Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Istorija

Др Вера Ценић и др Градимир Ценић, голооточки заробљеници, рехабилитовани после више од шест деценија

Веселинка Стојковић

 

СРЕЋНИ СМО КОЛИКО И ОГОРЧЕНИ ШТО ЈЕ ТОЛИКО ВРЕМЕНА ПРОШЛО

И ПРИЗНАЊЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО И РЕХАБИЛИТАЦИЈА У 2013. ГОДИНИ

Др Вера Ценић и др Градимир Ценић у свом дому са својим јавним признањима Града Врања за животно дело
Др Вера Ценић и др Градимир Ценић у свом дому са својим јавним признањима Града Врања за животно дело –
др Градимир Ценић у области медицинских наука и медицинске праксе, 2011,
др Вера Ценић у области књижевности и науке о књижевности, 2013.
23. јун 2013. године

Dr Vera Cenić, Rešenje o rehabilitaci

Dr Gradimir Cenić, Rešenje o rehabilitaciji

Др Вера Ценић са градоначелником Врања Зораном Антићем и замеником градоначелника Бојаном Величков приликом примања Јавног признања Града Врања за животно дело 23. јуна 2013.
Др Вера Ценић са градоначелником Врања Зораном Антићем и замеником градоначелника Бојаном Величков
приликом примања Јавног признања Града Врања за животно дело 23. јуна 2013. године

ВИШЕМ СУДУ У ВРАЊУ

Захтев за рехабилитацију у вези са издржаном

административном казном поводом резолуције ИБ

Рођена сам 26. новембра 1930. године у Врању као прво дете родитеља – оца Радисава Петковића, чиновника, и мајке Досте – Доце Петковић, рођене Стошић, домаћице. После мене, рођене су три моје сестре: Јелена, Надежда и Слободанка.

Основну школу и гимназију завршила сам у Врању. Као одлична ученица, ослобођена сам усменог дела матурског испита 1949. године. После VII разреда гимназије, на предлог Наставничког већа, упућена сам на двомесечни новинарски курс у Београду, иако у то време нисам била члан СКОЈ-а. Тада, у лето 1948. године, док сам била на курсу, објављена је резолуција ИБ. С обзиром да нисам партијски била ангажована, нико од мене није тражио да се изјашњавам. Била сам потпуно слободна и искључиво за књижевност и новинарство заинтересована. Међутим, практично пред његово расформирање, почетком 1949. године, примљена сам у СКОЈ. Никада нико од мене није тражио да се партијски изјашњавам ни за, ни против Резолуције. O својој лектири и маштањима о будућности писала сам дневник. Дневник сам доживљавала и као зачетак своје будуће књижевне делатности.

Студије сам уписала на Филозофском (Филолошком) факултету у Београду, на групи за Југословенску књижевност и српскохрватски језик, у септембру 1949. године. Од Југословенског комитета за високо школство добила сам стипендију. Испуњавала сам све прописане услове и примљена сам у Студентски дом „Вера Благојевић“.

Од почетка VIII разреда гимназије, највише сам се дружила и забављала са својим школским другом Градимиром Ценићем. У Врањску гимназију дошао је из Сурдулице. Две године старији од мене, учесник НОБ од шеснаесте године (1944–1945), дакле, бивши партизан и одличан ученик, био је мој најбољи друг. С њим сам учила, шетала и разговарала. Био је већ тада члан КПЈ, а на поменутој радној акцији имао је функцију културног референта бригаде. С обзиром да сам с њим разговарала о свему, обоје смо у вези с Резолуцијом ИБ идеолошки били опредељени идентично, мада се о томе нигде нисмо јавно изјашњавали. Градимир Ценић се уписао на Медицински факултет у Београду, и, с обзиром на дотадашњу биографију, био је партијски активиста од самог почетка студија.

Завршили смо први семастар у јануару 1950. године. Обоје смо дошли кући, он у Сурдулицу својима, ја у Врање. У току распуста нисмо успели да се састанемо. Била је то за нас скупа и далека релација.

Пред крај тог првог семестралног распуста, Градимир Ценић је ухапшен на Железничкој станици у Лесковцу. Отишао је са фудбалским тимом „Раднички“ из Сурдулице, за који је играо и он против лесковачке „Дубочице“. Истог дана, 12. фебруара 1950. године, обавестио ме је, тајно, наш школски друг који је све видео лично.

Увече сам са другарицама отишла на врањски корзо, иако је било веома хладно. Одмах су ми пришли бивши омладински руководилац Миле Стошић и тадашњи шеф Удбе у Врању, Драги Трајковић. Мојој су другарици нашли друштво, а мене су обојица почели да испитују: с ким се дружим, с ким се забављам, куда идем… Трајковића нисам познавала, сем из виђења, али у разговору те вечери, схватила сам да ми од њега прети опасност. На пример, кад је предложио да „навратимо у његову канцеларију јер има телефонски разговор“, ја сам енергично одбила и замолила да ме отпрате кући зато што никада не остајем касно на корзоу. Миле Стошић ме свесрдно подржао, тј. поверовао је да се тресем од хладноће.

Сутрадан сам отпутовала у Београд, у Студентски дом. Градимир Ценић се није вратио, а једна његова колегиница, с којом сам била у истој студентској соби, рекла ми је тајно, да је ухапшен и искључен из КПЈ, да је партијски састанак на њиховом факултету био драматичан. После тога, нас две смо се узајамно избегавале.

У двадесетој години, без животног и без политичког искуства, ипак сам свесно била идеолошки опредељена. Иако сам приметила да се број студената који су посећивали Дом совјетске културе у односу на први семестар веома смањио, наставила сам да тамо одлазим сама. Никог нисам познавала, али сам читала „Литературнају газету“. Била сам задовољна што смо Градимир Ценић и ја истомишљеници великих песника попут Пабла Неруде, Пола Елијара, Луја Арагона и других. Интензивно сам и тајно писала и свој интимни дневник.

У рано пролеће те 1950. године, појавио се један од наших школских другова и потражио ме у Студентском дому. Изашла сам с њим у шетњу очекујући да ми дâ неко обавештење о Градимиру Ценићу. С обзиром да ми се удварао, нисам хтела даље од главне стазе на Калемегдану. Ту смо се заклонили, и он ми је рекао: „Ценић се више никада неће вратити“. Без речи сам га ошамарила, буквално обема рукама у оба образа. Не окренувши се, вратила сам се у Студентски дом скоро трчећи, иако он није ни пошао за мном. Престала сам да се дружим и са девојкама и са младићима из своје генерације, избегавали су ме, али и ја њих. Међутим, нисам престала да гледам филмове у Дому совјетске културе.

Последњи пут сам била у биоскопу 7. маја 1950. године. Исте вечери, зауставио ме је на улици, у непосредној близини Дома, младић нимало налик на удбаша. „Дајте ми своју личну карту“, рекао је без интонације, а на моје питање зашто ме легитимише, други, који ми је пришао с леђа, грубо ме зграбивши за раме, додао је: „Ухапшени сте“. Свакако шокирана, нисам ни видела аутомобил у који су ме буквално убацили на седиште, у средину. Напред је, поред возача, седео главни. Врло брзо смо стигли у двориште Удбе за ФНРЈ, злогласну „Главњачу“. Тај главни рекао је да хапсе шпијуне НКВД. Покушала сам да вичем, тврдила сам да су полудели, али они су ме, смејући се, победоносно спровели у пријемно одељење. По познатом сценарију, претресли су ме, одузели мараму и пертле са ципела, новац од стипендије и наливперо из џепа. Дежурни официр позвао је милиционера. Тако сам се, 7. маја око 22 часа, нашла у соби број 4 у Удби за ФНРЈ.

Те прве ноћи и целог следећег дана, нико ме није ни позивао ни саслушавао. Увече, 8. маја, стражар ме је спровео до једне лепe канцеларије, у коју више никада нисам ушла. Тамо је за писаћим столом седео озбиљан цивил, који је са мном релативно кратко разговарао. Не знам ко је и шта је био. До данашњег дана верујем да је од њега зависио избор иследника. Следеће вечери, касно, стражар ме је спровео до канцеларије иследника. Капетан Удбе и ја упознали смо се, с тим што никада нисам сазнала како се звао. Тражио је да му испричам своју биографију. Иако те прве вечери није био груб, интуитивно сам осетила да ми прети од њега велика опасност. Тако су започела редовна, искључиво ноћна салушања. Иследник и ја били смо од самог почетка два непомирљива света. Он је пред собом имао мој интимни девојачки дневник. у коме је црвеном оловком подвлачио оно што је по његовим мерилима било за мене компромитујуће, и на основу њега је тврдио да сам издајник, а ја сам га све интензивније мрзела и супротстављала му се до намерне дрскости, тврдећи да је он издајник. Тукао ме је, претио пиштољем, кажњавао самицом или нудио помирење, тј. тражио је моју сагласност да заиста постанем шпијун Удбе и да сарађујем са њима. Иако изубијана и злостављана, осећала сам се и интелектуално и идеолишки супериорнија од њега, мрзела сам га. Средином лета, у јуну 1950. године, сликали су ме за картотеку анфас и из профила и узели отиске прстију. После тога сам у некој канцеларији потписала да прихватам административну казну од две године друштвано-корисног рада. Текст казне био је кратак. О томе ни ја ни остале жене нисмо добиле никакав докуменат, али све смо потписале, увођене једна по једна и испраћане истом реченицом: „Од вас зависи да ли ћете остати неколико месеци или дуже од две године“. Није рекао где ћемо издржавати административну казну.

У Истражном затвору провела сам мај (од 7. увече), јун, и пред крај јула транспортована сам на Радилиште.[1] Пред полазак транспорта, довели су из разних истражних затвора још стотине жена. Нас из Удбе за ФНРЈ одвезли су пристојним путничким аутобусом увече на потпуно празну и мрачну Железничку станицу у Топчидеру. У аутобусу су на помоћним седиштима седели наоружани стражари. Они су нас, право из аутобуса, грубо убацили у високе треретне вагоне. Из неких истражних затвора, убацивали су жене везане по две за по једну руку. Призор је био страшан.

Путовали смо целу ноћ и цео дан. Неке од старијих жена знале су куда нас возе. Стигли смо у Бакар. Искрцавање је било такође драматично, а убацивање у теретни брод „Пунат“ још теже. Тукли су нас насумце кундацима, a ми смо падале на дно брода. Не знам колико је трајала та пловидба, али сам схватила да брод стоји, чекали су да сване.

Некако смо изашле на импровизовано пристаниште. Била је то суровија страна острва Свети Гргур. Од кажњеница које су стигле пре нас, направили су шпалир, и оне су нâс, новодошле, морале да туку и да певају! Шпалир је био дугачак, жене су тукле, ваљда да и њих не би тукли. Прошла сам кроз шпалир. Осећала сам и озбиљне ударце песницама, и врло слабе. Заклањала сам инстиктивно очи, пазила сам и да не паднем и да се не онесвестим. Издржала сам. Седећи на голом камену, настојала сам и да све видим, да ми ништа не промакне. Било ми је жао старих и изнемоглих жена које су се онесвешћавале. После шпалира, уследило је купање и пресвлачење. Скидали су нас, на захтев управнице, до голе коже. За купање нисам имала снаге, само сам се поквасила. Такође на захтев управнице, добила сам и „нову“ гардеробу. Сукња је била огромна, као и гумени опанци, па сам једва вукла ноге. Затим је дошло на ред шишање маказама за шишање оваца.

После свега већ претрпљеног, уследило је јавно „изношење става“ пред женама које су слушале са боксова бараке. Тражила је управница да признамо своју издају Партије и Тита, да испричамо своју непријатељску делатност.

Признала сам да сам гледала совјетски филм у Дому совјетске културе. Кажњена сам највећом казном – бојкотом. То је подразумевало најтежи физички рад, изолацију и спавање под боксовима бараке. Тако сам се у двадесетој години нашла међу најелитнијим женама, старим комунистима, које су имале дужи партијски стаж него што сам ја имала године живота.

Као и све бојкотоване, изложили су ме најтежим физичким пословима који су превазилазили моје физичке могућности. Поред загнојених опекотина од сунца, рана на ногама, прележала сам, радећи, уз једну таблету аспирина, и запаљење плућа, на ногама, без поштеде. Уз то, увек сам била гладна. Жеђ сам још теже подносила. Данас, кад су од тих година прошле већ 62 године, мислим да су ме на неки начин одбраниле већ поменуте жене – стари комунисти, али не умем то да објасним. Свако дружење и помоћ били су забрањени, па ипак, извесни гестови и у пролазу, у мимоилажењу изговорене речи: „Мала, овде је храброст да преживиш…“

После једног неочекиваног ноћног саслушања управнице, и пошто су ме активисткиње у Центру исте ноћи претукле без објашњења, сасвим неочекивано, пред јутарњим стројем, јавно, скинут ми је бојкот. Био је вероватно почетак септембра. Сасвим сам била малаксала, више нисам могла ни да ходам, почела сам да храмљем, жени с којом сам носила трагаче претила је опасност да јој камен, као уосталом и мени, пребије ноге, па сам добила десетодневну поштеду – седела сам у радионици и плела чарапе.

У позну јесен те исте 1950. године, преселили су нас на супротну страну Светог Гргура. Била је то још једна тортура. Сваког јутра ходале смо према новом радилишту, и увече се враћале на преноћиште. Падале смо од умора.

На два дана пред прославу Дана Републике, напунила сам 20 година. Једна група жена је пуштена, друга је дошла. И њих је чекао шпалир. Само бојкотоване нису учествовале у шпалиру – ми јесмо.

У рано пролеће 1951. године, „Пунат“ нас је превезао на Голи оток. За разлику од Светог Гргура, Голи оток је заиста био голи камен на који до тада вероватно људска бића нису обитавала. Оболеле смо од авитаминозе. Некима су испадали зуби, добиле смо и „кокошје слепило“, па су нам, на нечију интервенцију, поправили храну. С обзиром да сам спадала у најмлађе кажњенице, брзо сам се опорављала.

Уместо управнице Марије Зелић, дошла је Хилда Седеј која нас није тако жестоко прогонила. Све остало било је далеко теже, јер је Голи оток био, у најбуквалнијем значењу, камено беспуће. На супротној страни острва био је логор за административно кажњене мушкарце. Међу њима је био и мој друг и младић Градимир Ценић, о коме ништа нисам знала, као ни он о мени.

Средином лета 1951. године, посетио нас је савезни министар унутрашњих послова Александар Ранковић. Сем што су после његове посете укинути шпалири, све је остало исто. Ипак, више нисам радила најтеже послове, опорављала сам се.

Два дана после свог 21. рођендана, на Дан Репоублике, и моје име је било на списку пуштених.

Са стотинама жена напустила сам Голи оток 30. новембра 1951. године. Пред свитање, пешице смо прешле преко брда, и са мушког радилишта попеле се на путнички брод до Ријеке. На нашој страни такав брод није могао да пристане, јер је пристаниште било импровизовано.

На крају ове исповести, признајем да сам са Голог отока кренула без очекиване радости. Била сам сувише исцрпљена.

О свом хапшењу и боравку на Голом отоку написала сам аутобиографску књигу под насловом „Кањец фиљма“.

Напомена: Моје девојачко презиме је Петковић. Свакако сам под тим презименом у картотеци Државне безбедности заведена приликом хапшења.

21. децембар 2013.

Вера Ценић

                                                                                                                          Баба Златина 25/8

Врање

ВИШЕМ СУДУ У ВРАЊУ

 

Захтев за рехабилитацију у вези са издржаном

административном казном поводом резолуције ИБ

Рођен сам 26. јануара 1928. године у Сурдулици, у породици Стојана Ценића, радника, и мајке Десанке, рођене Станковић, домаћице. Прво сам мушко дете у породици. Старија је сестра Мирослава – Мира, млађи брат Добривоје и најмлађа сестра Љубица – Буба. Живи смо само нас двоје – Буба у Новом Селу и ја у Врању.

Основну школу и прва три разреда гимназије завршио сам у Сурдулици 1941. године, када је окупирана Краљевина Југославија. Иако под бугарском окупацијом, Немци су започели рад на експлоатацији молибдена у селу Мачкатица и запослили много радника из Сурдулице и околине. На Врлој реци направили су пумпу за воду којом је требало испирати руду из Мачкатице. С обзиром на сиромаштво у породици, запослили су ме за водоношу у Белом Пољу. Тако сам почетком 1941. године сазнао да постоји партизански покрет. Био сам дечак, али сам већ са 15 година дошао у контакт са партизанским илегалцима који су радили на овом терену. Међу њима су били Александар – Санда Трајковић из села Калабовца и његов пријатељ, партијски образованији Славољуб Петровић – Ђера, у то време најобразованији члан КПЈ на нашем терену, и партијски функционер. Они су имали задатак да од запослених радника примају у КПЈ људе у које су имали поверење, и да их припремају за борбу против окупатора. Александар Трајковић био је руководилац СКОЈ-а. Међу запосленим радницима био сам најмлађи, али сам задобио његово поверење и симпатије, јер сам на провокативно питање да ли сам за фашизам или за бољшевизам, недвосмислено одговорио да сам за бољшевизам. Надаље, Трајковић ме је наговарао да кријем кад се Ђера на више дана удаљавао са нашег терена. Тако сам, у извесном смислу, био у курирској служби Славољуба Петровића – Ђере. После II светског рата, Александар Трајковић аванзовао је до члана Савезне или Републичке скупштине, а Славољуб Петровић до пензионисања био је у дипломатској служби СФРЈ.

У лето 1944. године, на писмени позив партијског активисте Станише Станковића, илегалца, са групом другова, својих вршњака, одазвао сам се. Окупили смо се у селу Романовцу близу Сурдулице, а он нас је затим сачекао у селу Јелашница. Тако је формирана омладинска партизанска чета коју је Станковић предао команди партизанског одреда. Прихватила нас је стара партизанка звана „Чунгурка“, чијег се имена не сећам. Повела нас је према Црној Трави, али нас је бугарска војска открила. Нисмо стигли сви, јер су се неки разбежали. Ја сам са групом од неколицине другова дошао до Доброг Поља. Примила нас је команда Друге пиротске бригаде. Пронела се вест да ће нам амерички и руски авиони бацити падобранима оружје и одећу. Међутим, авиона није било. Добили смо само обичне пушке. Са Пиротском бригадом вратили смо се планинским венцем до терена око сурдуличких планина. Затим смо се тајно, такође планинским путевима, пребацили изнад Врања код села Содерца. Ту су нас напали балисти, погинуо ми је најбољи друг Света Требешињац. Тога дана изабрали су ме за наоружаног пратиоца делегата који су из позадине упућени на конгрес УСАОЈ-а. Београд још није био ослобођен, а ми смо, пратећи делегате, ишли пешице. С обзиром на успутна задржавања због борби које су још вођене, пешачили смо месец дана. У Аранђеловцу смо сачекали ослобођење Београда, а потом и присуствовали Првом конгресу УСАОЈ-а одржаног у великој дворани Коларчевог универзитета. Партијски вођа био нам је Врањанац Божидар – Бошко Костић, од почетка НОБ активни партијски радник.

После Конгреса, враћени смо у своје војне јединице, такође пешице, јер су пруге биле оштећене, па смо само на кратким релацијама користили вожњу возом. Јављали смо се Команди подручја. Распоређен сам у КНОЈ, у Прокупљу. Одатле смо повремено водили борбе против четника. Били су растурени и расути на мање јединице по Јастрепцу, и на четничке тројке.

Из Прокупља, пребачен сам у нишку касарну. Рат се завршио и ту сам дочекао две демобилизације. У првој ме нису демобилисали, али ја сам хтео да наставим гимназијско школовање. Тек приликом друге демобилизације, и на основу чињенице да припадам млађем годишту, демобилисан сам крајем 1945. године, и вратио се кући, у Сурдулицу. У току једне школске године завршио IV и V разред гимназије. Сурдулица је тада имала шесторазредну гимназију, и ја сам VI разред завршио као редован ученик.

Са осталим гимназијалцима из мог краја, VII и VIII разред гимназије завршио сам у Врању. Био сам одличан ученик, ослобођен сам усменог дела матурског испита. С обзиром да сам се из рата вратио као члан КПЈ, у Гимназији сам био и међу омладинским руководиоцима. И пре тога учествовао сам на локалним и регионалним радним акцијама као руководилац.

После матуре, 1949. године, био сам културни референт Средњошколске бригаде састављене од матураната с којима сам завршио гимназију. Радили смо на изградњи аутопута „Братство-јединство“ – Београд–Загреб, код Новске. Слободно време највише сам проводио у друштву девојке Вере Петковић. Између осталог, разговарали смо и о политичким темама после Резолуције ИБ. Нико од нас није ни тражио да се јавно изјашњавамо, а нас двоје били смо идеолошки истомишљеници. У то време. целокупна моја политичка активност сводила се на тајно слушање Радио Москве.

Почетком јесени, школске 1949/1950. године, уписао сам се на Медицински факултет у Београду. Био сам стипендиста Општине Сурдулица која је имала потребу за лекарима. У Београду сам становао у Студентском дому на Вождовцу, и наставио да се састајем са девојком Вером Петковић у току целог првог семестра. У јануару 1950. године положио сам свој први студентски испит из физике. Добио сам прву десетку и дошао на семестрални распуст, кући, у Сурдулицу. И ту сам слушао Радио Москву.

Бавио сам се спортом, играо сам за фудбалски тим „Раднички“ из Сурдулице, против лесковачке „Дубочице“. По одиграној утакмици, на Железничкој станици у Лесковцу, пришла су ми два цивила и ухапсили ме без објашњења. У лесковачком затвору остао сам целе ноћи и цео сутрашњи дан. Истог дана сам тражио пријем да питам зашто сам ухапшен, јер нисам имао никакву претпоставку. Мислим да је то био шеф Удбе, одговорио ми је да ће ми рећи тамо где ме упућују. Спровела су ме до сурдуличког истражног затвора два наоружана милиционера. Нисам био везан. Не сећам се колико дуго сам био сам у соби. Дуго сам чекао прво саслушање код иследника.

На првом саслушању, иследник, кога нисам познавао, питао ме је да ли знам зашто сам ухапшен. Одговорио сам му да не знам. „Онда ћемо ти ми рећи“, рекао је. „Бавиш се непријатељском пропагандом, опредељен си за непријатељску совјетску политику. Шириш непријатељство против своје земље и друга Тита.“

Признао сам да сам у суседству слушао Радио Москву, јер ми код куће нисмо имали радио. О томе шта сам чуо, разговарао сам са суседом Ђоком, званим „Грне“, који ништа  није коментарисао, али је радио слушао. Признао сам да о томе разговарам и са својом девојком Вером, која је била моја истомишљеница. У сусретима са Бором, надимак „Љаса“, с којим сам се у то време дружио, такође сам коментарисао вести са Радио Москве. Он их је прихватао, међутим ни он ни Ђока никад нису били хапшени. С Ђоком су ме и суочавали пред иследником, он је то и потврдио.

После првог саслушања, на коме сам тврдио да ни с ким на факултету и у родитељској кући нисам о томе разговарао, али да нисам променио мишљење, спровели су ме у самицу. Тада су ме врло често саслушавали. Објашњавао сам да сам још као партизан радо слушао вести о Црвеној армији, њеном хероизму у борби против Хитлерове Немачке, о руском оружју, о њиховим легендарним победама итд.

У јесен 1950. године, спроведен сам из сурдуличког истражног затвора у Окружни истражни затвор УДБ-е у Нишу. У Сурдулици, пред спровођење у Ниш, потписао сам административну казну од две године друштвено-корисног рада због непријатељске пропаганде. Био је то један од сабирних центара из кога су нас транспортовали теретним вагонима до Бакра.

Пред гурање на брод „Пунат“, прошли смо кроз строј полицајаца који су нас кундацима ударали. Падали смо у утробу брода један на другога. Спадао сам у везане за руку, што нам је, и мени и мом „пару“ Булету, много вишем од мене, још више отежавало падање на дно брода. Строј је био дужи од километра. На пола строја, пред улазак у логор, пао сам намерно како бих избегао да ме и даље туку. Међутим, пао сам на раздрљене груди. Помислио сам да ћу, ако лежим, добити запаљење плућа, па сам се колебао да ли да устанем. Међутим, двојица су већ пришла и угурала ме поново у строј.

Изашли смо крвави, огребани, одрани. Једна група је, међутим, добила задатак да нас полије да се умијемо. После тога су нас распоредили по баракама. Ту смо добили одећу, наша је спакована и предата у магацине.

Собни старешина одржао нам је говор, а ми смо појединачно објашњавали своју појединачну кривицу. Стари кажњеници су прво слушали, а многи од њих који су хтели да се истакну како би доказали да су ревидирали свој став, тукли су нас појединачно, вичући: „Уа, банда!“, „Смрт банди!“ и слично. Тада су стари кажњеници, на основу нашег изношења става, одлучивали ко ће од нас новодошлих бити бојкотован. Био сам бојкотован три месеца. Бојкот је подразумевао обављање најтежих физичких послова, али и психичку тортуру. Бојкотоване су највише гонили они који су тако хтели да докажу да су ревидирали свој став. Бојкотовани није смео да разговара ни са ким, ни о чему. Носио сам најтеже камење на трагачима, пазећи да не пребијем ноге ни себи ни ономе који ме гони, јер би ме тада поново тукли. Притом, увек сам био жедан и гладан.

Преко брда, носили смо казане слатке воде за женско радилиште, на коме није било ни цистерне за воду.[1] Често смо дежурали испред бараке по читаве ноћи и радили цео сутрашњи дан. Само једном сам поново прошао кроз строј, јер сам попио слатку воду из чиније коју ми је дао иследник да му оперем марамицу. Тукли су ме сви из бараке у којој сам био. Исцрпљен од претешког физичког рада, гладан и жедан, веома сам ослабио. Тада су ме пребацили на рад у Горском Котору, на сечу шуме, јер сам као студент медицине могао да указујем помоћ онима који су се на раду повређивали. Ту сам провео око два месеца. Административна казна ми је истицала и требало је да са првом групом будем пуштен на слободу. Међутим, командир ме је послао у магацин да донесем карбид за радилиште да не би остало у мраку. У магацину није било карбида, већ само праха. Задужени ме је уверавао да прах неће горети и вратио сам се празних руку. Командир ми није поверовао. Уместо да провери, прво ме је грдио да сам намерно хтео да оставим радилиште неосветљено, а затим наредио да ме врате на Голи оток.

Пријавио сам се иследнику и испричао му шта се све догодило. Мислим да ми је поверовао, јер сам одређен на радно место за које није био потребан велики физички напор. Распоређен сам у Позоришну секцију и често сам био глумац женских улога – младолик, невеликог раста, мршав. Ту сам остао до краја, када смо, уместо на слободу, упућени на „добровољну“ радну акцију на Пољопривредно добро „Беље“ код Белог Манастира.Тада смо били полуслободни, градили смо приступне путеве до неких њива и радили друге пољопривредне послове.

Био је истекао период моје административне казне, јер сам се уместо 1951, вратио годину дана касније, пред крај 1952. године.

На Голом отоку, већ у првој години издржавања казне, оболео сам од ангине са високом температуром и отоком зглобова. Дали су ми неколико таблета и сутрадан ми је пала температура. Пошто су ме вратили на рад, поново сам добио оток зглобова, па сам још неколико дана био на боловању. Касније сам, као студент медицине, повремено осећао срчане тегобе и пожалио се свом професору интерне медицине који ме је прегледао. Закључио је да сам прележао акутну реуматску грозницу која оставља последице, и још тада наговестио да ми прете озбиљни проблеми од срчане болести. Дијагноза је била тачна, па сам много касније, практично у последњој фази, на предлог професора кардиологије, упућен на хируршку интервенцију у Хјустон. Предлог је подржала Републичка комисија социјалног осигурања. Био сам у то време већ афирмисани хирург. Предлог Републичке комисије био је од пресудног значаја и зато сам и упућен у један од највећих и најбољих светских центара, у Болницу Сент Луис у Хјустону, у Америци.

Оперисан сам 1986. године и после месец дана боловања наставио свој хируршки посао до редовног пензионисања.

Иако овом позном рехабилитацијом нисам особито задовољан, не само зато што је прекасно стигла и није адекватна, тражим од Вишег суда да мој захтев буде прихваћен, уважен, те да моја супруга Вера и ја будемо рехабилитовани.

 

21. децембар 2013.

Градимир Ценић

Баба Златина 25/8

Врање



[1] Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено корисним радом на Голом отоку.