Razmišljanja o životu, postojanju i smrti

Refleksije o tome šta je život, kako ga shvatiti ili prihvatiti

 

Razmišljanja o postojanju i životu

Razmišljanja o životu i smrti - postojanje i smisao životaČovek je verovatno jedino živo biće koje je zahvaljujući svojim misaonim sposobnostima svesno či­nje­nice da ži­vot svake postojeće jedinke nije bes­konačan, i da jednom mo­­­­ra doći kraj, odnosno da su sva živa bića smrtnici.

Problem smrtnosti kao i pitanje šta nas čeka nakon smr­ti velika je tajna koja do danas nije objaš­njena.

Posmatrano sa materijalističke tačke gledišta smrt svake jedinke nije ništa drugo nego defi­ni­tivan kraj sva­kog postojanja, posle kojeg ostaje samo ništa­vilo.

Ipak, i u okviru materijalističkog razmišljanja, nije sve tako crno kako se na prvi pogled čini, jer sva­­ko naše dete nosi polovinu naših gena, što jedno­stavnije rečeno znači da se nastavlja polovina našeg postojanja. Dakle, život ipak teče dalje.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da se jedinke iste vrste razlikuju samo po kombinaciji i neznatno izme­njenim svojstvima naših gena, uvek postoji mogućnost da se pre ili posle kombinacija gena koja sačinjava našu lič­nost ponovi, i da se jednog dana ponovo rodimo, kao i da se to rađanje bezbroj puta ponovi. Pri tom postoji mogućnost da se i oni koji iza sebe nisu ostavili po­tomke, ponovo rode, ostva­re­njem kombinacije tuđih gena, koja bude podudarna sa kombinacijom gena osobe iza koje nisu ostali di­rektni potomci.

Ustvari, mi možemo zamisliti da je svaka živa jedinka nešto kao hologram u kojoj su sadržane sve jedinke određene vrste koje su postojale, koje u ovom trenutku postoje i koje poten­cijalno mogu u budu­ćno­sti da se ost­vare.

U tom slučaju briše se svaka razlika između mate­ri­ja­li­stičkog i idealistikog gledanja na pro­ble­ma­tiku života i smrti.

Religija nas uči da će u danu Strašnog suda svi mrtvi ustati iz gro­bova, i da će se pojaviti u svojim materi­jalnim telima, što uopšte nije nerealno zami­sliti, ako možemo shvatiti da će u tom času pos­lednji čovek koji ostane živ na našoj planeti u svojim genima sadr­žavati sve jedinke svoje vrste koje su u prošlosti postojale i pro­ži­vele svoj život.

Problem našeg postojanja možemo sagledati i sa druge strane. Postavimo li pitanje, šta smo mi i od čega se sastojimo, moraćemo se suočiti sa činje­ni­com da naše telo sadrži preko 70% vode. Kada se ta voda ispari, osta­će ono što se naziva suvim ostat­kom. Mo­ramo znati da je taj suvi ostatak sastavljen od molekula i atoma. Šta su molekule? To su atomi spojeni hemij­skim vezama u slože­niju strukturu koju nazivamo jedi­njenje. Na kraju krajeva naše telo je skup atoma sjedi­njen hemijskim vezama. Šta su atomi? Ne tako davno u školama se učilo da su atomi najsitnije čestice mate­rije koje se dalje ne mogu deliti na još sitnije čestice. Nauka je zatim utvrdila da su i atomi sastavljeni od još sit­nijih čestica. Najprostije rečeno, svaki atom se sastoji od atomske jez­gre i elektrona koji kruže oko nje. Kakav je njihov odnos i veličina? Jezgra ato­ma u odnosu na njegovu veličinu je neverovatno mala. Ako ve­ličinu jezgre atoma vodonika zamislimo veliku kao ping­-pong lopticu, elektron koji kru­ži oko njega zauzi­maće prostor približan veličini jednog futbalskog igra­li­šta, iz čega proističe da su atomi u suštini pra­zan prostor. Na osnovu toga možemo zaključiti da, kada bi sve atomske jezgre i sve elektrone koji sačinjavaju naše telo sabili u čvrs­tu kompaktnu masu, njena zapre­mina bi bila toliko mala da je ne bi mogli videti čak ni pod mikro­skopom.

(U knjizi Prof. dr Ing. Pante Tutundžića – Fizička hemija, prvi deo, Beograd, 1961. god., str. 233, stoji da kada bi se sva atomska jezgra sabila u kompaktnu masu, specifična masa, odnosno masa 1 cm kubnog pomenute materije iznosila 10.000.000 tona i sop­stvene energije od 10 na 23 potenciju KW).

Kada sve ovo znamo, onda nam je jasno da bi bar približno tačan od­govor na pitanje, šta smo mi i od čega se sastojimo, mogao glasiti: ništa i obično ništavilo, a samo naše postojanje, makar kako nam se to čini­lo real­nim, obična je iluzija.

Kada to znamo, onda nam može biti jasno zbog čega je religiozni pogled na svet isto tako prihvatljiv kao i ma­te­rijalistički. Svi su u pra­vu i niko nije u pravu. Mi ži­vi­mo dok živimo, i živećemo kad budemo ponovo živeli, iako život može biti i lep i tužan i ugodan i muko­trpan.

Dodajmo svemu i jednu pesmicu koju je napisao poz­nati književnik Stanislav Vinaver, čovek bogatoga du­ha, koju je posvetio Albertu Ajn­štajnu povodom njegove smrti:

I g r a č k a

Igračka smo misli, čula,
Sve sa nama šalu zbija:
Strka, brka molekula
U nama se strvno vija.

Igračka smo od iskoni
Svih bezbroja, što čas svisnu
Čas zaprete vasioni
Da odgode i nju, prisnu.

Igračka smo, uvir jazan,
Uput, nikom ne upućen,
Zbir dokaza nedokazan
Beut jeza nedoslućen.

Igračka smo sred bezmerja,
Brod vrtloga. Bar da stremi
Tragom slatkih sujeverja:
U uteha osvit nemi.

S. Vinaver – („Beogradsko ogledalo“, „Slovo ljubve“, Beograd,1977.)

* * *

Šta je to što prestavlja našu ličnost? U kojem delu našeg tela je smešteno naše „ja“?

Nakon amputiranja nogu ili ruku, pa čak i kod zame­ne srca, naše „ja“ ostaje nepromenjeno, i mi postojimo i dalje kao nepromenjena ličnost, ali neki sasvim mali kvar u mozgu može da nam ugrozi život. Dakle, naše „ja“, naš osećaj volje i postojanja je u mozgu, i to ne u celom mozgu, već u jednom sasvim određenom delu mozga sa či­jom smrću nestaje i naša ličnost. Postoje delovi mozga koji uprav­ljaju važnim životnim funkcijama i bez čijeg delovanja naš život nije moguć, ali ti delovi mozga ne prestav­lja­ju našu ličnost. Šta više, ti delovi mozga mimo naše volje upravljaju važ­nim životnim funk­cijama.

Mi možemo na­šom voljom ubrzati ili usporiti, pa čak na kratko vreme i zau­staviti disanje, ali radom našeg srca ne upravlja naša volja, već sasvim neza­visni mehanizmi. Da nije tako, mi bi bili u stanju da sami ubrzamo ili usporimo naš puls ili da našom voljom regulišemo krvni pritisak, ali moramo priz­nati, da to nije u našoj moći.

A sada da potražimo odgovor na drugo pitanje:

Kolika je možda­na masa potrebna da bi se moglo ostvariti indi­vidualno „ja“?

Da li ste posmatrali običnu domaću muvu? Da li ste pažljivo gledali sa kojom veštinom ona leti, kako pravi zaokrete, kako po­leće, kako se spu­šta i kako vešto izbegava, kada je rukom pokušamo uhva­titi ili ubiti? Da li ste je posmatrali kako vešto i pažljivo svojim noži­cama skida prašinu sa krila i sa očiju?

To sve što je jedna muva u stanju da izvede ukazuje na postojanje nje­nog „ja“, njene volje i sposo­bnosti da ra­zumno upravlja svojim krilima i svojim nožicama. To je neosporna činjenica, bez obzira da li mi to nazi­vamo razumom ili instiktom.

A kolika je glava te muve, a tek koliko je mali njen mo­zak? Manji je od desetog dela zrna maka, ali je ona u stanju da u letu izvodi takve akro­bacije kao i vrhunski piloti kojima su bile potrebne stotine časova tre­nažnog leta da bi pomenute veštine naučili.

Iako su za većinu ljudi muve dosadna i odvratna stvore­nja, one nekim svojim postupcima zaslužuju div­ljenje. Pre­ma tome kako se one čiste i doteruju nisu ostali ravno­dušni ni pojedini značajni pisci, kao što je bio N. V. Gogolj, koji je u svom romanu „Mrtve duše“ na jednom mestu napisao:  „…..muve (dodao – B.M.) nisu nikako uzletale zato da jedu, nego samo da se pokažu, da prođu tamo amo po gomili šećera, da protrljaju stražnje i prednje noge jednu o dru­gu, ili da se počešu njima ispod krioca, ili, pru­živši obe prednje nožice da se protrljaju njima iz­nad glave, da se okrenu i odlete…..“

Džon Štajnbek u romanu „Zalutali autobus“ takođe opi­suje kako se mu­va doteruje: „Ona protrlja krilca nogama, za­tim protrlja noge jednu o drugu, a posle i lice prednjim nogama“.

Džon Pasos (John Passos) u „Manhattan transfer-u“ – roman jednog grada – opisuje kako muva nogama čisti svoje telo:

U sunčanom svjetlu sedela je muha stružući svoja krila zadnjim nogama. Čistila se po cjelom tijelu, savijala pre­d­nje noge jednu preko dru­ge i jednu o drugu, kao čovjek koji sapuna ruke, trla pažljivo preko glave, četkala kosu.

I šta posle svega ovoga čovek da kaže? Nisu li muve, mož­­­­­da, stvo­renja mnogo savršenija od čoveka, koja svoj krat­kotrajan život provedu bezbrižno i u radosti, dok čovek opterećen svojim glomaznim i tromim telom, celog života mora da razmišlja kako da se prehrani, kako da zaštiti od zime ili vrućine i kako da stigne do mesta gde poželi. Treba mu odelo, obuća i razna pre­vozna srestva, dok muva bez­brižno leti kroz prostor i šeta bez prob­lema, gde god poželi.

Zato razmislite, da li bi bilo lepo da se posle smrti ponovo ro­dite kao muva i da osetite sve radosti života u tom vidu postojanja.

Kad već govorimo o muvama zar nije čudno da su tri pi­sca, ne­zavisno jedan od drugog zapazili i opisali kako muva čisti i doteruje svoje telo? I sve to lepo sta­vili na papir.

Da li su Džon Štajnbek i Džon Pasos čitali Gogolja i po­zaj­mili njegova opažanja, ili je u njihove glave pre­selio bar delić Gogoljevog duha? Da li postoji mogućnost da čovek nesvesno uzme iz svoje potsvesti nešto što je nekad davno čuo ili pročitao?

Zato ja, kada nešto pišem, posebno ako pišem pesme, uvek strahujem od pomisli da sam nešto, nes­vesno, što mi je moglo nehotično isplivati iz pod­svesti, od nekog drugog pozajmio, što bi se u svakom slučaju moglo opi­sati kao krađa.

* * *

Važno je i pitanje: Šta je suština života i zbog čega želimo da naš život neizmerno dugo traje?

U tom smislu moramo znati da pojam „život“ uključuje i pojam „radost“, što znači da naš život nema nikakvog smisla ako nije ispunjen radošću i uživanjem. Šta ima čovek od života, ako mu taj život protiče bez uživanja i radosti, a da ne govorimo o tome kakve svrhe ima život ako nam je glava ispunjena tugom i brigama, i ako trpimo nesnosne te­lesne bolove?

Davno sam negde pročitao da svaki čovek umire dva puta. Jednom kada u njegovom srcu nestane rado­sti, i kada zaboravi da se smeje, i drugi put kada stvarno umre. Paradoksalno je, ali prva (duhovna) smrt je gora od one druge (telesne), jer posle prve smrti ostaje samo patnja, a posle druge, nema rado­sti i uživanja, ali nema ni duhovne patnje ni tele­snih bolova.

U razgovoru sa jednim čovekom došao je trenutak, kada je on sam sebe upitao: Pa stvarno, kada sam ja zabo­ravio da se smejem?

Taj trenutak kada neki pojedinac „zaboravi“ da se smeje, je vrlo va­žna tačka u našem životu, posle koje se život gasi i nastupa „životarenje“.

Ta „duhovna“ smrt može zahvatiti kako pojedinca, ta­­ko i veće grupe ljudi, pa i čitav jedan narod ili državu, i ona predhodi ratovima, re­volucijama i dru­gim burnim doga­đajima, naplaćujući svoj danak krvavim žrtvama.

Duboko misleći ljudi, a naročito daroviti pisci su u stanju da tak­va nadolazeća zbivanja pre­dosete. Kao primer mogu navesti velikog ruskog pisca Lava Tolstoja koji u svom ro­manu „Voskresenje“ ni jednom reči nije najavio mogu­ć­nost velike revolucije, ali se pri čitanju pomenutog ro­mana kao celine moglo predosetiti da duh revolu­cije leb­di nad Rusijom.

Mi živimo u vremenu kada čovečanstvo, ili bolje rečeno dru­štveni uslovi u kojima živimo ističu indi­vi­dualitet, i potiskuju kolek­tivizam, pri čemu jedinke mere svoju uspešnost po tome koliko su se istakle i izdvojile od „mase“ neuspešnih, neprime­će­nih i ano­nimnih. Pri tome i ne slute koliko zla sami sebi nanose, jer što se više uda­ljuju od kolek­tiviteta, to je i pored stečenog materijalnog bogatstva i sjaja, njihovo du­hovno biće jadnije i usamljenije.

 

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: