Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Veselinka Stojković

HEJ, TI SI SE ZABORAVIO U MOJOJ PRIČI!

IZAĐI IZ MOJE PRIČE!…

 

Zorica Sentić: PRIČE-NE-PRIČE, rukopis, 2013.

Ima već nekoliko večeri, dve-tri-četiri, kako čitam PRIČE-NE-PRIČE ZoricePesnikinja Zorica Sentić 27-10-2006 Sentić. Po čašicu-dve. Tako sam se dogovorila sa nekom sobom, u to vreme sam ovih dana uglavnom na okupu sa sobom. Ovih dana.

Jutros nisam mogla da odolim, a uzela sam i nekoliko krunica. Doduše, jedno Piši, piši, piši – i s malim naporom. Ali sinoćnu čašicu, i jutrošnju prvu, pa i drugu, popila sam naiskap, onako – u slast. A kapljica traži kapljicu, i kad se pretera s njom.

Dobro, odustaneš od sada, ali večeras, danas, sutra ujutru, eto te opet tu: tamo gde si stao. Možda nekome i noć bude okrilje za čašicu, kao Zorici za priče-ne-priče, pa su onda zajedno, pa se onda bolje čuju i bolje razumeju. A šta je veće na ovomе svetu od Zajedno? A i muzika svemira je tada glasnija, tada jasnija. Tada je bol što boli bolniji, tada je sreća što sreći srećnija, tada se stapa sa svemirom, tada se uranja u beskraj, biva u njemu, tada se postaje beskraj, mera bez mere! Tada priča-ne-priča biva priča.

Ne mogu da verujem, a, evo, vidite, Zorica me i opila svojim vinom, svojim pričama-ne-pričama, pa vam ja sada i iz vina govorim, iz njega, da, iz čašica, iz krunica.

Najpre beše haos: Ništa, pa Haos. A onda i Poredak. Život se tako rodio: iz ništa, ili ni iz čega, pa iz haosa došao u neki red. U novi haos. I – šta je život? – nego haos u redu stvari i pojava. U redu života.

Danas je opet haos, od glasova, priča, reči, svakojake buke, i ove, elektronske, pa pomislih: Zorica je sasvim dobro, kao niko, uhvatila buku u svoje reči, bolje reći – haos, opšteživotni, planetski haos u svoj haos, i oba, svesno i nesvesno, za neka buduća vremena; i kao što se iz buke zemaljske, iz haosa zemaljskog, ljudskog, planetskog, rađa nova zemaljska sila, nova ljudska hodnja, put, – iz haosa Zoričinog rađa se knjiga, videlce i sat za one koji čuju Više, čekaju Više, Višem se nadaju, idu prema Njemu, traže Ga, a ne snalaze se, ne vide put. Koji nisu sigurni da je priča-ne-priča jedina prava priča, jedina istina, – Ceo Život. Pa i za one druge, koji to znaju, čiji je život potvrđen tom istinom. Zorica, doduše, još luta. Još traži, još se nada. Čeka. A ko ne čeka na ovome svetu, do konca, šta je to?

Odustadoh juče od priče, moje, ove koju započeh, kako-god – morala sam i da odustanem, ali sinoć i jutros od Zoričine priče-ne-priče nisam. Istrčah s njima do kraja i svoj neki put. I evo me opet s vama. A kad takvih paralelnih ili i izukrštanih puteva bude, i 2, 3, 5, i 10, onda ste tu gde treba da ste. Pa i kad se slome putevi, i kola, nastave se putevi, sastave, sklepaju se kola, i ide se dalje. Tako je bilo svih ovih sati sa Zoricom, na njenim putevima, i mojim, i vašim, tvojim, da, koji su se ubrzavali prema kraju. Ne, ne umorite se sa Zoricom. Duša kad progovori, srce kad govori, progovorio je ceo život. Otvaraju vam se i vaši horizonti, i vi pričate svoje priče-ne-priče. I vas Zorica sluša, pa uzima pero (ili i svoj laptop, svejedno je, pero je uvek) i piše, piše, piše. Zapisuje ono što vi niste umeli, niste znali kako, niste se snašli, niste čuli, nemate reč. Piše i za vas. Sedne u kafić, onaj beogradski, pa gleda život, i zapisuje. Udubi se u posao kao da ne očekuje nikoga, a i ne očekuje, samo se nada, čekucka, i piše, piše, piše… Da prekrati vreme. Da ispuni vreme. I vi s njom. Ako ga ima. Pišete i vi.

