Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Веселинка Стојковић

 

ДИВНИХ ЛИ ЉУДИ НА ОВОМЕ СВЕТУ!  

Кућа коју је Бора Станковић подигао 1926. године

Врање. Кућа коју је Борисав Станковић подигао 1926. године са намером да се из Београда врати у своје Врање.

У Сарајини, Горњој махали врањској, ту где се некада разлегало „Стојанке, бела Врањанке“,  године 1926, Бора (Станковић) подиже кућу на плацу који му је Општина доделила. Уређује је као стару, из Доње махале, родну, коју је био принуђен да прода на трећој години студија (1898), две године после Баба Златине смрти.[1]

Спрема се да се из Београда врати у своје Врање.

Смрт је била бржа од његове селидбе. Наредне године, у својој педесет другој, „рањав и жељан“ („Газда Младен“), Бора напушта овај свет.

Умро је 21. октобра 1927. године у Београду. Oтишао je у јесен, „кад слунце почне да капнује“ („Коштана“).

Мало ниже од Борине несуђене нове куће, према Парку, у коме Бора столује, и недалеко од његовог Позоришта, које се спрема за обнову, у Војводе Степе улици, која спаја две раскрснице – у срцу троугла Позориште–Борина кућа–Парк, бејах оставила аутомобил. У повратку, док сам откључавала аутомобил, кућа према којој сам била окренута, као да ме позвала себи, тако ми се учинило. Пришла сам јој ближе, уз ограду, а она је, кућа, са својим терасама и својим невеликим двориштем горела у сунцу и цвећу.

„Добардан. Извините, тражите некога?“ прилазио ми је младић из суседства.

„Добардан. Не тражим никога, само гледам цвеће. Хвала.“

„То није ништа. Да видите парк иза куће!“

И видех парк иза куће. Истога дана.

Данас и поседех у њему, у предивном и врло комотном дворишном простору. Са домаћинима – Звонком и Мињом Маркић – главним креатором дворишне лепоте, са њиховом децом, са унуцима. У топлом, топлом, топлом разговору.

Дивних ли људи на овоме свету! Хвала им.

19. јул 2013. године

 

Фотографије: Тања Стаменовић


[1] Борисав  Станковић је рођен у Врању кад пролеће почиње да бива, 23. марта 1876. године, од оца Стојана и мајке Васке, Гркиње пореклом. Са пет година остао је без оца, са седам без мајке. Брата Тимотија је само упамтио („Стари дани“, 1900). Остао је са баба Златом, очевом мајком, која је била у дубокој старости. У двадесет првој години и њу је изгубио.

DSC_0509

20130719_114028

20130719_114047

20130719_114256

20130719_113803

20130719_113926

20130719_112643

20130719_115800

20130719_112718

20130719_114350

20130719_115852

DSC_0520

DSC_0506

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: