Psihologija čoveka. Razvoj ličnosti. Priroda unutrašnjeg glasa.

Šta je to ličnost? Refleksije o psihologiji čoveka, o razvoju ličnosti i prirodi unutrašnjeg glasa

 

 

„Smisao je nešto što treba otkriti, a ne izmisliti.“

Savremenog pojedinca pravilnije je opisati kao nekog ko “leti visoko i brzo”. Teško je usporiti kad svet juri pored nas. Teško je biti uzemljen kada je sama kultura neuzemljena, kada ona poriče realnost i podstiče iluziju da uspeh predstavlja viši stupanj bitisanja i da uspešni ljudi žive bogatijim i ispunjenijim životom. Uprkos tome, prave vrednosti u životu su “zemaljske” vrednosti: zdravlje, gracioznost, povezanost, zadovoljstvo i ljubav. Ali ove vrednosti imaju značenje jedino ako su noge čvrsto postavljene na zemlju. – Aleksandar Loven

Razvoj ličnosti

Život je kreiranje samog sebe. Psihologija čoveka. Razvoj ličnosti. Priroda unutrašnjeg glasa

Mnogo je knjiga i teorija napisano koje se bave ljudskom psihologijom i svim onim što taj pojam podrazumeva. Moja namera nije da prepričavam ili sistematizujem već postojeća znanja koja su se sa različitih tačaka gledišta bavila psihologijom čoveka, već da iznesem jednostavno i razumljivo gledište koje posmatra sledeće teme: razvoj ličnosti, priroda unutrašnjeg glasa i šta je to „ličnost“.

Ako posmatramo temu koja se bavi razvojem ličnosti, nužno je primetiti i zaključiti da razvijanje svog punog intelektualnog, emocionalnog, duhovnog i fizičkog potencijala do ukupnosti i celovitosti koja se zove ličnost podrazumeva da sledite svoj unutrašnji glas. Slediti svoj unutrašnji glas je, koliko veličanstveno i oslobađajuće do genijalnih visina i dela božanskog nadahnuća kod tako retkih individua tog kapaciteta (setite se samo nekih od njih: Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Mocarta, Betovena, Anštajna, Nikole Tesle, Van Goga, Pikasa, Šekspira, Getea, Marka Tvena, Njegoša itd.), toliko je i opasno i nepredvidivo do najdubljih ponora i mraka velike snage, koji može da proguta nedovoljno jake, tačnije, nedovoljno dosledne sebi i svom unutrašnjem glasu, svom unutrašnjem imperativu. A ovo se pre svega prepoznaje po autodestruktivnom ponašanju svake vrste; od prekomernog korištenja alkohola i droga, tabletomanije, do zavisničkih veza i drugih nezdravih navika i odnosa, bez jasne slike o sopstvenim potrebama i navikama koje su za dobro pojedinca i bez dovoljno konstruktivnih uverenja i stavova koja čoveka drže na mentalno, psihički i fizički zdravom kursu.

To saznanje ne treba da vas plaši, naprotiv, to je samo slučaj kod izrazito velikih potencijala u svakom smislu, a takvih je statistički gledano veoma malo, između četiri i pet posto ili jedva dva i po posto, ako uzmemo u obzir izrazitu genijalnost, od ukupne ljudske populacije. Vi pre svega treba da znate da se svako razvija u skladu sa svojim potencijalom, i nisu svi predodređeni da na tom putu prođu tako velike oluje i gigantska iskušenja. Većini je ipak dato da se razvijaju u mirnijim uslovima sa manje tektonskih poremećaja u glavi i u duši.

Ako se desi neželjena situacija, da se pojedinac ne razvija prirodno i blagotvorno u skladu sa svojim istinskim potencijalima i kapacitetima, u skladu sa svojim istinskim darovima, onda dolazi do grubog narušavanja unutrašnje fine psihičke strukture i emocionalne statike čovekove, koja je stalno u procesu komponovanja i dekomponovanja kako bi kroz taj proces pronalazila zlatnu meru svega, i svoju sopstvenu unutrašnju ravnotežu i harmoniju.