Čudesni zvuci je nose, ponesu i nose. Iz nekog dana, iz nekog sata, časka, iz sluđenosti od sve lepote životne, i sve čežnje ljudske; iz tragova od nje, lepote, od žara, od snova. Od čežnje, i čežnje. Čudesna muzika, čudesne reči je vode. Priče-ne-priče. Ove, koje sada zapisuje. I to je nešto. Ta čežnja. Te priče-ne-priče. To je sve. A njima će, pričama, udahnuti trenutak sadašnjosti, trenutak budućnosti, trenutak trenutka, čar nebesa, bol beskraja, uvezaće ih u snopčić, s čitaocem zajedno, sa vama, šta bi bez njega? bez vas? do sutra, pa sutra opet. Snopčić po snopčić. Kao zrelo klasje. Kao zrelo žito. Po strnjici koje se ređa. Kao i grožđe. Grozd do grozda. Do vrha korpe. Kao zrno po zrno – pogača. Tastatura, slova su uvek pred njom. Nizovi melodija, nizovi reči, nizovi snova. Nizovi nedohvatnih lepota. Grančice precvetalih trešanja. Jorgovana.

Napisaće vam i pismo, neće zaboraviti, neće ni biti umorna, samo za vas, samo za tebe. Posebno pismo sa posebnim „Pišemo se“ ako ste u domovini, a ona je daleko – tamo – u belome svetu, u Francuskoj. Nici ili negde drugde. Ali i ako ste, kao i ona, u belome svetu. Hitro pismo i hitro Fajront! – „Pišemo se. Poljupčić.“

To famozno Zoričino „Pišemo se!“

Ko ne zna za to Zoričino „Pišemo se“, a bio je s njom? Veza, čim je uspostavljena, ne kida se, i kada se istanji. Ljudski ljudska veza. A veza s njom, sa Zoricom je takva. Dođe joj čas, opet puni čas, jer – „Pišemo se“ – nije Zbogom, nije ni Doviđenja, „Pišemo se“ – je – Pišemo se. „Pišemo se“ – pre priča-ne-priča, posle priča-ne-priča, između priča-ne-priča. S pesmom, bez pesme. U hiljadama pisama. Još da kupi vreme… Javite se na oglas ako ga prodajete.

Pa dobro, rekoh. Biću čitalac. Ne, ne rekoh. Postah čitalac. PRIČA-NE-PRIČA. Celog sazvežđa, ukupnog, starog i novog, ovog koje je preda mnom, na jednom mestu, u 50 priča, u krupnom formatu,  u prvim koricama. Galaksijica po galaksijica, dođoh do kraja. Obujmih rukama celu galaksiju, jedan život, sto života. Zoričina magična reč i čudesna misao me dovedoše do kraja.

„Piši, piši, piši.“

Bog je stvarao, stvarao, stvarao.

Pokušaj i ti, piši, stvaraj. A kad pokušaš, ne zaustavljaj se, pošao si, idi. Otćuti, pa idi. Idi. Stići ćeš. Kad stigneš, idi dalje. Ako i nisi stigao koliko si hteo, ne odustaj, a ako i poveruješ u neodustajanje, na putu si u to nešto Više, ili iz tog nečeg Višeg, pa će ti to Više, u koje se uzdaš, dati nove snage. To je dužina Zoričinih priča, to je kraj priča, to je posle kraja priča, to su sve njihove širine – Ne miruj, ne čekaj, idi, traži; opet idi, opet traži: sunce, dan; dan traži, svetlost; put; sebe.

„Piši, piši, piši“, to je Zorica.

