Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Žana Merkus – holandska princeza i ratnica koja je volela Srbiju

 

 

Žana Merkus (1839‐1897) – Holandska princeza i ratnica

Srbi i Srbija su zaboravili koliko ih je volela i pomagala jedna neobična žena iz Holandije pod imenom Žana Merkus

 

„Imala je srce od junaka, a bogatstva tri tovara blaga“

Provodeći poslednje dve godine svoga života u psihijatrijskoj bolnici za siromašne, u Utrehtu, Žana Merkus se, iako zarobljena u svoj svet demencije i ludila, možda još i sećala kako je nekada bila mlada, lepa i bogata. Kako je podizala bolnice za siromašne širom Francuske. Kako je u Jerusalimu podizala hram u kome će pravednici dočekati drugi Hristov dolazak i Strašni sud. Kako se sa puškom u ruci borila za porobljene i ugnjetene. Kako je nekada volela i bila voljena… U to vreme, oni koje je do tada bila zadužila, već su je odavno bili zaboravili. Zaboravili smo je i mi Srbi, a bila nam je veliki prijatelj i neizmerno nas je volela. A, nekada smo je „u zvezde kovali“. Stari, mudri Latini govorili su da je „Prijatelj najbolja imovina u životu“ („Amicus optima vitae possessio“). Ovo je podsećanje na jednog prijatelja koga smo zaboravili i zapravo mu se nikada nismo dostojno odužili.

Holandska princeza

Žana Merkus - holandska princeza i ratnica koja je volela Srbiju JeanMerkusŽana Merkus (Jeanne Merkus) rodila se 11. oktobra 1839. godine u Bataviji, današnjoj Džakarti, na ostrvu Java. Bila je najmlađa od osmoro dece Petera Merkusa (1787‐1844), generalnog guvernera, odnosno vicekralja holandske kolonije Istočna Indija (današnje Indonezija). Među Srbima je kasnije bila poznata kao Jovana, Jovanka, Janja, Johana, Ivona ili Marija, Merkusova, Markusova ili Markušova. Zbog titule njenog oca, Srbi su za Žanu mislili da je princeza, odnosno da je „plave krvi“.

Žanin otac je preminuo 1844. godine, kada je ona imala svega pet godina. Potom se čitava porodica vratila u Holandiju i živela u Amsterdamu, a potom u Hagu. Četiri godine kasnije preminula joj je i majka, Vilhelmina Krensen‐Merkus. Staranje o Žani preuzima njen stric, Šarl Gijom Merkus sveštenik Valonske protestantske crkve. Svojom religioznošću on je snažno uticao da se i kod mlade Žane razviju gotovo strastvena religiozna osećanja.
Kada je u svojoj dvadesetšestoj godini života, 1862. godine, dobila svoj pozamašni deo porodičnog nasleđa (prema nekim tvrdnjama, otac joj je zaveštao polovinu svoje imovine), Žana se odvažila i otisnula u samostalni život. Živela je prvo na imanju koje je kupila u blizini Arnhema, daleko od gradske vreve. Čitala je i jahala, a svoje nasledstvo već je počela da koristi u haritativne svrhe. Kasnije je ovo imanje prodala i putovala po Nemačkoj i Italiji. Neko vreme je živela u društvu čuvene feministkinje, kompozitorke i književnice Katarine van Ris (1831‐1915), koja je svojim idejama takođe ostavila trag na Žanin razvitak. Po svemu sudeći, prijateljstvo Žane i Katarine ipak nije imalo intimni, odnosno ljubavni karakter.

Od Pariza do Rima

U želji da se dalje obrazuje, Žana Merkus se 1869. godine preselila u Pariz. Na Sorboni sa velikim uspehom studira jezike. Tečno ih je govorila sedam, a za vreme boravka u Hercegovini naučila je pomalo i srpski. U vreme studija druži se sa ljudima iz raznih delova sveta, između ostalog i sa Balkana.

