Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Istorija

Ko je bio Dimitrije Ljotić. Kratka biografija Dimitrija V. Ljotića

Ko je bio Dimitrije Ljotić? Njegova kratka biografija

Dimitrije Ljotić je predratni političar, mislilac i osnivač ZBOR-a i ljotićevaca

 

Dimitrije V. Ljotić je u istoriji ostao upamćen po predratnom ZBOR-u i srpskim omladinskim vojnim formacijama za vreme Drugog Svetskog rata, takozvanim „ljotićevcima“ koji su bili neka vrsta narodne milicije. Komunistička propaganda ga je posle rata ocrnila i proglašavala narodnim izdajnikom i kolaboracionistom koji je saradjivao sa okupatorom. Savremena istorija mu s druge strane odaje priznanje za njegov patriotski rad i pre i za vreme rata na uzdizanju seljaštva i omladine, za negovanje duhovnosti i želje da srpski rod što više spasi od stradanja i po cenu sopstvenih žrtava.

Nije bio omiljen kod Nemaca koji su okupirali Srbiju i stalno je dolazio u sukob sa njima, nije bio omiljen ni kod četnika, ni kod vlade u izbeglištvu, čak su svojevremeno i naredili njegovu likvidaciju, ali stoji istina koju ni jedan istoričar ne može da prenebegne, Dimitrije V. Ljotić je bio osoba visokih moralnih kvaliteta, patriota i čovek čvrstih duhovnih principa, političar viteških načela i duboko human čovek. Borio se da očuva i sačuva srpski narod u teškim vremenima, i ostavio je mnogo proročkih poruka o budućnosti. Ko pročita šta je Dimitrije Ljotić pisao i govorio shvata da je bio daleko razumniji i pronicljiviji od svih tadašnjih političkih aktera.

I tada i sada, bio je moralniji i čestitiji od svog okruženja i to mu je najveći „greh“ kod svih političkih elita koje su defilovale Srbijom. Kao što poruka iz Biblije kaže: „Teško je biti prorok u svom selu“. Istorija Srbije će vremenom Dimitriju Ljotiću dati zasluženo priznanje i mesto koje zaslužuje.

 

KRATKA BIOGRAFIJA DIMITRIJA V. LjOTIĆA

Ko je bio Dimitrije Ljotić. Kratka biografija Dimitrija V. LjotićaDimitrije V. Ljotić rođen je 12. avgusta 1891. godine u Beogradu od oca Vladimira i majke Ljubice rođene Stanojević. Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Smederevu i u Solunu, gde mu je otac bio konzul kraljevine Srbije. U Solunu je završio gimnaziju, te se potom upisao na Pravni fakultet Beogradskog Univerziteta. Diplomirao je u Beogradu 8. jula 1913. godine. U jesen 1913. godine odlazi u Pariz na postdiplomske studije. Iz Pariza se vratio 1914. godine pre početka Prvog svetskog rata. 1. septembra 1914. godine pozvan je u vojsku. Učestvovao je u borbama tokom 1914. i 1915. godine.

U zimu 1915. sa srpskom vojskom se povlačio kroz Albaniju. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta 1918. godine. Prilikom gonjenja Nemaca i Bugara, koje je srpska vojska silovito terala iz Srbije, Dimitrije V. Ljotić bio je ranjen na Ovčem Polju.

Po završetku rata 1919. godine bio je postavljen za komandira železničke stanice u Bakru, u Dalmaciji. Tu se 16. aprila 1920. godine desio komunistički štrajk železničara. Na delu pruge koju je osiguravao, Dimitrije Ljotić je slomio štrajk i zaveo red. Demobilisan je kao poručnik 17. juna 1920. godine, te se uskoro oženio s devojkom iz Bakra, Ivkom rođenom Mavrinac. Venčali su se septembra meseca 1920. godine u Smederevu gde su zasnovali svoj dom.

Nakon venčanja Dimitrije Ljotić je 22. septembra 1920. godine položio advokatski ispit u Beogradu te je otvorio svoju advokaturu u Smederevu, gde se ujedno bavio organizovanjem zemljoradničkih zadruga, koje je uspeo da objedini u Savez, čiji je predsednik postao. Iako nije želeo da ulazi u partijski život novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, očevi prijatelji su uspeli da ga aktiviraju u Radikalnoj stranci, te je postao Predsednik omladinske organizacije radikala u Smederevu.

Međutim, godine 1926. napušta Radikalnu stranku kao disident, te je 1927. godine izašao na izbore sa disidentskom listom Radikala, koja je pobedila službenu stranku, ali Dimitrije Ljotić nije bio izabran za poslanika jer nije imao potreban količnik.

Posle toga se uveliko posvetio zadrugarstvu. Po želji Kralja Aleksandar I Karadjordjevića, Dimitrije Ljotić je februara meseca 1931. godine postavljen za Ministra Pravde na kom položaju je ostao do septembra iste godine.

Posle pogibije Kralja Aleksandra osnovao je 1934. godine Jugoslovenski narodni pokret „ZBOR“. Sa pokretom je izlazio na izbore i 5. maja 1935. i 11. decembra 1938. godine.

Posle puča 27, marta 1941. godine Dimitrije V. Ljotić je postavljen za komandanta VI Pešadijskog dopunskog puka s kojim je ušao u Aprilski rat. Posle velike tragedije u Smederevu 5. juna 1941. godine, Vlada generala Nedića ga je postavila za Izvanrednog komesara za obnovu Smedereva, na kom je položaju ostao do povlačenja u Sloveniju, gde je 23. aprila 1945. godine poginuo u automobilskoj nesreći kod Ajdovščine.

Imao je sinove Vladimira i Nikolu i kćerku Ljubicu.

Borivoje M. Karapandžić

Dimitrije Ljotić: Ni fašizam ni nacionalsocijalizam nego ZBOR

Fašizam i hitlerizam su dobro poznati pokreti, koji su u poratnim vremenima — u Italiji i Nemačkoj rođeni, a koje su stvorili Musolini i Hitler. Ova dvojica u svojim zemljama su uspeli da okupe oko sebe velike mase ljudi.

Naš pokret nema nikakve veze sa ovim pokretima. Prividna sličnost dolazi od istovremenog negativnog stava prema liberalnoj demokratiji i od pozitivnog stava prema zamisli staleškog uređenja društva, kao i većeg oslonca političkih formi na društvene stvarnosti.

Kao i mnogi ideološki pokreti i mi smo uvideli da je liberalna demokratija mahom prazna ljuštura, da se je život daleko iz nje odvio i razvio, a da ona, iako treba po svojoj nameni da njome upravlja, nije u stanju ni da ga dostigne ni da ga uoči.

Ali takvo gledište nemaju samo fašizam i hitlerizam, već i boljševizam i ruzveltizam i mnogi drugi pokreti, koji se inače među sobom mnogo razlikuju. I naše je gledište da prirodna podela rada u društvu, koja ljude deli na razna zanimanja, mora da bude — u interesu zaštite pojediniih grupa kao i u interesu obezbeđenja opšteg interesa zajednice — predmet naročite pažnje od strane države ne samo u društveno-ekonomskom, već i u političkom pogledu. Ali to gledište nije originalno ni isključivo gledište fašizma i hitlerizma, već ima i drugih pokreta koji se bitno, kao i mi, od njih razlikuju, a koji su daleko pre pojave fašizma i hitlerizma na tim osnovama bili i ostali.

Iz svega ostalog se vidi da, kad bi se po ovakvoj sličnosti prividnoj i sudilo, da bi čovek — na svoju rođenu štetu — u isti red svrstavao potpuno razne pokrete. Nasuprot tome stoje duboke i korenite razlike ideološke prirode i pozitivno konstruktivnog programa.

1. Pre svega, naš pokret je ponikao spontano, na našim društveno-političkim nevoljama. I niije ponikao u glavi jednog ili drugog čoveka, ili na jednom određenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima i ne poznajući se među sobom, misleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došli u isto vreme na istu sledeću misao: ne može se sedeti skrštenih ruku, mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svim nepravdama i teškoćama na koje se nailazi, mora se taj stav kao zastava istaknuta i objaviti, moraju se potom pod tu zastavu sakupiti i ostaii ljudi dobre volje.

I kad snaga tako okupljena bude bila dovoljno jaka brojem ili samom snagom, pašće teškoće i nepravde same od sebe.

„Kolumbija iz pučine niče, kad odvažnik naumi je naći”.

Naš pokret je potekao iz živih osećanja naših teškoća i naših nepravdi, iz svesti da se to ne može trpeti, već da se protiv toga mora boriti, iz uverenja, da je naš narod dovoljno zdrav i snažan, da ima dovoljno sinova koji će tu borbu do istrage prihvatiti.

I da ne postoje u svetu fašizam i hitlerizam — od kojih nas odvaja duboka ideološka razlika — naš pokret bi se u našoj zemlji morao roditi. Najmanje pak tako rođeni pokret mogao je da bude pristalica gotovih rešenja, tuđih metoda i tuđeg iskustva.

2. I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskiim koncepcijama starog Rima i starih Germana. Fašizam je deifikacija — oboženje države. Fašisti kažu: „Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna”.

A mi kažemo: „Ne daj Bože da ona to bude. Država je ljudska tvorevina potrebna ljudskoj sudbini. To je oruđe narodne sudbine, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država mora da služi”.

Hitlerizam je deifikacija — obožavanje rase.

A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti jedno ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta. Strašna je diktatura ljudi koji nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju! Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je strašno, jer taj koji ispoveda da nema nikome i ni za što račune da polaže, taj ne zna za moralne zakone. Mi, pak, kao Sloveni i hrišćani, na takvim shvatanjima ne možemo da stojimo.

Nad državom i nad rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa — po našem shvatanju — vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približavaju.

Po suprotnom shvatanju, država ili rasa su apsolutna merila u ovom, inače, relativnom svetu, nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude.
Otuda je i moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju sebičnost, a hitlerizam svoj tevtonski bes.

Razume se, da iz ovog dubokog korena izbija čitav niz shvatanja koja nas — Slovene i hrišćane moraju deliti od fašizma i hitlerizma.

3. Fašizam i hitlerizam, polazeći iz takvog korena i smatrajući sebe za jedina i nepogrešna oruđa tako obožene države i rase, smatraju sebe apsolutnim merilom u svojim državama, isključuju sve protivnosti, ne dozvoljavaju stvarni nadzor nad svojim radom ni sopstvenim pristalicama.

4. Fašizam i hitlerizam imaju težnju da traju. U svojoj koncepciji države, fašizam i hitlerizam smatraju da država i kad bude dobila ono uređenje koje misle da joj dadu, ne može bez njih.

Da je upravo interes države da se to trajanje omogući i produži — i onog dana, misle oni, kad fašizma i hitlerizma ne bude bilo, država će pasti u one teškoće iz koje su je izveli fašizam i hitlerizam.

5. Mi smo protiv parlamentarizma, ali nismo protiv parlamenta, nismo protiv punog i stvarnog učešća narodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvarni parlamenat. I to smo u takvoj meri za parlamenat, da su nam autentični i zaista iskušani parlamentarci prebacili da je u našem planu skupština isuviše jaka, jer je u njenom delokrugu samostalna i potpuna, a naročito ona je veće stvarne vrednosti nego što je danas.

Dosadašnji parlamentarizam uopšte u svetu je sistem zbrke vlasti i potpune neodgovornosti. Nasuprot tome, mi istavljamo načelo: potpuna i stvarna vlast, a isto takva i odgovornost.

Fašizam i hitlerizam ni u svojim nacrtima ne žele da stvore takvu ustanovu, koja će njihovu vlast staviti pod ozbiljno ograničenje i ozbiljan nadzor.

6. Mi smo za priznanje staleža — kao velike društvene stvarnosti — i za njihov stvarni uticaj na državni život. Za razliku od fašizma i hitlerizma, mi ih želimo istinski snažnim i slobodnim — pod jednim uslovom: da se priznaju i da deluju kao delovi narodne celine, pod nadzorom svojih
glavnih organizacija i države.

Fašizam i hitlerizam, zbog svog gledišta na državu, staleške organizacije uvršćuju u svoje redove i nameću im svoju stranačku disciplinu.

Jednom rečju, fašizam i hitlerizam smatraju sebe apsolutnim organima države, odnosno rase, isključuju slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe.

Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvarna, sa isto takvom odgovornošću.

Eto, zašto mi ne možemo ličiti na fašizam i hitlerizam.

Dimitrije Ljotić

 

 

3 komentara

  • Hm,hmm…marta meseca,ove godine, na ulazu u jednu van parlamentarnu stranku, osvanuo je grafit..“KOMUNISTI,SMRT VAM DOCI MORA,SUDICE VAM OMLADINA ZBORA“..ovaj grafit, je mnogo, jasniji i jaci od ponudjenog „rehabilitacionog teksta“..o, kakvoj se zapravo stoki radi !

  • Njegove jedinice su pomagale Nemcima u streljanju Srba. Toliko o tome da je bio patriota i moralan čovek. Uvodni deo teksta je čist idiotizam.

  • Ако узмемо да се ради о рату две филозофије начином пропаганде, онда свакако победници, комунисти, имају боље механизме и могућност за манипулацију. Такође свака јеврејска жртва има невероватну, филмску судбину у којој су чињенице колико год биле нелогичне занемарене а светло се баца на неке срцепарајуће детаље и слично… Госн. Луне и Д. покушајте да прочитате нинбершки процес и да уочите о чему причам ја а и многи други. Српски народ никад није био народ мржње али јесте био народ лаког заборава, стога не мрзим никог али се осећам као потпуна незналица када се ослањам на званичне памфлете и историјске крилатице које нам пласирају Перовићи, Дачићи, Вулићи и слично.

Ostavite komentar