Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Čovek kao duhovno biće – otac Tadej

 

 

Čovek kao duhovno biće

Duhovni ili telesni čovek je izbor izmedju raja ili pakla

 

Danas je veliki crkveni praznik Preobraženje Gospodnje kojim se slavi projava Hristove Božanske prirode kada se na planini Tavor prikazao apostolima u svetlosti i pratnji Svetih proroka Mojsija i Ilije, i kada se sa neba čuo glas Gospodnji da je Isus Hrist Sin Božiji. Podsećamo na dogadjaj iz Svetog Jevandjelja opisan kod apostola Luke u glavi 9. U nastavku je tekst prepodobnog oca Tadeja Vitovničkog o tome ko je i šta je čovek i koja je njegova svrha života. 

 

Čovek kao duhovno biće - otac Tadej  ikona Vaskrsenje23 A svima govoraše: Ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom.

24 Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi onaj će je sačuvati.

25 Jer kakvu će korist imati čovek ako sav svet pridobije, a sebe izgubi ili sebi naudi?

26 Jer ko se postidi mene i mojih reči, njega će se Sin čovečiji postideti kad dođe u slavi svojoj i Očevoj i svetih anđela.

27 A zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide carstvo Božje.

28 A kad prođe osam dana posle onih reči, uze Petra i Jovana i Jakova i iziđe na goru da se pomoli Bogu.

29 I kad se moljaše postade lice Njegovo drugačije, i odelo Njegovo belo i sjajno.

30 I gle, dva čoveka govorahu s Njim, koji behu Mojsije i Ilija.

31 Pokazaše se u slavi, i govorahu o izlasku Njegovom koji Mu je trebalo svršiti u Jerusalimu.

32 A Petar i koji behu s njim behu zaspali; ali probudivši se videše slavu Njegovu i dva čoveka koji s Njim stajahu.

33 I kad se odvojiše od Njega reče Petar Isusu: Učitelju! Dobro nam je ovde biti; i da načinimo tri senice: jednu Tebi, i jednu Mojsiju, i jednu Iliji: ne znajući šta govoraše.

34 A dok On to govoraše dođe oblak i zakloni ih; i uplašiše se kad zađoše u oblak.

35 I ču se glas iz oblaka govoreći: Ovo je Sin moj ljubazni, Njega poslušajte.

36 I kad se čujaše glas nađe se Isus sam. I oni ućutaše, i nikom ne javiše ništa u one dane od onog šta videše.

 

 

Čovek kao duhovno biće

Mi smo mnogo razbijeni, poput ogledala koje je razbijeno i ocrtava stvarnost u parčićima. Sve dok sila Božja ne prikupi i sastavi, da se verno ogleda i vidi lik Božji.

Čovek je jedinstvo tela, duše i duha i treba se starati da se ovo prirodno jedinstvo svakako sačuva. Svi ljudi žele da žive, večno da žive. Ovu težnju u čoveku usadio mu je Bog koji jeste Večni Život. Sve zavisi kako čovek postupa sa ovom težnjom i kuda je usmerava.

Kada teži pokajanju, čišćenju sebe od greha i mana, kada se obožuje, čovek ispunjava zadatak koji mu je Bog namenio. U suprotnom, čovek takođe teži nečemu, ali ova težnja odvlači ga u idolopoklonstvo i često ga odvede u propast.

Gospod što hoće čini sa nama, ali dao nam je delokrug, da možemo da razmišljamo i da se opredelimo da li želimo dobro ili ne. Duhovi su pali pre nego što je čovek stvoren. Mnogo vekova ranije. Nisu svi duhovi sačuvali svoj položaj. Čovek je kruna stvaranja. Stvoren je poslednji od svega što je stvoreno. Stvoren je da bude gospodar materijalnog sveta da mu sve bude podčinjeno. Materijalni svet, kosmos, nije bio u ovakvom stanju. To je posle pada dobilo gruboću i truležnost. I ako je gruboća i truležnost, opet ima svoju lepotu… Da…

Naši praroditelji su bili besmrtni. Nisu zavisili od vremena i prostora kao što mi sada zavisimo. Vidite, kretali su se kao što se kreću misli… Posle pada poremećeno je sve. Bog, budući sav ljubav, znao je da sva stvorena razumna bića neće moći da sačuvaju svoj položaj i dao je vreme od Stvaranja sveta do Strašnoga Suda, vreme da razumna bića dođu sebi, da se vrate u naručje svome Roditelju. Da se uključe u apsolutno dobro, u apsolutnu ljubav…

U našu čistu, Božansku ljubav, duhovi zlobe ubacuju misli i gledaju da nas zarobe. Božanska ljubav je beskonačna, sveobuhvatna, a mi postajemo jednostrani, zarobljeni, ne samo za živa bića, nego i za mrtvu stvar koja je bezvredna. Naše je srce zarobljeno za zemaljske stvari, i ako ih neko otme, ono boluje. Samo sa Bogom možemo imati jedinstvo ljubavi, prvo sa Bogom, pa tek onda sa rođenima i bližnjima. Ne smemo biti idoli jedan drugome, jer je to Gospodnja volja. Sveti Oci kažu da je ovo naše rođenje na zemaljskoj kugli dopuštenje od Gospoda, posle pada, jer Bog je postavio sve i On je svemu roditelj. Ali eto, nažalost poremetilo se sve. Poremetila se i naša priroda, jer su praroditelji naši bili besmrtni. Čim je čovek pao, došla je smrt, poremetio se materijalni svet kosmosa, jer je Adam stvoren kao kruna stvaranja i gospodar celokupnog materijala. U svakoj jedinki je zastupljen ceo materijalni svet kosmosa i umne misaone sile, zato se kaže da je čovek mali kosmos. Treba da se vratimo u naručje svom roditelju, da nam vera ojača da budemo silni sa Njime, pa ćemo sa Gospodom videti Carstvo Njegovo.

Ali eto, ljudima omilje više zlo nego dobro. Padša priroda! Lakše je da pomisle zlo nego dobro. Ali kad čovek pomisli zlo, nema mira ni pokoja od tih misli.
Kako je naš pad veliki! Čudo jedno. Strašno. Da ne možemo da dođemo sebi, niti možemo da uništimo štogod sami od sebe. Mi uopšte nemamo pojma kako nas tiranišu misaono umne sile (padši duhovi). Mislimo da su to naše misli. Muči nas zavist, zloba, mržnja. To je tiranija nad tiranijama. Neće duša to, ali ne može da se oslobodi. Od malena se navikava pa je to uhvatilo veliki dubok koren. Sada treba to izbaciti iz sebe. Treba da se pretvoriš u ljubav. Da budeš apsolutno miran, tih. Nije lako, vidiš koliko je pad čovekov strašan pad.

Čovek ne može sam bez pomoći Božije. Misli da nešto zna. Usijana glava. Sve mu se otkriva iz večnosti. Svuda je tajna Božija. Mi smo okruženi tajnama. Za sebe smo ogromna tajna. Ne znamo šta smo. Odakle smo došli? Kuda idemo? Kakvo je to biće koje razmišlja, kreće se i nešto priča. Nešto čuo od nekog, razmišlja, došlo mu na um. Stvara nešto, ni sam ne zna kako. Kakva je to u njemu tajna. Kako to u njemu unutrašnji organi rade bez njegove volje i to savršeno. A on sve svojim mislima poremeti.

U duhovnom svetu misli su jasne kao govori, one se čuju. Zato je trud o duši dragoceniji od svih darova u ovome svetu. Ako se čovek ne očisti pa pređe u večnost sa lošim karakternim osobinama, neće moći da uđe meću anđele i svete.

Sve dok imamo neki mali oslonac u ovom svetu, dotle mi malo poverenja Gospodu dajemo. Sveti Oci su sve primali, bilo dobro bilo zlo, kao od Gospoda, pa su se smirili. Kad vidi da je duša pripremljena, Gospod je osenjuje blagodaću Duha Svetoga i onda ona dobija slobodu, mir, radost i utehu, nema više straha. Ta duša vidi da sve strada zbog pada. Čim se okrene, odmah hoće da se zaplače za sve i da se moli za sve.

Čovek u ovome svetu može mnogo da se trudi ulažući svoje snage za dobro drugih, a da ne očisti svoju dušu od greha. Može da pređe većinu mitarstava a da ga mislena vezanost za zemaljske stvari na mitarstvu milosrdja strovali u provaliju. Mogu se i mnogi spasti njegovim trudom, na primer gradnjom zadužbina, ali mu mislena vezanost za zemaljske vrednosti neće dopustiti da uđe u svet neprolaznih vrednosti, koje samo čista duša može pojmiti.

Ne možemo se spasiti bez borbe protiv đavola! Jer mi smo sinovi naših roditelja sa svim negativnim osobinama, koje se ne mogu lako očistiti. Treba mnogo bolova srca da se pretrpi, pa da se duša oslobodi. Naši neprijatelji nas napadaju i preko ljudi, i tako boreći se – po Gospodnjem Promislu – mi postepeno dolazimo k sebi. Bez nevolje nema bogomolje.

Tako duša uviđa da svaki njen oslonac ovde na zemlji nije ništa i kaže: Nemam nikoga da me može razumeti. Duša traži neizmenljivu ljubav. Nema toga na zemlji. Jedino Gospod može da nas uteši. Po stepenu našeg Oslobođenja od briga, Gospod nam daruje da osetimo da je On sa nama. Gospod često dopusti i da nas iznenadi neprijatelj, pa se čudimo šta je to sa nama. Ta dopuštenja od Gospoda su zato da uvidimo da smo ništa.

Treba paziti da ono što mislimo i radimo bude milo Gospodu. Jer svaki je posao ovde na zemlji Božanski posao.

Kad bismo ljubili Gospoda celim svojim srcem, ne bismo vo vjeki sagrešili, jer On bi bio u nama. On je sila koja spaljuje svaku nečistotu, svaki greh, i ne bi u naše srce imalo pristupa ništa što nije sveto, što nije plemenito. Ali budući telesni i neočišćeni, kad hoćemo da ukažemo ljubav bližnjemu svome, odmah se tu upliće i telesna strast. Moramo odvajati ljubav od strasti. Na stranu strast, to vrag upliviše; nego da obratimo pažnju Božanskoj ljubavi, koja ne pravi razliku. To nije egoistička, već sveobuhvatna ljubav, koja sve prašta i svemu se raduje.

Svako je pozvan. Mnogo je pozvanih, ali malo odabranih. Da se molimo Gospodu da budemo u redu Njegovih odabranih. Da nas ne ostavi. Mi smo slabi. Mi smo takve zaljubljive prirode u ovom svetu. Nismo kao anđeli. anđeli se ne zaljubljuju tvarima. A mi, što god vidimo zgodno i po našem ukusu, odmah bismo hteli za sebe da pridobijemo. I čim pridobijemo, mi brzo izgustiramo tu stvar. To za kratko vreme, i odmah prelazimo na drugi predmet. Želeli bismo nešto drugo. I nikada da zajazimo te svoje osećaje. A kad smo mi takvi, šta očekujemo od bližnjih, kad smo mi takvi prevrtljivci. Čas jedno, čas drugo, čas treće. Znači, treba da zapečatimo tamo gde je nepokolebljivost. Mi tražimo oslonac ovde na Zemlji, a svaki oslonac nam se izmakne. Nemamo tog oslonca koji će da bude neizmenjen, postojan. Jedino Gospod. On je neizmenljiv, isti u vekove. I ko se nada na Njega, neće biti postiđen.

Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika izmeću nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na Zemlji, za nju se borio, za ovu ideju položio čak život, i nekoga ko je verovao u nebesku ideju i nebesku pravdu koja se nikada ne ostvaruje ovde na zemlji. Razlika je ipak velika, pa zato i pored prividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na Zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traže i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima.

Bog tajno počiva u svakom čoveku, biću, svuda a osobito u centru života, u srcu, da bi se mogao sjediniti.

Misli, naši osećaji i volja treba da budu sjedinjeni, ako nisu sjedinjeni zbog toga nemamo mira i pokaja. Kad se misli, osećaji i volja sjedine, oni čuda stvaraju, premeštaju i brda.

 

Otac Tadej Vitovnički

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280