Zbog toga se može zaključiti da: “Osećanje neispunjenog, neizvršenog zadatka prirodnog razvoja i sazrevanja pretvara se u osećanje krivice, odnosno glas savesti, koji se javlja onda kada je ugrožena psihička ravnoteža i ostvarenje psihičke celovitosti.”  Bojan Jovanović – etnopsiholog

Za psihijatra Viktora Frankla, osnivača logoterapije,  čovek je biće smisla, ne biće nagona, niti biće moći, na čemu s druge strane insistira Sigmund Frojd, začetnik psihoanalize, kao i mnogi nastavljači tog pravca. Viktor Frankl smatra da u svakom od nas postoji volja za smislom i ta volja nas suštinski određuje.

On dalje tvrdi da čoveka ne vode instinkti. Ne vode ga više ni tradicije kao u tradicionalnim društvima. Čovek je slobodan, a to znači odgovoran za vlastitu egzistenciju. Slobodan je da pronađe sopstveni smisao.

„Smisao ne može biti dat, smisao se mora naći.“

„Smisao je nešto što treba otkriti, a ne izmisliti.“

Priroda unutrašnjeg glasa

Dozvoliti svom unutrašnjem glasu često znači kročiti u nepoznato i potpuno neistraženo, znači upoznati svoj sopstveni mrak, neki bi to rekli: upoznati se sa svojim ličnim demonima; što je posledica toga da je čovek pre svega nesvestan svojih mana, a ne svojih vrlina. A još najviše od svega, većina ljudi živi u brižno i strpljivo izgrađenim iluzijama. I kako onda zamišljate da na putu gde nema svetla (jer je to čovekovo nesveno), ipak unesemo tračak svetlosti i osvestimo pravu istinu, a ona je uvek jedna?! Čovekovo istinsko biće je prepoznaje kao jednu i jedinstvenu, potpuno unikatnu i čarobnu. U otkrivanju svoje lične istine leži sva snaga za sva trenutna i kasnija postignuća i dostignuća.

“Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije, najklizavije područje, isto tako opasno i puno stranputica kao sam život, ako se odrekne ograda. Ali onaj ko nije u stanju da svoj život izgubi, neće ga ni dobiti (ovo možete da shvatite i kao metaforu ako vam je tako lakše – A. K.). (…)

Može li čovek zato da ne uzme za zlo čovečanstvu i svim dobronamernim pastirima stada i brižnim očevima kada podižu zaštitne zidove, ističu uspešne uzore i preporučuju prohodne puteve koji zaobilaze ponore?”  Karl Gustav Jung

Promislivši rekla bih da su granice, kako ih Jung naziva „ograde“ za čoveka potrebne kako se on sam ne bi rasuo poput vode bez svog pehara. One su potrebne većini ljudi da bi mogli da žive život dostojan čoveka. Ipak, neće se svi složiti sa mnom, a i ja sama znam i uviđam da retki pojedinci imaju tu snagu da za njih ne važe nikakve granice i ograde (ni društvene, ni religiozne, ni profesionalne, ni porodične, pa čak ni lične), jer je njihov život upravo dobio smisao onda kada su počeli da prevazilaze i previđaju sve do tada poznate granice i ograde koje bi trebale da ih zaštite od sunovrata i nesigurnih, neprohodnih puteva kojima još niko nije išao. Ali zato takvi pojedinci svoj puni smisao pronalaze u krčenju novih puteva, a u tom slučaju jedina pouzdana navigacija im je njihov unutrašnji glas, snaga vizije i snaga njihovog neponovljivog talenta (dara). Takvi genijalni pojedinci uvek iznedre nešto novo što će služiti čovečanstvu na dar ili na propast, samo se radi o tome da li je reč o upotrebi ili zloupotrebi određenih vrhunskih dostignuća uma i duha.

Šta je to “ličnost”?

Kakav god bio intelektualni, psihički, duhovni i fizički potencijal nekog čoveka, on se razvija tokom celog njegovog života, i ako se taj proces odvija prirodno, na konstruktivnom kursu čovekovih namera, želja, težnji i ciljeva, velika je verovatnoća da će takav čovek zaista i razviti većinu onoga što mu je dato u potencijalu. Međutim, praksa pokazuje da je mali broj ljudi zaista svestan ovog procesa i potrebe da se taj proces na neki način prati, i ako je neophodno, da se usmerava za dobrobit dotičnog pojedinca i njegovog unutrašnjeg autentičnog i neponovljivog sveta, njegove lične istine. Jer samo takav čovek može da bude i sam zadovoljan sobom, a time i zdrava jedinka u moru drugih jedinki, jer će svojim zadovoljstvom i osećanjem samoostvarenosti blagotvorno uticati na svoju užu i širu oklinu, na ljude sa kojima dolazi u neposredan i posredan kontakt.