„Čitaj, čitaj, čitaj“, to je čitalac. Ovaj koji je ušao u knjigu, pa je još u njoj, pa i pokušava da vam kaže nešto. Ne brinite, možda ste vi baš ti čitaoci koji će i ovom čitaocu reći to što je on hteo vama da kaže. A ko zna, priče-ne-priče vise na svačijem konopcu, pa mogu sa ovim Zoričinim i da se združe, vaše priče, i moje, i da se takmiče, što da ne! I na konkursu. Nisu svi konkursi birokratija. I da se razgovaraju na policama biblioteka, zašto ne? Ni svako zlato ne sija. I najbolje zlato potamni.

Samo, najpre, naučimo – ti, ja, mi – da slušamo tišinu. Zorica je dobar učitelj. Pola života, i još pola života nam je život-tišina. Ne boli uvek. Kad je slušamo, ne boli uvek. Bol boli, i sreća boli, ali ako ih slušamo, ako ih čujemo, ako ih saznamo, znaćemo njihovu muziku. A muzika ne boli. Muzika je muzika. Tišina je muzika.

„Slušaj tišinu – slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato – u tišini.“[1]

„Ako pokušaš, uspećeš, ali, uvek, uvek, uvek pokušaj. I veruj!“ kaže Zoričina baka. Njena Katarina.

Kaže i Zoričina mama.

A ko ti na kraju pomiluje obraz, ruke, oko, do majka, do baka? Bože, kako su tople te ruke, te naše ruke iz prvih dana, oči iz naših dana… reči…

„Ako pokušaš, uspećeš, ali, uvek, uvek, uvek pokušaj. I veruj!“

Bože, kako su topli ti pasaži u kojima je baka, u kojima je majka!… Deda. Otac. Preci. Te ruke, te oči, te reči, ta milovanja!… Taj Zoričin put. Taj naš put…

Veruj u veruj, veruj u uspeh. Veruj u snove. Veruj. Samo veruj, veruj, veruj. Život je na kraju kraj, zašto ne bi verovao? Scile i haribde, pa šta? Sunce greje, dan se rađa, nebo je i sivo i plavo, trava raste, kiše padaju, i kisele, voda teče, žabe krekeću, ptice pevaju i noću, petlovi paze na sat… cveće miriše… leptirovi lete… kosa sedi, pa šta?…

Piši, piši, piši.

Beli svet nije uvek beli, a ni ovaj ovde, naš, nije uvek siv. Zorica je to saznala. Zorica zna da Azurna obala nije uvek azurna, i da Pariz nije uvek Pariz, i da je Beli grad i beli, kao njeno malo selo Levosoje sa svojom rečicom i svojim brdom. Pa i rodno Skoplje. Jer da je drukčije, i ovo sazvežđe od priča-ne-priča imalo bi drukčiju boju, druge mirise, drugu lestvicu, drugi hvat i obuhvat. A ko zna da li bi ga i bilo. Lastavica leti i pamti i zapisuje.[2]

Maj je. 25. maj. Godina 2013. Subota, a kao da je nedelja. Zorica je u svom zavičaju. Dve nedelje je već u svom selu, u svom Levosoju. U svojoj Srbiji. U Srbijici. Ovih, majskih dana. Zasadila je paradajz. Šargarepa raste. Zasadila je i duple pelargonije u saksijama duž cele ograde verande. Voli ih ona, voli ih fotoaparat koji je uvek s njom: kud ona okom, škljocko skokom. Pogledajte bolje njene fotografije, pa ćete se uveriti.

Ruže cvetaju, a ona uživa u njima. Dužinom staza, i unutar bašte cvetaju. Od kapije. I prema njoj, od samog kućnog praga. Jedna druga Zorica je prošle nedelje uslikala jedan pupoljak. Koja je, kad i Zorica, došla takođe iz beloga sveta. Jednu svetlu lepotu je uhvatila u trajanje. Pa drugu, treću…  I Zorica je, ova prva, to uradila. Domaćinka.[4] Tako je u ovoj bašti, jedno cveće pupolji, drugo cveta. Jedno povrće raste, drugo je već rodilo. Svedočim vam Istinu, ne Priču-ne-priču. Ako mi ne verujete, PRIČE-NE-PRIČE su mi svedok.[5] Ova teška knjiga od krupnih slova. Za moje oči.

„Moj sin je odštampao za tebe poseban primerak. Sa krupnim slovima.“

Hvala mu. Znao je on šta mojim očima treba. Nisam je samo pitala da li David ili Mikael.

Zorica sigurno piše, piše, piše. I sada. Priče-ne-priče, i opet istinu prećutkuje. Skriva je tačkama. Kao da se to može. Ona misli. Ili se laže, samu sebe laže, a tvrdi da ne laže, da ne ume da laže. Sedi na verandi, koja je prostrana i lepa i tri stepenika od baštice, a i sama je baštica, i piše. Ne, sad je uz prozor, u toplom, u skutkanom, u sigurnom, u svetloj svojoj sobici. Zahladneo je ovaj maj.

Ne tako davno, 25. maj je bio Dan Mladosti. Da li Zorica pamti? Možda se setila, pa je i zato uključila kompjuter. Nosili smo štafetu mladosti, svaka škola, svi đaci. Cela Jugoslavija. Juga za raseljene po svetu. Juga za nju. Koje više nema. Da mu nismo dali rođendan koji nije,[6] i da se nismo kroz nišan gledali, mi – braća i komšije – Jugosloveni,[7] možda bi ovaj maj još bio Dan Mladosti.

Ne žalimo. Ne mnogo. …A patimo, a bolujemo, rane su ogromne što se zadadoše tih nišanskih godina… …Ili se tešimo? Ali bi maj mogao da bude Mesec Mladosti, zar ne? Mesec Muzike. Vranjanci to znaju.[8] Maj je mlad. Ceo maj. U maju smo svi mladi. U maju je sve mlado. Sunce, Nebo, Zemlja. Celo srce. Svako srce. U maju je muzika mlada. U maju se raste do zvezda. U maju su reči mlade. U maju i tišine cvetaju.

U maju je Zorica u svojoj kući.

Da glasamo? Da se preglasavamo sa Vrhovnim?!

Da pišemo?…

Piši, piši, piši.

A ako vam se ne piše, ne brinite, Zorica je zapisala sve, a i piše, i za vas, kažem vam. Samo poručite njenu knjigu, i videćete. Sve je u njenim pričama-ne-pričama. Sva muzika života. Nađe se i priča, nema katanaca. Kod Zorice nema katanaca, kažem vam opet. Iako ona veruje svojim tačkama. Govorim vam istinu. Kao i o cvetu u njenoj baštici, pred njenom kućicom s verandicom. Koja gleda na drum i česmu pored druma, koju bi ona, Zorica, belu, da uredi, selu na dar – lipa da cveta nad njom, ruže da rastu i šeboji okolo nje i klupice. Koja vidi nebo, širine zemaljske – „Boževu hubavinu!“[9] I koja čuva Zoricu na putevima po svetu. Koja piše s njom. Kućica sa verandicom, i svojom bašticom.

A šta je veće od Zajedno? – Kućica sa verandicom i bašticom. Baštica sa ružicom. Drum sa svojom česmom i klupicom. Crkvica sa svojim zvonikom. Škola sa svojim đacima. Đaci sa svojim sveskama. Nebo sa svojim zvezdama. Sunce sa pticama. Ptice sa pesmama. Reka sa svojim vodama. Vode sa svojim žabama. Trave sa svojim mirisima. Drvo sa svojim brdašcem. Zorica sa svojim pričama-ne-pričama i svojim čitaocem. Čitalac sa Zoricom. Ti sa onim ko te voli, koga voliš. Noć i dan. – Šta je veće od Zajedno?

Zorica zna tajnu, zna Zajedno. Verujte mi.

