Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Izgubljeni put Evrope ili kuda ide Evropa od pre jednog veka – Dimitrije Ljotić

Kuda ide Evropa u svom duhovnom slepilu i materijalizmu zbog kojih stvara svetske ratove i stradanja

 

 

Govori i piši Dimitrije, govori i piši, ali znaj, nema nam spasa.

Govori jer si potreban kao svedok pred licem Božjim.

Niko te čuti ni shvatiti neće, iako je za čuvenje i za shvatanje lako, jer su srca zatvorena.

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički

 .

IZGUBLjENI PUT EVROPE – Kuda ide Evropa

.

Izgubljeni put Evrope ili kuda ide Evropa još od pre 100 godina – Dimitrije LjotićRetko u kojoj tragediji da junak nije skrivio, na ovaj ili onaj način, svoj tragični kraj. Ni Evropi nisu odmereni sadašnji nemiri, sadašnje nevolje i sadašnje bespuće slučajno i slučajem – nego po zasluzi.

*

Tokom sto pedeset godina svoje poslednje istorije, Evropa se podala materijalističkom bezboštvu i hristoborstvu. I izgubi orijentaciju. I smete se. Kao brod na pučini okeanskoj kome su busolu ukrali ili mu oblaci severnjaču zakrili. Zaboraviše da kad busole na brodu nema, može brod biti i s najvećom drugom tehničkom opremom, – ništa mu pomoći neće. Lutaće i propasti zajedno sa svima putnicima i svom drugom tehnikom i bogatstvom.

Mi danas živimo u najburnijem istoriskom vremenu, koje je ljudska povesnica od seobe naroda pa na ovamo zabeležila. Pred našim očima su se rasprskavala, u tren oka, kao vatrometi, ogromna materijalna bogatstva, vekovima gomilana; druga opet, kao mehurovi od sapunice su, kao u snu, rasla i nadimala se, da bi ih za tren nestalo. Nove države niču a stare se survavaju kao kule od karata – ili pokušavaju bitnu izmenu čak i društvene osnove. Njiha nam se pod nogama sve što smo dotle za čvrstu osnovu držali. Čak i u takozvanim egzaktnim naukama ostalo je malo nepokolebanoga, a da i ne govorimo o onima koje ni pre nisu smele da se nazovu nepromenjivim.

Viševekovni običaji i mišljenja kojima se starost ne da sagledati, za nekoliko godina bivaju porušeni.

*

Čovečanstvo je učinilo najveći napor da upravlja svojom sudbinom. Nikada se više nije, međutim, pokazalo koliko je u tome nemoćno. Sporazumevanja su svakodnevna, a kraja nema nesporazumima. Kao da smo postali igračke u rukama sopstvenih materijalnih i moralnih tvorevina.

Ako čovek poredi mišljenja, verovanja, običaje i odnose današnje sa onima od pre 20 godina*, mora se začuditi da se tako duboka promena mogla za tako kratko vreme desiti. Kad je jedan mladić pre 20 godina čitao satire Juvenalove, nije verovao da je ono što se u njima opisuje moglo zaista postojati. Kao zreo čovek doživeo je danas da to gleda svojim očima.

Nismo u stanju reći kraj ovog zbivanja. Samo možemo da prikažemo njegov sadanji izgled. Niti možemo reći koliko će sve to trajati. Sa sigurnošću možemo samo tvrditi da, obzirom na ogromnost zatalasane mase, mora proći relativno mnogo vremena dok se ne dođe do izvesne ravnoteže, do one sređenosti koju su zapamtili oni što pominju „dobra stara vremena“.

(* – Ovo je pisano 1934. godine)

*

Od velike seobe naroda na ovamo nije zapamćeno u ljudskom zbivanju takvih dubokih poremećaja kao danas. Mi znamo da se nalazimo u jednom ogromnom i burnom procesu. Nismo u stanju da kažemo smisao toga kretanja. Možemo samo da kažemo: krećemo se nekuda strahovitom brzinom, ali kakva je naša putanja i koji je njen cilj – ne znamo. Mi nemamo mogućnosti da to rečemo.

Kao da nam događaji govore: ide strašna i neprovidna noć nad čovečanstvom. Kao da nam događaji vele: pre nego što ta noć bude došla, narodi tražite i nađite svoj put. Teško narodu koga noć stigne, a on put svoj našao nije. Taj narod, zaista, kroz burnu i neprovidnu noć proći neće. Neće rumenu zoru dočekati. U toku noći koja dolazi biće mleven i samleven, biće trt, i satrt. Kao da nam to događaji kažu…

Ovaj rat* ne liči ni na jedan raniji u novijoj istoriji Evrope. On ne liči čak ni na prošli svetski rat, iako mu je po vremenu najbliži. A mnoge nesreće u ovom ratu dolaze baš otuda što se razlika ne vidi. Ona, međutim, nije samo spoljašnja. Ona je suštastvena, bitna. Ovaj se rat sve više pretvara u svetski građanski rat.

(* – Odnosi se na drugi svetski rat)

*

Suština današnje drame – to je gorka i čemerna sudbina čovečanstva što je tada, kad je verovalo da je upravo dodirnulo vrhunac svoga razuma, upalo u besmislicu i suludicu, – što je u vremenu, kad je mislilo da je dostiglo najveći stepen slobode, došlo da robuje stvarima koje je samo stvorilo; što je onda, kad je gordo i oholo čovečanstvo već sebe uveliko uspelo da oboži, da sebe u svojim očima napravi nečim apsolutnim, bedni ljudski rod što se vije kao crv na zemljinoj kugli, došao do najnižeg poniženja. Oholost razuma njegovog dovela ga je na bespuće, a trka za senkom od slobode dovela ga je u pravo ropstvo sopstvenim tvorevinama. Nije – ponavljam – suština drame ljudske, ma kako strašni i bolni bili događaji koje tok same drame donosi pred nas, ni milioni života, ni suze, ni bolovi, ni štete, ni pustoši, čak ni gresi koji će se tokom te ljudske drame ispreplesti. Suština drame – to je trka za senkama naše nadutosti, što nas je odvelo na bespuće i dovelo do ruba propasti.

*

Nekada, na izmaku srednjega veka, jedan od velikih pesnika napisao je pesmu „Izgubljeni raj“. Veličanstvena je to drama. Ali je mnogo strašnija od drame izgubljenog raja –drama izgubljenog puta. Jer ako je čovečanstvo izgubilo raj, ono nije izgubilo put koji vodi raju. A to nije strašno kao drama izgubljenog puta.

Čovečanstvo je ušlo u jednu ogromnu, skoro kosmičku revoluciju, kojoj smo u stanju meriti samo pravac i brzinu, ali krajnji smisao i trajanje nismo. Ovo se može samo naslutiti. To nas upućuje da zaključimo da će bure i opasnosti biti ogromne nad narodima, da će potrajati decenijama, ako ne i vekovima. Nisu danas ovo samo kratkovremene opasnosti, smenjivane dugim periodima mira i radosti, već vrlo duge i burne noći sa kratkotrajnim zatišjem, jedva osvetljenim nekim bledim videlom, što bi trebalo da je sunce.

*

Svaka kultura ima u osnovi svojoj svoju filozofiju, svoj sistem gledanja na svet. Iz toga je svaka kultura ponikla, izrasla i rascvetala se. Ako jednog dana kultura i njena civilizacija počnu da opadaju – to je, pre svega, zato što su se njeni nosioci udaljili od one idejne osnove, iz koje je ta kultura i ponikla, što su izdali onaj filozofski pogled, koji je rodio tu kulturu, što su postali kao drveta bez korena, da bi završili besplodno, kao „oblaci bez vode“.

*

Moral bez Hrista pokazao se kao nemoral. Ko ne vidi ovu istinu, ispisanu krvlju miliona mladih ljudi, požarima gradova, ruševinama najkulturnijih krajeva čovečanstva i gubitkom slobode tolikih naroda, taj ništa ne vidi – slep je i gluv.

 

Dimitrije Ljotić

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: