Čaj od šljiva: Englezi u Srbiji

Šta se dešava kada se nadju Englezi u Srbiji. Srpsko i englesko prijateljstvo

 

Jedan savet Englezima koji se sele u Srbiju

 

Čaj od šljiva - Englezi u Srbiji i srpsko englesko prijateljstvoS vremena na vreme, neko od Engleza koje znamo – ili neko od njihovih prijatelja – odluči da mu treba avantura i onda uzme put pod noge i obre se u Beogradu. Pitaju: šta je jedna stvar koju moraju da razumeju kada su tamo?

Po mom iskustvu, najčešći razlog za sukob dve civilizacije je drugačija definica prijateljstva na Balkanu i u Engleskoj; razlika koja hrani mnoge nesporazume i mnoge stereotipe.

Englesko prijateljstvo je, duboko dole, bazirano na štedljivoj recipročnosti proizašloj iz kulturnih obzira i opšte zauzetosti: svaka strana daje pomalo onoj drugoj, ali nikada ne gubeći sebe. Vidjanja su u relativno dugim intervalima; sastanci se aranžiraju nedeljama, ponekad mesecima, unapred; teme razgovora pažljivo valcuju samo po površini privatnih i poslovnih dogadjanja. Obe strane su duboko senzitivne oko sopstvene, i individualnosti onog drugog.

Postoji čudna odgovornost u engleskom prijateljstvu, odgovornost prema zahtevima koje prijateljstvo nameće: bez prevelikog opterećenja za bilo koju stranu. To uključuje i zabadanje nosa u tudje stvari: duboko lični problemi, momenti psihološkog nudizma, su izuzetak. Emotivna taksa koju sa sobom nose se, nekako, smatra nefer prema drugome.

Srpsko prijateljstvo, nasuprot tome, je kao brak: zajedno dan i noć. Okultna zakletva bazirana na bezuslovnom predavanju ličnosti, misli, vremena, energije i socijalnog prostora drugome. Od prijatelja se očekuje da se pojavi nenajavljen, u svako doba; da zahteva onoliko vremena koliko smatra da mu treba; da bude umešan u naše najličnije i najsenzitivnije probleme; često, da nudi ili traži novac. Ukratko, da bude naš emocionalni batler, uvek na usluzi i uvek upoznat sa našim najboljim i najgorim tajnama. Zavarivanje jedne ličnosti za životne okolnosti one druge, pakt uzajamnog prepuštanja. Sve ili ništa. Ako je englesko prijateljstvo pažljivo pregovaranje, srpsko prijateljstvo je ultimatum.

I u tome leži problem naših Engleza gastarbajtera. Evo tog novog Beogradjanina, čistog ‘Home Counties Boy’ koji uzbudljivo jaše na divljim granicama globalnog biznisa, kako samopouzdano umarširava u sobu za sastanke negde u novim staklenim hramovima Novog Beograda (ili bilo kojoj drugoj, sličnoj, regionalnoj prestonici), pozdravlja svoje nove kolege, bespomoćno pokušava da ne zuri zapanjeno u sve te neverovatne žene… Vazduh je pun očekivanja. Svi se prema njemu odnose sa poštovanjem, a on kao kralj.

Onda tim zaglavi u baru posle posla, da mu priredi pravu dobrodošlicu, čaše se redjaju, kravate se olabavljuju, prelazi se na nadimke… Njemu se, naravno, posreći i veče završi u krevetu pored sludjujuće brinete sa breskvastim obrazima, vrsta devojke koju je kod kuće vidjao samo u magazinima o životima slavnih. Prva prava noć u svom novom gradu, noć koju nikada neće zaboratiti. Život je lep.

Sve dok kolege ne počnu, za nekoliko dana, da mu u stan navraćaju nenajavljeni, samo na kafu. Da, znaju da mora da piše izveštaj, ali to može i sutra. Čak i da ga ne napiše, u čemu je problem? Život je kratak. Ne pije kafu uveče? Ma, može i viski.. Nema viski!? Koji domaćin!

Naravno, svi bi voleli da ga vide za vikend. Da mu pokažu zemlju, ili da kao ljudi malo roštiljaju na bilo kojoj planini gde neko od kolega ima vikendicu. Šta bi, inače, siroma’, sam radio u gradu?

Jedne noći, probudi ga zvono: sludjen, uplašen, prizivajući slike namrštenih operativaca tajne policije o kojima je čitao kod kuće, oprezno otvara vrata da bi na pragu našao istu onu brinetu, u suzama, zbog raskida sa dečkom. Zbog njega. Naravno, pusti je da prespava, samo za tu noć dok se stvari ne srede, što je bilo pre mesec dana…

Drugi kolega sa posla ga zove u petak da mu pomogne oko selidbe u subotu. Njegovi planovi odoše kroz prozor. Onda se skoro onesvestio od vrućine čekajući na ulici kolegu koji je kasnio sat vremena, bez da mu javi.

I tako redom…

Emotivno oporezovani stranac se, naravno, povuče. Pokušava da objasni kolegama svoje shvatanje prijateljstva, kao nešto što ima granice i red i obzir, samo da bi shvatio da ga okolina sada tretira kao karikaturalnu verziju Engleza: hladan, povučen, licemeran, sebičan i arogantan.

Oni su mu ukazali toliko poverenja, a on tako… Prvo ih je pustio unutra, da se osete kao prijatelji, a onda je zalupio vrata. Dva sveta u sukobu. Komunalni um nenaviknut na primat individue se sudario sa svojom suprotnošću. Za jednog je bilo previše; za drugog, nedovoljno…

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst 7 juna 2013 godine u časopisu Novi Magazin, broj 110,  kao deo feljtona “Čaj od šljiva” autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.