Katarina Jovanović i Klara Šturceneger
Nastavak priče o Katarini Jovanović i njena prijateljica Katarina Klara Šturceneger
Iz poznanstva sa Anri dinanom (1828‐1910), osnivačem Crvenog krsta, izrodio se i njen angažman u misiji Crvenog krsta u Tokiju, za vreme Rusko‐Japanskog rata 1904.‐1905. godine. U to vreme Katarina Šturceneger radi i kao ratni dopisnik iz Japana, a sa misijom Crvenog krsta ostaje u ovoj dalekoj zemlji sve do 1908. godine.
Dve Katarine, Jovanovićeva i Šturcenegerova upoznale su se u okviru njihovih društvenih delatnosti i preko rada u crvenom krstu u Cirihu. Iz ovog poznanstva proisteklo je i interesovanje Šturcenegerove za Srbiju i zbivanja na Balkanu početkom 20. veka. Tako se Katarina Šturceneger priključila Švajcarskoj misiji Crvenog krsta kao bolničarka i ratni dopisnik iz Srbije u vreme Balkanskih rativa 1912.‐1913. godine.
Ljubav prema Srbiji i srpskom naropdu koja se u ovoj švajcarkinji rodila u toku boravka u Srbiji, učinila je da ona sa misijom Crvenog krsta ponovo pohita u Srbiju odmah po izbijanju I svetskog rata. U životnom dobu kada se od ljudi već nemogu očekivati veliki fizički napori, a kada se i muškarci oslobađaju vojne obaveze, u šezdesetoj godini života, Katarina Šturceneger stiže u Srbiju, u avgustu mesecu 1914. godine, u vreme Cerske bitke, i ostaje u Srbiji sve do proleća 1915. godine.
Zajedno sa pripadnicama Kola srpskih sestara i švajcarskim bolničarkama Katarina učestvuje u zbrinjavanju, trijaži i lečenju ranjenih i bolesnih srpskih vojnika u srpskoj „ratnoj prestonici“ ‐ Nišu, a potom i u Kragujevcu, Beogradu, pa ponovo u Nišu, u toku povlačenja srpske vojske ka Albaniji.
Svoja iskustva iz ratom zahvaćene Srbije, sve ono što je doživela i videla, Katarina Šturceneger je zabeležila u nekoliko knjiga: „Srbija 1912‐1913“, „Srpski i Međunarodni Crveni krst za vreme Balkanskih ratova“, „Srbija na kraju 1915“, „Srbija u Evropskom ratu 1914‐1915“, „Svetlost u zapletima Balkana“, „Srbija u ratu 1914‐1916“, „Vaskrs Srbije“ i dr. Do skora su ove knjige, pisane na nemačkom jeziku bile nedostupne srpskoj čitalačkoj publici. Tek 1989. godine objavljen je prevod njene knjige „Srbija u ratu 1914‐1916“, a 2009. godine i prevod knjige „Srbija u Evropskom ratu 1914‐1915“.
Katarinine knjige o Srbiji iz vremena I svetskog rata nisu samo jedno važno svedočanstvo o borbi za oslobođenje jednog malog naroda protiv velikih neprijatelja i zavojevača. One su i jedno potresno svedočanstvo o monstruoznim zločinima i genocidu koji su , u toku Velikog rata nad srpskim narodom činili austrougarski, nemački i bugarski vojnici. Ta svedočanstva dokumentovana su i potkrepljena velikim brojem fotografija koje je Šturcenegerova snimila i prikupila. Nažalost, njena i svedočanstva njenog zemljaka Dr Arčibalda Rajsa o o ovim zločinima nikada nisu od strane međunarodne javnosti podrobno razmatrana a zločinci nikada nisu bili procesuirani. Na kraju, zapisi Šturcenegerove o Srbiji su i jedno divno svedočanstvo o velikoj ljubavi jedne žene prema srpskom narodu i njenoj nepokolebljivoj veri u snagu tog naroda.
Katarinu Šturceneger je, za njene zasluge u Balkanskim i I svetskom ratu, 1920. godine odlikovao Ordenom Svetog Save IV stepena tadašnji Princ‐Regent Aleksandar Karađorđević. Katarina je nastavila da živi u Cirihu. Radila je kao izdavač i urednik časopisa „Aus der Heimat und Fremde“ („Od domaćih i stranih“). Preminula je 11. aprila 1929. godine u Cirihu, gde je i sahranjena , o trošku Kraljevine Jugoslavije.
Ostaje danas, kao pomalo gorak ukus, činjenica da u tekstu o Katarini Šturceneger, u Švajcarskom istorijskom leksikonu, u tekstu čiji je autor izvesni Tomas Fuks, stoji neumesna ocena da je Šturcenegerova bila „drugorazredni pisac i da je to što se nije ostvarila na književnom polju nadomeštala svojim humanitarnim radom“.
Doba razočarenja i borbi
Posle očeve smrti 1899. godine, Katarina Jovanović je retko dolazila u Beograd. Posle završetka Ratova za oslobođenje i ujedinjenje 1912‐1918, početkom dvadesetih godina prošlog veka, Katarina je došla u Beograd s namerom da se tu ponovo stalno nastani i bavi humanitarnim radom. Prema Katarininom svedočenju, srbi u Otadžbini su je ipak smatrali tuđinkom i od strane ovdašnjih humanitarnih organizacija i pripadnica ženskih društvenih organizacija joj je stavljeno do znanja da su njena znanja i sposobnosti na ovom polju nepotrebna, a da je ona sama nepoželjna.
Ni danas ne možemo znati šta je bio razlog ovoj odbojnosti i neprihvatanju. Da li je zaista u pitanju bila neka vrsta primitivne ksenofobije prema Katarini koja je tada već 36 godina živela van otadžbine? Da li su ovo podozrenje stvorili oni pomalo čudni filozofski i verski stavovi koje je Katarina izložila u knjizi „Osnovno posmatranje života“, objavljenoj tih dana u Beogradu? Da li je njeno austrijsko poreklo po majci možda bilo izvor nekih antipastija prema njoj? Da li je odanost porodice Jovanović bivšoj dinastiji obrenović bila kamen spoticanja njenom uključivanju u javni život nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kojom su vladali Karađorđevići? Neznamo, ali, bilo kako bilo, razočarana Katarina vratila se u Švajcarsku.
To njeno razočarenje, međutim, nije učinilo da ona odustane od svog rada. Između dva Svetska rata ona nastavlja da objavljuje članke i prevode i nastavlja da se bavi humanitarnim radom. Sa švajcarskim i srpskim prijateljima ona u Cirihu, 1928. godine, aktivno učestvuje u osnivanju „Jugoslovensko‐Švajcarskog društva“ i novčano pomaže njegov rad. Cilj ovog društva bio je da zbliži Kraljevinu Jugoslaviju i Švajcarsku, da se njihovi narodi bolje upoznaju, preko umetnosti, nauke, kulture i prirodnih lepota dve zemlje, kao i da njihovi narodi shvate da postoji mnogo više onih stvari koje ih povezuju, nego onih koje ih razdvajaju i razlikuju.
Svoje delovanje između dva Svetska rata, Katarina je intenzivirala u toku II svetskog rata, kao i posle njega, pokušavajući da pomogne svom narodu u nedaćama koje su ga u to vreme snalazile. Intenzivira se rad „Jugoslovensko‐Švajcarskog društva“ i ponovo se aktivira rad Biroa za traženje nestalih. Naročito je bila značajna uloga koju je Katarina Jovanović odugrala u zbrinjavanju, organizovanju i prekvalifikaciji oficira bivše Jugoslovenske Kraljevske vojske, koji su odbili da se posle 1945. godine vrate u komunističku Jugoslaviju. Pogotovo onih oficira koji su u Švajcarsku stigli iz logora za ratne zarobljenike na teritoriji Italije, posle njene kapitulacije 1943. godine. Deo tih oficira kasnije je napustio Švajcarsku i otišao u neke druge Evropske ili čak prekookeanske države, dok je deo ostao i stalno se nastanio u Alpskoj konfederaciji. Oni su 1946. godine osnovali „Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj“ čiji je predsednik bio čuveni književnik i novinar, oficir JKV Vlasta Petković, a počasni član Katarina Jovanović. Interesantan je podatak da Katarina, kći pionira srpske fotografije, a ponekima i prvog srpskog fotografa, nije volela da se fotografiše. Kažu da je smatrala da njena fotografija nikome nije potrebna i da je važnije šta o nekoj osobi drugim ljudima ostane u srcu. Jedina sačuvana fotografija Katarine Jovanović do očiju javnosti je došla upravo zahvaljujući Vlasti Petkoviću (mada se na internetu mogu pronaći još dve fotografije za koje se tvrdi da je njima Katarina Jovanović).
Milica Đurić‐Topalović i Katarina Jovanović su se upoznale 1947. godine u Cirihu. Zbližili su ih međusobno poverenje, poštovanje i slični pogledi na život, zbivanja u svetu i Otadžbini. Milica je bila supruga Dr Živka Topalovića (1886‐1972), Beogradskog advokata, predsednika Socijalističke partije Jugoslavije, člana Centralnog nacionalnog komiteta Jugoslovenske vojske u Otadžbini i bliskog saradnika đenerala Draže Mihailovića. Ona i suprug izbegli su u Švajcarsku posle dolaska komunista na vlast. Prijateljstvo Milice i Katarine nastavilo se i posle Miličinog preseljenja u Pariz 1948. godine, gde je njen suprug radio kao publicista i član Međunarodnog socijalističkog biroa, sve do Katarinine smrti.
Sva svoja saznanja o Katarininom životu i radu, njihovu međusobnu prepisku iz perioda 1947.‐1953. godine, kao i jedinu sačuvanu Katarininu fotografiju, Milica je objedinila u Katarininoj biografiji ‐ monografiji pod naslovom „Katarina Jovanović“, koja je objavljena u Parizu, u izdanju „Sindikalista“, 1961. godine.
Pred kraj života, kao težak srčani bolesnik, gotovo nepokretna, otečenih nogu, „polumrtva“ po rečima njenih prijatelja, često je u polusedećem položaju umela da satima na maloj pisaćoj mašini kuca pisma pojedincima, institucijama i organizacijama, pokušavajući da preko njih spoji razdvojene, pronađe izgubljene i ispravi nepravde. Na molbe prijatelja da prekine rad dok joj se zdravstveno stanje ne poboljša, odgovarala je: „O, ne govorite mi to. Dok mogu da mrdam rukama to ću da radim.“ Za nju je to bio najvažniji posao na svetu.
Ono što ostaje na kraju
Katarina Jovanović je preminula u osamdesetšestoj godini života. Na proslavi svog osamdesetog rođendana izgovorila je reči koje bi se mogle smatrati svojevrsnim motom njenog života, ali i života mnogih pregalaca sličnih njoj: „ Jedino što se broji, što važi na kraju života, nije ono što smo mi primili od života, nego ono što smo mi dali životu. Sve što smo doživeli odlazi i gasi se sa nama, i jedino što ostaje i živi posle nas je ono što smo smo mi dali životu.“
Poslednje i najveće razočarenje
Svoje poslednje životno razočarenje Katarina je doživela od strane novih komunističkih vlasti u Jugoslaviji. Katarina Jovanović je odbila ponude da se vrati u Jugoslaviju posle II svetskog rata, iako su joj komunisti nudili penziju, državno priznanje njenog rada, odlikovanja i razne povlastice. Ona je bila ubeđeni antikomunista i nije mogla da poveruje da su takav politički pokret i takva ideologija mogli doći na vlast u njenoj Otadžbini. Za ovo Katarinino odbijanje i ovakav politički stav sledila je odmazda.
Još od očeve smrti, u Katarininoj rodnoj kući u Kosovskoj 25, u Beogradu, živele su samo domaćica koja je održavala kuću i njena kći, dok je celokupnim imanjem upravljao Katarinin advokat. Posle Katarininog odbijanja ponuda komunističkih vlasti, novi režim je odlučio da prinudno otkupi celokupno Katrinino imanje i imovinu. I pored njenih protesta i intervencija advokata, ona nije uspela da spreči ovaj prinudni otkup. Za kuću i imanje ponuđena je samo trećina njihove realne cene i ona joj je isplaćivana u ratama. Za čitavu umetničku zbirku pokojnog Anastasa Jovanovića država joj je ponudila smešnu i nepristojno nisku sumu, pa je Katarina tu ponudu odbila i protestno čitavu zbirku poklonila Muzeju grada Beograda, u čijem vlasništvu se i danas nalazi. Odmah po otkupu, vlasti su kuću Jovanovića u Kosovskoj 25 porušili.
Sobe i bašte Katarininog srećnog i romantičnog detinjstva, očevi ružičnjaci, oni mirisni jorgovani i raspevani slavuji tako su zauvek nestali. Katarina, čija je kuća u Cirihu bila uređena kao mali istorijski i etnološki muzej njenog zavičaja, bila je potpuno utučena ovim događajima. Osećala se malodušno i depresivno. U jednom od poslednjih pisama prijateljici Milici Đurić‐Topalović zapisala je: „Neću im nikada oprostiti što su uništili moje osmanluke (čardaklije, pergole, baštenske nastrešnice prekrivene vinovom lozom, prim.aut.) i moju divnu baštu, a već o srušenoj kući da ne govorimo. Umorna sam od života i umire mi se. Vreme je već da umrem“.
Katarina Jovanović je preminula 31. maja 1954. godine, u jedan sat po ponoći, u svom domu u Cirihu. Prema sopstvenoj želji, kremirana je, a njena urna je položena u porodičnu grobnicu na Ciriškom groblju Nordhajm, pored njenog brata Konstantina. Porodična grobnica Jovanovićevih u Cirihu nalazi se odmah do groba Mileve Marić Ajnštajn. Na poslednji počinak Katarinu su ispratile komšije Švajcarci, prijatelji i saborci, Srbi iz emigracije i brojna deca kojoj je pomagala. Srpska deca iz Ciriha polagala su na njen grob bukete poljskog cveća. Iz Otadžbine nije došao niko.
Nikola Giljen
Jelena Mandić