Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Mračno stanje paloga duha i čoveka – pouke Sveti Makarije Veliki

 

 

Mračno stanje paloga duha i čoveka – pouke Sveti Makarije Veliki

Sveti Makarije Veliki i pouke o stanju palog duha i čoveka, o strastima, grehu, padu i kazni

 

Mračno stanje paloga duha i čoveka - pouke Sveti Makarije VelikiSveti Makarije Veliki ili Makarije Misirski (Egipatski) je bio egipatski monah i pustinjak iz 4. veka, jedan je od mlađih savremenika Antonija Velikog.

Otac mu bio sveštenik. Iz poslušnosti prema roditeljima oženi se, no žena mu ubrzo umre i on se udalji u pustinju gde provede punih šezdeset godina u trudu i borbi, unutrašnjoj i spoljašnjoj, za carstvo nebesko.

Kad su Svetog Makarija pitali, zašto je toliko suv i kad jede i kad ne jede, on odgovori: „Od straha Božijega“. Toliko je uspeo očistiti svoj um od zlih pomisli i srce svoje od zlih želja da ga je Bog obdario darom čudotvorstva. Njegovo smirenje zadivljavalo je ljude i demone. Reče mu jednom demon:

„Ima samo jedno, u čemu te ja ne mogu nadvladati; to nije post, jer ja ne jedem nikad ništa; to nije ni bdenje, jer ja ne spavam nikad“.

„Nego šta je to?“ upita ga Makarije.

„Tvoje smirenje“, odgovori demon.

Svome učeniku Pafnutiju govorio je Sveti Makarije Veliki često: „Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen“.

Sveti Makarije Veliki je živeo devedeset sedam godina. Pred smrt na devet dana javili mu se iz onoga sveta sveti Antonije i sveti Pahomije i navestili mu da će kroz devet dana umreti, što se i dogodi. Još mu se pred samu smrt javio heruvim koji mu je otkrio u viziji blaženi svet nebeski, pohvalio trud i vrlinu njegovu i rekao mu, da je poslat da mu uzme dušu u Carstvo nebesko. Sveti Makarije Veliki je umro 390. godine.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Makarija Velikog 19 januara po crkvenom, a 1. februara po gregorijanskom kalendaru.

 

Sveti Makarije Veliki:Jedno su hrišćani, a drugo su ljubitelji sveta; među njima je velika razlika.

 

2. MRAČNO STANjE PALOGA

 

a) Poslušavši lukavog, Adam mu se predao u ropstvo. Zavladavši njime, on ga je napunio svakim zlom.

19. Prestupivši zapovest Božiju i poslušavši lukavu zmiju, Adam se prodao i prepustio đavolu, tako da se lukavi obukao u dušu, prekrasnu tvar. Duša se naziva telom lukave tame sve dok u njoj prebiva tama greha, zato što živi i biva držana u lukavom veku tame, kao što i apostol govori, pominjući grehovno telo i telo smrti: Da se uništi telo grehovno (Rim.6,6), i još: Ko će me izbaviti od tela smrti ove? (Rim.7,24). Duša nije od prirode Božije, niti je od prirode lukave tame, već je umna velika i divna tvar ispunjena lepotom, prekrasni obraz i podobije Božije. Lukavstvo tamnih strasti u nju je ušlo kao posledica pada.

20. U početku zarobivši čoveka, lukavi knez (tj. carstvo tame) je obložio i obukao dušu vlašću tame kao što inače čoveka oblače kad ga spremaju za cara, davši mu svu carsku odoru i omogućivši mu da od glave do noktiju nosi sve carsko. Lukavi knez je grehom obukao dušu, celu njenu prirodu, i celu je oskrnavio, ne ostavivši bez svoje vlasti ni jedan njen deo, ni pomisli, ni um, ni telo. On ju je obukao u porfiru tame. Kada je (bolesno), telo strada u celini, a ne samo jedan njegov ud. Tako je i sva duša postradala od lukavih strasti i greha. Lukavi je čitavu dušu, koja je neophodni deo čoveka, obukao u svoju zlobu, tj. greh. Na taj način je telo postalo stradalno i truležno.

21. Govoreći: Svukoste staroga čoveka sa delima njegovim (Kol.3,9), apostol misli na savršenog čoveka kod koga oči odgovaraju očima, glava glavi, uši ušima, ruke rukama i noge nogama. Jer, lukavi je oskrnavio celog čoveka, dušu i telo, obukao ga u greh i načinio starim, uprljanim, nečistim, bogobornim, čovekom koji se ne pokorava zakonu Božijem, kako više ne bi gledao kako je poželjno za njega, već kako bi i gledao lukavo, i slušao lukavo, i kako bi mu noge žurile na zločin i ruke činile bezakonje, i srce pomišljalo na zlo.

22. Stari čovek je sa sebe skinuo savršenog čoveka i poneo odeću carstva tame, odeću hule, neverja, drskosti, taštine, gordosti, srebroljublja, pohote, kao i drugu odoru carstva tame, nečiste i skverne poderotine.

23. Neprijatelj se i trudio da Adamovim prestupom rani i pomrači unutarnjeg čoveka, tj. vladalački um koji sagledava Boga. Njegove oči su progledale za poroke i strasti kada su mu već postala nedostupna nebeska blaga.

24. Duhovi zlobe vezuju dušu okovima tame, tako da ona ne može da voli Gospoda koliko bi želela, niti da veruje koliko želi, niti da se moli koliko želi. Od prestupa, naime, prvog čoveka, mi pri svakom [dobru] susrećemo očigledno i tajno protivljenje.

b) Videći takvo pogubno stanje, Bog i anđeli su se sažalili na paloga.

25. Onoga dana kada je pao Adam, Bog je išao po raju i, videvši ga, sa sažaljenjem rekao: „Kako si izabrao zlo pored tolikih dobara! Kakav stid te je pokrio posle tolike slave! Zašto si sada tako pomračen, tako izobličen, tako truležan? Kakva te je samo tama pokrila posle onakve svetlosti!“ Tvorac se sažalio na Adama koji je pao i umro za Boga. Anđeli, sve sile, nebesa, zemlja i sva tvar oplakivali su njegovu smrt i njegov pad. Jer, tvar je videla da je onaj koji im je dat za cara postao sluga suprotne i lukave tame. Tako je on gorkom tamom obukao svoju dušu, zato što se nad njim zacario knez tame. Upravo je Adam onaj [čovek] koga su izranjavili razbojnici i polumrtvog ostavili na putu iz Jerusalima u Jerihon.

v) Pravda ga je ipak podvrgla pravednoj kazni. On je napušten kao ostavljeni dom.

26. Prestupivši zapovest, Adam je izgnan iz raja, navukavši na sebe gnev Božiji. Kao što je Bog nekada, razgnevivši se na Judejce, Jerusalim predao na sram neprijateljima, pa su oni koji su ih mrzeli zagospodarili nad njima, te je nestalo i praznika i prinosa, tako se prognevio i na dušu zbog prestupa zapovesti, predavši je neprijateljima, demonima i strastima. Prevarivši je, oni su je potpuno ponizili, te je nestalo svakog praznika, tamjana i prinosa koji je duša pružala Bogu. Jer, svi putevi koji su vodili ka njoj ispuniše se divljim zverima, i u njoj se ugnezdiše gmizavci, tj. lukavi duhovi. Kao što se kuća u kojoj se ne živi oblači u tamu, beščašće i porugu, puneći se nečistotom i smradom, tako se i duša u kojoj ne likuje Vladika sa anđelima, puni grehovnom tamom, sramnim strastima i svakim beščašćem.

27. Pošto je čovek zbog preslušanja primio kletvu na kletvu: Trnje i čičak će ti davati zemlja (Post.3,18), i još: „Zemlja koju obrađuješ neće ti dati plodove svoje“, – na zemlji njegovog srca su se izrodili i izrasli trnje i čičak. Neprijatelji su prevarom ukrali njegovu slavu i obukli ga u sramotu. Oteta je njegova svetlost i on je obučen u tamu. Oni su mu ubili dušu, rasuli i razdelili njegove pomisli, svukli um sa njegove visine. Tako je čovek – Izrailj postao rob istinskog faraona. On je nad čovekom postavio nadzornike i one koji su ga gonili, tj. lukave duhove da bi, hteo ne hteo, vršio lukava dela njegova, da bi pripremao glinu i opeke. Udaljivši čoveka od nebeskog načina mišljenja, on ga je nizvrgao ka veštastvenim, zemljanim, smrtnim i lukavim delima, i ka sujetnim rečima, pomislima i rasuđivanjima. Pavši sa svoje visine, duša je susrela čovekomrzno carstvo i surove knezove koji je prinuđavaju da im zida grehovne gradove poroka.

g) Zbog pada, čitava tvar i sav ljudski rod su podvrgnuti tiraniji neprijatelja i strasti.

28. Zamisli jednog cara koji ima nasleđe i čiji podanici su spremni da mu služe. Međutim, desilo se da su ga neprijatelji zarobili. Čim je on uhvaćen i odveden, trebalo je da i njegovi podanici i sluge pođu za njim. Tako je i Adama Bog stvorio čistim da bi mu služio i za uslugu mu je data ova tvar. On je postavljen za gospodara i cara sve tvari. Lukavu reč, koja je našla pristup ka njemu, Adam je najpre primio spoljašnjim sluhom, a zatim je dopustio da mu pronikne u srce i da ovlada čitavim njegovim bićem. Sa njegovim zarobljavanjem, porobljena je i čitava tvar koja mu je služila i koja mu se pokoravala. Preko njega se smrt zacarila nad svakom dušom. Zbog preslušanja, ona je toliko izopačila Adamov lik da su ljudi došli i do poklonjenja demonima. Jer, i plodove zemaljske, koje je Bog prekrasno sazdao, [čovek] je prinosio demonima. Na njihove oltare su stavljali hleb, vino i jelej, kao i životinje. Čak su i sinove i ćerke svoje prinosili na žrtvu demonima.

29. Od vremena Adamovog pada, duševne pomisli su se, odvojivši se od ljubavi Božije, rasejale po ovom veku i pomešale sa veštastvenim i zemaljskim pomislima. I kao što je Adam, koji je prestupio zapovest, u sebe primio kvasac štetnih strasti, tako i oni koji se rodiše od njega i čitav rod njegov, po nasledstvu imaju udela u istom kvascu. Postepeno uzrastajući i umnožavajući se, grehovne strasti su do te mere narasle da su se raširile do preljube, razvrata, idolosluženja, ubistava i drugih rugobnih dela, sve dok čitavo čovečanstvo nije uskislo porocima. Zlo je do te mere poraslo u ljudima da su pomislili da nema Boga. Stoga oni počeše da se klanjaju bezdušnom kamenju. Kvasac zlih strasti je do te mere obuzeo rod starog Adama da [ljudi] čak ni pojam Boga nisu mogli ni da prihvate.

30. Posle narušavanja zapovesti i podvrgavanja osudi gneva, čovekom je ovladao greh, ušavši unutar njega kao neki tanani i duboki bezdan gorčine i zavladavši pasištem duše do najdubljih njenih skrivnica. Na taj način i dušu i greh, koji se privio uz nju, možemo uporediti sa velikim drvetom koje je prepuno grana i čiji je koren u dubini zemaljskoj. Tako se i greh, koji je ušao u dušu i ovladao njenim pašnjacima do najskrivenijih dubina, pretvorio u naviku i predubeđenje, uzrastajući u svakome od mladosti i učeći ga [svemu] lošem.

31. Lazar, koga je vaskrsao Gospod i koji je odavao tako veliki smrad da se niko nije mogao približiti njegovom grobu, beše obraz Adama koji je u svoju dušu primio veliki smrad i koji se napunio mraka i tame. Slušajući o Adamu, o ranjenom, razbojnicima i o Lazaru, nemoj dozvoliti da ti um luta po gorama, već se zatvori u svoju dušu zato što i ti nosiš iste rane, isti smrad, istu tamu. Svi smo mi sinovi tog pomračenog roda, svi mi imamo udela u tom smradu. Nemoću kojom je postradao Adam, stradamo i svi mi koji proishodimo od njegovog semena. Jer, takva nas je bolest postigla, kao što govori Isaija: Od glave do pete nema ništa zdravo, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni isceđenje ni zavijene ni uljem zablažene (Is.1,6). Takvom neisceljivom ranom smo mi ranjeni.

32. Kao što u Egiptu tokom tridnevne tame sin nije video oca, brat brata, prijatelj prijatelja, budući da ih je pokrivao mrak, tako ni posle Adamovog prestupa zapovesti, njegovog pada iz ranije slave, potčinjavanja duhu sveta i posle pokrivala koje je palo na njegovu dušu – niko od ljudi, sve do poslednjeg Adama – Gospoda – nije video istinskog Oca nebeskog, ni blagu i dobru majku – blagodat Duha, ni najslađeg i najmilijeg brata – Gospoda, ni drugove i prijatelje svoje – svete anđele, sa kojima je [čovek] nekada radosno likovao i praznovao. I ne samo do poslednjeg Adama, već i sada oni kojima nije zasijalo Sunce pravde – Hristos, kojima se nisu otvorile duševne oči da vide istinsku svetlost, još uvek ostaju pokriveni tamom greha, još u sebi imaju dejstvo slastoljublja, još potpadaju pod istu kaznu, još nemaju oči kojima bi mogli da vide Oca.

d) Najprimetnija posledica pada je nered koji vlada u svetu.

33. Deca ovog veka su slična pšenici koja se sipa u rešeto zemlje i prosejava kroz nepostojane misli ovoga sveta, pri neprestanom kolebanju zemaljskih stvari, želja i zapletenih veštastvenih poimanja. Satana trese duše i rešetom, tj. zemaljskim delima, prosejava sav grešni rod ljudski. Od vremena pada, od Adamovog prestupa zapovesti, lukavi knez je preuzeo vlast i sve sinove ovoga veka neprestanim prevarnim i kolebljivim pomislima prosejava i privodi u međusobno suprotstavljanje u rešetu zemlje.

34. Kao što se pšenica koju prosejavaju neprestano prevrće i okreće u rešetu, tako i knez lukavstva zemaljskim delima zaokuplja sve ljude, koleba ih, privodi u smućenje i metež, navodeći na sujetne pomisli, neprestano varajući i porobljavajući sav grešni rod Adamov. Gospod je apostolima predskazao buduće ustajanje lukavog na njih: Evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu. A ja se molih Ocu svome da vera vaša ne prestane (Lk.22,31-32). Ova reč, kao i presuda koju je Sazdatelj izrekao Kainu: Stenjaćeš i trešćeš se u nemiru na zemlji (Post.4,12), obrazac je i slika za sve grešnike. Prestupivši zapovest i postavši grešan, čitav rod Adamov je nevidljivo na sebe primio ovu sliku. Ljudi se kolebaju nepostojanim pomislima bojazni, straha, svakovrsnih smućenja, željama, raznovrsnim uživanjima. Knez ovog sveta uznemirava svaku dušu koja nije rođena od Boga [tj. koja je bez pokajanja]. Slično pšenici koja se stalno okreće u rešetu, on mnogoobrazno uznemirava ljudske pomisli. On sve privodi u kolebanje, loveći [ljude] svetskim prevarama, telesnim zadovoljstvima, strahovima i smućenjima.

35. Pokazujući da oni koji idu za prevarama i voljom lukavog na sebi nose lik Kainovog lukavstva, Gospod je sa prekorom rekao: Želje oca svoga hoćete da činite; on beše čovekoubica od početka, i ne stoji u istini (Jn.8,44). Zbog toga čitav grešni rod Adamov tajno na sebi nosi onu osudu: „Stenjaćete i trešćete se nemirni u rešetu zemlje u kome vas prosejava satana“. Kao što se od jednog Adama po zemlji rasprostranio čitav rod ljudski, tako je i jedna strasna iskvarenost pronikla u čitav grešni rod ljudski, te je knez zlobe sam u stanju da u sve poseje kolebljive, veštastvene, sujetne i uznemirujuće pomisli. I kao što jedan vetar može da uznemiri svo rastinje i svo semenje, te kao što se jedna noćna tama prostire po svoj vaseljeni, tako i knez lukavstva, kao neka mislena tama greha i smrti, izvesnim skrivenim i surovim vetrom smućuje i obuzima čitav rod ljudski na zemlji, loveći ljudska srca kolebljivim pomislima i svetskim željama i puneći tamom neznanja, zaslepljenosti i zaborava svaku dušu koja nije rođena odozgo i koja se mišlju i umom nije preselila u drugi vek, po rečenome: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20).

đ) Svi su zlo osećali, ali niko nije znao otkuda je, smatrajući ga gotovo prirodnim stanjem.

36. Vidljivi svet, od careva do siromaha, sav se nalazi u neredu i metežu, u borbi – i niko od njih ne zna uzrok tog očiglednog zla, žalca smrti koji je došao od Adamovog prestupa. Jer, greh, koji je došao je kao neka razumna sila i satanina suština, posejao je svako zlo: on tajno deluje na unutarnjeg čoveka i na um, boreći se pomislima protiv njega. Ljudi i ne znaju da [zlo] čine pobuđivani nekom tuđom silom. Naprotiv, oni misle da je to prirodno i da ga čine po svom sopstvenom rasuđivanju. Međutim, oni koji u umu imaju mir Hristov i prosvećenje Njegovo znaju odakle se sve to podiže.

37. Koliko se pojavilo careva iz Adamovog roda koji su vladali čitavom zemljom i koji su mnogo razmišljali o svojoj carskoj vladavini! Pa ipak, ni jedan od njih pri svem svom obilju nije mogao da shvati pomračenje i štetu koji su nastali u duši kroz prestup prvog čoveka. [To nije mogao], jer nije poznao promenu koja se desila u njoj, naime da je um zbog pada obučen u stid i da zbog slepila očiju srca više ne vidi slavu koju je do prestupa video otac naš Adam.

38. U svetu su postojali razni mudraci. Jedni su pokazali izuzetnu filosofiju, drugi su zadivljavali veštinom sofistike, treći su se istakli govorništvom, drugi su opet bili gramatici i stihotvorci koji su pisali po prihvaćenim pravilima istorije. Postojali su i razni umetnici koji su bili iskusni u svetskim umetnostima… Međutim, svi oni, kojima je ovladala zmija koja se uselila u njih, ne poimahu greh koji življaše u njima. Oni postaše zarobljenici i robovi lukave sile, nemajući nikakve koristi od svog znanja i umetnosti.

e) Zlo od pada nije sasvim umrtvilo čoveka, ma koliko inače bilo veliko. U njemu su ostale projave duhovnog života.

39. Ne kažemo da se čovek potpunio izgubio, uništio, umro. On je umro za Boga, ali živi svojom sopstvenom prirodom.

40. Čovek je poginuo zbog prestupa. Postao je ranjiv. Satana mu je pomračio um. Delimično, dakle, čovek postoji, i delimično živi, rasuđuje i ima volju.

41. I po prestupu je ostalo poznanje (što se naročito vidi u dejstvu savesti). Kada se razbojnik izvede na sud, knez postavlja pitanje: „Kada si činio zlo, zar nisi znao da ćeš biti uhvaćen i predan na smrt?“ Razbojnik se neće osmeliti da kaže da nije znao, budući da mu je to bilo poznato. Zar bludnik ne zna da čini zlo? Zar lopov ne zna da greši? Zar ljudi i bez Pisma, po prirodnom razumu, ne znaju da postoji Bog? Onoga dana neće moći da kažu da nisu znali da postoji Bog. Jer, i u munjama i u gromovima sa neba, njima se saopštava: „Zar ne znate da postoji Bog koji upravlja tvarju?“

42. Lažnim učenjem uvedeni u obmanu, neki nepravedno tvrde da je čovek konačno umro i da uopšte ništa dobro ne može da učini.

43. Čoveku je ostala sloboda koju mu je Bog u početku dao. Kao što nije bio vezan za dobro nekom neophodnošću dok je bio savršen, tako ni pogružen u greh i postavši sasud đavolji, on nije vezan za zlo.

44. Ti si slobodan. Ukoliko hoćeš da pogineš, priroda ti je kolebljiva. A ko hoće, pokorava se Bogu, ide putem pravde i vlada nad željama, zato što mu se um protivi i što odlučnom pomišlju može da savlada poročna stremljenja i gnusne prohteve.

45. Oni se, ipak, uzalud nadimaju, misleći da će sopstvenom slobodom udaljiti od sebe povod ka grehu. Sloboda koja je čoveku dostupna prostire se samo na protivljenje đavolu, ali ne i na vlast nad strastima. Jer, rečeno je: Ako Gospod ne sazida dom…i ne sačuva grad, uzalud bdi stražar (Ps.126,1).

46. U nama zlo deluje sa svom silom i primetnošću, našaptavajući nam nečiste želje, premda i nije, kako neki govore, sa nama pomešano kao vino sa vodom, već kao što na jednom polju odvojeno rastu pšenica i kukolj, ili kao što se u jednom domu posebno nalazi razbojnik, a posebno domaćin.

47. I sunce koje sija i vetar koji duva imaju svoju prirodu i svoje telo. Tako se i greh približio duši, ali i on i ona imaju svoju posebnu prirodu.

48. Izvor toči čistu vodu, iako na njegovom dnu leži mulj. Ako se mulj uznemiri, čitav izvor će postati mutan. Tako se i duša meša sa porokom kada je uznemirena. I satana kao da postaje jedno sa dušom: oba duha za vreme bluda ili ubistva kao da predstavljaju nešto jedno. Stoga – ko se sa bludnicom sveže jedno je telo s njom (1.Kor.6,16). Drugi put, opet, samostalna duša deluje sama od sebe, kaje se zbog svojih postupaka, plače; moli se i priseća se Boga. Kako bi mogla duša činiti tako nešto kad uvek bila pogružena u zlu? Jer, kao surov, satana nikako neće da se ljudi okreću pokajanju.

Ostavite komentar

Ostavite komentar