Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju – UN Deklaracija iz Rio De Ženeira 1992
Konferencija o životnoj sredini u Rio de Žaneiru 1992. godine iznedrila je UN deklaraciju o zaštiti eko sistema i održivom razvoju poznatiju kao Rio deklaracija
Neki od principa sadržanih u Rio Deklaraciji mogu se smatrati kao “treća generacije prava” od strane evropskih advokatskih naučnika.
.
Principi Deklaracije iz Rija
Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju
Princip 1. Uloga Ljudi
Ljudska bića su u centru brige za održivi razvoj. Ljudi imaju pravo na zdrav i produktivan život, u skladu sa prirodom.
Princip 2. Državni suverenitet
U skladu sa poveljom UN-a i principima međunarodnog prava, zemlje imaju suvereno pravo da eksploatišu svoje sopstvene resurse, poštujući svoju sopstvenu politiku zaštite životne sredine i razvojnu politiku, a takođe imaju odgovornost da obezbjede da aktivnosti koje se obavljaju u okviru njihove pravne nadležnosti i kontrole, ne prouzrokuju štetu za životnu sredinu drugih zemalja ili područja izvan granica nacionalne pravne nadležnosti.
Princip 3. Pravo na razvoj zemalja
Pravo na razvoj mora biti ostvareno tako, da se u istoj meri zadovolje potrebe razvoja i zaštite životne sredine i sadašnjih i budućih generacija.
Princip 4. Zaštita životne sredine u procesu razvoja zemalja
Radi postizanja održivog razvoja, zaštita životne sredine mora činiti sastavni deo procesa razvoja i ne može se razmatrati odvojeno od njega.
Princip 5. Iskorenjivanje siromaštva u svetu
Sve države i svi ljudi moraju sarađivati na bitnim zadacima iskorjenjavanja siromaštva, što je neophodan zahtev kada se radi o održivom razvoju, da bi se smanjile razlike u životnom standardu i bolje zadovoljile potrebe većine ljudi u svetu.
Princip 6. Prioritet za najnerazvijenije zemlje
Posebna situacija i potrebe zemalja u razvoju, pre svega najmanje razvijenih i onih čija je životna sredina najviše ugrožena, moraju imati poseban proiritet. Međunarodne akcije u oblasti zaštite životne sredine i razvoja treba, takođe, da se odnose na interese i potrebe svih zemalja.
Princip 7. Saradnja država za zaštitu globalnog ekosistema
Zemlje moraju da sarađuju, u duhu globalnog partnerstva, na očuvanju zaštiti i obnavljanju zdravlja i celovitosti ekosistema Zemlje. Zbog različitogdoprinosa globalnoj degradaciji životne sredine, zemlje imaju zajedničku, ali različitu odgovornost. Razvijene zemlje priznaju svoju odgovornost za održivi razvoj, imajući u vidu kako pritisak njihovog društva na globalnu životnu sredinu, tako i tehničke i finansijske resurse kojima raspolažu.
Princip 8. Smanjenje neodrživih modela proizvodnje i potrošnje
Radi postizanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života svih ljudi, države treba da smanje i eliminišu one oblike proizvodnje i potrošnje koji nisu u skladu sa održivim razvojem, a takođe, da unaprede odgovarajuću demografsku politiku.
Princip 9. Izgradnja kapaciteta za održivi razvoj
Zemlje treba da sarađuju na jačanju postojećih sopstvenih kapaciteta za održivi razvoj unapređenjem naučne komunikacije kroz razmenu naučnih i tehničkih znanja i putem podsticanja razvoja, prilagođavanja, širenja i transfera tehnologija, uključujući i nove, kao i inovativne tehnologije.
Princip 10. Učešće javnosti u zaštiti životne sredine
Pitanja zaštite životne sredine se najbolje rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou. Na nacionalnom nivou, svaki pojedinac mora imati odgovarajući pristup informacijama koje se odnose na životnu sredinu, a koje posjeduju javni organi vlasti, uključujući i informacije o opasnim materijama i o aktivnostima u njihovoj društvenoj zajednici, a takođe, svaki pojedinac mora imati mogućnost da učestvuje u procesima odlučivanja.
Zemlje moraju olakšati i podsticati razvijanje svesti uz učešće javnosti, tako što će obezbediti da informacije budu svima lako dostupne. Mora se obezbediti efikasan pristup pravnim i administrativnim postupcima, uključujući i nadoknadu štete i pravni lek.
Princip 11. Nacionalno zakonodavstvo i program zaštite životne
Zemlje moraju da donesu efikasne zakone o zaštiti životne sredine. Standardi koji se odnose na zaštitu životne sredine, ciljevi upravljanja i prioriteti treba da odražavaju stanje zaštite životne sredine i razvoja na koji se odnose.
Standardi koji se u nekim zemljama primjenjuju mogu za druge zemlje, naročito za zemlje u razvoju, da budu neodgovarajući i da dovedu do neopravdanih ekonomskih i društvenih troškova.
Načelo 12. Podsticajni i otvoreni međunarodni ekonomski sistem
Zemlje treba da sarađuju na unapređenju otvorenog međunarodnog ekonomskog sistema koji bi doveo do ekonomskog rasta i održivog razvoja u svim zemljama, kao i do boljeg rešavanja problema degradacije životne sredine.
