Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Kako uživati u životu – praštanje

 

SEDMI DAN

 

Praštanje

 

Kako uživati u životu - praštanjeKad nekom prvi put govorim o važnosti praštanja, većinom dobijem isti samouvereno spreman odgovor: nemam kome šta da oprostim. Gotovo je neverovatno koliko je u čoveku snažan mehanizam, koji impulsom uslovnog refleksa sprečava suočavanje sa sopstvenim slabostima, teretima i tugama… Većina živi u uverenju (želi da veruje) kako je sve svoje odnose uredila, svima sve oprostila i ide mirno kroz život. Lakoća življenja je jedna od najpopularnijih uloga kojom ljudi manje ili više uspešno skrivaju velike i bolne ili tihe, toliko nevidljive terete da se samom nosiocu toga ponekad učini da su nestali. Privid istina ume da obezbedi srećne trenutke u kojima se sa vazduhom udahne nešto životne radosti. Sve ostalo vreme je život sa teretom tihog bola, možda malog ali konstantno, neumoljivo prisutnog. Što je želja veća da on nestane, tuga koja buja na sopstvenoj nemogućnosti da nekome nešto oprostimo, zauzima sve veći prostor sprečavajući mnoge važne segmente naših života da se razviju i ostvare u svom punom potencijalu.

Ljudi koji tek ulaze u naše živote na primer, uskraćeni su za neke od najsvetlijih tačaka onoga najboljeg u nama time što gradimo nove odnose a da stare nismo „pospremali“. Grč nedovršenosti, koji nesvesno „nosimo“ svuda sa sobom, umanjuje snagu ljubavi koju želimo da pružimo do te mere da se ponekad dešava da tu ljubav koju smo iskreno namenili nekom, taj neko ne prepozna, jednostavno je ne shvati tako. Ukoliko pak dođe do ostvarenja ljubavi, ona ume da trpi kao da joj, najblaže rečeno, nedostaje vazduha.

Tegovi nepraštanja spadaju u velike životne balaste. Na sreću čovek ima izbor, da li da ih se reši ili da ih ostavi u sebi zauvek. Gotovo da svako od nas zna barem nekog ili za nekog ko je otišao sa ovog sveta a da nije mogao, želeo ili znao kako da nekom oprosti. Život sa takvim teretom nije život koji teče. To je život koji se muči, pati i često misleći da je to bez razloga i nepravedno, posustaje onda kada je potrebno najviše snage…

Kao što ljubav prema sebi, njen kvalitet, iskrenost, dubina i snaga, čini nama i našem životu veliko dobro poboljšavajući tako i odnose sa drugim ljudima, tako isto, praštanje samom sebi omogućava da kroz život krenemo određenim redom, oslobođeni tereta prvog stepenika praštanja. Većina ljudi želi da se ponaša ispravno. Da uvek postupi najispravnije, da učini i kaže baš ono što je najbolje u određenom trenutku, da nikada ne povredi ni sebe ni druge. I pored svog truda i želje, greške se dešavaju i važno je razumeti i prihvatiti da je to ljudski, normalno i prirodno.

Oprostite sebi. Bilo da je po vama vaša greška velika ili mala, ona je jednako teška ako je u vama godinama zarobljena nepraštanjem. Vratite u sećanju taj trenutak, prođite kroz njega sa svom svojom ljubavlju i toplinom koju možete da skupite u sebi za sebe, izgovorite svoje ime i recite sebi da opraštate. Nakon toga, udahnite duboko i primenite vežbu o kojoj smo već govorili, udišem mir, ljubav i spokoj, izdišem stres, bol i patnju. Izgovorite ono što je vama u tom trenutku potrebno, ono što osećate. Nakon toga pratite disanje dok ono ne postane ujednačeno, lako.

Zahvalnost prema životu koji vam je omogućio da nešto dobro učinite za sebe je osećanje kojem bi bilo lepo da težite svaki put kada osetite da ste nešto postigli, na ovom i na bilo kom drugom životnom planu. Moć proživljavanja zahvalnosti se na najlepši i najpotpuniji način nastavlja na osećanja praštanja i ljubavi stvarajući u nama osećaj mira i spokoja, stanja iz kojeg donosimo najispravnije odluke i činimo najlepše i najbolje za sebe i za druge. Trenutak kada osetite zahvalnost jeste potvrda sebi da ste budni, svesni, da potpuno pripadate trenutku (POSTOJI SAMO SAD) i da ste svesni vrednosti koju ste u tom trenutku ostvarili, duhovne ili materijalne, za sebe ili nekog drugog koja opet dobija duhovnu vrednost time što nekog usrećuje.

Oprostite drugima. Mada u trenutku možda pomislite da nemate kome šta da praštate ipak zastanite. Sećanje je veoma „mudro“ u takvim trenucima, dovešće u vaše misli tačno one osobe kojima je po vas dobro da im oprostite, kojima želite da oprostite. Nije nužno da ih morate sresti. Ako imate priliku da zamolite za oproštaj licem u lice utoliko bolje. Ipak, većina najčešće nije kraj nas, živi daleko ili više nije na Zemlji. Postoji više metoda kako možete da prizovete u sećanje osobe iz vašeg života. Ponekad je to jedna ili dve osobe pa je to jednostavnije. Ponekad je to više osoba.

Jedan od najpoznatijih metoda jeste putovanje kroz sopstveni život. Pokrenite sećanje na sopstveni život daleko u prošlost, u detinjstvo, do prvog trenutka kojeg se sećate i pustite da se film o vašem životu odmotava pred vama. Bilo da zamislite filmsku projekciju na belom platnu razapetom u vašim mislima, bilo da zamislite da putujete nekom napravom poput vremeplova, dobar učinak je jednak. Ovakav metod sprovodi mnogo detaljnije „čišćenje“ sopstvenog života (poput kvalitetnog anti-virus programa u vašem kompjuteru) spakovanog u biblioteci sećanja, omogućavajući da se učine i ona praštanja koja bi mnogi nazvali manje važnim. Nema velikih i malih, svako praštanje je jednako i „malo“ može da ima dugoročne i velike loše posledice.

Jedna po jedna osoba iz različitih perioda vašeg proteklog života prilaziće vam. Vi najbolje znate šta želite da im kažete, kako da ih zamolite za oproštaj gledajući ih u oči. Uvek sa srcem punim ljubavi. Svaki susret završite iskrenim i toplim zagrljajem i pustite osobu kojoj ste oprostili da srećna ide dalje, svojim putem gde god da je ona zaista u ovom trenutku. Polako, doćićete do svoje današnjice. Kada završite, ostanite još neko vreme zatvorenih očiju, onoliko koliko je vama potrebno da se „vratite“. Rasterećenost je mala reč koja može da opiše stanje duše nakon ovako detaljno učinjenog velikog čina praštanja.

 

Tekst preuzet iz knjige Kako uživati u životu i sajta: http://kakouzivatiuzivotu.blogspot.com/

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: