Društvo

Biti zaposlen. Traženje posla i posao koji (ne)volim

 

 

Traženje posla i posao koji volim

Svako želi biti zaposlen. Traženje posla ali kakvog, a tek radnici i poslodavci …

 

 

Biti zaposlen

Biti zaposlen. Traženje posla i posao koji (ne)volim Dodje vreme kada nismo više deca i kada se suočimo sa trenutkom traženja posla. Do tad smo mogli da radimo razne stvari, slobodni, koje su ispunjavale naše detinjstvo, a potom i starije doba, pubertet i adolescenciju. Ako bismo išli normalnim tokom dešavanja, onda bismo čekali da završimo školovanje, da damo odušak toj prvoj mladosti, pa da se zaposlimo. Tada bismo radili ono za šta smo se školovali. I bili bismo samostalni! I možda bismo bili srećni?

No, mnogi započnu svoju poslovnu karijeru čak i ranije, muka ih natera, nemaština, nemoć ili nesposobnost roditelja – ima puno faktora koji će mladog čoveka, takoreći, dete, naterati da se uhvati u koštac sa radom za novac i sa poslodavcima. A poslodavci – da l prate razvoj nauke i tehnologije našeg doba pa i oni postaju sve hladniji i bezobzirniji prema svojim radnicima. Zamislite,onda, kakve oči će imati ta jeftina radna snaga? Oči pune nervoze, razočarenja, prekrivene koprenom umora. Ali, jedno je sigurno – ta osoba neće znati šta je odmor, jer je od malena naučena da radi. Umreće radeći, vec nešto, jureći novac koga nikad nije bilo dovoljno.

Neko bi rekao – Ih, toga više nema, to je bilo pre u starijim generacijama. Danas se svi roditelji trude da iškoluju svoju decu za ono šta ona izaberu ne bi li lakše našli posao i radili šta vole, žele! Da, ali neka od te dece radiće dodatno za još neki dinar da bi se izašlo, popilo, družilo. I radiće ono za šta se ne školuju. A pitanje je – do kad će trajati to školovanje?

Pojedini će najpre završiti školu i početi potražnju. Ako nema dobre veze i debeo dzep, teško će doći do radnog mesta koje će mu osigurati bar redovnu platu i neki staž, ako ne i penziju. Ipak, bitno je da nadje posao u svojoj struci, inače su svi ti dani učenja, sedenja i čekanja uzaludni i propali.Tražiti, tražiti i samo tražiti.

Kako god da se okrene, mora se raditi, naći posao kojim će se privredjivati, plaćati računi, kupovati namirnice, garderoba. Bez novca nema života. I sve bi to bilo u redu – radili bi od trenutka kad moramo ili želimo, podnosili bismo svu težinu odgovornosti koju nosi odredjena struka, birali bismo poslove shodno svojim sposobnostima – samo da se naš trud ispoštuje i mi kao radnici! Da nema kašnjenja plata, da nema moljakanja ili ucena zbog toga, da nema bahatosti poslodavaca koji se izvlače na ljigav odgovor – Posao ide slabije nego što smo očekivali, biće para! Da nema dodadtnog stresa – da li ću sutra ostati bez para, da li ću imati hleb da kupim?! Ljudi, zar smo odrasli da nas iskorišćavaju, i plus time vredjaju, jer se osećate kao socijalan slučaj, a radite, svaki dan i uz trud! Zašto da nam nameću osećaj sramote kad dodjemo da tražimo ono sto je naše? Zašto uopšte mi da tražimo ako postoje odredjeni rokovi? Kada će tome da se stane na put?

Sigurno ima onih koje je sreća obasjala i koji bi na ovakvo mišljenje okrenuli glavu rekavši da je to greška, da ne razumeju toliku ogorčenost koja se oseća, da je njima na njihovom poslu lepo, da rade ono što vole, da pristojno zaradjuju, da su im poslodavci na mestu, da su se borili za uspeh i osvojili ga! Da, možda su i u pravu, možda je borba nezadovoljnih strana slaba, nepotpuna, kao u igrici – Ne ljuti se, čoveče, ali ko gubi ima pravo da se ljuti.  Možda. . . no, zašto je takvih „srećnih“   tako malo?

Mnogo je više onih čiji je svaki dan neizvestan, težak i iscrpljujući, nezadovoljni zbog skupoće života, opterećenih brigom oko porodice, stoga, poslodavci, budite fer prema svojim radnicima makar samo u jednoj stvari – dajte im ono što im pripada na vreme, a sve ostalo je na njima samima…

 

Marijana Kovačević

Ostavite komentar

Ostavite komentar