Kada sam uzimala pero, iliti sedala uz tastaturu, mislila sam: kritičar, iliti recenzent, čovek od struke i nauke, pošao bi od naslova, pa preko broja jedinica ovog pozamašnog sazvežđa reči – od knjige 1 i knjige 2, možda i knjige 3, do nekog teoretskog žanrovskog određenja priča-ne-priča; onda bi o sadržaju govorio, u celini i u delovima, pa bi o glavnom junaku, o drugim likovima; pa o jeziku, stilu; o ideji, idejama; o vidljivom i nevidljivom. Sa naučnim sudom-zaključkom na kraju. Možda bi za svoje podsudove i sudove tražio i uporišta u Zoričinom životu, a Zorica je i glavni junak, i gde ih ima i gde ih nema, kljuckao po njenim drumovima ako nije odmah shvatio da su njeni drumovi beli: ima i takvih naučnika, kojima zafale reči. Ima i onih koji seku bez milosti, a cveće šapuće, šapuće –

„Šapuće cveće:

Čoveče, pre nego me posečeš,

Poljubi me!“

A evo mene na nekom neodređenom stanovištu, jer do određenog nisam izgradila stepenice. I zato što mi nedostaju reči. Doduše, o mnogom vidljivom i mnogom nevidljivom mogla bih možda i ja, i o onom finom i velikom, iz svog oka, sa svoje ravnice, iz svog trnja i svojih ruža, iz svojih ptica, detalj po detalj. Ali zašto, čemu? Kod vaših očiju?

Ko mi onda može verovati da sam na gozbi bila sa pričama-ne-pričama Zorice Sentić? Moglo bi se reći i sa pesmama-ne-pesmama. I sa romanom-ne-romanom, i romanima-ne-romanima, što da ne? Sa pričama, pesmama, romanom odjednom. Sve je u ovoj knjizi univerzalno, od njenih čestica do celine.

Ali vam kažem: Zorica nije iz belog sveta donela bele pare. Poverovala je u moje bele reči, i evo, i rekoh ih. Samo dodajem, ipak – malo i s druge strane – kao sud, kao zaključak: Zorica je zorica. A ko se ne raduje zorici, ko ne potrči suncu kad svane? I po džombama.

Najveće greške su u najvećim muzejima, kaže Zorica. Imajući u vidu svoj srpski jezik, i još ponešto i još pomnogo. A zna li neko da su ih džombe umanjile? Te najveće muzeje. Znaš li ti, znam li ja? Zna li ko? Ili Egziperijevog „Malog princa“ to što je mali? A i Frojd, i on bi samo učio uz Zoricu, možda bi i ispravio neku svoju grešku.

Pokušajte, videćete: Zoričine mane ne skraćuju brzinu svetlosti sa kojom se čitaju njene PRIČE-NE-PRIČE. Kad se započnu. Videćeš Ti, Čitaoče. Ti i znaš. S Tobom Zorica i piše. Samo s Tobom. Tebi priča, s Tobom razgovara, Tebe pita, Tebi kaže, s Tobom sebe dopunjuje. I uz tri tačke. Tačkice. Malo da se i ogradi, ali je s Tobom i sa njima, sa tačkicama, do kraja puta. Zna da i Ti imaš tri tačkice, samo svoje. Zajedno s Tobom luta ovim svetom. Sluša muziku, čuje reči, hoda, ide. Piše. Gradi muzej.

Pokušaj, i videćeš: naći ćeš što si tražio. Ako i nisi tražio, naći ćeš.

„Nije mi teško, bolje je nego da ispijam kafe i budem u praznim razgovorima. A Zorica piše kao da razgovara sa čitaocem, pa mi je i zanimljivo“, rekao mi je Radmilo Ristić[10] u jednom razgovoru povodom Zoričine bitke za dva sveta.[11] Ovaj, koji je beli dan, i ovaj drugi, koji je bela knjiga. Zavidela sam Radmilu u tom trenutku na njegovoj ljudskosti i njegovoj snazi posla. Hod kroz Zoričine rukopisne tekstove nije ni jednostavan ni lak, iako je i primamljiv i osvetljavajući. Ne, zadivljena sam bila. „Hoću Zorici da pomognem.“

Zajedno je moćna sila, snažna vuča. Jedini pun opstanak. Slažemo se, zar ne, Čitaoče dragi? Zoričinih PRIČA-NE-PRIČA Čitaoče?

Kada mi je prošle nedelje Zorica pokazala ovu veliku knjigu, gotovu knjigu, shvatila sam što sam već znala: Zorica je snaga. „Ko Tebe može da stigne?“ rekla sam joj ne jednom, kada su mi pisma od nje stizala svakog mili-sekunda, ili nano-vremena, kako ona ume da se služi nano odrednicom. I dugačka pisma.

„Hej, ti si se zaboravio u mojoj priči!

Izađi iz moje priče…“

„Izlazim, i ja izlazim… idem“, kažem Zorici, kažem joj i da su žabe zaspale, da su petlovi otpevali zoru, a za Tebe, Čitaoče Novi, Čitaoče Dragi, pozajmljujem kraj njenih pisama koja putuju svetom –

„Osmeh. Pišemo se. Pozdravče“ –

i završavam, ne Priču-ne-priču, nego Priču. I ne u zoru, tek će ponoć. Ovog, subotnjeg dana – 25. maja 2013.

 Piši, piši – piši… Traži. Ko traži, naći će.

„Ako pokušaš, uspećeš, ali, uvek, uvek, uvek pokušaj. I veruj!“

Napiši i priču od trinaest redova, dragi Novi Čitaoče. „Priču-ne-priču“,[12] ali svoju priču. U zrnu bisera je tajna. Napiši je zajedno sa Zoricom Sentić.

Zajedno… Njeno ime je – Zajedno. Zorica Sentić Zajedno. Darujmo reč je njena legitimacija.

I ko zna, može vam se posrećiti beli izdavač knjiga. Još jedno Zajedno.

Zajedno, da. I šta je veće na ovome svetu od Zajedno?

„Ako pokušaš, uspećeš, ali, uvek, uvek, uvek pokušaj. I veruj!“

Vranje, 25. maj 2013.

Subota, a kao da je nedelja ili drugi praznični dan. A jeste bio juče Dan Svetih Ćirila i Metodija.


[1] Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita, Београд 1985, 374.

[2] Zorica Sentić je rođena u državi Jugoslaviji – u republici Makedoniji, u Skoplju. Odrasla je u Jugoslaviji – u republici Srbiji, u selu Levosoju, opština Bujanovac, odakle su joj roditelji. Sa 11 godina je sa roditeljima krenula u beli svet, u Francusku. Poslednjih godina živi u Francuskoj i u svojoj državi Srbiji, u svom Levosoju, gde joj je majka i gde joj je otac na večnoj počivci. Među svojima. Gde nebo miriše na kajsije. Ćerka ga je u sanduku 1998. godine vratila iz belogа sveta.

[4] A neće prežaliti što svoje Levosoje sa torte nije uhvatila u aparat: istopilo se, stopio se prah-šećer sa masom najslađe starinske voćne torte na svetu, koju je Zorica spremila za svoje gošće. Nije predvidela da će je prah-šećer izdati.

[5] Bila sam u poseti Zorici Sentić 19. maja, u nedelju. Sa Zoricom N. Tada mi je dala svoje PRIČE-NE-PRIČE. Drugi je to naš izistinski susret bio. Posle Nove Brezovice (opština Vranje), kada smo pokušale da pomognemo porodici Stanojević kojoj je kuća stradala u požaru. Čitav dan sam se, i drugi, odmarala od svoje nespretne vožnje do Levosoja i natrag. Kriv je i autoput koji se gradi prema Makedoniji. Uvek je i neko drugi, ili i nešto drugo – odgovorno za naše nemoći, zar ne?

[6] Titov rođendan. Predsednika Jugoslavije.

[7] Ratne godine u Jugoslaviji. Rasturanje Jugoslavije.

[8] „Maj – mesec muzike“ – manifestacija Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Vranju.

[9] „Segde boževa je hubavina.“ Konstantim Miladinov (Struga, 1830–Carigrad, 1862): „T’ga za jug“.

[10] Radmilo Ristić, profesor, pisac; lektor, korektor i urednik PRIČA-NE-PRIČA Zorice Sentić.

[11] Zorica Sentić je 2013. godinu započela u francuskim bolnicama.

[12] Savršena priča u sazvežđu PRIČA-NE-PRIČA Zorice Sentić. Savršena u kratkoći, jednostavnosti i punoći značenja i reči – „Priča-ne-priča“. Biserna priča. Mogla bi manje skroman naslov da ponese, da ima.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: