Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Društvo

Šta je danas društveno prihvatljivo ponašanje?

 

 

Šta je danas društveno prihvatljivo ponašanje?

Šta je uopšte danas „normalno“ i prihvatljivo ponašanje u okviru neke zajednice i društva, a šta je ono što to nije?

 

Monika Beluči  i muškarci - Šta je danas društveno prihvatljivo ponašanje?– Da li smo se i mi ovde u Srbiji, pa i šire gledano, pretvorili u uspavanu masu ravnodušnu na sve, u žabokrečinu, u more neurotičnih ljudi koji nisu ni svesni svoje neuroze, a kamoli potrebe da je leče?

– Da li smo postali slika i prilika sjajnih Domanovićevih satira još izprošlog veka, kao što je npr. satira „Mrtvo more“?

– Znamo li mi uopšte da postoji nešto što se u psihijatriji zove poremećaj ličnosti?

-„Duša uvek zna odgovor, samo je pitanje da li mi njen glas čujemo u sebi.“

 

* * *

Ne tako davno, pre nekoliko meseci, sticajem okolnosti bila sam u prilici da ozbiljno porazgovaram sa jednim starijim i veoma iskusnim psihijatrom. Ovom prilikom ću ga nazvati gospodin Božidar, a njegova inteligencija, pronicljivost, opservacija, a reći ću i lucidnost (u onom genijalnom smislu shvaćena), potpuno me je zaintrigirala, jer sam vrlo brzo shvatila da ispred sebe imam jednu od onih retkih intelektualnih i duhovnih gromada, pravih gorostasa u svakom smislu te reči.

Tema se nekako sama nametnula, poveli smo razgovor o tome šta se danas smatra društveno prihvatljivim ponašanjem, i kako on kao lekar specijalista, dakle psihijatar, uspeva da razluči i prepozna gde je granica i kada ju je neko prešao, jer je to osnovni kriterijum za postavljanje bilo koje dijagnoze, posebno kod slučajeva koji se tretiraju kao različiti poremećaji ličnosti. Shvatila sam da je ovaj čovek i dalje vrlo aktivno zainteresovan za realnost i za društvene i političke događaje, kao i za probleme pojedinaca u tom i takvom okruženju, iako je penzionisan. On je ipak izuzetno vispren, obavešten, i o svemu ima vrlo konkretno i dorečeno mišljenje, koje ne čujem baš tako često, neke stvari sam čula prvi put i moram priznati na potpuno nov i drugačiji način sam promislila o mnogim temama.

Razgovarajući o gore pomenutom pitanju, dakle, šta je danas društveno prihvatljivo ponašanje, imala sam stav dubokog uvažavanja nekoga ko ima toliko profesionalno iskustvo, ali pre svega moje uvažavanje je bilo vođeno, moram priznati, i nekom vrstom intuicije da je to čovek koji živi u skladu sa onim što misli i oseća.  Neko ko nije spreman na spoljne, niti bilo koje druge kompromise, ako ih ne oseća kao svoje, kao nešto što njegova duša prepoznaje da je za njegovo dobro i za dobro ljudi sa kojima je u kontaktu (privatno ili poslovno), a da pri tom to njegovo dobro ne ugrožava nikog drugog na bilo koji način. Zvuči nemoguće, ali to je bio moj utisak o ovom čoveku, i do danas se nije promenio, samo se učvrstio, jer mi je svaki novi susret i razgovor sa njim izuzetno dragocen i nadahnjujući.  Jednom rečju, gospodin Božidar  je duhovno, emocionalno, etički i intelektualno integrisana ličnost vredna svake pažnje i poštovanja.

I šta mi je rekao doktor Božidar? Kako mi je odgovorio na postavljeno pitanje?

Rekao mi je da su Amerikanci potpuno promenili skale koje su bile postavljene kao meritorne u svetu psihijatrije, jer po tim standardnim skalama, svaki treći ili četvrti Amerikanac bi imao dijagnozu neke od ozbiljnih poremećaja ličnosti, tačnije psihijatrijsku dijagnozu.  Da bi to izbegli, i da bi izbegli da se u očima ostatka sveta pojavljuju kao psihički najbolesnija nacija, oni su jednostavno svoje skale prilagodili tako da izbegnu realnu medicinsku ocenu koja važi u ostatku sveta i kriterijume su znatno ublažili. Da li su oni tako učinili uslugu svojim građanima i dozvolili im da se njihove, biću blaga i taktična i reći ću:  različitosti, ekscentričnosti, specifičnosti u ponašanju, u stvari,  dožive kao veća sloboda koja im je pružena da žive po sopstvenom nahođenju, bez griže savesti i bez bilo čije osude. Nisam sigurna da je baš tako, ali dozvoljavam da je moguće da grešim. Možda su im  učinili „medveđu uslugu“, kao i ostatku sveta.

Tom prilikom, palo mi je na pamet kako najbolesnija nacija na svetu može da plasira ostatku sveta šta god poželi kao neprikosnovenu vrednost, i da taj ostatak sveta to i prihvata, uključujući i našu državu, našu zemlju. Upalite televizor u bilo koje doba dana, ako nisu američke serije i filmovi, onda je neki reality show, biraju se razni talenti – show programi koji su  urađeni po američkoj licenci. Tu se sada u poslednje vreme sreću i famozne turske serije koje, uzgred rečeno, režiraju američki režiseri. Kako god da posmatramo ovaj fenomen ne možemo da pobegnemo od matematike i statistike, procentualno, američka medijska koncepcija neumoljivo je najprisutnija na ovim prostorima. Čak se i u mnogim emisijama informativnog karaktera primećuje američka škola.

A šta čini televizijski gledalac?

Televizijski gledalac kao hipnotisani potrošač neselektivno i potpuno nesvesno sve to gleda, prati, čak plače i smeje se kada to dramska kulminacija nalaže. Dakle, bez da su pitani, većina ljudi uključivši TV prijemnik kao da je potpisala saglasnost da se slaže sa ponuđenim programom i da on zadovoljava njen kriterijum. Zašto? Pa zato što većina ljudi sve to gleda. Pokušajte da se setite koliko ljudi poznajete koji su u stanju da bar tri dana ne upale televizor. Lepo je još u prošlom veku veliki srpski satiričar Radoje Domanović pisao o učmalosti građanskog, preciznije, malograđanskog društva. Jedna od njegovih satira na tu temu nosi naziv „Mrtvo more“. Da li smo se i mi ovde u Srbiji pretvorili u žabokrečinu i mrtvo more? To pitanje postavite i vi sebi.

Moj sagovornik, gospodin Božidar, rekao je još jednu značajnu konstataciju (parafraziraću ga): „Znate, ni psihologija, ni psihijatrija nisu prave nauke.  Jer ne ispunjavaju osnovni princip po kojem neka nauka to i postaje. A to je mogućnost predikcije tj. predviđanja. Možete da imate jako veliko iskustvo u praksi, u radu sa pacijentima, kao na primer ja, ali će se uvek dešavati da vas poneko iznenadi. Neko pozitivno, neko negativno.“

I šta bi to na kraju zančilo? Da je ljudska duša ipak nešto što će ostati uvek bar jednim delom obavijena tajnom, jer nas ona vezuje sa nekim mnogo inteligentnijim izvorom od naše dobro uređene svesti i racionalnog logičkog mišljenja. Doktor Božidar je rekao: „Duša uvek zna odgovor, i zna šta želi, a šta ne želi. Ako je čovek toliko zbunjen, ona možda ne zna šta želi, ali sigurno zna šta ne želi.“ I da imamo razvijenu sposobnost da je slušamo, nikada ne bismo zalutati tako kao kada slepo slušamo svoj racionalni i pragmatični mozak, kojem ipak treba da smo zahvalni zbog mnogo toga. On prikuplja informacije, razvrstava ih, on je zadužen za percepciju i još mnogo radnji, posebno voli da se igra kalkulacije. Bistar i miran um može da nam obezbedi mir i radost, ali koliko je danas ljudi koji žive takve živote da zaista poseduju bistar i miran um i smireno, skromno i krotko srce? Ovde se radije ne bih pozivala na statistike. Više volim da ostavim prostor za optimizam, makar on bio u čistom „potencijalu“.

I ne možemo da ne primetimo da je čovekov karakter taj koji ipak ima značajnog udela u životu svakog pojedinca. Ličnost doktora Božidara i širina njegovog znanja i pogleda na ljude i svet meni je pokazala koliko čovek u svojoj profesiji može da bude i veliki čovek i veliki profesionalac. Hvala mu na tome!

I najzad, zapitajte se, da li ste integrisane ličnosti, da li živite život kao jedna zdrava integrisana celina koja pokazuje svoje pravo lice u svakoj situaciji (koliko god to bilo teško i nezahvalno u mnogim prilikama), a ne maske koje ljudi često stavljaju da bi odigrali neke životne uloge. Da li za vas važi izreka Viktora Igoa?

„Svaki čovek ima tri karaktera: jedan – koji mu pripisuju, drugi – koji on sam sebi pripisuje i treći – koji zapravo ima.“

 

Mr Aleksandra Kosmajac

 

2 komentara

  • Juce je u SAD donesena odluja da se smanje kazne za manje prestupe sa dilovanjem i posedovanjem droge, sto je 95% prestupa sa drogom, i da prestupnici ne idu u zatvor. To se obrazlaze time sto su zatvori puni, to kosta drzavu, nema mesta u zatvorima a i porodice tih prestupnika su ekonomski ugrozene jer su oni u zatvoru a ne na poslu.

    Zanimljiva odluka sa dugorocnim posledicama po americko drustvo, kao i odluka o snizavanju psiho kriterijuma.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280