U vreme Francusko‐pruskog rata (19. juli 1870. ‐ 10. maj 1871.) Žana Merkus dobrovoljno služi u Crvenom krstu i pomaže ranjenicima. Preživela je strašnu nemačku opsadu Pariza, glad i bombardovanje u zimu 1870/71. godine. Potom se pridružila Pariskoj komuni (18. mart ‐ 28. maj 1871.). Svedoci i saborci pamte da se Žana uvek držala „hrabro, kao stari iskusan vojnik“. Za vreme rata bila je ranjena gelerom ili puščanim zrnom u obraz.

U vreme Francusko‐pruskog rata i Pariske komune Žana Merkus je uvidela da mnogi siromašni Francuzi ne mogu sebi da priušte adekvatnu zdravstvenu negu i bolničko lečenje. Zato ona širom Francuske o svom trošku osniva čitavu mrežu narodnih bolnica za siromašne. Mnoge od ovih bolnica i danas postoje.

U leto 1871. godine, zbog opšte iscrpljenosti organizma, po savetu lekara, Žana Merkus je morala da otputuje na oporavak u Italiju. Tamo se upoznaje i zbližava sa Garibaldincima i samim Đuzepeom Garibaldijem. Stigla je da poseti Rim, novu prestonicu tek ujedinjene Italije. Iz njega su Garibaldinci, na Žaninu veliku radost, samo devet meseci ranije proterali papu u Vatikan i time srušili Papsku državu.

Neprestano u nekoj vrsti religijskog zanosa, Žana Merkus je tvrdila da je u toku posete oslobođenom Rimu čula poruku od samog Hrista: „Načini kuću moju u Jerusalimu!“. Od ranije je bila opsednuta mističnim i hilijastičkim porukama Novozavetnog otkrovenja Jovanovog: „Jer dođe veliki dan gneva njegova, i ko može opstati?…Ne kvarite zemlje, ni mora, ni drveća, dok ne stavimo pečat slugama Boga našega na čela njihova. I čuh broj obeleženih pečatom: 144.000 onih sa pečatom iz svih plemena Izrailjevih.“(Otk.,6.17 i 7.3‐4).

Žana tada donosi odluku da ode u Palestinu, Svetu zemlju, i ta će joj odluka u mnogome odrediti dalju životnu sudbinu.

„Dom iskupljenja“

Pod lažnim imenom Žana Izrael ona se 1873. godine iskrcala u luci Jafa i pešice stigla do Jerusalima. Pošto u vreme osmanske vlasti strancima nije bilo dozvoljeno da kupuju i poseduju zemlju u Palestini, Žana je preko posrednika kupila plac nadomak Jerusalima, nedaleko od zidina staroga grada, kod Kapije za Jafu. Kupovina zemljišta i dobijanje dozvola za gradnju bili su dug i komplikovan proces praćen stalnim podmićivanjem osmanskih vlasti.
Žana je odlučila da na kupljenom placu sazida hram, zapravo dvorac, u kome će 144.000 „pravednika“ dočekati Sudnji dan i drugi Hristov dolazak. Za rukovodioca gradnje izabrala je penzionisanog francuskog kapetana Gijema, arhitektu i arheologa. Buduće zdanje nazvala je „Dom mir“, ali su ga ubrzo počeli nazivati „Dom 144.000“ ili „Dom iskupljenja“.

U vreme boravka u Palestini, Žana Merkus je proputovala Svetu zemlju. Bila je prinuđena da putuje, jer su Arapi, radnici na gradilištu, koji su zbog velikih vrućina radili poluobnaženi, odbijali da se pojavljuju i rade u prisustvu jedne žene. U toku tih putovanja lično se uverila u težak položaj nemuslimanskog stanovništva pod osmanskom vlašću. To je još više učvrstilo njenu hrišćansku veru, ali i njen animozitet prema islamu. Kada je gradnja „Doma mir“ krenula svojim tokom Žana je, ostavivši deo sredstava za dalju gradnju, napustila Palestinu i vratila se u Evropu.

Hercegovački ustanak

Sukobom srpskih ustanika sa Turcima na brdu Gradac, 9. jula 1875. godine, poznatijem u istoriji kao Nevesinjska puška, otpočeo je Hercegovački (Bosansko‐Hercegovački) ustanak (1875‐1878). Nedugo pošto se za Nevesinjsku pušku pročulo po Evropi, Žana Merkus je odlučila da i sama pomogne hrišćanske borce protiv Osmanlija na Balkanu. Još ranije se bila uverila u težak položaj raje u Otomanskom carstvu. Kao devojčici, idol joj je bila njena imenjakinja, francuska heroina iz stogodišnjeg rata Jovanka Orleanka (Jeanne d’ Arc). Sanjala je o tome da će i ona jednoga dana predvoditi vojske ugnjetenih, protiv ugnjetača. Na kraju, mislila je da je Hercegovački ustanak uvod u propast Otomanske imperije. Time bi i Jerusalim postao slobodan, što bi joj omogućilo da uspešno dovrši gradnju „Doma mir“.

Kako nije uspela da prikupi značajniju podršku za ustanak, od dela novca namenjenog „Miru“ kupila je oružije za Hercegovce i krenula na Balkan. Ova investicija uticala je kasnije na to da se izgradnja „Mira“ prvo uspori, a zatim i potpuno stane.

Žana Merkus se posle mučnog putovanja brodom iskrcala u Dubrovniku. O njenom dolasku Zemunski list „Graničar“, od 16. januara 1876. godine, zabeležio je: „Ovih dana došla je u Dubrovnik jedna bogata gospa holandska. Donela je potporu za ustanike hercegovačke. Ona odlazi odavde u tabor ustanika.“ Žana je zaista ubrzo prispela u ustanički štab vojvode Mića Ljubibratića. Nemac Albin Kucbah, ratni izveštač, a verovatno i nemački špijun u ustaničkim redovima, ovako je zabeležio taj događaj: „Oko Božića došla je kod Ljubibratića, jednog od vođa ustanka, jedna bogata dama, prezimenom Merkus. Izdavala se za vrlo pobožnu i želela da za Bosnu i Hercegovinu odigra ulogu Jovanke Orleanke, stavljajući ustanicima na raspolaganje veliku sumu novca.“

Žanu su ustanici u početku prihvatili sa velikim podozrenjem, ali su joj ubrzo sve poverovali jer je sa sobom nosila pismo‐preporuku Đuzepea Garibaldija lično. Neće proći puno vremena a Žana, Jovana Markušova, kako su je Hercegovci nazvali, postaće omiljena među ustanicima i u narodu.
O Žaninom učešću u ustanku svedoče danas neki dokumenti iz arhive Mića Ljubibratića, pojedini zapisi Vuka Vrčevića iz 1875/76, novinski članci. Danas se na više sajtova i blogova na internetu pojavljuju tekstovi pisama koje je Žana Merkus navodno pisala iz Hercegovine prijateljici Meri Ulenšpigel u Amsterdam. Ova pisma preuzeta su iz romana „Hercegovačka rapsodija“ Radovana Ždralea (2 toma, Novi Sad, 2003). U njima Žana na više mesta pominje svoje upoznavanje i kontakte sa vojvodom Lukom Vukalovićem u drugoj polovini 1875 i prvoj polovini 1876. godine. Iz istorije nam je sasvim poznato da je hercegovački vojvoda Luka Vukalović (1823‐1873) bio vođa Hercegovačkog ustanka, ali onog iz 1852‐1862. godine. U zavadi sa Crnom Gorom i izigran
od Turaka, Vukalović je 1865. emigrirao u Rusiju i tamo, u Odesi, preminuo 1873, dve godine pre početka Hercegovačkog ustanka 1877‐1878, u kome je Merkusova učestvovala. Zato nema sumnje da pomenuta pisma Žane Merkus nisu autentična.

Izvori beleže da je Žana Merkus u vreme Hercegovačkog ustanka nosila mušku hercegovačku nošnju i crnogorsku kapu. Stalno je pušila cigare (tompuse), bila naoružana sa dva revolvera, izvanredno jahala… U borbama se isticala hrabrošću, i kao borac i kao bolničarka. Hercegovcima je sve to bilo prilično neuobičajeno, ali je ustanicima istovremeno davalo veliki moralni podstrek.

