Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Čaj od šljiva: Kako piju Srbi i Englezi

 

Kako piju Srbi i Englezi

O razlikama izmedju Srba i Engleza kako pristupaju piću i pijenju piše Lazar Džamić u Novom Magazinu

 

 

Kako piju Srbi i Englezi by Lazar DžamićNema ništa hladno u Englezima kada je u pitanju piće. Mnoge večeri posle posla, naročito petkom, su rezervisane za odlazak u pab. Leti, kada dan u Londonu traje do deset uveče, trotoari ispred pabova stenju od glasne, animirane gomile i njihovih plastičnih čaša točenog bakarnog piva kuvanog u pivarama varljivo tradicionalnih imena, već odavno pootkupljivanih od strane velikih svetskih lanaca.

Srpska i engleska kultura pijenja su dva različita filozofska sistema. Englezi su uradili ono u čemu su, inače, generalno veoma dobri: pretvorili su jedan od svojih najgorih istorijskih poroka – ovekovečenog u čuvenoj Hogartovoj slici ‘Aleja džina’ – u laku rekreaciju.

Englesko pijenje je vazdušasto, žovijalno, društveno, podjednako rasporedjeno izmedju muškaraca i žena, lišeno teške sramote čak i za potpuno natreskane mlade devojke dok povraćaju na voznom peronu petkom uveče. Englezi piju jer je to zabavno. Nema dubljeg filozofskog ili egzistencijalnog razloga. Kada se napiju, pevaju, igraju, viču, grle se i onda smuvaju. Ponekad, u nekim delovima grada i medju odredjenom populacijom, i potuku.

Englesko pijenje je egalitarno i po svojoj prirodi suštinski socijalističko. Po svom pakovanju i ikonografiji je, medjutim, kvintesecijalno kapitalističko: glamorizovano, promovisano i brendirano. Urbano. U najkraćem: sanitanizovano. Podnapitost, ‘lakoća glave’, zabavno iskustvo u kontrolisanim uslovima, je suština igre, poput odlaska u zoološki vrt umesto u pravu džunglu.

Nasuprot tome, za Srbe je piće pitanje života i smrti, sreće ili tuge monumentalnih, preplavljujućih razmera. U mnogim seoskim kućama, dan i dalje počinje čašicom rakije ‘naštinu’, ‘za srce’ i za ‘pomozi Bože’. Zima prolazi na slavama, gde se sa ringli puši vrela, mirišljava kuvana rakija, ‘šumadijski čaj’ od čijeg mamurluka neuroni odumiru sa vriskom koji se čuje i u komšiluku….

Najčešće, srpsko piće je dugačak redenik čašica u lokalnoj kafani, ispaljivan u vrelom verbalnom okršaju oko tumačenja maglovite lokalne politike, nabijen barutom mezeta, i postepeno transformisan u zapletenu jezičku kakofoniju apsolutnih stavova i mužjačkog megdanisanja.

Mnogo šta u srpskom pijenju je divlje, iracionalno, pagansko, teško kao olovo i opasno kao živa. U tom carstvu vladaju muškarci. Oduvek je bilo tako, mada emigrantska memorija ovde možda i nije potpuno u skladu sa vremenima, da je sramota za ženu kod nas da bude pijana na javnom mestu. Ta privilegija je uglavnom zadržana za Sinove Adama.

Kada ih piće zajaši, lupaju pesnicama u stolove, zavijaju u dertu tako dubokom da im duše pršti na parčiće kao bombu kragujevku, pucaju iz svojih pištolja u nebo kao da hoće da pogube nemilosrdnog, dušmanskog Boga, biju se za najmanje stvari, jedu pare da pokažu ko je bogatiji, lome čaše golim rukama i zubima i spuštaju svoju muziku u bunare ili je penju na krovove i krošnje.

Nema razlike izmedju dana i noći u najdubljim tamnicama srpskog pijanstva, ni oštrica noža ne može da se uvuče u prostor izmedju radosti i tuge, jer je sve to, nekako, isto. I sve to pogonjeno velikim, dušolomnim vodeničarskim kamenom života. Srpsko pijanstvo je tečna srpska istorija.

Englesko pijenje je plišana igračka. Srpsko pijenje je čupavi monstrum.

 

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst 4 jula 2013 godine u časopisu Novi Magazin, broj 114,  kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.

 

 

2 komentara

Ostavite komentar