Др Јован Љ. Јањић

ПОРТРЕТ БОРЕ СТАНКОВИЋА

СЛИКАН УТИСЦИМА ПОСЕТИЛАЦА ЊЕГОВЕ РОДНЕ КУЋЕ

Knjiga utisaka

Веселинка Стојковић: Књига утисака – Етно кућа Борисава Станковића, Народни универзитет, Врање 2005.

Слика: Зоран Петрушијевић

Слика: Зоран Петрушијевић

            Народни универзитет у Врању, који се последњих година у својим издавачким плановима све више оријентише на завичајне ауторе и завичајну литературу, објавио је поткрај прошле године КЊИГУ УТИСАКА – ЕТНО КУЋА БОРИСАВА СТАНКОВИЋА, чији је приређивач Веселинка Стојковић, професор из Врања. Веселинки Стојковић, која је и песникиња, није ово прва књига. Објавила је до сада и две збирке поезије – Маргарете  (Народни универзитет Врање, 2003) и За твоју срећу  (Српска књига, Рума 2004). Нагласићемо још, што је значајно за књигу о којој говоримо, да је она истакнути професор књижевности и сарадник стручних часописа и листова.

            О књижевном делу Борисава Станковића, како се добро зна, постоји веома обимна литература. Оно је осветљавано од стране наше и стране књижевне критике са разних аспеката. Јединствен је суд да је место његовом аутору у самом врху наше и светске књижевне уметности.

            Књига Веселинке Стојковић разликује се од све досадашње литературе о Бори и његовом делу.

            Показаћемо, у краћем осврту, у чему је њена специфичност, шта доноси и како је структурирана.

ПОРТРЕТ БОРЕ СТАНКОВИЋА Слика: Зоран Стошић Врањски

Слика: Зоран Стошић Врањски

            На самом почетку књиге је песма аутора Вечнина, која својим насловом и садржајем упућује на  н е п р о л а з н о с т  Бориног дела, на   в е ч н и н у   коју је Бора досегао бићем и   р е ч ј у.  Као таква, она, у ствари, припрема читаоца, даје му интонацију за читање ове необичне књиге. Затим следи, такође ауторов, уводни текст са основним подацима о Бори и настанку књиге, о напорима да се, из већ прашњавих, архивских књига утисака, из тих ,,тефтера“, који се чувају као важни списи у Музеј-кући Боре Станковића, извуку релевантни искази, да се изнесу на светлост дана и да се укомпонују у нову целину, у нову књигу.

          Централно место и највећи простор у књизи заузима поглавље Родна кућа Борисава Станковића Књига утисака, где је хронолошки, по годинама, дат избор записа посетилаца Борине Музеј-куће од њеног оснивања  1967. до 2004. године. Затим следи поглавље Тумачи Бориног дела, што је, у ствари, избор делова из студија наших најпознатијих истраживача књижевног опуса Боре Станковића. Књига се завршава поглављем  Етно-кућа Борисава Станковића,  у коме су фотографије куће и авлије – амбијента у коме је живео и стварао велики писац. И на крају, опет је песма ауторова Врање, апотеоза Врању и Бори, са поентним стиховима, између осталих: „Али нико, нигде, ништа / Опевао није / Као Бора“.

            Погледајмо ближе шта је садржај ових поглавља.POTPIS

           У средишњем делу књиге су записи посетилаца (утисци, запажања, оцене, врло често – похвале и изрази дивљења и одушевљења, понекад и добронамерни предлози и критичке опаске) о делу Боре Станковића, о самој Музеј-кући, па и о Врању и односу Врањанаца према свом писцу. Ти записи су настајали спонтано, као непосредна, тренутна реакција у сусрету са Борином кућом, његовим делом, средином у којој се родио и која га је инспирисала. А кућу су посећивали људи најразличитијег социјалног и образовног профила – од ученика, студената и радника, до истакнутих књижевника, сликара, глумаца, професора универзитета, академика. Било их је највише из пишчевог родног града и Србије, али и са читавог простора раније Југославије (од Охрида, Кичева, Велеса и Скопља – из Македоније; преко Титограда и Колашина из Црне Горе; Тузле, Сарајева, Бања Луке – из Босне и Херцеговине; Сплита, Книна, Загреба, Вараждина – из Хрватске; до Љубљане – из Словеније, да наведемо, илустрације ради, само нека места). Кућу су, такође, посетили и клањали се Борином делу, обузети носталгијом, и наши људи из расејања, као и странци – из Холандије, Швајцарске (Женева), Немачке (Штутгарт), Бугарске (Софија), СССР-а (Лењинград, Москва), Кине, Аустралије (Сиднеј), Либије и са других простора.

            Долазили су у Врање да се поклоне Борином делу и његова сабраћа, наши познати писци, остављајући записе хвале и поштовања за његово дело:

            Иво Андрић (1969): „Задовољан што сам видео“.

           Десанка Максимовић (1970): „Посетио је, Боро, твоју кућу један песник који осећа болну жал за младост“.

           Милорад Павић (1985): „У Бориној кући, помало сетној, правој, може се додирнути оно што у његовом делу изгледа недодирљиво“.

           Милић од Мачве (1993): „Ово очаравајуће бабино крило створило је Бору, великог маштара, са даждом речи које објашњавају то стање нове снохватице – уметничког крика. Са дивљењем и за амбијент стваралаштва“ – и  многи други.

           Воле га и одају му поштовање и обични људи. Један  је записао (Драгомир Попновак, 1990): ,,Велики писац из мале топле куће“. Он, као и многи други, изабраним  записима  показује  то  приређивач,  потврђују  мишљење психијатра др Владете Јеротића (1993):

            „(…) Бора Станковић се не може не волети“.

            Врањанци су, разуме се, посебно поносни на Бору. ,,Моја мама је Врањанка, а ја сам Коштана“ – записала је Сања из Београда (1969), а Марија Манасијевић, ученица, (1997), понос исказује директно: „Поносна сам што живим у Борином Врању“. Поносе се Бором и чланови Омладинског савеза из Врања (2004), наглашавајући то посебно: „Нека се зна: Бора и Врање су вечни“.

Слика: Станко Поповић

Слика: Станко Поповић

            Тако је професор Веселинка Стојковић, избором грађе из Књиге утисака, која се и данас води у Музеј-кући Боре Станковића („коју ум срца, на срећу“, како каже аутор, „још пише“), градила специфичан портрет нашег писца, портрет сликан мишљењима и оценама, импресијама широког круга рецепијената његовог дела, његових обожавалаца, не само, како смо показали, из Србије, већ и са ширих јужнословенских, па и светских простора. Оваквом портретисању допринео је и приређивачев избор илустративног материјала – поетских, лирских пасажа из Бориних приповедака (Ђурђевдана, Увеле руже), који су расути по целој књизи, да и сами потенцирају одабране записе и створе атмосферу за њен пунији доживљај. Ту су и фотографије јунака Борине прозе и детаљи са извођења његових драма, па песниковог дома – куће и авлије, и уопште, амбијента и средине у којој се родио и која га је инспирисала за писање.Knjiga utisaka

            Посебно указујемо на поглавље Тумачи Бориног дела.  Овде су одломци из студија и есеја најбољих познавалаца Бориног стваралаштва – Јована Скерлића, Бранка Лазаревића, Бошка Новаковића, Велибора Глигорића, Димитрија Вученова, Драгољуба Влатковића и других, што може бити корисно за све оне који ће, подстакнути овом књигом, читати Борина дела, да их боље разумеју и дубље доживе.

            Због овако остварене концепције, КЊИГА УТИСАКА – ЕТНО КУЋА БОРИСАВА СТАНКОВИЋА,  коју је приредила Веселинка Стојковић, будући да је професор књижевности и песникиња, носи и снажан њен ауторски печат.

            Закључујући осврт на ову доиста специфичну књигу, навешћемо исказ (обећање) једног посетиоца родне куће великог Врањанца: ,,Пре ове посете прочитао сам Нечисту крв. И Коштану. После ње, прочитаћу сва Борина дела“ (Горан Милијић, децембар 1982). Додали бисмо овде и наше уверење да ће свако ко је читао Борина дела, са посебним интересовањем читати ову књигу, да своје утиске, осећања и сазнања, упореди и провери са другима; а онај ко их није читао, сигурни смо, то ће учинити.

            Ако је тако, немали труд њеног аутора, и разумевање и подршка издавача, имали су смисла.

Врање, 31. август 2006.

_____________________________

Објављено:

1. Јањић Љ. 2007: Јањић Љ, др Јован: Бићем и речју до вечнине / Књига утисака – Етно кућа Борисава Станковића, аутора Веселинке Стојковић, Народни универзитет, Врање, 2005, у: Слободна реч, Врање, 2007, 18. март 2005, 14.

2. Јањић Љ. 2007: Јањић Љ, др Јован: Посетиоци Борине куће / Веселинка Стојковић, Књига утисака – Етно кућа Борисава Станковића, Народни универзитет, Врање, 2005, у: Књижевне новине – Импресије и утисци, април 2007, 19.

3. Јањић Љ. 2008: Јањић Љ, др Јован: Портет Боре Станковића сликан утисцима посетилаца његове родне куће / Веселинка Стојковић, Књига утисака – Етно кућа Борисава Станковића, Народни универзитет, Врање, 2005, у: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја II, Народни универзитет, Врање, 2008, 26–30.

4. Под насловом Сведочанство о непролазној вредности Борине уметности (скраћена верзија текста), објављен је у: Књига о књигама / Библиографија Народног универзитета, Народни универзитет, Врање, 2011, коју су приредили др Јован Љ. Јањић и проф. Небојша Величковић, 229–230.

Напомена: Веселинка Стојковић је, поред наведених књига, објавила и: За твоју срећу / Портретна певанија, 2. допуњено идање, Народни универзитет Врање, 2007,  Драга моја Антонина, посланица, Народни универзитет Врање, 2011. (електронско издање, Књижевно друштво „Свети Ћирило и Методије“, 2011) и много текстова расутих у штампаним и елекронским издањима. Има стотине страница рукописа.

______________________________

Веселинка Стојковић

Напомена: 1. Слике – Зорана Петрушијевића, Зорана Стошића Врањског и Станка Поповића, објављене су у књизи. 2. На корицама књиге је сцена из Увеле руже Позоришта „Бора Станковић“ Врање, 1997. 3. Жао ми је што је књига излетела у свет без пуних крила. Упркос томе, уважени професор др Љубиша Рајковић Кожељац, кога дотад нисам познавала, у Писму (25. јануар 2006, Зајечар), рекао ми је, између осталог:

Књига утисака велика је књига: не да се читати, а опет – вуче те да је читаш! И просто не знаш коме више да се дивиш, Бори или тим толиким људима, од ‘обичних’ па до академика, који покушавају да нађу реч којом би могли да искажу свој усхит што нам је Бора, ето, још жив и што лепота душе његове никада и неће у гроб лећи. Покушавају, а многи, богме и успевају, колико год да им се свака реч њихова чини малом, сићушном и бледом у односу на оно што целим бићем својим осећају, а првенствено је то дивљење према Бориној писаној речи. Ко је још тако, као Бора, опевао лепоту младости, срећу од живота? Нико! А и тугу што је све тако пролазно, недостижно: од ватре снова до пепела стварности. Каква ми је то песма ако не плачеш док је слушаш?! То важи и за књигу, добру књигу, а ова је више него добра, и то у сваком погледу. Не знам шта бих пре похвалио у њој, да ли концепцију, композицију, визуелну страну њену…  све је изврсно, не може боље!…“

А онда је дошао запис уваженог професора др Јована Јањића.

Занимљиво: Слику (великих је димензија) Зорана Стошића Врањског сам носила те 2005. године из Ресторана „Харемлук“ (срећног ли имена!) главном врањском улицом, па левом њеном притоком а десном с моје стране, поред угашеног Биоскопа „Слобода“ – Учитељски Факултет и Гимназија „Бора Станковић“ су ме с чела пратили, и када сам скретала улево поред Библиотеке „Бора Станковић“, према Београдској улици, у коју ме Библиотека испратила, коју сам пресекла и упутила се, њоме, у Фотографску радњу „Џими“, а која је преко пута родне куће Зорана Стошића Врањског, које више и нема. Све је и овде, и данас, у неком руху које није ни старо ни ново, ни у достојанству, ипак, недавних времена.

(У родној кући Зорана Стошића Врањског провела сам једно топло поподне са његовим родитељима – Јосиф Стошић, његов отац, био нам је наставник музике. Зоран је већ у то време био у Сомбору. Волели смо свог наставника Јоска, како смо га ми ђаци, учитељци, звали. Са мојим ујаком, наставник Јоско је провео четири године у немачком логору у време Другог светског рата. Упркос логору, мој је ујак, Светислав Антанасијевић, потпуковник, доживео, безмало, 101 годину – Ратаје, 1910–Београд, 2011, наставник Јоско је умро раније.)

Захвална сам и Зорану Стошићу Врањском и особљу Ресторана што су ми својом предусретљивошћу и својом љубазношћу омогућили да пронесем Бору кроз срце града и давно моје школско срце. (На том простору одвијао се мој средњошколски живот, а и данас је ту моје срце.) Захвална сам фотографу Џимију – Светомиру Николићу, који је урадио главнину фотографија за књигу, и коме сам велики дужник.

Занимљиво: Зоран Петрушијевић, чувени врањски сликар, био ми је професор ликовне уметности у средњој школи. Са Станком Поповићем сам радила у школи.

На крају, и на почетку, мој наставник српског језика у Основној школи у Ратају био је др Јован Јањић.

Ништа није случајно.

СВИМА – ХВАЛА!