Žana Merkus je pokušala da za ustanike preko jednog francuskog i jednog pruskog oficira nabavi topove, ali izvori različito govore o uspehu ove njene akcije. Prema nekim tvrdnjama uspela je da u Hercegovinu dovede više stotina dobrovoljaca iz Evrope, pretežno Garibaldinaca iz Italije.

Vukota, starina iz Nevesinjskog kraja, šezdesetih godina prošlog veka, kao devedesetogodišnjak, pričao je novinarima svoja sećanja na Hercegovački ustanak, koji pamti iz detinjstva. Setio se i „Holanđanke“: „Kako da nisam čuo za nju. Za nju je čulo i staro i mlado. Ima i jedna pjesma koja je spominje: Imala je srce od junaka, a bogatstva tri tovara blaga“, i dodaje da je Žana „jahala na konju kao vila“.

Hroničar Vuk Vrčević (1811‐1882) ovako je zabeležio svoja saznanja o Merkusovoj: „Dužan sam ovde napomenuti jednu olandešku ženu od svojih 35 godina, ili može biti i manje, koja je po kazivanju više dostovjernih ljudi donijela sto hiljada franaka i svakog odličnog junaka obdarila spram učinjenog junaštva sa poobilno napoleona. Ova čovjek‐žena bila je do sada dva‐tri puta sa ustaničkom vojskom… Češće puta dolazila bi do Dubrovnika i šetala se bez ikakva zazora u opancima i s cigarom u ustima, na veliko divljenje građanstva… Nikome se po imenu nije kazala, ali sam se ja izvjestio od jednog mog odličnog ustaničkog glavara da se zove Marija Markus“. Vrčević je zabeležio i kako se Žana istakla u boju na Ljubuškom: „Uz ovu četu i ženski junak pristade, ona olandežica, Ivana Markus, o kojoj sam ovamo govorio, koja je u mnogo bojeva u donjoj Hercegovini učestvovala, na divljenje vaskolikog naroda. Ona je u bojevima imala mušku ustaničku nošnju i dva revolvera o gajtanima o grlu noseća, a vazda je uzase nosila zamotaj krpa kojim bi privremeno zavijala rane pojedinim ranjenicima“.

Ostale su zabeležene i druge priče o junaštvima Merkusove. O tome kako je pokušala da digne u vazduh jedno tursko utvrđenje, kako je vešto minirala mostove, kako je navlačila turske patrole u smrtonosne zasede ustanika. O njenom junaštvu došle su do naših dana i ove beleške hroničara: „U boj je išla uz barjaktara, koji je bio omiljena meta Turaka. Jurišala je bez straha na Turke, iako su je oni dočekivali uz zaglušujuće psovke“. Među Turcima je imala pogrdan nadimak „Crveni Đavo“. Govorilo se da je Žana nakon bitke kod Ljubinja proglašena za najhrabrijeg borca… Prekaljeni srpski borci divili su se hrabrosti ove devojke koja je želela da svojom pojavom podstakne ustanike na junačka dela“. Evropski reporteri izveštavali su da „u prisustvu Žane Merkus Srbi čine čuda od junaštva“. Jedan reporter pitao ju je da li je ona tu da kao pripadnik Crvenog krsta pomaže ranjenicima? Na to mu je Žana, odlučno i pomalo uvređeno, dala kontroverzan odgovor: „Ne! Meni su živi i zdravi Srbi mnogo draži od bolnih i ranjenih!“. Hercegovci su Žanu zapamtili kao „krhku i bledunjavu ženu, ali prkosnu i s’ vatrom u očima“. Srpski Kralj Petar I Karađorđević (1904‐1921), koji je pod tajnim imenom Petar Mrkonjić učestvovao u Hercegovačkom ustanku, za Janju Merkus (kako je on zvao Žanu) govorio je da je „najveći od svih junaka Hercegovačkog ustanka“.

