Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Šta sam videla u ratu – rat i priče o običnim ljudima i ratovima u Bosni, Siriji, Africi

 

Šta sam videla u ratu i kako ljudi preživaljavaju rat

Italijanska novinarka je doživela rat u nekoliko zemalja i videla šta se dešava u ratu običnim ljudima

Reporterka Đanin di Đovani bila je na najgorim mestima na svetu da bi donela priče iz Bosne, Sijera Leonea i nedavno iz Sirije. Prenosi nam priče o ljudskim momentima usred velikih konflikata – i istražuje tu šokantnu promenu kad poznata gradska ulica postaje bombardovano ratno bojište.

Šta sam videla u ratu – rat i priče o običnim ljudima i ratovima u Bosni, Siriji, Africi

Šta sam videla u ratu

Ovako počinje rat. Jedan dan živite vaš svakodnevni život, planirate da idete na zabavu, vodite svoju decu u školu, zakazujete termin kod zubara. Sledećeg momenta, telefon ne radi, TV ne radi, na ulici su naoružani muškarci, putevi su blokirani. Život kakav ste poznavali prestaje. Zaustavlja se.

Ukrašću priču od jedne moje prijateljice, prijateljice iz Bosne, o tome šta joj se desilo, jer mislim da će vam tačno dočarati kako to izgleda. Bila je na putu ka poslu jednog aprilskog dana 1992. godine, u kratkoj suknji i visokim štiklama. Radila je u banci. Bila je mlada majka. Bila je neko ko voli da se zabavlja. Izvanredna osoba. I odjednom ugleda tenk koji se lagano kreće glavnim putem kroz Sarajevo rušeći sve pred sobom. Mislila je da sanja, ali nije. I trči kao što bi to bilo ko od nas uradio i nalazi sklonište, sakriva se iza kante za smeće, u svojim štiklama i kratkoj suknji. I skrivajući se tamo, oseća se glupo, ali gleda taj tenk kako prolazi sa vojnicima i ljude na sve strane i haos i misli: „Osećam se kao Alisa u zemlji čuda koja silazi niz zečju rupu, dole, dole, dole u haos i moj život više nikad neće biti isti.“

Nekoliko nedelja kasnije, moja prijateljica je bila u masi ljudi koji su je gurali sa detetom u naručju da bi ga dala neznancu u autobusu, jednom od zadnjih autobusa koji napuštaju Sarajevo da bi odveli decu na sigurno. I seća se kako se gurala sa svojom majkom kroz masu i masu ljudi: „Uzmite moje dete! Uzmite moje dete!“ predajući svoje dete nekome kroz prozor. Nije ga videla godinama. Opsada je trajala tri i po godine i bila je to opsada bez vode, bez struje, bez grejanja, bez hrane, u središtu Evrope, krajem 20. veka.

Imala sam čast da budem jedna od onih reportera koji su preživeli tu opsadu i kažem da imala sam čast i privilegiju da budem tamo jer me je to iskustvo naučilo svemu, ne samo o poslu reportera, nego i kakav čovek treba biti. Naučila sam o samilosti. Naučila sam o običnim ljudima koji mogu biti heroji. Naučila sam o deljenju. Naučila sam šta je drugarstvo. Pre svega, učila sam o snazi ljubavi. Čak i usred strašnog razaranja i smrti i haosa, učila sam o tome kako obični ljudi pomažu svojim komšijama, dele hranu, odgajaju svoju decu, kako odvlače nekog pogođenog snajperom sa sredine puta iako znaju da time ugrožavaju sopstveni život, pomažu povređenim ljudima da uđu u taksi pokušavajući da ih odvezu u bolnice.

Naučila sam toliko toga o sebi. Marta Gelhorn, jedna od mojih heroina, jednom je rekla: „Možeš voleti samo jedan rat. Ostalo je odgovornost.“ Izveštavala sam u mnogim, mnogim, ratovima posle toga, toliko da sam prestala da brojim, ali nijedan nije bio kao Sarajevo.

Prošlog Aprila, vratila sam se na čudan, kako sam ga nazvala, poremećeni srednjoškolski sastanak. Bila je to 20. godišnjica opsade, početka opsade Sarajeva, i ne volim reč „godišnjica“, jer zvuči kao neka zabava, a ovo nije bila zabava. Bilo je to jako tužno okupljanje reportera koji su radili tamo za vreme rata, humanitarnih radnika i naravno samih hrabrih i odvažnih ljudi Sarajeva. Ono što me je najviše pogodilo, što mi je slomilo srce, šetajući glavnom ulicom Sarajeva, gde je moja prijateljica Aida videla nadolazeći tenk pre 20godina, na putu sam ugledala više od 12.000 crvenih stolica, praznih, i svaka od njih je predstavljala osobu koja je poginula tokom opsade, samo u Sarajevu, ne u celoj Bosni i širile su se sa jednog kraja grada na veći deo istog i najtužnije su mi bile male stolice za decu.

Sad pokrivam Siriju i počela sam da izveštavam jer verujem da to mora biti urađeno. Verujem u tamošnju priču koja mora biti ispričana. Vidim, opet, primer rata u Bosni. I kad sam prvi put stigla u Damask, zapazila sam jedan čudan momenat u kome ljudi nisu verovali da će rat iznenada izbiti i bilo je isto kao u Bosni i u skoro svim drugim državama u kojima sam videla da rat stiže. Ljudi ne žele da veruju u to da stiže i zato ne odlaze, ne odlaze ranije kad još mogu. Ne spašavaju svoj novac. Oni ostaju jer svi žele da ostanu u svojim domovima. I tada rat i haos iznenada nastupaju.

Ruanda je mesto koje me stalno proganja. 1994. godine, na kratko sam napustila Sarajevo da bih izveštavala o genocidu u Ruandi. Između aprila i avgusta, 1994., milion ljudi je pobijeno. Ako me je tih 12.000 stolica toliko pogodilo samim brojem, želela bih da samo na trenutak razmislite o milion ljudi. Daću vam neki primer, sećam se kako sam stajala i gledala niz put daleko koliko sam mogla, najmanje 1,6 km i tamo je bila gomila tela u visini duplo višoj od mene mrtvih. I to je bio samo mali procenat mrtvih. Bilo je majki koje su držale svoju decu uhvaćenu u zadnjim smrtnim mukama.

Naučili smo mnogo od rata i spomenula sam Ruandu jer je to mesto, kao i Južna Afrika, u kome već blizu 20 godina traje isceljenje. Pedeset šest procenata parlamentaraca su žene, što je fantastično i sad je već u okviru ustava, da vam nije dozvoljeno da izgovarate Hutu ili Tutsi. Nije vam dozvoljeno da bilo koga identifikujete po etničkoj pripadnosti, što je, naravno, prvenstveno i započelo pokolj. Jedan moj prijatelj, humanitarni radnik, mi je ispričao prelepu priču ili ja mislim da je prelepa. Bila je jedna grupa dece, mešana Hutu i Tutsi i grupa žena koje su ih usvajale napravila je red i deca su samo davana sledećoj ženi po redu. Nije bilo nikakve kompenzacije za, ti si Tutsi, ti si Hutu, možda si ubio moju majku, možda si ubio mog oca. Bili su spojeni u nekoj vrsti pomirenja i smatram to izvanrednim. Kad me ljudi pitaju kako nastavljam da izveštavam o ratu i zašto to i dalje radim, evo zašto.

Kad se vratim u Siriju, zapravo već sledeće nedelje, ono što vidim su neverovatni heroji, neki od njih se bore za demokratiju, za stvari koje mi uzimamo zdravo za gotovo svaki dan. I to je razlog zašto to radim.

2004. godine, dobila sam sina i zovem ga moje čudo od deteta, jer nakon što sam videla toliko smrti i razora i haosa i tame u svom životu, ovaj zrak nade se rodio. Nazvala sam ga Luka, što znači „Onaj koji donosi svetlost“, jer donosi svetlost u moj život. Pričam o njemu jer kad je imao samo četiri meseca moj strani urednik prislio me je da se vratim u Bagdad odakle sam izveštavala tokom svog vremena Sadamovog režima i za vreme pada Bagdada i posle toga i sećam se ulaska u avion u suzama, plačući jer sam odvojena od svog sina i dok sam bila tamo, jedan poznati političar iz Iraka koji mi je bio prijatelj pitao me je: „Šta radiš tu? Zašto nisi kod kuće sa Lukom?“ Rekla sam: „Pa, moram da vidim.“ Bila je to 2004. godina početak neverovatno krvavog perioda u Iraku. „Moram da vidim šta se dešava ovde. Moram da izveštavam o tome.“ Na to mi je on rekao: „Idi kući, jer ako propustiš njegov prvi zub, ako propustiš njegov prvi korak, nikad nećeš sebi oprostiti. Ali uvek će biti drugog rata.“

I nažalost, uvek će biti ratova. I zavaravam sebe ako mislim, da kao novinar, kao reporter, kao pisac, to što radim može da ih zaustavi. Ne može. Nisam Kofi Anan. On ne može zaustaviti rat. Pokušao je da pregovara u vezi sa Sirijom i nije uspeo. Nisam osoba za rešavanje konflikata UN-a. Nisam čak ni doktor-humanitarac i ne mogu vam opisati koliko puta sam se osećala bespomoćnom gledajući ljude oko mene kako ginu, a ja ih ne mogu spasiti. Ja sam samo svedok. Moja uloga je da budem glas ljudima čiji se glas ne čuje. Jedan moj kolega je to opisao kao donošenje svetlosti u najtamnije kutke sveta. I to je ono što pokušavam da uradim. Nisam uvek uspešna i ponekad je neverovatno frustrirajuće, jer se osećate kao da pišete u prazno ili da to nikog ne zanima. Koga zanima Sirija? Koga zanima Bosna? Koga zanima Kongo, Obala Slonovače, Liberija, Sijera Leone, sva ova mesta koja ću pamtiti do kraja svog života? Ali moj zadatak je da budem svedok i to je srž, suština stvari, za nas reportere koji ovo radimo. I sve što zaista mogu da uradim je da se nadam, ne u stvaraoce politike ili političare jer koliko god bi želela da verujem da čitaju moje reči i rade nešto povodom toga, ne zavaravam se.

Ali ono čemu se nadam da ako se setite ičega što sam rekla ili bilo koje od mojih priča sutra ujutru za vreme doručka, ako se setite priče o Sarajevu ili priče o Ruandi, ja sam odradila svoj posao.

Hvala vam puno.

(Aplauz)

Izvor: predavanje sa Ted konferencije. Video klip predavanja je ovde

 

1 komentar

  • Čita li iko ovakve tekstove?Ljudi se valjda klone „teških“ tema i rađe čitaju one o gastronomiji i raznoraznim načinima kako prvo ugoditi svom stomaku.
    Ovo je dubokopotresno.I traje i dalje,samo nije Sarajevo nego neka Sirija.Koliko smo to uništeni kao bića,i ko nas tako unakazi,nikada mi neće biti jasno.
    „Jedino što su ljudi jedni drugima spremni da pruže jeste potpuno nerazumevanje“reče Ivo Andrić nekad,i boli od istine i danas.Naročito danas.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280