Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Kako uživati u životu – snaga dobrog odnosa sa roditeljima

 

OSMI DAN

 

Snaga dobrog odnosa sa roditeljima

Kako uživati u životu - snaga dobrog odnosa sa roditeljimaPrirodni nastavak teme praštanja. I najbolji može da bude mnogo, mnogo bolji. Dobar odnos sa roditeljima nije nešto što se tokom zajedničkog življenja izgradi za ceo život. Gradi se celog našeg života, čak i onda kada roditelji odu sa Zemlje. Mnogi bi voleli (čitajte svi) da su roditelji, bilo majka ili otac, u nekom trenutku našeg života ili celog našeg perioda odrastanja postupili drugačije. Da nisu učinili ili izgovorili nešto čime su nam, često potpuno nesvesno, naneli bol, ožiljak u sećanju.

Nasilnici, narkomani, alkoholičari, psihički nestabilni po različitim osnovama, introvertni, hladni, trdoglavi, pogrešnih zastarelih ili primitivnih ubeđenja, bez razvijenog roditeljskog instikta ili samo jednom donešena neispravna odluka po dete, odsustvo podrške u ključnom trenutku, samo jedan jedini put izgovorena ne rečenica već jedna jedina bolna, uvredljiva reč. U duši deteta bilo šta od navedenog ima jednaku težinu i jednako boli. Zašto? Zato jer je to došlo od najbližih, od roditelja. Oni su prvi veliki izvor ljubavi, oni su modeli na koje se dete ugleda dok raste, oni su toplina, sigurnost ili ono što najviše nedostaje kada ih nema u odrastanju. Proporocionalno tome veliki je udarac, povređenost i bol kada se od roditelja doživi razočarenje. Većina ožiljke duše zadobijene od roditelja nosi celog života sa manje ili više svesnosti o stvarnom stepenu opterećenosti time. Slabost, tako prirodna i ljudska, da se porazgovara u porodici o najosetljivijim temama i time razveže čvor nerazumevanja, upravo taj teret čini takvim kakav jeste. Ponekad sve „miruje“, celog života oduzimajući kontinuirano jednako malo vazduha pri udahu sećanja na loš događaj, ponekad vreme radi u korist tereta i on postaje sve veći i sve teži onoliko koliko je slabost da se suoči sa problemom, sa bilo koje strane, na bilo koji način, veća.

Razgovarajte sa roditeljima. O svemu. Ako oni nisu od onih koji su spremni na razgovor budite vi ti koji ćete malo po malo naučiti svog oca ili majku da je razgovor magično oruđe u stvaranju dobrih odnosa. Već pomenuto blagotvorno zajedničko pijenje kafe, ponekad uz tople kolače, baš u komunikaciji sa roditeljima pokazuje svu svoju veliku snagu i vrednost. Očekivanje da se roditelji ponašaju „roditeljski“ često može da bude jalov posao. Mnogi od njih čvrsto veruju u ispravnost svojih postupaka prema deci i u svim životnim situacijama. Nije retko da su oni robovi porodičnog nasleđa obrasca u vaspitanju dece. Mnogi ne vide, ne umeju i ne mogu da sagledaju životne situacije drugačije, kompleksnije. Domet roditeljske svesnosti je ponekad poražavajuće mali. Šta onda učiniti? Iz sve svoje ljubavi za majku i oca, sa najvećim mogućim strpljenjem za napredovanje malim koracima, pomoći im da shvate da ne postoji samo jedan put i jedna ispravna odluka i da nisu baš svi srećni ako se čini tako kako oni žele, očekuju ili naređuju. Čistog srca punog ljubavi, samo tako možete da očekujete da ćete dopreti do roditelja. Upornošću i strpljenjem.

