BLISKOST

 

I ubi ga besmislena samoća… I ubi ga potreba za izgovorenom reči… zato se odrekao svoga rebra, zato je zaderao rukama po svom mesu i od njegove kosti nastala je žena… U početku beše reč. Piše u Bibliji… U početku beše potreba za bliskošću urezana u srcu. Embrionalni začetak komunikacije polova.

Dodirni me….!

Ne mogu…

Prolazi vreme…

Dodirni me!

Ne mogu…

Teče vreme…

Stegni me, tvoja sam od postanka!

Ne smem…

Strah je naličje… Civilizacija juriša na pobesnelim točkovima… imamo li vremena?!

Dodirni… Oslobodi… zar ne čuješ?! Pitaš imamo li vremena a vreme nam je i darovano samo zato da premostimo nakalemljeni jaz.

Kako? Zaboravio sam…

Lako je… Oslobodi svoj um od nebitnih informacija. Prođi pored svetleće reklame i zažmuri, okreni glavu na drugu stranu kad ugledaš bilbord. Isključi TV na jedan dan. Zaboravi reči kao emancipacija, globalna slika, civilizacija. Dopusti svom sluhu da se okrene ka unutra i čućeš jasno kao nikad pre, osnovnu potrebu svoga bića. I tad u tom trenu ti me zagrli. Stegni. Primi ponovo u sebe.

Tišina… Vreme je prestalo da teče…

Znaš li sada kako?!

Znam… I nikad neću zaboraviti. Bliskost.

Jelena Bogosavljević

Izvor: Najkraće priče 2012 – zbornik kratkih priča (IK Alma 2012, priredio Djordje Otašević)