Ljubav i rat

Svo vreme boravka u Hercegovini Žana Merkus je boravila u štabu vojvode Mića Ljubibratića (1839‐1889), koji je u toku ustanka važio za eksponenta politike Kneževine Srbije. Žana Merkus je stalno viđana u njegovom i društvu njegovog rođaka Vuka. O Miću je dosta puta pisala sa puno poštovanja i hvale, i sa velikim oduševljenjem, kako prema njegovim moralnim, tako i prema njegovim fizičkim osobinama. Nema sumnje u to da je Žana bila zaljubljena u ovog markantnog balkanskog ratnika. Književnik Radovan Ždrale ovako opisuje Žaninu zaljubljenost: „Pitaš me kako izgleda On. O tome sam upravo htela da ti pišem ali nisam imala hrabrosti. Tvojim interesovanjem olakšala si mi ono što sam i sama želela. Kako opisati čoveka koji me je ispunio do poslednjeg drhtaja srca? O tome bih lakše pisala u svome dnevniku, ali sada nemam kuda. Čuvaću se one ženske sentimentalnosti kako ne bih iskrivila stvarnu sliku o ovom neobičnom čoveku… On je zadivljujući izdanak jednog sveta o kome mi u Holandiji ništa ne znamo… On je savršeno lep čovek, ili se meni tako čini, kao i svakoj ženi koja zavoli. Stasit, dugih nogu kao u jelena, snažnih ramena kao u Herkulesa i apolonske glave. Njegovo lice ima belinu i finoću alabastera, što me posebno uzbuđuje. Ratnik s licem istočnjačke princeze… Obučen je u odelo evropskog kroja, ali povremeno se obuče i u njihovu mušku narodnu nošnju, koja izgleda prelepo. Kada se obuku u tu nošnju, vezenu srmom, kitnjastu, od finih materijala i spretne krojačke izrade ‐ izrađuju ih njihove žene ‐ ljubomorna sam na onu koja je izradila Njegovu odeću… Kod njih su u modi brkovi, pa ih i On nosi, ali za razliku od drugih koji ih puštaju da slobodno rastu, te su, najčešće, veoma bogati i dugi, njegovi su frizirani, uvrće ih i zašiljuje na krajevima, te su tanki i oštri kao bodlje. Donja usna mu je sočna i senzualno isturena, uvek lako vlažna i izrazito rumena. Beo ten, čist, iz koga prodire svetlo krupnih crnih očiju! Kad god se sretnem s tim očima, ja se opomenem: pazi da se ne stropoštaš! Njihove devojke, naravno, luduju za njim, ali se nijedna ne usuđuje da to pokaže, kao što se ni ja ne usuđujem… Ležem i ustajem misleći na Njega. Po ceo dan ga držim na oku. Nastojim da ne propustim nijednu priliku da budem uz Njega, što nije lako s obzirom na Njegove i moje poslove. Ponekada Ga ne vidim danima, niti znam gde se nalazi, ni da li će se uopšte vratiti“.

Junačica u Beogradu

Žana Markus, Mićo, nekoliko njegovih rođaka i dvojica Italijana našli su se, u proleće 1876. godine na teritoriji Austrougarske, u Dalmaciji, negde u okolini sela Vinjani, severno od Imotskog. Prema nekim izvorima, tu su izbegli sa teritorije Hercegovine, gonjeni turskim trupama posle neuspeha u bici kod Ljubuškog. Prema drugim izvorima, taj prelazak je bio jedan od uobičajenih prelazaka na teritoriju Austrougarske, namenjen nabavci oružija, municije i ratnog materijala, kao i prebacivanju novopridošlih dobrovoljaca u Hercegovinu. Bilo kako bilo, tu grupu su uhapsile austrijske vlasti. Vuk Vrčević je ovako zabeležio njihovo sprovođenje u Imotski: „U varoš bijaše izbjeglo i malo i veliko da susretne tu pratnju. Tek kad je pristupila u varoš, sa sviju strana je
narod usklikom pozdravio praćenike. Jovanki Markus, koja se nađaše među uhvaćenima, bi poklonjena lijepa kita cvijeća, uz usklik: Živjela ratoborna junačice!“. Neko vreme bili su zatvoreni u Imotskom. Vojvoda Mićo i Žana nisu bili omiljeni kod austrijskih vlasti, pre svega zbog svojih veza sa Garibaldincima u Italiji. Neki izvori tvrde da su potom Ljubibratić i Merkusova sprovedeni do Zadra, a kasnije zatvoreni u tvrđavu u Lincu, u Austriji. Isti izvori kažu da su Žanu za vreme tog sprovođenja kroz Dalmaciju mase svuda dočekivale klicanjem i srpskim trobojkama. Drugi pak tvrde da su Žana i dvojica Italijana pušteni i da su im dati pasoši, dok su samo Hercegovci zadržani u zatvoru u Imotskom. Žana se, potom, na kratko obrela u Dubrovniku, gde su joj austrijske vlasti odobrile privremeni boravak. Ona je, međutim, nekako uspela da pobegne iz Dubrovnika i prebaci se u Srbiju.

Žana Merkus se pojavila u Beogradu negde oko Vaskrsa te 1876. godine. Prema nekim izvorima iskrcala se brodom na Savsko pristanište, ali se nije znalo iz kog pravca dolazi. O njenom dolasku pročulo se i ranije. Mnogi Beograđani želeli su da je pozdrave. Svi beogradski listovi pisali su sa mnogo poštovanja o dolasku „hrabre žene, pozivajući građanstvo da izađe na ulice i tako pokaže da ume ceniti žrtve ove mlade Holanđanke za stvar srpskog oslobođenja“.

List „Šumadija“ javljao je, međutim, da je „poznata Holanđanka, g‐đica Merkus, koja je onako štedro pritrčala u pomoć našoj borbenoj braći u Hercegovini, prispela u Beograd i leži bolna“. List „Zastava“ objavio je sledeći tekst o dobrodošlici priređenoj Merkusovoj posle njenog oporavka: „Građanstvo naše, da bi pokazalo koliko ume ceniti žrtve što ih je učinila ova ženska, koja je kadra bila odreći se najsjajnijeg života i došla ovamo da potpomaže stvar srpskog oslobođenja, priredilo je u čast ove plemenite Holanđanke bakljadu na prvi dan Vaskrsa. Bakljada je krenula u 8 sati uveče od gostionice London uz pratnju pevačkog društva, bande i grdne množine naroda. Pred kneževim dvorom zaustavila se dok je banda osvirala himnu i dalje preko Terazija, Gospodareve ulice i Varoš‐kapije uputila se Starom zdanju (na mestu današnjeg Patrijaršijskog dvora, prekoputa Saborne crkve, prim.aut.), gde je g‐đca Jovanka Markus obitavala. Njena pojava na balkonu, sa crnogorskom kapom na glavi, izazvala je od prisustvujećeg naroda oduševljeno klicanje: ŽIVELA! nebrojeno puta, dok je banda svirala i pevačko društvo pevalo…“.