Mere tržišne politike u svrhu zaštite okoline ne treba da budu sredstvo za samovoljnu i neopravdanu diskriminaciju, ili za prikrivena ograničenja međunarodne trgovine. Treba izbegavati jednostrane akcije za rešavanje problema zaštite životne sredine van područja nadležnosti zemlje uvoznika.
Mere za rešavanje prekograničnih i globalnih problema zaštite životne sredine treba, što je moguće više, da budu zasnovane na međunarodnom konsenzusu.
Princip 13. Kompenzacija za žrtve zagađenja i drugih oštećenja životne sredine
Zemlje treba da donesu nacionalne zakone koji se odnose na odgovornost i odštetu žrtvama zagađenja i na druge štete po životnu sredinu. Zemlje, takođe, treba da sarađuju bez odlaganja i odlučnije u donošenju budućih međunarodnih propisa koji se odnose na odgovornost i odštetu, kada aktivnosti u okviru njihove pravne nadležnosti ili kontrole, prouzrokuju dejstva štetna za životnu sredinu u područjima izvan njihove nadležnosti.
Princip 14. Saradnja država za sprečavanje ekološke štete i transfera
Zemlje treba efikasno da sarađuju na odvraćanju ili sprečavanju premeštanja i transfera u druge zemlje svih aktivnosti i materija koje prouzrokuju jaku degradaciju životne sredine ili su se pokazale štetnim po zdravlje ljudi.
Princip 15. Princip predostrožnosti
Da bi se životna sredina zaštitila, zemlje moraju, u skladu sa svojim mogućnostima, u što većoj meri primenjivati preventivne mjere. Ako postoji pretnja od nepovratne štete, nedostatak potpune naučne izvesnosti ne sme biti razlog za odlaganje mera za sprečavanje degradacije okoline, pri čemu mere moraju biti efikasne sa gledišta troškova.
Princip 16. Internacionalizacija troškova okruženja
Nacionalni organi vlasti treba da nastoje da podstiču internacionalizaciju troškova zaštite životne sredine i korišćenje ekonomskih instrumenata, imajući u vidu pristup po kome zagađivač treba, u principu, da snosi troškove zagađenja, poštujući interese javnosti, a bez narušavanja međunarodne trgovine i investiranja.
Princip 17. Procene uticaja na životnu sredinu
Ocenjivanje uticaja na životnu sredinu, kao nacionalni instrument, mora se preduzeti za određene aktivnosti koje mogu imati značajan štetan uticaj na okolinu, a o kojima odlučuju nadležni nacionalni organi vlasti.
Princip 18. Obaveštenje o prirodnim katastrofama
Zemlje moraju odmah da obaveste druge zemlje o svojim prirodnim katastrofama ili drugim opasnostima koje mogu prouzrokovati iznenadna štetna dejstva na životnu sredinu u tim zemljama. Međunarodna zajednica mora učiniti sve da oštećenim zemljama pomogne.
Princip 19. Pravovremeno i blagovremeno obaveštavanje
Zemlje moraju unapred i pravovremeno obaveštavati potencijalno ugrožene zemlje o aktivnostima koje mogu imati značajno štetno prekogranično dejstvo i dostavljati im odgovarajuće informacije, a takođe se moraju konsultovati sa tim zemljama u ranoj fazi i uz izraženo poverenje.
Princip 20. Žene imaju vitalnu ulogu
Žene imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i razvoju. Stoga, njihovo potpuno učešće je veoma važno za postizanje održivog razvoja.
Princip 21. Mobilizacija mladih
Kreativnost, ideale i hrabrost omladine celog sveta, treba mobilisati za stvaranje globalnog partnerstva, radi postizanja održivog razvoja i obezbeđenja bolje budućnosti za sve.
Princip 22. Autohtoni narodi imaju ključnu ulogu
Domoroci, starosedeoci i njihove zajednice, kao i druge lokalne zajednice, imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i u razvoju zbog svojih znanja i tradicionalnog načina života. Zemlje moraju priznati i pravno podržati njihov identitet, kulturu i interese, a takođe omogućiti njihovo efikasno učešće u postizanju održivog razvoja.
Princip 23. Zaštiti životnu sredinu i ljude od ugnjetavanja
Moraju se zaštititi: životna sredina, prirodni resursi i ljudi koji su ugnjetavani ili su pod dominacijom ili okupacijom.
Princip 24. Ratovanje i medjunarodno pravo
Ratovanje je u svakom slučaju destruktivno u odnosu na održivi razvoj. Stoga, države moraju poštovati međunarodno pravo kojim se obezbeđuje zaštita životne sredine u vreme oružanih sukoba i saradnje u kasnijem razvoju.
Princip 25. Mir, razvoj i zaštita životne sredine
Mir, razvoj i zaštita životne sredine su uzajamno zavisni i nerazdvojni.
Princip 26. Rešavanje ekoloških sporova
Zemlje moraju sve svoje nesuglasice u pogledu zaštite životne sredine da rešavaju na miroljubiv način i odgovarajućim sredstvima u skladu sa poveljom UN-a.
Princip 27. Saradnja između država i naroda
Zemlje i ljudi treba da sarađuju, u duhu partnerstva i uz postojanje poverenja, pri ostvarivanju principa iz ove Deklaracije i u budućem unapređenju međunarodnog prava u oblasti održivog razvoja.
Rio de Žaneiro 1992 godina. Samit Zemlje – UNCED – Konferencija o životnoj sredini i razvoju