Kako uživati u životu – večna mladost pogleda
TRINAESTI DAN
Večna mladost pogleda
Odrastao sam u u kući uz prababu koja je živela 93 godine sve do moje 17-e godine. Pevala je odlično do poslednjeg dana svog života. Igrala je odlično isto toliko. Zasmejavala me, zabavljala, igrala, pevala sa mnom. Imali smo pozorište u kući svakoga dana. Svi su je voleli. I oni od deset i oni od devedeset godina. Niko nikada po njoj nije mogao ni da nasluti teške životne tragedije koje su za posledicu imale da je nadživela svoju decu i unuke. Imala je veliku inspiraciju u živima. Volela je život i NIKADA NIJE OSTARILA. Odrastajući uz nju, razgovarajući sa njom, dobio sam jedan od najdragocenijih životnih poklona, da uvek u očima koje gledam vidim njihov život, iskričav i bezvremen. Iskustvo, istovremenost mladosti i zrelosti i snagu koja nastaje iz godina, drugačiju od one bazne snage mladosti, snagu svesnog čoveka koji je dugo živ. I da sa žarom čekam svaku reč, jer na kraju, rečima uz pogled i dodir, delimo ono najvrednije iz svojih života sa drugima. I da nikad, zaista nikad ne budem svestan njenih godina.
Kod moje babe, tatine majke, bila je čuvena letnja kuhinja ozidana negde pre prvog svetskog rata sa velikom paorskom peći sa klupom oko nje, sa gomilom drugih stolica, fotelja, kaučeva, udobno prastarih. Zimi, dok smo se još vozili sankama koje vuku konji, u dobro zagrejanoj sobi skupljalo se veliko društvo, i po dvadesetak pripadnika svih generacija uvek sa ponekim novim, malo uz gitaru, malo uz voće iz kompota i druge zimske poslastice. Raspon godina je išao od mojih pet, preko mojih roditelja i njihovog društva 26, 27 godina, moje babe i njenog društva pa do nezaobilaznih prababinih sedamdeset i nešto, komšijinih osamdeset, njegove supruge… Smeh koji odzvanja, neprestano brisanje suza, vriska, pesma pa opet smeh je jedno od mojih najlepših sećanja iz ranog detinjstva. Jezik koji je bio zabavan i blizak svima i smeh svih godina zajedno. Najradosniji.
Svoje dvadesete godine sam proveo isključivo sa svojom generacijom (kasnije ću postati svestan da je to ono manje što čovek sebi može da pruži) ponesen prastarim i prirodnim impulsom okruženja sopstvene mladosti. Onda su došle tridesete i u moj život dovele zabavne pedesetogodišnjake, impulsivne šezdesetogodišnjake, pričljive sedamdesetogodišnjake i kreativne osamdesetogodišnjake. Umetnike, slobodne mislioce, filozofe. Pisce, slikare, arhitekte, vajare, kompozitore, njihove mecene, njihove prijatelje i njihove velike ljubavi. Bila je to eksplozija opet novih energija, znanja, znamenitosti velikih životnih uspeha. I svi su bili raspoloženi da to podele samnom a ja sam bio spreman da slušam, pitam i slušam. Zamislite da vam neko pokloni čitav XX vek. Lepo vam odmota godinu po godinu sa najautentičnijim opisima, opisima učesnika. Fotografije intimnih a velikih trenutaka onih o kojima se uči u školama. Pisma, posvete, inspiracije… Na čelu te velike povorke učesnika istorije nesebično mi poklonjenog XX veka stajali su moj deda, mamin otac sa svojim ratnim pričama o velikim bitkama u kojima se borio i prababa, tatina baba po ocu sa svojim doživljenim i preživljenim Prvim i Drugim svetskim ratom u Bačkoj (oblast u severozapadnoj Srbiji) kao i istorijom porodice kroz sve to vreme, a koje se zadivljujuće dobro sećala sa svim onim veselim trenucima, doživljenim i prepričanim…
Među brojnim zanimljivim ljudima, polako su se izdvajali novi zanimljivi prijatelji. I ponovo nisam znao ko koliko godina ima jer bilo je to grandiozno nevažno u odnosu na ono što sam dobijao. Gledao sam u oči, u poglede večne mladosti koja uvek ima još nešto da mi kaže. Bili su svesni da sam ja nekako „pripremljen“ i da nema gubljenja vremena na uklanjanje barijera usled razlika u godinama. Bilo je neverovatno! Ogromno, plemenito. I dan danas jeste.
Znate, ima u tome što ste na ti sa nekim ko je od vas stariji pola veka a nije vam ni rod ni familija neke uzvišene, veličanstvene povlašćenosti. I neke jednostavne tople bliskosti. Sa čovekom i sa prijateljem.
U jednom momentu otac me je zapitao jesam li svestan da sa strane izgleda kao da nemam vremena za svoju generaciju. I ubrzo je život i tu napravio onako kako je po mene bolje nego da sam sam imao poseban plan. Kako su se moje tridesete približavale četrdesetim tako se pored mojih starih generacijskih prijatelja povećavao broj onih koji su mlađi od mene i to traje i danas. Niti koga tražim niti koga pozivam. Dolaze sami i ne žele više da odu. To je nekakav krug rekao bih. Plemenit logičan životni ciklus.
Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?…
Nema razlike. Samo onaj koji gura život od sebe priziva razlike. Stariji od mene su isti oni koji su nekada bili mlađi od mene. I tu se gubi svaki smisao dalje rasprave. Važno je samo ono što govore zapisi u nihovim pogledima jer pogledima činimo sve. Osvajamo, usvajamo, posvećujemo, dajemo i uzimamo, dajemo se i primamo nekog u svoj svet. Pogledom počinjemo prijateljstvo, pogledom ga negujemo i čuvamo. Po pogledu znamo koliko smo nekom potrebni, važni. Po pogledu znamo da smo sa nekim prijatelj mnogo pre nego što je to prijateljstvo započelo. I po pogledu znamo da nema kraja.
Prvo sam bio zadivljen zrelošću. Iskustvo, znanje, toplina, trajanje, prijateljstvo, VEČNA MLADOST POGLEDA. Onda sam bio dirnut mladalačkom odlučnošću da me zgrabi za prijatelja i nikada ne pusti. Jeste da imati mlađe prijatelje ponekad znači i ne baš uvek najpotrebniji vremeplov unazad koji neretko uključuje ponovno proživljavanje „puberteta“ svojih i njihovih tridesetih na primer. Ali i to je život koji se zaista živi. To je prilika da ono ogromno dobro koje ti je pružio neko iskusniji sada ti dalje podariš nekom drugom. A onima iskusnijima pružiš svu svežinu misli ovih drugih. I svi dobijaju, rastu, razvijaju se i horizontalno i vertikalno. Žive punije, žive kompleksnije, žive dublje živote u kojima godine ne znače ništa. Meri se samo svežina duha. Čovek koji se oslobodi predrasuda prema godinama, bilo kojim, jednak je onome koji se oslobodio teških predrasuda poput rasističkih na primer. Jednako je velik napredak, jednako je uzvišeno. Jednako se progleda. Kada ti se to desi ranije, to znači da si ranije počeo da živiš široko, životom zdravog duha večne mladosti. To je toliko mnogo da je nemoguće definisati. A lepo. Lepo kao sam život.
Kad samo počnem u glavi da odmotavam razna mesta na kojima sam bio i upoznavao divne različite ljude sa svojim punim i posebnim životnim pričama, kad samo pomislim šta me sve još čeka i ko zna koga ću još sve da upoznam, telom mi prostruji energija sve te bogate prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zajedno. A odavno sam već bogat. Kao Krez!
Sad mi kroz glavu još jednom prođe slika iz onog bezvremenog zimskog raja moje babe gde do kasno u noć zajedno sedi nekoliko generacija iz komšiluka, smeje se najjače, iz grudi i stomaka da se kuća trese, sve dok neko ne kaže: „Hiiiii koliko je sati!!!“ A onda se sedi još jedno dva i po sata…
Tekst preuzet iz knjige Kako uživati u životu i sajta: http://kakouzivatiuzivotu.blogspot.com/