Iskustvo takođe govori da zaista retki, izuzetno retki ljudi, ostvaruju svoj puni potencijal i kapacitet koji je oblikovan za njihovo lično dobro, ali i za dobrobit zajednice u kojoj se kreću, i uopšte, za dobrobit društva u kojem njihov rad ima značajnu ulogu nekoga ko je postao lučonoša u određenom i vrlo konkretnom smislu, dakle, u konkretnoj realnosti, da li savremenoj ili za neka druga buduća pokolenja, samo je u tome razlika.

U davnoj prošlosti sva vrhunska ostvarenja uma, duha i tela bila su izuzetno poštovana, a smatralo se da ti „darovi“ potiču iz jednog Izvora, da sva Istina potiče iz jednog Izvora, bila to religija, umetnost, filozofija i nauka, i najzad, čovekovo telo shvaćeno kao hram njegove duše, pa samim tim itekako poštovano i negovano na svim suptilnim nivoima. I potpuno je začuđujuće za savremenog čoveka koji je naviknut da razmišlja separatno i parcijalno, kako su ove iskonske kreacije – religija, umetnost, filozofija i nauka u drevnim civilizacijama bile zastupljene kao oblasti koje su u svojoj sintezi, u stvari, bile sveobuhvatne , koegzistentne i koherentene za uočavanje i otkrivanje smisla pojedinačnog čovekovog života. A osećaj smisla i postojanje smisla; prepoznavanje smisla u životu je ono što je oduvek determinisalo čovekovo kretanje i put.

“Svet pokaže put čovjeku koji zna kuda ide.Ralf  Valdo  Emerson

Ako se osvrnemo na običnog čoveka i njegove potencijale, mogućnosti i potrebe, razne su oblasti u kojima neko može da bude dobar ili čak odličan, dakle, da se desi proces samoostvarenosti (samorealizacije) u njegovom afirmativnom obliku i vidu. Možemo da pratimo razvoj različitih pojedinaca koji neguju zanimanja koja uključuju visok stepen realizacije autentične duhovnosti kao najvišeg stepena sveukupne samosvesti i samorealizacije, a ovako shvaćena autentična i individualna duhovnost nije ništa drugo nego otkrovenje lične istine.  Ona opet može da se rasprostire ( i uglavnom to i čini)  i na druge oblasti kao što su nauka i umetnosti, kultura, društveni angažman,  pa sve do poslova raznih zanatlija i vrhunskih majstora u poslovima u kojima su potrebne zlatne ruke ili izuzetna fizička spremnost i veština (danas to najtransparentnije prezentuju vrhunski sportisti). Mera uspešnosti i ostvarenosti ne mora da se temelji na izuzetnoj inteligenciji. Svi dobro znamo da su za zdravo okruženje uvek tako poželjni ljudi toplog srca i dobrih namera, a u realnosti nema baš mnogo ljudi koji neguju taj svoj kvalitet, čak iako ga poseduju. Mnogi ljudi su zavarani, obmanuti lažnim sistemom vrednosti i zato misle da je sposopnost za logičko i racionalno mišljenje i toliko tražena inteligencija, kruna svakog uspeha. Međutim, nije. Ili ne uvek. Razmislite, šta pokreće biljku koja raste i buja, ćelije od kojih je sazdana ili sunce koje joj pruža predivnu toplotu i svetlost?!

Pokušajte da shvatite i ovo:

“Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutne potvrde individualnog postojanja i najuspešnijeg prilagođavanja na univerzalnu datost, uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja.” Karl  Gustav  Jung

Navešću jedan slikovit primer za gore navedenu tvrdnju, a to je ličnost i delo slavnog i genijalnog slikara Pabla Pikasa. On je jednom prilikom izjavio:

– Majka mi je govorila: „Ako si vojnik, postani general. Ako si sveštenik, postani papa.“  Umesto toga, ja sam bio slikar, a postao sam Pikaso.

 

Mr Aleksandra Kosmajac