Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Razmišljanja o životu i smrti – postojanje i smisao života

 

Razmišljanja o životu, postojanju i smrti

Refleksije o tome šta je život, kako ga shvatiti ili prihvatiti

 

Razmišljanja o postojanju i životu

Razmišljanja o životu i smrti - postojanje i smisao životaČovek je verovatno jedino živo biće koje je zahvaljujući svojim misaonim sposobnostima svesno či­nje­nice da ži­vot svake postojeće jedinke nije bes­konačan, i da jednom mo­­­­ra doći kraj, odnosno da su sva živa bića smrtnici.

Problem smrtnosti kao i pitanje šta nas čeka nakon smr­ti velika je tajna koja do danas nije objaš­njena.

Posmatrano sa materijalističke tačke gledišta smrt svake jedinke nije ništa drugo nego defi­ni­tivan kraj sva­kog postojanja, posle kojeg ostaje samo ništa­vilo.

Ipak, i u okviru materijalističkog razmišljanja, nije sve tako crno kako se na prvi pogled čini, jer sva­­ko naše dete nosi polovinu naših gena, što jedno­stavnije rečeno znači da se nastavlja polovina našeg postojanja. Dakle, život ipak teče dalje.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da se jedinke iste vrste razlikuju samo po kombinaciji i neznatno izme­njenim svojstvima naših gena, uvek postoji mogućnost da se pre ili posle kombinacija gena koja sačinjava našu lič­nost ponovi, i da se jednog dana ponovo rodimo, kao i da se to rađanje bezbroj puta ponovi. Pri tom postoji mogućnost da se i oni koji iza sebe nisu ostavili po­tomke, ponovo rode, ostva­re­njem kombinacije tuđih gena, koja bude podudarna sa kombinacijom gena osobe iza koje nisu ostali di­rektni potomci.

Ustvari, mi možemo zamisliti da je svaka živa jedinka nešto kao hologram u kojoj su sadržane sve jedinke određene vrste koje su postojale, koje u ovom trenutku postoje i koje poten­cijalno mogu u budu­ćno­sti da se ost­vare.

U tom slučaju briše se svaka razlika između mate­ri­ja­li­stičkog i idealistikog gledanja na pro­ble­ma­tiku života i smrti.

Religija nas uči da će u danu Strašnog suda svi mrtvi ustati iz gro­bova, i da će se pojaviti u svojim materi­jalnim telima, što uopšte nije nerealno zami­sliti, ako možemo shvatiti da će u tom času pos­lednji čovek koji ostane živ na našoj planeti u svojim genima sadr­žavati sve jedinke svoje vrste koje su u prošlosti postojale i pro­ži­vele svoj život.

Problem našeg postojanja možemo sagledati i sa druge strane. Postavimo li pitanje, šta smo mi i od čega se sastojimo, moraćemo se suočiti sa činje­ni­com da naše telo sadrži preko 70% vode. Kada se ta voda ispari, osta­će ono što se naziva suvim ostat­kom. Mo­ramo znati da je taj suvi ostatak sastavljen od molekula i atoma. Šta su molekule? To su atomi spojeni hemij­skim vezama u slože­niju strukturu koju nazivamo jedi­njenje. Na kraju krajeva naše telo je skup atoma sjedi­njen hemijskim vezama. Šta su atomi? Ne tako davno u školama se učilo da su atomi najsitnije čestice mate­rije koje se dalje ne mogu deliti na još sitnije čestice. Nauka je zatim utvrdila da su i atomi sastavljeni od još sit­nijih čestica. Najprostije rečeno, svaki atom se sastoji od atomske jez­gre i elektrona koji kruže oko nje. Kakav je njihov odnos i veličina? Jezgra ato­ma u odnosu na njegovu veličinu je neverovatno mala. Ako ve­ličinu jezgre atoma vodonika zamislimo veliku kao ping­-pong lopticu, elektron koji kru­ži oko njega zauzi­maće prostor približan veličini jednog futbalskog igra­li­šta, iz čega proističe da su atomi u suštini pra­zan prostor. Na osnovu toga možemo zaključiti da, kada bi sve atomske jezgre i sve elektrone koji sačinjavaju naše telo sabili u čvrs­tu kompaktnu masu, njena zapre­mina bi bila toliko mala da je ne bi mogli videti čak ni pod mikro­skopom.

(U knjizi Prof. dr Ing. Pante Tutundžića – Fizička hemija, prvi deo, Beograd, 1961. god., str. 233, stoji da kada bi se sva atomska jezgra sabila u kompaktnu masu, specifična masa, odnosno masa 1 cm kubnog pomenute materije iznosila 10.000.000 tona i sop­stvene energije od 10 na 23 potenciju KW).

Kada sve ovo znamo, onda nam je jasno da bi bar približno tačan od­govor na pitanje, šta smo mi i od čega se sastojimo, mogao glasiti: ništa i obično ništavilo, a samo naše postojanje, makar kako nam se to čini­lo real­nim, obična je iluzija.

Kada to znamo, onda nam može biti jasno zbog čega je religiozni pogled na svet isto tako prihvatljiv kao i ma­te­rijalistički. Svi su u pra­vu i niko nije u pravu. Mi ži­vi­mo dok živimo, i živećemo kad budemo ponovo živeli, iako život može biti i lep i tužan i ugodan i muko­trpan.

Dodajmo svemu i jednu pesmicu koju je napisao poz­nati književnik Stanislav Vinaver, čovek bogatoga du­ha, koju je posvetio Albertu Ajn­štajnu povodom njegove smrti:

I g r a č k a

Igračka smo misli, čula,
Sve sa nama šalu zbija:
Strka, brka molekula
U nama se strvno vija.

Igračka smo od iskoni
Svih bezbroja, što čas svisnu
Čas zaprete vasioni
Da odgode i nju, prisnu.

Igračka smo, uvir jazan,
Uput, nikom ne upućen,
Zbir dokaza nedokazan
Beut jeza nedoslućen.

Igračka smo sred bezmerja,
Brod vrtloga. Bar da stremi
Tragom slatkih sujeverja:
U uteha osvit nemi.

S. Vinaver – („Beogradsko ogledalo“, „Slovo ljubve“, Beograd,1977.)

* * *

Šta je to što prestavlja našu ličnost? U kojem delu našeg tela je smešteno naše „ja“?

Nakon amputiranja nogu ili ruku, pa čak i kod zame­ne srca, naše „ja“ ostaje nepromenjeno, i mi postojimo i dalje kao nepromenjena ličnost, ali neki sasvim mali kvar u mozgu može da nam ugrozi život. Dakle, naše „ja“, naš osećaj volje i postojanja je u mozgu, i to ne u celom mozgu, već u jednom sasvim određenom delu mozga sa či­jom smrću nestaje i naša ličnost. Postoje delovi mozga koji uprav­ljaju važnim životnim funkcijama i bez čijeg delovanja naš život nije moguć, ali ti delovi mozga ne prestav­lja­ju našu ličnost. Šta više, ti delovi mozga mimo naše volje upravljaju važ­nim životnim funk­cijama.

Mi možemo na­šom voljom ubrzati ili usporiti, pa čak na kratko vreme i zau­staviti disanje, ali radom našeg srca ne upravlja naša volja, već sasvim neza­visni mehanizmi. Da nije tako, mi bi bili u stanju da sami ubrzamo ili usporimo naš puls ili da našom voljom regulišemo krvni pritisak, ali moramo priz­nati, da to nije u našoj moći.

A sada da potražimo odgovor na drugo pitanje:

Kolika je možda­na masa potrebna da bi se moglo ostvariti indi­vidualno „ja“?

Da li ste posmatrali običnu domaću muvu? Da li ste pažljivo gledali sa kojom veštinom ona leti, kako pravi zaokrete, kako po­leće, kako se spu­šta i kako vešto izbegava, kada je rukom pokušamo uhva­titi ili ubiti? Da li ste je posmatrali kako vešto i pažljivo svojim noži­cama skida prašinu sa krila i sa očiju?

To sve što je jedna muva u stanju da izvede ukazuje na postojanje nje­nog „ja“, njene volje i sposo­bnosti da ra­zumno upravlja svojim krilima i svojim nožicama. To je neosporna činjenica, bez obzira da li mi to nazi­vamo razumom ili instiktom.

A kolika je glava te muve, a tek koliko je mali njen mo­zak? Manji je od desetog dela zrna maka, ali je ona u stanju da u letu izvodi takve akro­bacije kao i vrhunski piloti kojima su bile potrebne stotine časova tre­nažnog leta da bi pomenute veštine naučili.

Iako su za većinu ljudi muve dosadna i odvratna stvore­nja, one nekim svojim postupcima zaslužuju div­ljenje. Pre­ma tome kako se one čiste i doteruju nisu ostali ravno­dušni ni pojedini značajni pisci, kao što je bio N. V. Gogolj, koji je u svom romanu „Mrtve duše“ na jednom mestu napisao:  „…..muve (dodao – B.M.) nisu nikako uzletale zato da jedu, nego samo da se pokažu, da prođu tamo amo po gomili šećera, da protrljaju stražnje i prednje noge jednu o dru­gu, ili da se počešu njima ispod krioca, ili, pru­živši obe prednje nožice da se protrljaju njima iz­nad glave, da se okrenu i odlete…..“

Džon Štajnbek u romanu „Zalutali autobus“ takođe opi­suje kako se mu­va doteruje: „Ona protrlja krilca nogama, za­tim protrlja noge jednu o drugu, a posle i lice prednjim nogama“.

Džon Pasos (John Passos) u „Manhattan transfer-u“ – roman jednog grada – opisuje kako muva nogama čisti svoje telo:

U sunčanom svjetlu sedela je muha stružući svoja krila zadnjim nogama. Čistila se po cjelom tijelu, savijala pre­d­nje noge jednu preko dru­ge i jednu o drugu, kao čovjek koji sapuna ruke, trla pažljivo preko glave, četkala kosu.

I šta posle svega ovoga čovek da kaže? Nisu li muve, mož­­­­­da, stvo­renja mnogo savršenija od čoveka, koja svoj krat­kotrajan život provedu bezbrižno i u radosti, dok čovek opterećen svojim glomaznim i tromim telom, celog života mora da razmišlja kako da se prehrani, kako da zaštiti od zime ili vrućine i kako da stigne do mesta gde poželi. Treba mu odelo, obuća i razna pre­vozna srestva, dok muva bez­brižno leti kroz prostor i šeta bez prob­lema, gde god poželi.

Zato razmislite, da li bi bilo lepo da se posle smrti ponovo ro­dite kao muva i da osetite sve radosti života u tom vidu postojanja.

Kad već govorimo o muvama zar nije čudno da su tri pi­sca, ne­zavisno jedan od drugog zapazili i opisali kako muva čisti i doteruje svoje telo? I sve to lepo sta­vili na papir.

Da li su Džon Štajnbek i Džon Pasos čitali Gogolja i po­zaj­mili njegova opažanja, ili je u njihove glave pre­selio bar delić Gogoljevog duha? Da li postoji mogućnost da čovek nesvesno uzme iz svoje potsvesti nešto što je nekad davno čuo ili pročitao?

Zato ja, kada nešto pišem, posebno ako pišem pesme, uvek strahujem od pomisli da sam nešto, nes­vesno, što mi je moglo nehotično isplivati iz pod­svesti, od nekog drugog pozajmio, što bi se u svakom slučaju moglo opi­sati kao krađa.

* * *

Važno je i pitanje: Šta je suština života i zbog čega želimo da naš život neizmerno dugo traje?

U tom smislu moramo znati da pojam „život“ uključuje i pojam „radost“, što znači da naš život nema nikakvog smisla ako nije ispunjen radošću i uživanjem. Šta ima čovek od života, ako mu taj život protiče bez uživanja i radosti, a da ne govorimo o tome kakve svrhe ima život ako nam je glava ispunjena tugom i brigama, i ako trpimo nesnosne te­lesne bolove?

Davno sam negde pročitao da svaki čovek umire dva puta. Jednom kada u njegovom srcu nestane rado­sti, i kada zaboravi da se smeje, i drugi put kada stvarno umre. Paradoksalno je, ali prva (duhovna) smrt je gora od one druge (telesne), jer posle prve smrti ostaje samo patnja, a posle druge, nema rado­sti i uživanja, ali nema ni duhovne patnje ni tele­snih bolova.

U razgovoru sa jednim čovekom došao je trenutak, kada je on sam sebe upitao: Pa stvarno, kada sam ja zabo­ravio da se smejem?

Taj trenutak kada neki pojedinac „zaboravi“ da se smeje, je vrlo va­žna tačka u našem životu, posle koje se život gasi i nastupa „životarenje“.

Ta „duhovna“ smrt može zahvatiti kako pojedinca, ta­­ko i veće grupe ljudi, pa i čitav jedan narod ili državu, i ona predhodi ratovima, re­volucijama i dru­gim burnim doga­đajima, naplaćujući svoj danak krvavim žrtvama.

Duboko misleći ljudi, a naročito daroviti pisci su u stanju da tak­va nadolazeća zbivanja pre­dosete. Kao primer mogu navesti velikog ruskog pisca Lava Tolstoja koji u svom ro­manu „Voskresenje“ ni jednom reči nije najavio mogu­ć­nost velike revolucije, ali se pri čitanju pomenutog ro­mana kao celine moglo predosetiti da duh revolu­cije leb­di nad Rusijom.

Mi živimo u vremenu kada čovečanstvo, ili bolje rečeno dru­štveni uslovi u kojima živimo ističu indi­vi­dualitet, i potiskuju kolek­tivizam, pri čemu jedinke mere svoju uspešnost po tome koliko su se istakle i izdvojile od „mase“ neuspešnih, neprime­će­nih i ano­nimnih. Pri tome i ne slute koliko zla sami sebi nanose, jer što se više uda­ljuju od kolek­tiviteta, to je i pored stečenog materijalnog bogatstva i sjaja, njihovo du­hovno biće jadnije i usamljenije.

 

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“

 

19 komentara

  • E pa vidite; Naveli ste primer Profesora Tutundžića što je slično onome što sam govorio svojim sagovornicima, Da kada bismo sabili planetu Zemlju tako da se sva jezgra atoma dodiruju onda bi cela planeta bila jedna lopta u šaci čoveka.
    Svakako pitanje je bilo, Šta onda ispunjava taj medju-atomski prostor u realnoj dimenziji planete odnosno u realnoj dimenziji živih bića, što znači i čoveka?
    Da li ljudima uopšte pada na pamet da je tu prava realnost a ne u samoj materiji koja je samo da prikrije realnost da načini iluziju kako bi celokupna niža kreacija imala i održala svoj pravi smisao postojanja?
    Što duže neko nastoji održati teoriju besmiusla života to će takav obesmišljeni život stvarno biti besmislen i u njemu će vladati svakojake bezumne ideje i teorije čineći život teškim, nepodnošljivim i ispod svakog nivoa etičnosti i lepote.
    Svako onaj ko počne ispravnije razmišljati podići će i svoj ali i život drugih na jedan uzvišeniji, otmeniji i ispunjeniji nivo.
    Život ima svoj uzvišen i samo naizgled sakriven i mističan smisao i život, ono što mi stvarno jesmo jeste beskonačan i besmrtan. Da, mi ne umiremo. Ono što nestaje jeste samo opsena ili iluzija.

  • Život je veličanstveni Božji dar čoveku sa obiljem lepote, a svaki njegov minut imao jako veliki smisao, gde god da se okrenemo, gde god da se nalazimo. Smisao života se otkriva u čoveku samom. U svakome od nas je besmrtna duša, koja posle smrti fizičkog tela nastavlja svoj put evolucije. A samo naše postojanje nikako ne može biti obična iluzija, ono jeste realnost OVDE i SADA. Za svaki čas života treba biti zahvalan i to neizmerno,iako postoje lepi a i teški trenuci, jer na kraju krajeva svaki je čovek tvorac svoje sudbine.

  • Kada je u pitanju razmatranje suštine života i postojanja, mišljenja su različita, i svako ima pravo da zastupa ono što misli da je ispravno. Autor knjige „Razmišljanje o postojanju i životu“ izložio je u nastavku svoje knjige i
    svoj stav po tom pitanju, pa je moguće da će Redakcija „Bašte Balkana“ predočiti svojim čitaocima i taj deo autorovog teksta.
    Time bi se razjasnile mnoge dileme,a do sada objavljeni komentari pokazuju da je tema za čitaoce vrlo interesantna.

  • Branko,
    Dajem slobodu da svako misli kako mu je volja i da živi u skladu sa svojom voljom. Ali, ako će neko izlaziti u javnost sa nekakvim stavom proizašlog iz ozbiljnih istraživanja i saznanja onda takav pojedinac mora biti krajnje odgovoran prema životu koji ga okružuje.
    Mišljenje o smislu, svrsi i cilju života, odnosno o njegovoj realnosti nije politika u kojoj se nadmeću partije u ličnim nastojanjima da što više prigrabe za sebe. Mišljenje i stav prema životu koji će se iznositi u javnost mora proizaći iz ozbiljnog i temeljnog istraživanja i saznanja.
    Kada osoba sagleda da život ima svoj pravi smisao, veličinu i lepotu on nikako ne postaje lakšim. Ali, osoba drugačije shvata ulogu životnih poteškoća i ne predaje ima se već ih rešava i ide dalje grabeći ka svom životnom cilju.
    Kako bi bilo da načinimo jednu prezentaciju i da se okupimo sa čitaocima ovog Bloga te da iznesemo teorije i saznanja o smislu, svrsi i cilju života. Bio bi to vredan doprinos za sve životne oblasti i dobar podsticaj čoveku današnjice u nadrastanju trenutnog životnog sivila.

  • Poštovani gospodine, vrlo rado prihvatam Vaš predlog, ali verovatno Vam je poznata izreka: čuvaj se onoga koji čita samo jednu knjigu.

  • Baš juče u moje e-sanduče došetao je ovaj mail – nije meni upućen vać samo preusmeren.
    Mislim da leži ovdašnjoj diskusiji. Zato bih pitao; Kako osobi, koja je napisala pismo koje sledi, dokazati da se život završava posle smrti?
    Da li je to ikako moguće?

    „Poštovani,

    Pročitala sam knjigu Ponovo rođeni od doktora Semkiw. Očito da se doktor Semkiw svesrdno, ambiciozno i sa puno elana upustio u veliku avanturu – da pokuša da dokaže postojanje reinkarnacije.
    S obzirom da Vas interesuju komentari osoba koje su pročitale knjigu Ponovo rođeni, mogu vam reći da sam veoma zadovoljna što je ta knjiga stigla do mene (a već kruži i među mojim prijateljima).
    Većina stvari o kojim dr Semkiw piše već mi je poodavno poznata, mada ima i onih koje do sada nisam znala (kao što su np. sličnosti u liku, prenošenje afiniteta, sklonosti ili interesovanja iz života u život…).

    Inače, ja sam se pre desetak godina podvrgla 7-8 puta nehipnotičkoj regresiji. To sam učinila, ne iz znatiželje, već u nameri da pokušam da rešim neke svoje probleme. Naime, već sa 10 godina ja sam imala užasne glavobolje kojima nije mogao da se utvrdi uzrok. Ovih dana napuniću 65 godina i glavobolje su postale podnošljive. Šta je tome doprinelo – ne znam. Možda je to otkrivanje, kroz regresiju, moja dva prethodna života, o čemu su mi se sećanja često vraćala u daljem životu.
    Na žalost, tokom regresije, nisam uspela da ponovo „proživim“ bol i strah (jer je to način da se uklone pravi uzroci problema). Svaki put sam videla iste slike, iste scene, ponekad „iz tela“, a ponekad kao „posmatrač“ sa strane. To se događa kod nehipnotičke regresije: ako duša nije spremna da ponovo prođe kroz patnju, onda sve ostaje samo kao slika ili film koji se odigrava pred vašim očima.
    Analizirajući kasnije „događaje“ i osobe iz tih prethodnih života, dobijala sam „odgovore“ da su se osobe iz mojih tadašnjih okruženja, ponovo pojavljivale i u ovom životu (np. otac, sin, muž itd.).
    Ono što me je najviše fasciniralo to je saznanje, tokom regresije, o nasilno prekinutoj ljubavnoj vezi u prethodnom životu, sa osobom koja se ponovo pojavila i u ovom životu. Naš susret je izazvao eksploziju emocija. Međutim, ta veza je sada zaokružena. Naime, završila se posle izvesnog vremena kada su emocije splasle, razlazom bez ogorčenja ili ljutnje. Kao da je bilo neophodno da se prirodno, a ne nasilno ta veza i završi. Meni lično, to ima dosta logike.

    Tokom regresije saznala sam da sam u jednom od pomenuta dva života, bila muško. Živela sam na prostoru bivše Čehoslovačke, pa sam verovatno po veri bila – katolik. U drugom životu živela sam na području Engleske, pa sam, moguće bila protestantkinja (ili nešto drugo). Sada sam pravoslavka. Divno! To je ono na čemu dr Semkiw i insistira. Zadovoljna sam! Zahvaljujući regresiji i ovakvim knjigama dobila sam puno na širini pogleda na svet i uzroke zašto se u životu sve dešava na određen način.
    Mislim da nije nebitna činjenica da se zakoni karme odlično uklapaju u ceo ovaj sistem.
    Ako čovek sve ovo prihvati, ne samo umom, nego i celokupnim svojim bićem, teško da neće postati bolji čovek.
    ……………………………………………………………………..
    Ideja i istina o reinkarnaciji se polako, ali sigurno uliva u svest ljudi, a kvantitet će valjda učiniti da se u ne tako dalekoj budućnosti stopi i sa podsvešću, sa celim bićem čoveka. Duboko se nadam i verujem u to.
    …………………………………………………………………….
    Srdačan pozdrav.“

  • Zasto ne biti krokodil ili kisna glista ? Zasto je bolje biti onaj ko ce od krokodilove koze napraviti torbu , a glistu nataknuti na udicu , pa upecati ribu koju ce baciti na vrelo ulje ?

  • Pita Branko: „A šta ako se u budućoj reinkarnaciji ostvarite kao krokodil ili recimo kišna glista, jer i njih je Bog stvorio.“

    Odgovor: Ako čovek razmišlja kao kišna glista a ponaša se kao krokodil možda i može…

  • Vi

    Vi očigledno imate slabe živce gospodine Krstiću? Pa ipak ću vam postaviti sledeća pitanja:

    – kako zamišljate krokodila sa humanim srcem?
    – Šta vam to znači: Dokaz? Šta je to dokaz? Da li je to zaista dokaz da Vi niste u stanju ništa drugo razumno napisati?

  • Pre otprilike 25 godina pročitao sam u jednim novinama američkog izdanja priču kako je jedna grupa turista bila na obalama nila. Tamo gde su se iskrcali iz broda prelazili su preko izvesnog mosta. Na samoj ogradi naslonila se mladja žena, inače trudna, kada je ograda pukla i ova se našla u vodama nila.
    Odjednom se prema njoj ustremio veći broj krokodila. Medju posmatračima je nastao vrisak, panika, zapomaganje. Od svih tih krokodila izdvojio se napred najkrupniji i najsnažniji koji je prvi doplivao do mlade žene. U trenutku kada su svi očekivali da će je zgrabiti svojim čeljustima i započeti dervišku vrtnju on se samo podvukao ispod nje i na svojim ledjima je podigao i još jače zaplivao prema obali. Umakao je ostalim gladnim krokodilima i doneo do obale gde su je prihvatili ljudi i odvukli na suvom, živu i zdravu.
    A meni ne smetaju tvoji „moćni“ komentari.
    Pogledaj gornji prilog. On te neće ubiti aloi ti može otvoriti oči – ko zna?

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280