Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Nauka

Novo oružje – roboti ubice

 

 

Dolazi novo oružje – roboti ubice koji sami donose odluke

Danijel Suarez (Daniel Suarez): Odluku o ubistvu ne treba da donosi robot

 

Kao romanopisac, Danijel Suarez priča distopijske priče o budućnosti. Ali na TEDGlobal pozornici, on nas vodi kroz realan scenario o kome svi treba više da znamo: razvoj autonomnih robotskih ratnih oružja. Napredne bespilotne letelice, automatizovano oružje i alati koje pokreće veštačka inteligencija mogli bi, kako kaže, da preuzmu iz ljudskih ruku donošenje odluka o ratu.

 

 

Odluku o ubistvu ne treba da donosi robot

Novo oružje - roboti ubiceJa pišem naučno fantastične trilere i ako kažem „roboti ubice“ verovatno ćete pomisliti na ovako nešto. Ali nisam ovde da bih pričao o fikciji. Ovde sam da bih pričao o vrlo stvarnim robotima ubicama, autonomnim bespilotnim letelicama za borbu.

Ne mislim pritom na bespilotne letelice „Predator i „Riper“ gde odluke o ciljanju donose ljudi. Govorim o potpuno nezavisnom robotskom oružju koje donosi odluke o smrti ljudskih bića potpuno samostalno. Postoji i tehnički izraz za to: smrtonosna autonomija.

Smrtonosno autonomni roboti ubice mogu imati više oblika – leteći, na točkovima ili samo u zasedi. U stvari, oni vrlo brzo postaju realnost. Ovo su dve automatske snajperske stanice trenutno postavljene u demilitarizovanoj zoni između Severne i Južne Koreje. Obe ove mašine su sposobne za automatsko identifikovanje ljudskih meta i pucanje na njih, ona s leve strane, na razdaljini od preko jednog kilometra. U oba slučaja još uvek je čovek uključen da donese odluku o smrtonosnoj paljbi, ali to nije zahtev tehnologije. To je izbor. I taj izbor je ono na šta želim da se fokusiram, jer kako prenosimo donošenje smrtonosne odluke sa ljudi na softver, rizikujemo ne samo to da izbacimo ljudskost iz rata, nego i da potpuno promenimo sliku našeg društva daleko od bojnog polja. To je zbog toga što način na koji ljudi razrešavaju sukob oblikuje sliku našeg društva. Ovo je uvek bio slučaj tokom istorije.

Na primer, ovo su bili moderni sistemi naoružanja 1400. godine. Oba su bila skupa za izgradnju i održavanje, ali njima ste mogli da vladate narodom i to se ogledalo u raspodeli političke moći u feudalnom društvu. Moć je bila koncentrisana u samom vrhu. Šta se promenilo? Tehnološka inovacija. Barut, top. I uskoro, oklopi i tvrđave su postali beskorisni i bilo je manje važno koga ste doveli na bojno polje od toga koliko ste ljudi doveli na bojno polje. I kako su vojske rasle, nastajala je nacionalna država kao politički i logistički zahtev odbrane. I kako su lideri morali da se oslanjaju više na svoj narod, počeli su da dele moć. Počela je da se formira vlada.

I opet, sredstva koja koristimo da razrešimo sukob oblikuju sliku našeg društva. Autonomna robotička oružja su takvo sredstvo, koje osim što zahteva da vrlo malo ljudi pođe u rat, rizikuje ponovno centralizovanje moći u mali broj ruku što bi verovatno obrnulo petovekovni trend ka demokratiji.

Znajući ovo, mislim da možemo preduzeti odlučne korake da sačuvamo naše demokratske institucije, da uradimo ono što ljudi rade najbolje, a to je da se adaptiramo. Ali vreme je faktor. Sedamdeset nacija razvija sopstvene daljinski upravljane bespilotne letelice i kao što ćete videti, daljinski upravljane bespilotne letelice su preteče autonomnih robotskih letelica. To je zato što, kad ste razmestili daljinske bespilotne letelice, postoje tri moćna faktora koji podstiču premeštanje donošenja odluke sa ljudi na sama oružja.

Prvi od njih je poplava video snimaka koje prave bespilotne letelice. Na primer 2004., flota bespilotnih letelica SAD-a je proizvela ukupno 71 sat video nadzora za analizu. Do 2011., taj broj se popeo na 300.000 sati, prevazilazeći ljudsku sposobnost da sve to pregleda i taj broj će se drastično povećavati. Programi Pentagona „Gorgonin pogled“ i „Argus“ će postaviti do 65 nezavisnih objektiva kamere na svaku bespilotnu letelicu i ovo će uveliko prevazići ljudsku sposobnost da sve to pregleda. To znači da će vizuelno inteligentni softver morati da to skenira da bi izdvojio ono što je značajno. A to znači da će uskoro bespilotne letelice govoriti ljudima šta da pogledaju, a ne obratno.

Ali tu je i drugi moćni podsticaj za prenošenje donošenja odluka sa ljudi na mašine i to je elektromagnetno ometanje koje prekida vezu između bespilotne letelice i onoga ko njom upravlja. Videli smo primer ovoga 2011. kada se američka bespilotna letelica RQ-170 „Sentinel“ malo zbunila iznad Irana usled napada pomoću GPS obmane, ali bilo koja daljinska bespilotna letelica bila bi podložna ovom tipu napada, a to znači da će bespilotne letelice morati u većoj meri da preuzmu donošenje odluke. One će znati cilj svoje misije i reagovaće na nove okolnosti bez ljudskog vođstva. One će ignorisati spoljne radio signale i slati vrlo malo sopstvenih.

I to nas dovodi do trećeg i najmoćnijeg podsticaja za prenošenje donošenja odluka sa ljudi na oružje: uverljivo negiranje. Živimo u globalnoj ekonomiji. Proizvodnja visoke tehnologije se dešava na uglavnom svim kontinentima. Sajber špijunaža krijumčari napredne dizajne na nepoznate destinacije i u takvom okruženju je vrlo verovatno da će uspešan dizajn bespilotne letelice stati u fabrikama i umnožiti se na crnom tržištu. I u toj situaciji, pretraživanjem olupine posle samoubilačkog napada bespilotne letelice, biće vrlo teško reći ko je poslao to oružje.

Ovo predstavlja realnu mogućnost anonimnog rata. Ovo bi moglo okrenuti geopolitičku ravnotežu naglavce i vrlo otežati naciji da upotrebi svoju oružanu moć protiv napadača i to može da promeni ravnotežu u 21. veku sa odbrane na napad. Može da učini vojnu akciju izvodljivom opcijom ne samo za male narode, nego i za kriminalne organizacije, privatne poduhvate, pa čak i za moćne pojedince. Može da kreira sliku u kojoj rivalski gospodari rata podrivaju zakon prava i civilnog društva. Ako su odgovornost i transparentnost dva stuba vlade, autonomna robotska oružja bi mogla da ih potkopaju.

Možda mislite da bi građani visoko tehnoloških nacija imali prednost u bilo kom robotskom ratu, da bi građani ovih nacija bili manje ranjivi, posebno u poređenju sa nacijama u razvoju. Ali mislim da je istina potpuno suprotna. Mislim da su građani visoko tehnoloških društava ranjiviji za robotska oružja i razlog za to može da se sumira u jednoj reči: podaci. Podaci vladaju visoko tehnološkim društvima. Geolokacija mobilnih telefona, telekomunikacioni metapodaci, društveni mediji, e-mail, SMS, podaci finansijskih transakcija saobraćajni podaci, to je bogatstvo podataka u realnom vremenu o potezima i društvenim interakcijama ljudi. Ukratko, vidljiviji smo mašinama od bilo kojih drugih ljudi u istoriji i ovo savršeno odgovara ciljanim potrebama autonomnog oružja.

Ono što vidite ovde je mapa analize veza društvene grupe. Linije označavaju društvenu povezanost između osoba. Ova vrsta mapa može se generisati automatski na osnovu tragova podataka koje moderni ljudi ostavljaju za sobom. Obično se koristi u tržištu robe i usluga za ciljanu demografiju, ali to je tehnologija za obe strane jer je „ciljanje“ upotrebljeno u drugom kontekstu. Vidite da su određene osobe istaknute. Reč je o centrima društvenih mreža. To su organizatori, oni utiču na formiranje mišljenja, vođe i ti ljudi takođe mogu biti automatski identifikovani pomoću svojih obrazaca komunikacije. Ako ste prodavac, onda ih možete naciljati pomoću uzoraka proizvoda i pokušati da proširite svoj brend u njihovoj društvenoj grupi. Ali, ako ste represivna vlada koja traži političke protivnike, mogli biste umesto toga da ih uklonite, eliminišete, poremetite njihovu društvenu grupu i one koji stoje u labavoj društvenoj koheziji i organizaciji. U svetu jeftinih robotskih oružja koja se sve više umnožavaju granice bi pružale vrlo malu zaštitu kritičarima udaljenih vlada ili međunarodnim kriminalnim organizacijama. Narodni pokreti koji agituju za promenu mogli bi biti otkriveni rano i njihovi lideri eliminisani pre neko što njihove ideje usvoji kritična masa. A ideje koje dostižu kritičnu masu su ono čime se politički aktivizam u narodnoj vladi bavi. Anonimna smrtonosna oružja mogu preduzeti smrtonosnu akciju, lak izbor za sve vrste takmičarskih interesa. I ovo bi stavilo tačku na slobodu govora i političku aktivnost naroda, samu srž demokratije.

To je ono zbog čega nam treba međunarodni sporazum o robotskom oružju i posebno globalna zabrana razvoja i razmeštanja robota ubica. Već imamo međunarodne sporazume o nuklearnom i biološkom oružju koji su uglavnom funkcionisali, iako nisu savršeni. Ali robotska oružja mogu biti isto tako opasna jer će ona skoro sigurno biti upotrebljena i bila bi isto tako nagrizajuća za naše demokratske institucije.

U novembru 2012. Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država izdalo je direktivu koja zahteva da čovek bude prisutan kod svih smrtonosnih odluka. Ovim su u stvari zabranjena autonomna oružja u američkoj vojsci, ali ta direktiva bi trebalo da postane trajna. To bi moglo da pripremi pozornicu za globalnu akciju. Zato što nam treba međunarodni zakonski okvir za robotska oružja. I potreban nam je odmah, pre nego što se desi razoran napad ili teroristički incident koji uzrokuje da nacije sveta požure da usvoje ova oružja pre nego što razmisle o posledicama. Autonomna robotska oružja koncentrišu previše moći u suviše malom broju ruku i to bi ugrozilo samu demokratiju.

Nemojte me shvatiti pogrešno, mislim da ima mnogo sjajnih načina za upotrebu nenaoružanih civilnih bespilotnih letelica: nadgledanje okoline, potraga i spasavanje, logistika. Ako bismo imali međunarodni sporazum o robotskom oružju, kako bismo onda dobili koristi od autonomnih bespilotnih letelica i vozila, dok se u isto vreme čuvamo od ilegalnog robotskog oružja?

Mislim da će tajna biti u transparentnosti. Nijedan robot ne bi trebalo da očekuje da ima privatnost u javnom prostoru.  (Aplauz)

Svaki robot i bespilotna letelica bi trebalo da ima kriptografsku identifikaciju utisnutu u fabrici koja može da se iskoristi za praćenje njegovog kretanja kroz javne prostore. Imamo tablice na kolima, brojeve na repovima aviona. Ovo nije ništa drugačije. Svaki građanin bi trebalo da može da skine aplikaciju koja prikazuje populaciju bespilotnih letelica i autonomnih vozila koja se kreće u javnim prostorima oko njih i u sadašnjem trenutku i u prošlosti. I gradske vođe bi trebalo da postave senzore i gradske bespilotne letelice da otkrivaju nezakonite letelice i umesto da šalju same letelice ubice da ih obore, trebalo bi da obaveste ljude o njihovom prisustvu. I u određenim oblastima visoke bezbednosti možda bi gradske bespilotne letelice mogle da ih uhvate i odvuku ih do mesta za odlaganje bombi.

Ali vidite, ovo je otporniji sistem od sistema oružja. To bi nam omogućilo da iskoristimo upotrebu autonomnih vozila i bespilotnih letelica dok u isto vreme čuvamo naše otvoreno, građansko društvo.

Moramo zabraniti razmeštanje i razvoj robota ubica. Nemojmo da podlegnemo iskušenju da automatizujemo rat. Apsolutističke vlade i kriminalne organizacije bez sumnje hoće, ali nemojmo da im se pridružimo. Autonomna robotska oružja bi koncentrisala suviše moći u suviše mali broj nevidljivih ruku i to bi bilo nagrizajuće za predstavnike vlasti. Osigurajmo da, barem za demokratije, roboti ubice ostanu fikcija.

Hvala vam.

Izvor: Predavanje sa TED konferencije. Video prezentacije je ovde.

2 komentara

  • Bliži se dan kada će svom tom „novom“ oružju doći kraj. Rešenje je vrlo jednostavno.Treba pronaći frenkvencije vibracija koje uništavaju čipove kod kojih je slaba tačka njihova struktura.Treba samo negde prekinuti vezu i svaki čip je gotov, a znamo kakav je sastav čipova.Oni se sastoje od velikog broja elekričnih kola koja se ostvaruju štampanjemu u vrlo tankim (mikronskim) slojevima.Odatle njihova velika oetljivost na ultrazvučne i druge vibracije. Svakom oružju dođe jednom kraj.
    Nekada su tenkovi bili moćno oružje, a sada kad je pronađen način da se uspešno probije i najdeblji oklop, svaki tenk je potencijalna grobnica za 4 do 5 članova posade (zavisi koliko ih ima).

  • Za nepunih 10 godina helikopteri i tenkovi će otići u staro gvožđe. Isto tako i avioni sa posadama. Njih će zameniti minijaturne bespilotne letilice.
    Potiavinsku odbranu neće činiti topovi ,već laseri i elektromagnetni talasi. Čim avion uđe u branjeno područje on će biti spržen.
    Neće biti ni nosača aviona, a mini rakete će prestavljati novo opasno oružje.sve će biti mnogo drugačije nego sada.Ko doživi, videće!

Ostavite komentar