Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

O Bogu i Ljubavi

Besede i pouke oca Tadeja o Bogu i Ljubavi

 

O Bogu i Ljubavi - otac Tadej i freska Gospod Isus HristSva priroda je tajanstvena, od biljke do ptice i čoveka, jer je Bog u svemu prisutan. On razmiče malo zavesu tajanstva samo onome ko Ga istinski ljubi a to je najčešće čovek čista srca. Bog je neshvatljiva energija i čovek nosi u sebi neshvatljivu energiju. Kada se usaglase te dve energije kakav je to raj već ovde na zemlji, kakva radost i sveobuhvatna ljubav!

Ko je taj na zemaljskoj kugli bio ili će biti, ko će biti univerzalni znalac svega? Niko. Svako se u nekom pravcu usavršava, nešto sastavlja i tako bivamo jedna celina. Ljudi obožavaju filozofe, razne naučnike, stalno citiraju njihove reči. Niko ne obraća pažnju da je Bog obećao našim praocima da će poslati izbavitelja sveta da nas dovede u prvobitno stanje. Niko nije znao da će to sam Bog biti. Jer samo može Onaj koji nas je stvorio da nas dovede u prvobitno stanje, ko će drugi?

I došao je a nisu ga primili…

Eto, mi smo se krstili u Hrista Gospoda, hrišćani smo po formi a ne onako kako naš Gospod želi. Nema ništa u nama dobro. Čim mi znamo da mislimo zlo i da se gnjevimo, da omalovažavamo bližnjega svog, nema tu ništa vredno… A čitali su, ali ne razumeju. Ko je od filozofa i od naučnika sveta mogao da kaže za sebe:

Ja sam Put, Istina i Život“ To niko nije mogao da kaže. I da kaže:

Ja sam hleb života“ Ili:

Ko veruje u mene ima život večni

Ali ljudi uskogrudi. Malo razumeju, malo shvataju. Sve im je bliže nego istina, a ponajpre laž.

Teško je Bogu da nam se javi kada je čovek kao razbijeno ogledalo u kome se i duhovne poruke različito i uvek fragmentarno prelamaju. Svako primi onoliko koliko može i onako kako mu je razbijeno ogledalo sa kojim već dolazi na svet. Hristos je došao na Zemlju da bi naše ogledalo opet postalo celo i tako celovito primilo Boga. Naravno da mnogi ne mogu da pojme Boga, niti da Ga potpuno u sebe prime. Naše telo, ovakvo kakvo je sada, nije u stanju da izdrži Svetlost. To je mogući razlog zašto su se svetitelji, koji su se celog života borili sa iskušenjima i izborili dobivši prosvetljenje, dosta brzo posle toga prosvetljenja selili u drugi svet.

Velika je njihova radost tamo, jer saosećaju i u ljubavi kliču sa ostalim sličnim dušama koje slave Boga, a pri svemu tome zadržavaju svoju ličnost ali ne na sebičan način već na način kako to i na Zemlji čine duhovni ljudi. Um, volja i srce postali su u prosvetljenih ljudi jedno, oni su najčešće razdvojeni u čoveku pa otud i brojne nevolje čovekove u životu. Kod velikih duhovnika nije to više samo spoljašnja svetlost koja im se blagodaću povremeno ukazuje, već ona mnogo dublja i trajnija – unutarnja svetlost koja se od srca penje i ispunjava celog čoveka. Ova svetlost je Ljubav i samo sa Ljubavlju je čovek najbliži Bogu koji je sušta Ljubav. Čovekovo usavršavanje i približavanje Bogu večito je jer je Bog ne samo nesaznajan i nepojmljiv nego i nedokučen. U ljubavi, međutim, mi smo najbliži i najsigurniji sa Bogom. Dodir sa Duhom je munjevit dok naš pojam vremena nema nikakvog značaja u duhovnim hijerarhijama. A ove hijerarhije postoje – u Jevanđeljuje rečeno: „Mnogo je stanova u kući Oca moga“.

Prema stepenu duhovnog postignuća ovde, dobijamo posle smrti odgovarajući stan i srodne duše sa kojima tamo dalje živimo.

Gospod neće da ispuni svaku našu molitvu, jer ako bismo dobijali uvek kad zatražimo ko bi nas mogao ubediti da na zemlji ima neko mudriji i umniji od nas, i od koga bi takav čovek primao savet?

Gospod nam ponekad otkriva u mislima odgovor na razna pitanja i tajne, a ponekad zataji da bismo se obratili ljudima za savet i tako se smirili.

 

Otac Tadej

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: