga za specijalne jezičke operacije…

Da li je, u gudurama keltske Evrope (pošto i drugi evropski narodi imaju ovaj fenomen), u vreme kada se jezik proto-formirao, bilo bitno da se zavaruju ovakvi zvukovi, gde se jezik u ustima baca na sve strane, akrobatiše i uvija kao jogi, zasukanih rukava, permanentno zajapuren od rada i preskakanja i kotrljanja i valjanja i oralnog rešetanja? Je li bila u pitanju zima, ili duboke noći, ili daljina ili potreba za snažnijim ubedjivanjem – bilo šta što bolje može da probije prostor do onog drugog?

Ostaviću svojoj ćerci da to otkrije, ako ikada sebi uspe da promrmlja tu misao…

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst 9 maja 2013 godine u časopisu Novi Magazin, broj 106,  kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.