Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Hajde, spusti me na Zemlju! Alisa u zemlji čuda

.

Alisa u zemlji čuda

Hajde, spusti me na Zemlju! Priča o jednom neobičnom doživljaju.

 

„Za dlaku sam se izvukla!“ reče Alisa,

veoma prestrašena ovom naglom promenom,

ali srećna što je još u životu.“
Luis Kerol

Hajde, spusti me na Zemlju! Alisa u zemlji čuda - devojčica i planete

Nakon što sam napustila ordinaciju doktorke Paunović nisam se odmah uputila kući. Jednostavno nisam mogla. Osećala sam se veoma čudno, odvojeno od svega što me je okruživalo. Dan je bio veoma prijatan, sve je titralo okupano kasnim prolećnim suncem koje najavljuje vrcavo i okrepljujuće leto.

Uputila sam se ka Kalemegdanu, sela sam na jednu klupu i samo posmatrala svet oko sebe i disala. Trudila sam se da moje disanje bude ujednačeno, duboko i smireno. Ipak, više je ličilo na podrhtavanje površine nakon unutrašnjih tektonskih poremećaja zemlje. Tako da mi je samo disanje izgledalo kao izuzetna privilegija u tim trenucima. Ono što opažamo kao život, on se nastavljao, kotrljao, uživao mazno i pomalo tromo u svemu što je doticao, a doticao je sve. Pa čak i mene. Ljudi su prolazili, razdragani pričom, neko je šetao psa i uživao u suncu, mnoge majke su šetale svoja čeda, drveće je pružalo raskošnu hladovinu svojim zrelim krošnjama, nebo je bilo blistavo svetlo i vedro. Osećao se i dašak vetra povremeno, tek da pomiluje obraze okupane dragocenom sunčevom svetlošću. Prizor prepun života i radosti. A ja sam se kretala nesigurna u svoje korake, bez jasnog osećaja sopstvene fizičke težine i obima, a moje telo je iznutra drhtalo tako da mi se činilo da mogu da čujem svaki titraj i da mogu da osetim svaki impuls koji su prenosili moji nervni spletovi.

Sela sam na jednu klupu i posmatrala drveće, cveće u parku, razdragane prolaznike, pokušavala sam da se povežem sa ovom slikom, tim mirisima i zvukovima. Sva čula su mi bila izuzetno pojačana. U jednom trenutku, dve majke sa svojim bebama prišle su klupi na kojoj sam sedela i pitale me mogu li tu da sednu. Rekla sam da mogu i osetivši neku neodređenu prijatnost, smešila sam se gledajući u dve slatke bebe. Tada mi je prostrujala jedna misao celim telom i okupala celu moju dušu. Osetila sam se zaštićeno poput tih malih bebica nekom svetlom, rekla bih anđeoskom energijom. Kao da je sam Gospod želeo da mi pošalje znak da ipak nisam sama i da me nije napustio. Osećaj je bio tako snažan da možda prvi put u životu nisam sumnjala,  bila sam nadahnuta nečim što ljudi jednostavno nazivaju verom u Boga i u njegovu svemoguću zaštitu.  Ceo prizor koji se dešavao oko mene;  jedna majka sa svojom bebom sa leve strane i druga majka sa svojom bebom sa desne strane, koje su isijavale blaženstvo i radost, tako prirodnu, jednostavnu i toplu, i ja u sredini na toj klupi, toga dana, obučena u crno slučajnim izborom u žurbi i zaronjena u nešto mračno i strašno,  ja koja sam bila sve drugo samo ne izraz blaženstva i mira –  sve to pokrenulo me iznutra kao što srce bespogovono pokreće i tera krv da struji žilama. Uživala sam nekih dvadesetak minuta u tom divnom društvu, ćutke i sa osmehom, beskrajno zahvalna što mi se moj božiji  zaštitnik  javio tako da ga razumem.

Nakon toga sam ustala i odšetala do male crkve Svete Petke na Kalemegdanu. Crkva je bila prazna, u njoj je vladao blagosloveni mir i tišina. Sedela sam neko vreme u crkvici  izgubivši svaki osećaj o proticanju minuta, možda čak i sati. Toliko mi je bio potreban taj mir u koji sam zaronila. Umirena i sabranija nego što sam bila, pomolila sam se ispred oltara, zapalila nekoliko sveća i duboko se zahvalila još jednom Gospodu što me uputio na ovo mesto. Tek tu mi je došlo do svesti da sam krštena na dan Svete Petke i da možda ovaj moj odlazak baš u tu crkvicu nije slučajan. Izašla sam  tiho i lagano se uputila kući. Nije bilo jednostavno živeti sa iskustvom koje mi se desilo toga dana. Noć je bila duga, zubata. Bila je puna neverovatnih slika i senzacija, ali sledeći dan je ipak osvanuo. Te noći sam imala zenice sitne kao crna tačka na hartiji, nisam mogla da prepoznam sebe u ogledalu. Izraz mog lica je bio avetinjski.

Ne znam da li sam opet odlutala iz svog tela u pokušaju da zaspim, ali nešto me podiglo i držalo me budnom. Šetala sam od sobe do kuhinje da uzmem gutljaj vode, pa od sobe do kupatila da se umijem i razbistrim, ali moj um kao da je bio negde drugde. Osećala sam se kao marioneta koja je tananim končićima vođena odozgo. U mojoj glavi su se nizale crno-belo-sive slike u kojima nije bilo jasnih oblika, već samo neprestano uranjanje svetlosnih sitnih snopova u mračnu pozadinu, odnosno prelivanje tamnih mlazeva kroz svetlosna izdužena polja. Kao da su se naizmenično menjale dimenzije horizontale i vertikale, i nisam bila sigurna šta se u šta preliva i uranja, samo sam u svom umu posmatrala to titranje bez boja i zvukova, a pri tom sam se kretala stanom svesna svakog predmeta i komada nameštaja.

Nikada nisam mnogo verovala u priče o drugim dimenzijama, to mi se uvek činilo kao nešto što nije blisko ljudskom iskustvu. Ako i postoje neke druge dimenzije, za ljude nevidljive i nesaznatljive, da takve i ostaju, a da su sve priče o tome u stvari plod mašte i možda neke vrste autohipnoze. Dostizanje neverovatnih stanja svesti putem meditacije koja je bliska istočnjačkom svetu i istočnjačkom čoveku ili uz pomoć raznih droga koje koriste plemenski vračevi i šamani hiljadama godina i koje je vešto opisao i toliko popularizovao Karlos Kastaneda svojom knjigom „Učenje Don Huana“, meni se činilo stranim i dalekim. Nešto sa čime ja nemam i ne mogu da imam ama baš nikakve veze. Tako sam nekada razmišljala. Ono što sam doživela te noći svakako je upliv u dva različita stanja svesti, ono budno koje nazivamo normalnim i koje opaža čulima materijalni svet i neko drugo stanje svesti koje je samo visokofrekventni pulsirajući deo moga mozga mogao da registruje ili kreira. Ni danas ne znam šta je od toga istina. Sigurna sam da bi psihijatri u tome prepoznali neki  poremećaj, a religiozno orijentisani ljudi verovatno veliko iskušenje koje duša treba da prođe kako bi se iskalila i vratila na paravi put, put vere u Boga. Želim da verujem da je ipak reč o ovom drugom. Nije slučajno umni i nepresušno mudri Dostojevski napisao: „ Između istine i Hrista uvek bi se opredelio za Hrista“. To je citat koji moj otac voli da pomene kada se dotakne pitanja vere, pa sam ga tako i upamtila.

Sada se setih. Bila sam još student kada mi se prvi puta desilo jedno zaista neobično iskustvo.

Ležala sam na krevetu u potkrovlju kuće mojih rođaka, tu sam tada privremeno stanovala, i poželela da malo odremam posle podne. Već tada mi nije bilo jednostavno da iz budnog stanja pređem u san i spavanje, posebno ne po sopstvenoj želji i volji, kao da sam već tada počela da gubim snagu tog prirodnog mehanizma podarenog svakom normalnom čoveku kada želi da se odmori i osveži. Ležala sam tako i opuštala se u želji da zaspim i u onom stanju između jave i sna, ali ipak bliža budnosti. Postala sam lagana  kao dašak i shvatila  sam da se nalazim par metara iznad svog tela. I dalje sam bila svesna  kreveta,  sobe u kojoj se nalazim, i uopšte svega što vezujemo za prostor i vreme, ali sam lebdela izvan svega toga. Možda taj događaj ne bih upamtila da se to kratkotrajno lebdenje nije završilo vrlo fizičkim osećajem ponovnog povratka u telo kada sam svim čulima osetila da sam ponovo ulegla u svoju fizičku ljušturu, jer je čak i krevet ispustio tanani zvuk iz svog žičanog jezgra i dušek se lagano zatresao. Nakon toga sam se odmah potpuno razbudila i sela začuđena, a u meni je odzvanjalo pitanje šta mi se to desilo. Verovatno sam se malo i uplašila kada sam shvatila šta bi to moglo da bude, i naravno, kako bi pobegla od tog zaključka, počela sam da racionalizujem ceo događaj i da ga potiskujem u sećanju. Ipak, koliko god mi nešto želeli da potisnemo i zaboravimo,  naš um sve pamti, a ako on nešto i zaboravi, tu je naše telo koje je savršena arhiva svih naših iskustava i doživljaja. I šta sve čini naš božanstveni um kada spavamo i sanjamo, kako sve razvrstava i čuva sva ta naša obična i neobična iskustva, to još uvek sa sigurnošću ne znamo, iako postoji bezbroj knjiga i naučnih radova posvećenih toj temi.

Moram da priznam da sam tada počela da tražim i čitam knjige u kojima se opisuju takvi i drugi neobični fenomeni koji su popularno već decenijama, a i duže, nazvani parapsihološkim. Tada je to bilo samo nekoliko dosta jednostavnih knjiga u kojima su opisani eksperimenti i rezulati eksperimenata iz oblasti telepatije, telekineze, levitacije, čudotvornih isceljenja i nesvakidašnjih i neobičnih otkrića u svetu koji je za obične smrtnike nevidljiv. Većinu tekstova su pisali naučnici, istraživači večno gladni istine i naravno sva ta otkrića i spoznaje objašnjavali iz svoje perspektive. Tražila sam utočište u racionalnim objašnjenjima takvih fenomena, a nisam sigurna da sam to utočište i nalazila. Možda bi mi bilo lakše da sam u nekom od svojih odvajanja i neobičnih stanja svesti ugledala Ludog Šeširdžiju, Belog Zeca, Gusenicu koja puši lulu ili zlu Kraljicu koju prate vojnici od karata za poker. Verovatno bih pomislila kako su bajke iz detinjstva ostavile dubok targ u mojoj moždanoj memorijskoj kartici. Ipak, to se nije dešavalo. Ne znam da li da kažem na moju žalost ili na moju sreću.

 

Autor: Aleksandra Kosmajac

Ostavite komentar

Ostavite komentar