U povorci koja je pozdravila Merkusovu bilo je oko šest hiljada ljudi. Među mnogobrojnim govornicima te večeri našao se i Milan Kujundžić Aberdar, profesor filosofije na Velikoj školi u Beogradu i docniji akademik. Neki kažu da je on prvi, u svom govoru, uzviknuo ono čuveno: „Slava tebi junačice!“. Đura Jakšić objavio je tom prilikom pesmu posvećenu Žani „Dobrodošlica Jovanki Merkusovoj“: „Devojko dična,/ Jovanko naša, ne Orleanska,/ Al’ ona ista, Anđeo čist./ Imena tvoga, povesti naše/ Slavu će nositi najsjajniji list,/ A roda jednog oslobođenoga/ Blagorodnosti čućeš usklike:/ Slava ti! Slava! Bajrone naš!“. I Slobodan Jovanović ostavio je zapis o Žaninom boravku u Beogradu, ali je on bio manje impresioniran i uzbuđen njenom pojavom: „Meseca marta pala je u Beograd neka Jovanka Markus ili Merkus, nazvana kod nas Merkusova. To je bila mlada, bogata, a nimalo lepa Holanđanka, rođena na ostrvu Javi, a nastanjena u Carigradu… Pročula se kao Amazonka Hercegovačkog ustanka. Beograd je ludovao za tim ženskim uskokom… Ta ženska prilika sa muškom kapom, koja je opominjala na mesojeđe i maškare, izazvala je veći urnebes nego da se pojavio glavom Peko Pavlović (junak iz Hercegovačkog ustanka, prim.aut.)“. Ostalo je zabeleženo i da je Žana tom prilikom, zahvaljujući Beograđanima na dobrodošlici, sa balkona Starog zdanja, sve onako u hercegovačkoj muškoj nošnji, sa crnogorskom kapom na glavi, rekla: „Izjavljujem vam živu radost koju osećam prema ratničkom duhu i raspoloženju srpskog naroda i nadam se da ću vrlo brzo imati tu čast da sa vama zajedno vojujem za oslobođenje naroda koji stenje pod stegom porobljivača“.

„Pamtite me po ljubavi mojoj“

Izgleda da je Žana Merkus ubrzo posle ovakvog dočeka otišla iz Beograda, ali nije poznato da li se vraćala u Hercegovinu. Par meseci kasnije, 28. juna, na Vidovdan 1876. godine, Kneževina Srbija je, u savezu sa Crnom Gorom, objavila rat Otomanskom carstvu. Žana se među prvima prijavila u dobrovoljce. Pred polazak u rat ostavlja još jednom amenet: „Ako poginem u borbi, sav ostatak svog imetka zaveštavam srpskom narodu. Pamtite me po ljubavi mojoj.“ Prethodno je dala novčani doprinos Srbiji za vođenje rata sa Turskom u iznosu dvostruko većem od najvišeg do tada datog.

Učestvovala je u borbama na Drinskom frontu, u sastavu Dobrovoljačkog korpusa Drinske divizije, kojom je komandovao đeneral Ranko Alimpić. Ova divizija ratovala je protiv Ali‐pašine divizije na frontu između Bijeljine i Zvornika. Kažu da se Žana često sukobljavala sa đeneralom Alimpićem oko njegove ratne taktike. Kažu i da je u poslednjem trenutku pokušavala da o svom trošku nabavi modernije topove za srpsku vojsku, ali bez uspeha.

Najednom, Žana Merkus je upala u mrežu diplomatskih spletki i špijunskih zavera. Srpskom ministru inostranih dela stigla je 30. juna dojava od nekih diplomata u Carigradu (Slobodan Jovanović tvrdi da su u pitanju bili Rusi), o tome da je „Frajla Merkus prosto jedan špijun, čivutin (jevrejin, pežorativno, prim.aut.) austrijski“. Na brzinu je povučena sa fronta, proglašena personom non grata i proterana iz Srbije. Srbi su je iznenada zaboravili, kao da je nikada nije ni bilo i kao da za njih nikada ništa nije učinila.

Pod mostovima Sene

Posle proterivanja iz Srbije, skrhana i razočarana, Žana Merkus odlazi u Palestinu. Tamo se nastanila u jednoj američkoj koloniji u Jerusalimu. Pošto je u međuvremenu potrošila skoro čitav imetak, pa i novac namenjen „Domu mir“, gradnja ovog zdanja je stala. Dok je boravila u Hercegovini i Srbiji, turske vlasti su saznale za njene antiosmanske aktivnosti. Otomanska štampa pisala je o njoj kao o „jednoj ludoj ženi koja protiv Osmanske imperije ratuje na Balkanu“. Vlasti su sa vojskom upale na njeno gradilište, uhapsile i pretukle kapetana Gijema, rasterale radnike i porušile sve do tada izgrađeno. Kada se Žana ponovo pojavila u Jerusalimu, dobavljač građevinskog materijala Ibrahim Asad Vajat tužio ju je za navodna dugovanja. Žana je odbila da plati, tvrdeći da su sva dugovanja plaćena, ali je Vajat uz pomoć korupcije uspeo da dobije sudski spor, a Žana je bankrotirala. Obraćala se za pomoć bogatom i uticajnom baronu Nejtanu Majeru Rotšildu (1840‐1915), ali bez uspeha. Tužni ostaci ruševina „Doma mir“ videli su se u Jerusalimu sve do kasnih šezdesetih godina prošlog veka, jugozapadno od Parka nezavisnosti. Kasnije je na mestu Doma Mir, nazivanog takođe i „Hotel 144.000“ i „Hotel iskupljenje“, sedamdesetih godina prošlog veka zaista izgrađen hotel ‐„Leonardo plaza“.

Nedugo posle finansijskog kraha, Žana se vratila u Francusku. Kažu da se vratila u ritama, bez prebijene pare i da je neko vreme živela kao klošar na južnoj obali Francuske. Oko 1895. godine zatekla se u Parizu. I tamo je živela kao beskućnik i spavala pod mostovima Sene. Prema nekim tvrdnjama, promrzlu, dementnu, izgladnelu i bolesnu Žanu, pronašao je i prepoznao neki lekar, nedaleko od jedne od bolnica svojevremeno izgrađenih njenim novcem. Smestio ju je u bolnicu i preko holandske ambasade obavestio njenu rodbinu u Holandiji. Žanina braća i sestre su se stideli njenog ponašanja, načina odevanja, njenih ideja i svega što je u životu činila. Moguće je da su bili i ljubomorni na nju jer je iako najmlađa nasledila polovinu očevog imetka. Jedan od njene braće odveo ju je u Holandiju i smestio u psihijatrijsku bolnicu za sirotinju u Utrehtu, ne želeći da snosi bilo kakve troškove vezane za njen smeštaj, boravak i lečenje. Sama, bolesna i zaboravljena od svih, Žana je preminula dve godine kasnije, 1897, u svojoj pedesetosmoj godini. Sahranjena je o trošku bolnice, jer porodica nije želela da snosi čak ni troškove njene sahrane.

Nespaljena Orleanka

O grobu Žane Merkus niko nije brinuo sve do tridesetih godina prošlog veka. Tada je generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Roterdamu, pesnik i književni kritičar Sibe Miličić, uspeo da od gradskih vlasti Utrehta izdejstvuje da se njen grob obnovi i redovno održava. Kod nas Žana još nema ni spomenik ni svoju ulicu.

Neki od današnjih teoretičara smatraju da je angažman Žane Merkus na Balkanu 1875/76. godine „najbolji primer hrišćanske solidarnosti“ i da je to „možda poslednja jasna istorijska manifestacija onoga što bi se moglo označiti pojmom „Hrišćanska Evropa“. A, od tada je prošlo 135 godina!

Holandski istoričar i antropolog Rene Gremo napisao je u poslednje dve decenije više članaka i biografiju Žane Merkus pod naslovom „Fatalna ratna muza“. O Merkusovoj je više puta pisala i naša štampa, ali još ne postoji njena celovita biografija na srpskom jeziku. Neke detalje iz Žaninog života i neke od njenih podviga zabeležila je i znamenita Rebeka Vest u svojoj knjizi o Jugoslaviji, „Crno jagnje i sivi soko“ (Njujork, 1941). Vestova je o Merkusovoj zapisala i sledeće reči: „Važno je napomenuti da nema ničeg zlog vezanog za Žanu Merkus. Njena čistota nikada nije bila pod sumnjom. Ali, ona nikada nije doživela rang mučenice. Ljudi kojima je posvetila svoj život i imovinu bili su siromašni i bez uticaja“. Spominjući poređenje Žane Merkus sa Jovankom Orleankom, Vestova dodaje da je Žanina sudbina „tužan dokaz šta bi se dogodilo Jovanki Orleanki da nije bila dovoljno srećna da bude spaljena na lomači“.

Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić

1 komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280