Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Šta je demokratija? O demokratiji i njenim (ne)delima – Nikolaj Berdjajev

 

Šta je demokratija?Može li se kritički pisati o demokratatiji u demokratskom svetu?

Demokratija je vladavina skupa zabluda i neistina većine ili alatka moći manjine? O demokratiji piše veliki ruski filosof i mislilac Nikolaj Berdjajev

 

 

O demokratiji

 

Šta je demokratija - O demokratiji i njenim (ne)delima - Nikolaj BerdjajevDemokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se društvo atomizira, kad ginu narodna verovanja koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje, javlja se kad narodne volje već nema. Demokratija je ideologija kritičke, a ne organske epohe u životu čovečijih društava.

Karakter demokratije je formalan: Ona sama ne poznaje svoj sadržaj i u granicama po njoj utvrđivanog principa, nema nikakvog sadržaja. Demokratija neće da zna, u ime čega se izjavljuje volja naroda i neće predložiti volju naroda nikakvom višem cilju. U taj momenat, kad demokratija spozna cilj, kojemu treba da stremi volja naroda, kad nađe dostojni predmet za svoju volju, napuni se pozitivnim sadržajem, moraće taj cilj, taj predmet, taj sadržaj postaviti više samog formalnog principa izjave volje, položiti ga u osnovu društvenog poretka. No demokratija poznaje samo formalan princip izjave volje, koji ceni iznad svega i koji neće ničemu podložiti. Demokratija se ne brine za pravac i sadržaj narodne volje i nema u sebi nikakvih kriterijuma za određenje istinitosti ili lažnosti pravca, u kojemu se izjavljuje narodna volja, za odrđenje kakvoće narodne volje. Narodna vlast je bespredmetna. Ona nije upravljena ni na kakav objekat. Demokratija ostaje ravnodušna prema dobru i zlu. Ona je tolerantna jer je indiferentna, jer je izgubila veru u istinu, i nema snage da izabere istinu. Demokratija je skeptična, ona se javlja u skeptičnom veku, veku bezverja, kad su narodi izgubili stalne kriterijume istine i kad su nemoćni, da ispovedaju bilo makar kakvu apsolutnu istinu. Demokratija je krajnji relativizam, poricanje svega apsolutnog.

Demokratija ne očajava zbog gubitka istine. Ona veruje da izjava volje većine, mehanički broj glasova, mora uvek voditi do dobrih rezultata. Baš formalna izjavi volje narodne da vodi ka nekoj istini, rađa nekakvo blago. U osnovi demokratije leži optimistička pretpostavka o prirodnoj dobroti i blagosti čovečje prirode.

Demokratija ima sekularni karakter i ona je suprotna svakom sakralnom društvu, jer je formalna, bez sadržine i skeptična. Istina je sakralna i društvo utemeljeno na istini ne može biti isključivo sekularno društvo. Sekularna demokratija znači otpad od ontoloških osnova društva, otpad društva čovečjega od Istine. Ona hoće politički urediti čovečije društvo tako kao da istine ne bi ni bilo; to je temeljna pretpostavka čiste demokratije. I u tom je koren idejne laži demokratije. U osnovi demokratske ideje leži humanističko potvrđivanjs čovekovo, a to će reći, da čovečja volja mora upravljati čovečja društva, i da treba odstraniti sve što smeta izjavljenju te čovečije volje i konačnom njenom gospodstvu. Time se poriču duhovni temelji ljudskog društva koji leže dublje od formalne izjave čovečje volje te se strovaljuju sav hijerarhiski poredak ljudskog društva. Demokratija je psihologizam, suprotan svakom ontologizmu.

Demokratija ne zna istine i zbog tog ona prepušta većini glasova da reši šta je istina. Priznanje vlasti množine, metanisanje sveopštem pravu glasa, moguće je tek pri neverovanju u istinu i neznanju istine. Onaj koji veruje u istinu i koji zna istinu ne predaje je na rastrzavanje kvantitativnoj većini.

Kao pretpostavka demokratije ukazuje se krajnji optimizam. Skepticizam demokratskog društva je optimistički a ne pesimistički skepticizam. Demokratija ne očajava zbog gubitka istine. Ona veruje da izjava volje većine, mehanički broj glasova, mora uvek voditi do dobrih rezultata. Baš formalna izjava volje naroda vodi k nekoj istini, rađa nekakvo blago. U osnovi demokratije leži optimistička pretpostavka o prirodnoj dobroti i blagosti čovečje prirode. Duhovni otac demokratijs bio je Žan Žak Ruso, a njegove optimističke pretstave o čovečjoj prirodi prešle su na demokratske ideologije. Demokratija neće da zna za radikalno zlo čovečje prirode. Ona kao da ne predviđa da se volja naroda može upraviti na zlo, da većina može stajati za nepravdu i laž, dok istina i pravda može ostati blago neznatne manjine. U demokratiji nema nikakvih garancija da će volja naroda biti upravljena na dobro, da će volja naroda poželeti slobodu, a neće poželeti da uništi svaku slobodu bez ostatka. Revolucionarna demokratija u Francuskoj revoluciji, koja je 1789. godine počela sa proglašenjem prava i slobode čoveka, u 1783. godini nije ostavila nikakvih sloboda, istrebila je slobodu bez ostatka. Volja čovečja, volja narodna leži u zlu i, kada ta volja, potvrđujući sebe samu, nije ničemu višem podložna i nije prosvetljena, zahteva da samovlasno određuje sudbine čovečjega društva, ona lako zabludi na put progona istine, odricanja svake pravde i gašenja svake slobode duha. Demokratije su nikle iz patosa slobode, iz priznanja neoduzimljivih prava svakog čoveka, a kao istina demokratije reklo bi se da se kazuje potvrda slobode savesti, sloboda izbora. Zaštitnici demokratije ukazuju na to da se demokratija rodila duhovno u proglašenju slobode savesti po religioznim društvima epohe reformacije u Engleskoj. No formalno besadržajno i negativno poimanje slobode skrivalo je u sebi otrov, koji je razjedao istorijske demokratije i pripravljao u njima propast slobode duha. Ruso je poricao slobodu savesti u principu. Robespjer ju je istrebio na delu. Autokratski narod može silovati savesti ljudi, može lišavati po volji svake slobode. Tokvil i Mil, za koje se ne da reći da su neprijatelji demokratije, govore s velikim nemirom o opasnostima koje demokratija sobom nosi, o opasnostima za slobodu čovska, za individualnost čoveka. Demokratija je individualnost čoveka. Demokratija je individualistička po svojoj osnovi, no ona vodi po kobnoj svojoj dijalektici do antiindividualizma, do niveliranja čovečjih individualnosti. Demokratija je slobodoljubiva, no to slobodoljublje ne niče iz uvaženja čovečjeg duha i čovečje individualnosti, to je – slobodoljublje ravnodušnih prema istini. Fanatična biva demokratija tek u stihiji revolucije. U svojem mirnom normalnom bitisanju, tuđ je njoj svaki fanatizam i ona nalazi hiljadu mirnih i neprimetnih načina da nivelira čovečje individualnosti, i da ugasi slobodu duha. Istinite slobode duha bilo je možda više u to doba kad su plamtele lomače inkvizicije nego u savremenim buržujskim demokratskim republikama koje poriču duh i religioznu savest. Formalno, skeptično slobodoljublje mnogo je doprinelo uništenju originalnosti čovečje individualnosti. Demokratije ne znače bezuslovno slobodu duha, slobodu izbora, te slobode može bnti više u nsdemokratskim društvima.

Demokratija se suviše zadržava na formalno besadržajnom momentu slobode izbora. Monarhisti i socijalisti podgrizavaju s raznih strana život demokratskih društava i traže, da se izbor konačno zbude, da se sadržaj pronađe. Demokratija priznaje suverenitet i apsolutizam naroda, ali narod ona ne zna, u demokratiji nema naroda.

Demokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se društvo atomizira, kad ginu narodna verovanja, koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje javlja se kad narodne volje već nema. Demokratija je ideologija kritičke, a ne organske epohe u životu čovečjih društava. A cilj demokratije i jeste da sabere narodnu volju, koja se raspala. No čovečja je ličnost za nju apstraktni atom, ravan svakom drugom, a zadatak ponovnoga sjedinjenja ljudi mehanički je zadatak. Demokratija je kadra samo mehanički sumirati volju svih, no tim se ne postiže opšta volja, organska volja naroda. Organska volja naroda ne može biti aritmetički izražena, ona nije prokazljiva nikakvim brojem glasova. Ta se volja ispoljuje u svem istorijskom životu naroda, u svem skladu njegove kulture, i pre svega i više svega nalazi ona svoj izraz u religioznom životu naroda. Osim na organskom religioznom tlu, osim u jedinstvu religioznih verovanja – ne postoji jedna, opšta volja naroda. Kad pada narodna volja, raspada se narod na atome. I ne da se iz atoma nanovo sazdati nikakvo jedinstvo, nikakva zajednica. Ostaje jedino mehanička suma volja većine i manjine. Razvija se borba partija, borba socijalnih klasa i grupa i stvara rezultanta u toj borbi. Demokratija i jest arena borbi, sukob interesa i pravaca. U njoj je sve trošno, nestalno, nema jedinstva i stalnosti. To je večno prelazno stanje. Demokratija sazdaje parlament, najneorganskiju tvorevinu, organ diktature političkih partija. Sve je kratkovrmeno u demokratskom društvu, sve je ustremljeno k nečemu što izlazi za granice same demokratije. Istinski se ontološki život nalazi na granicama demokratije. Demokratija se suviše zadržava na formalno besadržajnom momentu slobode izbora. Monarhisti i socijalisti podgrizavaju s raznih strana život i traže da se izbor konačno zbude, da s sadržaj pronađe.

Demokritija kao da ne predviđa, da se volja naroda može upraviti na zlo, da većina može stajati za nepravdu i laž, a istina i pravda može ostati blago neznatne manjine. U demokratiji nema nikakvih garancija, da će volja naroda biti upravljena na dobro, da će volja naroda poželeti slobodu, a neće poželeti da uništi svaku slobodu bez ostatka.

Demokratija priznaje suverenitet i apsolutizam naroda, ali narod ona ne zna, u demokratiji nema naroda. To otkinuto čovečje pokoljenje vremena, isključivo savremeno pokolenje, i čak ne svo ono, već neki njegov deo, koji uobražava da je izvršitelj istorijskih sudbina, ne može biti nazvano narodom. Narod je velika istorijska celina, u nju ulaze sva istorijska pokolenja, ne samo živa, već i umrla, i oci i dedovi naši. Volja ruskoga naroda je volja hiljadugodišnjga naroda, koji je preko Sv. Vladimira primio hrišćanstvo, koji je sabirao Rusiju pri Moskovskim Velikim Knezovima, koji je našao izlaz iz epohe, probio okno u Evropu za Petra Velikoga, koji je izdignuo velike svece i podvižnike i poštovao ih, sazdao veliku državu i kulturu, veliku rusku literaturu. To nije volja našega pokoljenja koje se otkinulo od pokoljenja pređašnjih. Uobrazilja i potvrđivanje sama sebe savremenoga pokoljenja, uzvisivanje njegovo nad umrle oce i jeste korenita laž demokratije. To je raskid prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, poricanje večnosti, klanjanja istrebljujućem toku vremena.

 

Nikolaj Berđajev

2 komentara

  • Dobio sam e-postom zahtev da ovo procitam i kazem nesto o ovome.
    1-ovo mi je pocelo biti komicna igra „mrtvim misliocima protiv mog misljenja“ (dvoje mi je reklo da imaju isti osecaj) – sad ako je tako hvala na paznji a ako nije izvinjavam se ali mi je ta smesna misao pala na pamet
    2-posto su sva gospoda cija sam dela ovde citao mrtvi – ne bi bio u redu ici ostro, jer ne mogu da se brane. U njihovu obranu bih rekao da su svi oni umni ljudi te da su produkt tog vremena, dakle u to vreme mozda avangarda ali po danasnjem nivou znanja i saznanja veoma nazadan i negativan. Unatoc sta se uobicajeno pise i govori – ljudi kao vrsta nisu nikada ziveli bolje/udobnije/prijatnije – sigurnije itd te nikada nisu imali veca znanja i saznanja tako da nije fer uporedjivati znanje 21 veka sa stvovima lika 19 – prva polovica 20 veka. Istovremeno je istina da ljudi nisu nikada ni imali vecu moc kao ni vece izazove. Dobro je ostalo kao i pre polako i naporno ali zlo se razvilo tako da je danas dovoljno malo para + youtube znanja + luda glava = velika nesreca. Zato je danas bitnije nego ikad pre da se obrazujemo i to na svim nivoima, da znamo kako funkcionise te zasto bas tako funkcionise i telo i „dusa“
    2A-kakvo je ovo kicenje komentara slikom pokojnog Predsednika i njegovim glasanjem protiv – to je zlonamerno novinarstvo. Koristiti tekst ranog 20 veka i dodati mu sliku politicara sa samog kraja 20 veka govori o nameri(obrazu) onog koji je ovo objavio.
    3-prvo bi ovde trebalo raspraviti sta je to demokratija te to detaljno odrediti, jer ovako demokratija je jednom A drugom B trecem AB a cetvrtom C. Tako da je rasprava o necem sto je neutvrdjenih granica, rasprava bez kraja ali tvrdnjom da je pre pojave demokratije stanje bilo „kucica u cvecu trava oko nje“ je malo naivno i rekao bih glupo jer pre toga je bila tiranija apsolutizama koja se protezela vise manje 2 000 godina (teritorije van dodira kolonizatorske ruke materijalizma i religije su imale krace ali ne i bezbolnije iskustvo)
    4-demokratija nikako ne moze biti zasebno bice kao sto gospodin Nikolaj navodi „ona sama ne priznaje svoj sadrzaj““demokratija nece da zna“ tako da je komentar suvisan
    5-„Demokratija ostaje ravnodušna prema dobru i zlu. Ona je tolerantna jer je indiferentna, jer je izgubila veru u istinu, i nema snage da izabere istinu. Demokratija je skeptična, ona se javlja u skeptičnom veku, veku bezverja, kad su narodi izgubili stalne kriterijume istine i kad su nemoćni, da ispovedaju bilo makar kakvu apsolutnu istinu. Demokratija je krajnji relativizam, poricanje svega apsolutnog.“ Ovo vrvi zlonamernom gluposcu. jer demokratija je sistem a ne bice tako da ne moze biti ravnodusna, kao sto ni religija ne moze biti ravnodusla jer i to(religija) je sistem a sistemi su sastavljeni od pojedinaca koji u datim situacijama i okolnostima reaguju drugacije. Demokratija je sistem kapitalizma te kao takav davno prevazidjen. Sto bi se reklo u mom selu „sistem koji je davno umro samo to jos niko nije objavio“ zbog toga Sveizam donosi novi sistem organizovanja. U demokratiji je uvek i svuda pobedjivao onaj sa najvecom logistikom (kapitalom) te koji je bio najprosecniji te je stoga demokratija imala ceste nazadne putanje jer je pratila prosek. Da kazem drugacije; Demokratija je sistem koji sprecava najbolje da povedu drustvo u prosperitet te zbog toga razvojem „demokratije“ drustvo zapada u ugodno stanje (primer ’80 u Jugi) u kojem vlada bezidejnost te se lako i efikasno to pretvara u bezvlasce rulje koja izbacuje na vrh najgore (koji grabe najvise)kao svoje lidere – idole itd. Na pitanje zasto zapad nije doziveo istu ili slicnu sudbinu je veoma lako odgovoriti – jer oni nikada ni nisu imali demokratiju. Ko god je proveo vreme na zapadu moze vam potvrditi o snazi drzavnog aparata koji funkcionise bez ikakve potrebe za politickom odlukom, voljom itd dakle bez ikakve demokratije. Zapad „demokratiju“ koristi kao plast da bi prikrio stvarno stanje stvari a naivni Slaveni i slicni su pokusali da to sprovedu u delo ali iskustvo nas je naucilo da je i demokratija kao i kapitalizam, socijalizam, feudalizam, religije itd nekompletna filozofija te da kao takvi ne mogu bez nasilja – sile da postoje duzi vremenski period. Zato lepo je i korisno citati ali BITNO je i sta citate jer ako citate ne kvalitetnu literaturu kako da dobijete kvalitetan rezultat. To je identicno hranjenju tela (umesto uma) nekvalitetnom hranom (nekvalitetnim stivom) i reazultat je debljina – tromost tela (tromost uma a spojem tela i uma = tromost duse) te bolest tela ( bolest uma koji spojem istih oboljeva dusu). Zbog toga dragi moji i drage moje vezbajte telo i vezbajte um na radost duse vam. Zivot je lep, ucimo i uzivajmo.
    6-ovim citatom cu zakljuciti moje komentarisanje jer uz sve duzno postovanje gospodin Nikolaj je ipak maksimalno nivo srednje skole (prvih razreda) tako da ne bih gubio vreme na isto (izvinjavam se gospodinu P. ali ne vidim smisao komentarisanja daljeg teksta)
    pozdrav od malog crva iz velike jabuke

  • Demokratija (kao vladavina naroda) je u prvom redu ideal starih grčkih filozofa i javio se spontano kod mislioca starog veka kao alternativa tiranije i tiranskog apsolutizma, pa prema tome ona (demokratija) nije nikakav „kuhinjski (ili apotekarski) recept“ koji sa tačnim određenjem svake supstance daje tačno određeni (i savršeni) ukus nekom jelu (ili leku). Izvesno je da ovovremeni mislioci demokratiju često koriste kao frazu (ili dogmu) „vladavine naroda“ u političke svrhe promovišući sistem (i vladara) kome služi. Demokratija se u prvom redu ogleda u vladavini prava čoveka, njegovo „pravo glasa“ ali ne samo na izborima nego pravo da iznese pred javnost, sudiju, kako svoje mišljenje tako i nepravdu koja mu je nanesena, bilo od društva, pojedinaca ili političkog sistema (pravosusudnih organa). U sadašnjim tkz. „demokratskim sistemima“ ni jedno društvo nije tako „razuđeno“ da zadovoljava ovaj antički ideal, to znači da demokratija u sadašnjem obliku (pa i kod najcivilizovanih zajednica) je još uvek vulgarna i surogat nekog ideala (antičkog) i služi kao manipulativna dogma, to i ne treba ništa da čudi, čudi samo to da i oni koji bi trebali da budu kritičari takve političke manipulacije sa demokratijom upravo kritikuju „demokratiju“ da je ona kriva zato što je društvo takvo (ne efikasno u mnogo čemu) i na taj način stavljaju se u službu sistema i vladara koji (svakako) teži apsolutizmu.

Ostavite komentar