Ipak, istina je i nešto drugo. Niti svi imamo dovoljno strpljenja, znanja ili snage da dođemo do ovih ciljeva kroz rad sa roditeljima niti su svi roditelji u mogućnosti da se promene, ma koliko svi zajedno verovali i znali da uvek može bolje. Važan je trenutak u životu kada shvatimo koliko zaista možemo da utičemo na roditelja. Takođe, jednako je važno da razumemo, shvatimo i prihvatimo da će zauvek biti tako. Bilo da je za to odgovoran opijat koji stvara zavisnost i pomućuje zdravo rasuđivanje, neka bolest ili crte karaktera koje odolevaju svim dobrim namerama i postupcima, u takvim okolnostima dete nema drugu mogućnost nego da to razume i prihvati. Da ne odustaje od pokušaja da pomogne, ali da sagleda koliko je realno u stanju da to učini samo, bez pomoći sa strane ili da li uopšte bilo šta da preduzme ako roditelj decenijama čini isto u čvrstoj odluci da se ne menja.

Da bi nam svima bilo lakše da živimo sa različitim iskustvima odrastanja uz roditelje potrebno je sledeće: DA SHVATIMO DA SU RODITELJI ZA NAS UVEK ČINILI ONO NAJBOLJE ŠTO SU ZNALI, UMELI I MOGLI. Gledamo ih svakoga dana kako idu stariji, kako se menjaju karakteri, kako nam je potrebno više strpljenja i razumevanja nego ranije. Vreme koje prolazi dobro je iskoristiti na najlepši način. Kad pogledamo, malo je to vremena koje provedemo sa roditeljima i nije ga ostalo baš puno. Ako uvidite da nešto nikada neće shvatiti, razumeti, prihvatiti ili se možda pokajati za određeni postupak, ne insistirajte na tome. Ne gubite snagu i vreme na to. Organizujte zajednički život u pravcu prijatnih trenutaka, slavlja, veselih događaja, porodičnih ručkova. Veseljem i radošću koju nosite sa sobom i darujete roditeljima ne možete ispraviti sve greške i teške trenutke iz zajedničke prošlosti, ali sigurno možete doprineti stvaranju atmosfere iskrene radosti življenja u kojoj mnogi tereti, u prvom redu vaši, potom i zajednički, gube snagu. I to je, takođe, uspeh. Značajan uspeh.

Kada smo bili deca oni su bili odgovorni za nas. Sad, kada su oni stariji a mi odrasli i svesni ljudi, možemo mnogo toga. Možemo da čitav zajednički život i svet prebacimo u sasvim novu, drugačiju dimenziju. Beskrajna ljubav, beskrajno razumevanje i PRAŠTANJE leči i osvetljava sve odnose. Nije uvek lako to je istina, ali nagrada koja stigne kada pobedimo sebe, sopstvene tuge i razočarenja vezana za roditelje je ogromna a njena vrednost po naš srećan, rasterećeniji a time i kvalitetniji život nemeriva.

Veoma je važno sa kakvim mislima i osećanjima ispratimo naše roditelje kada jednom odu sa ovog sveta. Po nas je važno, jer roditelji nastavljaju da žive u našim mislima, sve ono što smo uspeli sa njima ili nismo ostaje takođe kao trajan zapis u nama. Sećanja sa kojima ćemo živeti, uspomene na oca i majku postaće ili teret ili izvor ljubavi iz kojeg se crpi inspiracija i ljubav za sebe, za druge i čuva i neguje ona trajna za roditelje. Sami možemo na vreme da učinimo mnogo toga što je do nas da taj odnos, dokle god je nas, bude najbolji moguć. Ukoliko ne uspemo da činjenjem promenimo stvari na bolje, uvek ostaje PRAŠTANJE, iz dubine duše, iz srca, iz sve svoje ljubavi za roditelje, ne za onakve kakve smo želeli da budu nego onakve kakvi su zaista bili. Nesavršeni ali naši i najbolji koje smo imali. Deco svojih roditelja, dobar odnos sa roditeljima je stvar izbora. Čak i onda kada se čini da ga nema. A redosled onoga što je naš deo u odnosu prema majci i ocu ostaje zauvek isti: Ljubav, činjenje, razumevanje i praštanje.

 

Tekst preuzet iz knjige Kako uživati u životu i sajta: http://kakouzivatiuzivotu.blogspot.com/

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: