Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Ilija Tesvićanin žitije – Sveti prorok Ilija Gromovnik

 

 

Sveti prorok Ilija Tesvićanin žitije – Sveti Ilija Gromovnik

Od Svetog Ilije sunce sve milije – narodna izreka za dan kada se slavi Sveti prorok Ilija Tesvićanin poznatiji kao Ilija Gromovnik

 

Sveti prorok Ilija Gromovnik se slavi 20 jula po starom, odnosno 2 avgusta po novom kalendaru.

 

 

ŽITIJE I ČUDESA SVETOG PROROKA ILIJE TESVIĆANINA

Sveti Ilija Tesvićanin žitije - Sveti prorok Ilija Gromovnik grčka ikonaPristupajući izlaganju žitija svetog Ilije, bogovidca i slavnog revnitelja za Boga, izobličitelja bezakonih careva, karatelja odstupivših od Boga ljudi, kaznitelja lažnih proroka, divnog čudotvorca kome se stihije potčinjavahu, koga nebo slušaše, velikog ugodnika Božjeg koji dosad boravi u telu i koji će doći na zemlju pred drugi dolazak Hristov, – radi jasnijeg dokaza njegove revnosti kojom on porevnova za Gospoda Boga, mi ćemo ukratko izložiti one događaje koji se zbiše pre njega.

Izabrani ljudi Božji, koji se od dvanaest sinova Izrailjevih razmnožiše u dvanaest plemena, spočetka svi sačinjavahu jedno nedeljivo, zajedničko, jednomisleno carstvo, kojim je upravljao jedan vođ, počinjući od Mojsija i Isusa Navina pa preko sudija Izrailjskih sve do cara Davida i Solomona. A kada po smrti Solomona stupi na presto njegov sin Rovoam, i kao mlad ne držeći se dobrog saveta iskusnih staraca već slušajući rđav savet sebi sličnih mladića, postade težak podanicima svojim, jer ih opterećivaše prekomernim dažbinama i radovima, i kažnjavaše ih batinama i progonstvom, tada se deset plemena Izrailjevih odvojiše od njega, i izabraše sebi drugoga cara, po imenu Jerovoama. Jerovoam ranije beše sluga Solomonov. Jednom kada Solomon htede da ubije Jerovoama zbog neke krivice njegove, ovaj pobeže u Egipat, gde i ostade do smrti Solomonove. Međutim, posle smrti Solomonove on se vrati u zemlju Izrailjsku, i bi izabran za cara od strane deset plemena koja se odvojiše od Rovoama. I sin Solomonov Rovoam carovaše u Jerusalimu samo nad dva plemena – Judinim i Venijaminovim; a sluga Solomonov Jerovoam carovaše nad deset plemena Izrailjskih, živeći u gradu Sikimu koji on iz ruševina obnovi.[1] Dva plemena koja ostadoše verna Solomonovom sinu, biše nazvana carstvo Judejsko; a deset plemena koja pređoše k sluzi Solomonovom, nazvaše se carstvo Izrailjsko.

No pošto sva plemena Izrailjeva, iako se razdeliše na dva carstva, ipak sva zajedno služahu jednome Bogu, satvorivšem nebo i zemlju, i ne mogahu imati drugog hrama sem jerusalimskog, podignutog Solomonom, i druge sveštenike sem postavljenih Bogom, zbog toga u svako vreme mnoštvo ljudi iz carstva Izrailjskog odlažahu u Jerusalim radi poklonjenja i prinošenja žrtava Gospodu Bogu svome. Videći to, car Izrailjski Jerovoam se uznemiri i pomišljaše u sebi: Ako ovi ljudi svagda budu tako odlazili u Jerusalim radi poklonjenja Bogu, onda će oni zaželeti da ponova pređu svome prvome caru, sinu Solomonovom, a mene će ubiti.

Razmišljajući o tome, on stade tražiti načina na koji bi Izrailjce odvratio od Jerusalima, da ne idu u Jerusalim. I smisli da ih najpre odvrati od Boga. I reče: „Oni ne mogu ostaviti Jerusalim, ako najpre ne ostave Boga“. Znajući pak da je taj narod, Izrailjci, sklon idolopoklonstvu i svakom prljavom bezakonju, Jerovoam izmisli za njihovo bogoodstupništvo ovakvu zamku: sali od zlata dve mlade junice, kao što stari Izrailjci po izlasku svom iz Egipta sališe sebi u pustinji zlatno tele, kome se i poklanjahu umesto istinitom Bogu (2 Moj. 32, 1-35). Sazvavši k sebi sav narod Izrailjski i pokazujući im te dve junice, Jerovoam reče: „Evo tvojih bogova, Izrailju, koji su te izveli iz zemlje Egipatske; ne idite više u Jerusalim, nego se ovim bogovima klanjajte“.

I namesti Jerovoam te dve junice u raznim mestima: jednu u Vetilju a drugu u Danu, podigavši im divne hramove, ustanovivši u njihovu čast praznike i mnoga žrtvoprinošenja, i odredivši im žrečeve; pa čak i sam vršaše dužnost žreca. Radi što veće sablazni greholjubivih ljudi Jerovoam naredi, da se kraj tih od zlata salivenih junicolikih idola vrše raznovrsna bezakonja o njihovim praznicima. I tako ovaj bezbožni car radi privremenog carovanja sam otpade od Boga, i svih deset plemena Izrailjevih odvrati od Njega. Posle ovoga cara i drugi carevi Izrailjski sa svima podanicima svojim držahu se tog istog bezbožnog idolopoklonstva, kako se tome naučiše i navikoše pri Jerovoamu.

Međutim, svemilostivi Gospod, ne ostavljajući ljude koji su Ga ostavili nego ištući njihovo obraćenje, slaše Izrailjcima Svoje svete proroke, da izobličavaju njihove zablude i da im savetuju, da se izvuku iz đavolske mreže i ponovo vrate na pobožno poštovanje Boga istinoga. Između drugih proroka, u razna vremena šiljanih Bogom k Izrailju, bi poslan i veliki među prorocima sveti Ilija, o čijem ćemo životu i govoriti.

Otačastvo proroka Božjeg beše Galadska pokrajina, s one strane Jordana, koja graniči s Arabijom; a grad u kome se rodio, zvao se Tesvit,[2] zbog čega je i prozvat Tesvićanin. On se rodi od plemena Aronova, od oca Savaha. Kad se Ilija rodi, otac njegov Savah vide angele Božje oko deteta, kako ognjem dete povijaju i plamen mu daju da jede. Uplašen takvim viđenjem, Savah ode u Jerusalim i ispriča sveštenicima o viđenju. Tada jedan od njih, muž prozorljiv, reče Savahu: „Ne boj se, čoveče, tog viđenja o detetu tvom, već znaj da će to dete biti obitalište svetlosti blagodati Božje; reč njegova bića kao oganj silna i dejstvena; revnost njegova za Gospoda biće velika; život njegov biće blagougodan Bogu, i on će suditi Izrailju mačem i ognjem“. – Takvo bi pri rođenju svetog Ilije znamenje i predskazanje, koje ukazivaše na to kakav će on biti kada postane zreo čovek.

Pošto beše iz svešteničkog plemena, Ilija dobi vaspitanje i obučenje među sveštenicima. Od samog detinjstva predavši sebe Bogu on zavole devstveničku čistotu, i prebivaše u njoj kao anđeo Božji besprekoran pred Bogom, čist dušom i telom. Voleći da se bavi bogorazmišljanjem on se često povlačio u pustinju, i tamo u tišini dugo besedio nasamo s Bogom toplom molitvom, kao serafim goreći plamenom ljubavlju k Bogu. A i sam beše ljubljen Bogom, jer Bog ljubi one koji Njega ljube. I udostojavaše se Ilija milostive besede s Bogom, i zbog ravnoangelnog života svog on steče veliku slobodu pred Bogom: i sve što iskaše od Boga, on dobijaše, kao onaj koji je našao veliku milost pred Njim. Slušajući i gledajući bezakonja koja se čine u pokvarenom Izrailju, careve koji borave u bogomrskom bezbožju, sudije i starešine koji tvore nepravdu, ljude koji služe gadostima idolskim i valjaju se u raznovrsnim prljavštinama bez straha i bojazni od Boga i prinose svoje sinove i kćeri na žrtvu demonima; a s druge strane gledajući gde revnosni poštovaoci istinitoga Boga trpe razna nasilja i gonjenja, zlostavljanja i predavanja na smrt, – zbog svega toga prorok Božji silno paćaše u srcu i plakaše: plakaše i oplakivaše pogibao bezbrojnih duša ljudskih, tugovaše zbog ljutog gonjenja pravednih, a naročito stradaše dušom i paćaše i setovaše zbog ruženja istinitoga Boga od strane bezbožnika, i sve se više i više ispunjavaše revnošću za istinu i slavu Božju. I pre svega Ilija moljaše Boga, da grešnike obrati pokajanju. Ali pošto Bog zahteva od grešnih ljudi dobrovoljno obraćenje, a kod okorelih srcem Izrailjaca ne beše ni najmanje takvog stremljenja ka dobru, to prorok Ilija u silnoj revnosti za slavu Božiju i za spasenje ljudi moli Boga da privremenom kaznom kazni Izrailjce, da bi se makar na taj način opametili. No znajući da čovekoljubivi i dugotrpeljivi Gospod nije brz na kaznu, Ilija iz svoje velike revnosti za Boga usudi se moliti Boga da mu dopusti da on kazni zakonoprestupnike, možda će se ljudi obratiti pokajanju kada ih kažnjava čovek. I ne prestade sa takvom molitvom Bogu dok ne dobi od svemilosrdnog Gospoda ono što je tražio. Jer svemilostivi Gospod, kao čedoljubiv otac, ne hte ožalostiti ljubljenog slugu Svog koji Mu sinovski služi i nije ni najmanju zapovest Njegovu narušio; nego kao što Ilija beše u svemu poslušan Njemu i nikada Ga ni najmanje ne ožalosti, tako i On uslišavaše molitve vernog sluge Svog, da ga ne bi ožalostio.

U to vreme carovaše u Izrailju bezakoni car Ahav, imajući presto u gradu Samariji.[3] Ahav se oženi Jezaveljom, ćerkom cara Silonskog Etvala. Kao neznaboškinja, Jezavelja donese sa sobom u svoju novu postojbinu sidonskog idola boga Vala.[4] Ahav sagradi za njega u Samariji idolište, postavi u njemu žrtvenik, i sam se klanjaše Valu kao bogu, a i sav Izrailj privođaše na poklonjenje Valu. Time car Ahav razgnjevi Gospoda Boga višnjega više od svih careva koji behu pre njega u Izrailju, jer silno razvi idolopoklonstvo u svome carstvu. Stoga i dođe k ovome caru prorok Božji Ilija, pun revnosti za Boga, i izobliči ga za zabludu, što se on, ostavivši Boga Izrailjeva, sam klanja đavolima i sa sobom vuče u pogibao sav narod. No videći da car ne sluša njegove prekore, sveti prorok rečima dodade delo, predavši kazni cara bogoprotivnika i njegove podanike. On reče: Tako da je živ Gospod Bog Izrailjev,[5] pred kojim stojim, ovih godina neće biti rose ni dažda dokle ja ne rečem (3 Car. 17, 1).

Rekavši to, Ilija ode od Ahava, i odmah se na prorokovu reč zaključa nebo i nastade suša: ni jedna kap kiše ili rose ne pade na zemlju. Suša izazva nerodicu plodova zemaljskih, te nastupi glad. Jer kada sagreši sam car, gnev Božji dolazi na sve ljude, kao što i ranije zbog greha jednoga Davida postrada celo carstvo.[6] Prorok Božji Ilija očekivaše da car Izrailjski Ahav, budući kažnjen, uvidi svoju zabludu i obrati se k Bogu s pokajanjem, i sa sobom izvede na pravi put i razvraćeni narod. No kada sveti Ilija vide da Ahav, slično Faraonu, ostaje tvrdovrat i ne pomišlja da ostavi neznabožje, već naprotiv sve više i više srlja u ponor zla, i goni i ubija ljude koji pobožno služe Bogu, onda on produži kaznu na drugu i na treću godinu. Tada se ispuni reč prvoga bogovidca, svetog proroka Mojsija, rečena Izrailju: Nebo nad glavom tvojom biće od bakra, a zemlja pod tobom biće od gvožća (5 Mojs. 28, 23); jer zbog zaključanog neba, zemlja ne imađaše vlage i ne davaše svoga ploda. Pošto vazduh beše vreo i svaki dan silna sunčana žega, to uvenu cveće i posuši se sva trava i drveće, propadoše svi plodovi zemaljski, opusteše bašte, njive i polja, te na njima ne beše ni orača ni sejača. Pored toga i izvori vodeni presahnuše, male reke i potoci sasvim prestadoše, a u velikim rekama voda se smanji, i sva zemlja postade bezvodna i suva, te od gladi umirahu ljudi, stoka i ptice. Ova kazna zahvati ne samo Izrailjsko carstvo nego i okolne zemlje. Jer kada se u gradu zapali jedna kuća, požar se proširi i na susedne kuće. Tako se dogodi i u podnebesju: jedan narod Izrailjski navuče na sebe gnjev Božji, a stradaše vaseljena.

No sve ovo bi ne toliko od gneva Božja koliko od prorokove revnosti. Jer svemilosrdni i čovekoljubivi Gospod, videći nevolju ljudi i pomor svih životinja, beše gotov, po dobroti Svojoj, da pošalje dažd zemlji, ali se uzdrža od toga, da bi ispunio prorokovu volju i da se ne bi pokazale lažne prorokove reči: Tako da je živ Gospod, ovih godina neće pasti na zemlju dažd ni rosa dokle ja ne rečem!

Prorok koji izgovori ove reči beše toliko obuzet revnošću za Boga, da ni sebe sama nije štedeo, jer je znao da će i on sam, kad nestane hrane na zemlji, trpeti glad kao i ostali ljudi. Ali on nije mario za to, jer je radije voleo umreti od gladi nego pomilovati neraskajane grešnike koji neprijateljuju protiv Boga. A šta radi svemilosrdni Gospod? On šalje proroka Iliju u neko usamljeno mesto, daleko od ljudi, govoreći mu: Idi na istok, i sakrij se kod potoka Horata[7] prema Jordanu. I iz onoga potoka pij vodu, a gavranima sam zapovedio da te hrane tamo (3 Car. 17, 3-4).

Ovo uradi Gospod zato, da bi sačuvao proroka od ubilačkih ruku Jezaveljinih, i da prorok ne bi umro od gladi, i da bi pomoću gavrana izazvao u proroku sažaljenje prema ljudima koji propadaju i umiru od gladi i žeđi. Gavrani su po prirodi proždrljiviji od drugih ptica; oni nemaju sažaljenja čak ni prema svojim tićima, jer vrana čim izlegne svoje tiće, odmah ih napušta i odleće, ostavljajući ih da pocrkaju od gladi. Samo promisao Božji, koji se brine o svakom stvorenju, hrani napuštene tiće: jer im šalje iz vazduha muve, te im uleću u usta. I kada po naređenju Božjem gavrani doletahu svaki dan k proroku, donoseći mu hranu, izjutra hleb, predveče meso, Bog kroz to svaki put na tajanstven način govoraše prorokovom srcu: Pogledaj kako se gavrani, po prirodi divlji, lakomi, proždrljivi, mrzitelji svojih tića, brinu o tvojoj ishrani: sami su gladni, a tebi donose hranu! Međutim ti, čovek, nemaš sažaljenja prema ljudima, i hoćeš da pomoriš glađu ne samo ljude nego i stoku i ptice.

Isto tako, kada prorok vide da kroz izvesno vreme presahnu potok, Bog mu reče: Već je vreme da se smiluješ na mučenu tvar i da joj pošalješ dažd, da i ti sam ne bi umro od žeđi. – Međuhim, revnitelj Božji se krepljaše, moleći Boga o suprotnom: da ne bude dažda dok ne budu kažnjeni oni koji su još nekažnjeni, i dok se ne istrebe sa zemlje neprijatelji Božji. Tada Gospod opet, premudro privolevajući slugu Svoga na sažaljenje, posla ga u Sareptu Sidonsku,[8] koja ne beše pod vlašću cara Izrailjskog, k siromašnoj ženi udovici, da bi on razmislio u sebi, kakvu nesreću nanese on ne samo ljudima bogatim i bračnim nego i bednim udovicama, koje ne samo u vreme gladi nego i u vreme izobilja i plodnosti često nemaju svakodnevnu hranu.

Kada prorok dođe k vratima grada Sarepte, on ugleda udovicu sa dve obramnice drvaca; jer ona ne imađaše brašna više sem jedne pregršti u zdeli i nešto ulja u krčagu. Gladan, prorok zatraži od nje parče hleba. Udovica mu ispriča o svojoj krajnoj bedi u kojoj se nalazi u poslednje vreme, i kaza mu da ona želi da poslednji put zgotovi obed sinu i sebi od brašna što ga ima, pa da onda umru od gladi. I ovo je moglo da potrese Božjeg čoveka, te da se sažali na sve bedne udovice; ali velika revnost njegova za Boga nadvlađivaše sve, i on ne obraćaše pažnju na propadanje tvari, želeći da proslavi Tvorca i pokaže svoj vaseljeni Njegovu svemoćnu silu. Imajući pak po meri svoje vere blagodat čudotvorstva od Boga, prorok učini te brašna i ulja ne nestade u udovičinoj kući; i njega hranjaše udovica dok ne prestade glad. Prorok i umrlog sina udovičina vaskrse molitvom i trokratnim duvanjem na njega, o čemu govori Sveto Pismo. Postoji predanje o ovom vaskrsnutom sinu udovičinom, da mu je ime bilo Jona, i da se on u zrelim godinama svojim udostojio proročkoga dara, i bio poslan Bogom u Nineviju da propoveda pokajanje; no progutan u moru kitom, i posle tri dana izišav iz kita, on je postao praobraz trodnevnog vaskrsenja Hristovog, kao što se o tome podrobno kazuje u proročkoj knjizi njegovoj i u žitiju njegovom.[9]

Po isteku triju bezdaždnih i gladnih godina, sveblagi Bog, videći gde se Njegovo sazdanje potpuno uništava glađu na zemlji, sažali se i reče sluzi Svome Iliji: Idi, javi se Ahavu, jer hoću da se smilujem na delo ruku mojih, i rečju usta tvojih pošaljem dažd sasušenoj zemlji, napojim je i učinim plodorodnom. A eto, i Ahav već naginje k pokajanju, traži tebe i gotov je da te posluša u svemu što mu narediš.

Prorok odmah krenu iz Sarepte Sidonske u Samariju, prestonicu Izrailjskog carstva. U cara pak Ahava bejaše upravitelj dvora neki Avdija, čovek koji se veoma bojaše Boga i verno Mu služaše. Jer kad Jezavelja ubijaše proroke Gospodnje, Avdija sakri sto proroka, po pedest u jednu pećinu, i hrani ih hlebom i vodom. Ovog svog caredvorca prizva k sebi car Ahav (još pre dolaska proroka Ilije k njemu) i posla ga da potraži kraj presahlih potoka trave, da bi prehranili to nešto malo preostalih u životu konja i druge stoke. A kad Avdija izađe iz grada, srete svetog proroka Iliju, pokloni mu se do zemlje i kaza mu da ga je Ahav brižljivo tražio po celom carstvu svom. Sveti Ilija reče Avdiji: Idi, kaži gospodaru svome: evo ja, Ilija, idem k njemu. – Avdija odbijaše govoreći: Bojim se, kad ja otidem od tebe, Duh će te Gospodnji preneti u drugu zemlju, pa ću ja ispasti lažov pred gospodarem mojim, i on će se razgneviti i ubiti me. – Ilija odgovori: Tako da je živ Gospod, pred kojim ja stojim, danas ću se pokazati Ahavu. Tada se Avdija vrati i kaza caru. Ahav pohita u susret čoveku Božjem. A kad ugleda Iliju, on se zbog prikrivene u sebi zlobe prema proroku drznu reći proroku tešku reč: Jesi li ti onaj što kvariš Izrailj? – Na to prorok Božji neustrašivo odgovori Ahavu: Ne kvarim ja Izrailj, nego ti i dom oca tvoga ostavivši Gospoda Boga svog i pristavši za poganim Valom.

Posle toga prorok Božji, kao onaj koji ima u sebi silu pomoći Božanske, stade sa vlašću naređivati caru, govoreći: Sada pošlji i saberi k meni svih deset plemena Izrailjevih na goru Karmilsku,[10] i dovedi četiri stotine i pedeset bestidnih proroka Valovih i četiri stotine i pedeset odvratnih proroka koji služe drugim poganim idolima na visokim gorama, i svi jedu za stolom Jezaveljinim; neka oni stupe u spor sa mnom o Bogu, pa ćemo videti koji je Bog istinit.

Car odmah posla glasonoše po svoj zemlji Izrailjskoj, sabra bezbrojno mnoštvo naroda, i sve pogane proroke i žrece sazva na goru Karmil, pa i sam tamo dođe. Tada revnitelj Božji Ilija, stavši pred svima, reče caru i svemu narodu Izrailjskom: Dokle ćete hramati na obe noge svoje? Ako Gospod Bog, koji vas krepkom rukom izvede iz Egipta, jeste Bog, zašto onda ne idete za Njim? Ako li pak Val jeste bog vaš, onda idite za njim.

Na ove prorokove reči narod ćutaše, a i ne mogaše ništa odgovoriti, jer svakog Izrailjca izobličavaše sopstvena savest zbog zablude njegove. Tada prorok Ilija produži: A sada, da biste poznali istinitoga Boga, uradite što vam budem naredio. Vi vidite da sam samo ja ostao prorok Gospodnji u svemu Izrailju, a sve ostale proroke vi pobiste. Vi isto tako vidite kako je ovde mnogo proroka Valovih. Dajte nam dakle dva junca za žrtvu, jednog meni a drugog žrecima Valovim; no ognja nam ne treba. Na čiju žrtvu spadne oganj s neba i spali je, bog toga i jeste istiniti Bog, i svi se imaju pokloniti Njemu, a protivnici da se predadu na smrt.

Saslušavši ove reči, sav narod pohvali predlog proroka Božjeg i reče: Neka tako bude! dobar je tvoj predlog!

Kada dva junca biše dovedena usred skupa, sveti Ilija reče bestidnim prorocima Valovim: Izberite sebi jednoga junca, i vi prvi prigotovite žrtvu, jer vas je mnogo, a ja ću prigotoviti posle, pošto sam jedan. A kada položite junca na drva, oganj ne potpaljujte, nego se molite vašem bogu Valu, da on s neba pošlje oganj i sažeže vašu žrtvu.

Bestidni proroci tako i postupiše. Bacivši kocku oni uzeše junca, načiniše žrtvenik, naređaše na njemu mnogo drva, zaklaše junca, isekoše ga na delove, položiše ih na žrtvenik preko drva, pa se stadoše moliti svome Valu, da pošlje oganj na njihovu žrtvu. I prizivahu ime Valovo od jutra do podne vičući: Usliši nas, Vale! usliši nas! – No ne bi ni glasa, ni odgovora. I skakahu oni oko svog žrtvenika, ali sve uzalud. A kad bi u podne, stade im se prorok Božji Ilija rugati, i reče: Vičite jače, da bi vas čuo bog vaš! valjda se nešto zamislio, ili je u poslu, ili s nekim razgovara, ili piruje, ili spava; vičite dakle što jače, da biste ga probudili! – I vikahu lažni proroci iza glasa, i po običaju svom parahu sebe noževima, a drugi bičevahu sebe do krvi.

Pošto prođe podne i dan naginjaše k večeru, a besramni žreci ništa ne uspeše, reče im sveti Ilija Tesvićanin: Umuknite jednom i prestanite! već je vreme da ja prinesem žrtvu. – I umukoše poštovaoci Vala. Tada prorok Ilija, obraćajući se narodu, reče: Pristupite k meni! – I pristupiše k njemu svi. I uze Ilija dvanaest kamena prema broju plemena Izrailjevih, načini od njih žrtvenik Gospodnji, naredi drva na žrtvenik, iseče junca na komade, metnu ih na drva, iskopa rov oko žrtvenika, i naredi ljudima da četiri vedra vode izliju na žrtvu i na drva. I oni tako uradiše. Ilija im reče: Učinite još jednom! – I oni učiniše još jednom. Ilija im opet reče: Učinite i trećom! – I oni učiniše trećom, te voda poteče oko žrtvenika, i rov se napuni vode. I zavapi Ilija k Bogu, gledajući u nebo, i reče: Gospode Bože Avramov, Isakov i Jakovljev! usliši sada mene, slugu Tvoga, i pošlji s neba oganj na žrtvu, da bi svi ovi ljudi danas poznali da si Ti jedini Gospod Bog u Izrailju, a ja – sluga Tvoj, i Tebi prinesoh ovu žrtvu! Usliši me, Gospode, usliši me, da bi se srca ovih ljudi opet obratila k Tebi!

I pade s neba oganj od Gospoda, i spali žrtvu i drva i kamen i prah, i vodu u rovu popi; – sve uništi oganj. A narod kad to vide sav popada ničice, kličući: Vaistinu Gospod je jedini Bog, i nema drugoga Boga osim Njega. – Tada Ilija reče narodu: Pohvatajte proroke Valove da ni jedan ne uteče. – Narod ih pohvata, i sveti Ilija ih odvede na potok Kison, koji se uliva u Veliko More,[11] i tamo ih pokla svojom rukom, i nečiste lešine njihove pobaca u vodu, da ne bi poganili zemlju i smrad njihov kužio vazduh.

Posle toga sveti Ilija reče caru Ahavu da što brže jede i pije, pa upregne konje u kola i požuri na put, jer će pasti silan dažd i pokvasiti sve. Kada Ahav sede da jede i pije, Ilija se pope navrh Karmila. Sagnuvši se k zemlji, on metnu lice svoje među kolena svoja i moljaše se Bogu da pošlje dažd na zemlju. I odmah se molitvom njegovom kao ključem otvori nebo, i pade silna kiša, koja pokvasi sve i bogato napoji žednu zemlju. Tada Ahav, uvidevši svoju zabludu, oplakivaše grehe svoje na putu za Samariju. A sveti Ilija, opasavši bedra svoja, peške iđaše ispred Ahava, radujući se o Gospodu Bogu svom.

Kada za sve ovo doznade gadna carica Jezavelja, žena Ahavova, ona se strahovito razbesne zbog pogubljenja njenih bestidnih proroka i posla poruku svetome Iliji, kunući se bogovima svojim, da će ga ona sutradan ubiti u onaj čas u koji on pobi proroke Valove. I uplaši se sveti Ilija smrti, jer i on beše čovek sa slabostima svojstvenim prirodi ljudskoj, kao što je i rečeno o njemu: Ilija beše čovek kao i mi (Jak. 5, 17). I pobeže iz straha od Jezavelje u Virsaveju,[12] u carstvo Judejsko, i otide u pustinju sam. Putovavši kroz pustinju dan hoda, on sede pod smreku da se odmori. Ophrvan tugom, on stade moliti od Boga smrt sebi, govoreći: „Gospode! dosta sam već živeo na zemlji; uzmi sad dušu moju; eda li sam bolji od otaca svojih?“

Ovo prorok reče ne zbog muke od gonjenja nego kao revnitelj Božji, ne trpeći zloću ljudsku i beščešćenje Boga i huljenje presvetog imena Gospodnjeg: njemu smrt beše lakša nego slušati i gledati ljude bezakonike koji preziru i odbacuju Boga, Tvorca svoga. Moleći se tako, sveti Ilija leže i zaspa pod drvetom. I gle, anđeo Gospodnji taknu ga i reče mu: „Ustani, jedi i pij“. Probudivši se, Ilija ugleda kraj svog uzglavlja vruć hleb i krčag vode; i ustavši jede i pi, pa opet zaspa. No anđeo Gospodnji dođe po drugi put, i taknu ga govoreći: „Ustani, jedi i pij, jer ti je put dalek“.

I ustavši Ilija jede i napi se vode; pa potkrepljen time on putova četrdeset dana i četrdeset noći dokle dođe na goru Božiju Horiv.[13] Tamo se nastani u pećini. Tu mu sagovornik bi sam Gospod, koji mu se javi u blagom lahoru koji tiho duvaše u čistom vazduhu. Kada se Gospod približavaše k njemu, ispred Gospoda iđahu strašna znamenja: najpre nastade silna oluja koja brda razvaljivaše i stene razlamaše; zatim iđaše oganj, ali Gospod ne beše u ognju; a iza ognja glas tanane svetlosti, i tu Gospod. A kad Ilija ču prolaženje Gospoda, on zakloni lice svoje plaštom i izišav stade pred pećinom; i ču glas Gospoda koji mu govoraše: Šta ti tu radiš, Ilija? – On odgovori: Revnujući porevnovah veoma za Tebe, Gospoda Svedržitelja, jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, žrtvenike Tvoje razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; i ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu. – A Gospod, tešeći Iliju u njegovoj tuzi, otkri mu da nije sav Izrailj odstupio od njega, nego On ima sedam hiljada tajnih slugu Svojih koji ne prekloniše kolena svoja pred Valom. Ujedno s tim Gospod obavesti Iliju da će ubrzo poginuti Ahav i Jezavelja i sav dom njihov; i naredi da unapred odredi za cara nad Izrailjem jednog dostojnog čoveka, po imenu Juja, koji će istrebiti sav rod Ahavov; pored toga naredi da i Jeliseja pomaže za proroka.

Utešivši tako slugu Svoga Gospod otide od njega. A ugodnik Božji po naređenju Gospodnjem otputova odande, i nađe Jeliseja sina Safatova gde ore sa dvanaest pari volova, baci na njega plašt svoj, kaza mu volju Gospodnju, nazva ga prorokom i naredi mu da ide za njim. A Jelisej reče svetom Iliji: Molim te, pusti me na kratko vreme da se oprostim sa ocem mojim i majkom mojom, pa ću poći za tobom. – Sveti Ilija mu ne spreči to. Jelisej onda ode doma, zakla par volova sa kojima je orao, priredi ugošćenje susedima i rođacima, pa se oprosti sa roditeljima, i ode za svetim Ilijom prateći ga svuda i služeći mu kao sluga i učenik.

U to vreme car Ahav, pod uticajem svoje nevaljale žene Jezavelje, svojim ranijim bezakonjima dodade novo bezakonje; i to ovo: Jedan Izrailjac po imenu Navutej imađaše vinograd do imanja cara Ahava u Samariji. Ahav predloži Navuteju: Ustupi mi svoj vinograd da načinim od njega gradinu, jer je blizu do dvora moga; a ja ću ti dati za njega bolji vinograd, ili ako voliš, daću ti u novcu šta vredi. – Navutej odgovori: Sačuvaj Bože da bih ti dao nasleđe predaka svojih.

Tada se Ahav vrati kući svojoj zlovoljan i ljutit zbog Navutejeva odgovora, i od muke ne mogade jesti hleba. Doznavši razlog Ahavovog neraspoloženja, Jezavelja mu se nasmeja, i reče mu: Zar je takva vlast tvoja, care Izrailjev, da čak i prema jednom čoveku nisi u stanju pokazati volju svoju? Nego prestani sa tugom, jedi hleba i pričekaj malo, pa ću ti ja sama dati u ruke Navutejev vinograd.

Rekavši to, ona napisa naredbu u carevo ime najstarijim građanima Izrailjskim i udari na nju carski pečat. U naredbi beše napisano, da oni oklevetaju Navuteja kako je tobož hulio Boga i cara, da privedu lažne svedoke, pa da zbog toga zaspu Navuteja kamenjem izvan grada. I bi izvršeno ovo nepravedno ubistvo prema bezakonom naređenju. A posle pogubljenja nevinog Navuteja, Jezavelja reče Ahavu: Sada uzmi bez novca vinograd Navutejev, jer Navuteja već nema među živima.

Čuvši da je Navutej ubijen, Ahav se malo ožalosti, pa zatim pođe u Navutejev vinograd da ga prisvoji. Na putu ga, po naređenju Božjem, srete sveti prorok Ilija i reče mu: Pošto si nepravedno ubio nevinog Navuteja i oteo njegov vinograd, zbog toga ovako veli Gospod: Na mestu na kome psi polizaše krv Navutejevu, na tom istom mestu psi će polizati tvoju krv; takođe i ženu tvoju Jezavelju poješće psi, i sav dom tvoj biće istrebljen.

Čuvši ove reči Ahav zaplaka, zbaci sa sebe carsku odeću svoju, obuče se u vreću i naloži na sebe post. I to tako malo pokajanje Ahavovo pred Gospodom učini, te izvršenje kazne izrečene domu Ahavovom bi odloženo za vreme posle njegove smrti. Jer Gospod reče proroku Svom Iliji: Pošto se Ahav tako ponizi preda mnom, neću navesti ono zlo na dom njegov za života njegova, nego u dane sina njegova.

Posle toga požive Ahav tri godine, pa bi ubijen u ratu. Sa bojišta ga na kolima povezoše u Samariju, i njegovu krv koja je tekla s kola polizaše psi, kao što predskaza prorok Božji. Isto tako i sve ono što beše prorečeno o Jezavelji i o celom Ahavovom domu zbi se potom u svoje vreme, po uzeću svetog Ilije na nebo (sr. 4 Car. 9, 22-37).

Po smrti Ahava na njegovo mesto zacari se Ohozija sin njegov. I on se pokaza kako naslednik očeva prestola tako i naslednik očeva mnogobožja, jer slušajući bednu mater svoju Jezavelju on služaše i prinošaše žrtve poganom Valu, te time veoma razgnevi Gospoda Boga Izrailjeva. Jednom usled nesmotrenosti Ohozija pade sa prozora svoga doma i teško se razbole. I on uputi poslanike lažnom bogu Valu, ili tačnije – demonu koji življaše u idolu Valovom i davaše lažne odgovore onima koji mu se obraćahu pitanjima. Tome demonu on i posla da pita za svoje zdravlje, da li će ozdraviti od bolesti. Kada poslanici Ohozijini iđahu putem ka Valu, srete ih, po naređenju Božjem, prorok Božji Ilija i reče im: Eda li nema Boga u Izrailju, te idete da pitate poganog Vala? Vratite se i recite caru koji vas je poslao: Ovako veli Gospod: nećeš se dignuti s postelje na koju si legao, nego ćeš umreti na njoj.

Vrativši se, poslanici saopštiše bolnome caru ove reči. Car ih upita: Kakav beše na oči taj čovek koji vam to reče? – Oni odgovoriše: Beše kosmat i opasan kožnim pojasom. – Car na to reče: To je Ilija Tesvićanin. – I posla pedesetnika sa njegovom pedesetoricom, da uhvate Iliju i dovedu k njemu. Oni odoše i nađoše Iliju na gori Karmilu, jer beše navikao da najviše boravi tamo. Ugledavši Iliju gde sedi na vrh gore, pedesetnik mu reče: Čoveče Božji! sići ovamo, car naređuje da ideš k njemu. – Sveti Ilija odgovori pedesetniku: Ako sam čovek Božji, neka siđe oganj s neba i proždre tebe i tvoju pedesetoricu. – I tog časa siđe oganj s neba i sagore ih u pepeo. Car onda posla drugog pedesetnika s njegovom pedesetoricom, no i njih snađe to isto: pade s neba oganj i proždre ih. Tada car posla i trećega pedesetnika s njegovom pedesetoricom. A ovaj pedesetnik, doznavši šta se dogodi sa njegovim prethodnicima, dođe k svetom Iliji sa strahom i smirenjem, kleče na kolena svoja pred njim, moljaše ga govoreći: Čoveče Božji! Evo duša moja gotova je pred tobom, i duše ovih slugu tvojih što su sa mnom; smiluj se na nas; došli smo ne po svojoj volji, nego smo poslani k tebi; ne pogubi nas ognjem, kao naše prethodnike.

I poštede prorok došavše sa smirenjem; a one pre njih ne poštede zato što behu došli s gordošću i vlašću, i imađahu nameru da ga uhvate kao zarobljenika i vode sa beščešćem. I naredi Gospod svetom Iliji da bez bojazni ide k caru sa ovim trećim pedesetnikom da mu kaže isto što i ranije. Tada čovek Božji pođe s gore sa pedesetnikom i njegovim ljudima. Došavši k caru on mu reče: Ovako veli Gospod: zato što si slao poslanike da pitaju Vala o životu tvom kao da nema Boga u Izrailju da bi ga pitao, nećeš se dignuti s postelje na koju si legao, nego ćeš umreti.

I umre Ohozija po reči Gospodnjoj, izrečenoj ustima proroka. Posle Ohozija zacari se brat njegov Joram, pošto Ohozija ne imađaše sina. Na ovome Joramu završi se dom Ahavov, jer bi istrebljen gnevom Božjim u dane svetog proroka Jeliseja, kao što o tome piše u njegovom žitiju.[14]

Kada se približi vreme u koje je Gospod hteo da uzms k sebi Iliju živa u telu, iđahu Ilija i Jelisej iz grada Galgala u grad Vetilj. No znajući po otkrivenju Božjem da mu se približi uzeće na nebo, Ilija htede da ostavi Jeliseja u Galgalu, smirenoumno skrivajući od njega svoje proslavljenje koje mu je predstojalo od Boga; i on reče Jeliseju: Ostani ti ovde, jer mene Gospod šalje do Vetilja. – A sveti Jelisej, koji je takođe po otkrivenju Božjem znao šta se ima dogoditi, odgovori: Živ mi Gospod i živa mi duša tvoja, neću te ostaviti.

– I obojica odoše u Vetilj. A sinovi proročki[15] koji življahu u Vetilju pristupiše nasamo k Jeliseju i rekoše mu: Znaš li da će Gospod uzeti gospodara tvog od tebe? – Jelisej odgovori: Znam i ja, no ćutite. – Potom sveti Ilija reče Jeliseju: Ostani ti tu, jer mene Gospod šalje u Jerihon. – Jelisej mu odgovori: Živ mi Gospod i živa mi duša tvoja, neću te ostaviti. – I oni obojica odoše u Jerihon. A sinovi proročki koji bejahu u Jerihonu pristupiše k Jeliseju, i rekoše mu: Znaš li da će danas uzeti Gospod od tebe gospodara tvoga? – Jelisej odgovori: znam, ćutite. – Sveti Ilija opet reče Jeliseju: Ostani ti tu, jer me Gospod šalje na Jordan. – Jelisej odgovori: Živ mi Gospod i živa mi duša tvoja, neću te ostaviti. – Tako otidoše obojica. Za njima pođoše i pedeset ljudi između sinova proročkih, prateći ih izdaleka. A kad oba sveta proroka stigoše na Jordan, Ilija uze svoj plašt, savi ga i udari njime po vodi; voda se rastupi tamo i amo, te pređoše obojica suvim. A kad pređoše Jordan, reče Ilija Jeliseju: Išti od mene šta hoćeš da ti učinim, dokle se nisam uzeo od tebe. – Jelisej odgovori: Molim da duh što je u tebi, bude dvostruko više u meni. – Ilija reče: Zaiskao si tešku stvar; ali ako me vidiš kad se uzmem od tebe, biće ti tako; ako li ne vidiš, neće biti.

I kad iđahu dalje razgovarajući se, gle, iznenada se pojaviše ognjena kola i ognjeni konji i rastaviše ih, pri čemu Ilija bi u vihoru uzet na nebo. A Jelisej gledajući to vikaše: Oče, oče! kola Izrailjeva i konjica njegova! (Ovim rečima on kao da govoraše: Ti si, oče, bio sva sila Izrailjeva; svojom molitvom i revnošću ti si više pomagao Izrailjskom carstvu nego veliko mnoštvo ratnih kola i naoružanih konjanika). – I Jelisej više ne vide Iliju; onda dohvati svoje haljine i razdra ih od tuge. Utom pade kraj njega plašt bačen odozgo Ilijom; on ga uze, stade na bregu Jordana, udari plaštom po vodi i, razdelivši njime vodu kao Ilija, pređe po suvu, i postade naslednik blagodati koja delovaše u njegovom učitelju.

Sveti prorok Božji Ilija, ognjenim kolima uzet na nebo sa telom, živ je sve do sada u telu, čuvan Bogom u rajskim naseljima. Njega videše tri sveta apostola u vreme preobraženja Gospodnja na Tavoru; i opet će ga videti obični smrtni ljudi pred drugi dolazak Gospodnji na zemlju. I on koji je izbegao smrt od mača Jezaveljina, postradaće tada od mača Antihristova (Otkr. 11, 3-12). I posle toga on će se ne samo kao prorok nego i kao mučenik udostojiti u liku svetih veće časti i slave, nego sada, od pravednog nagradodavca Boga, Jednoga u Tri Lica, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome čast i slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

Izvor: Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280