Веселинка Стојковић

Зенити поетике Пауна Петронијевића

Паун Петронијевић (1936–1962): КРАЈЊЕМ СВЕМИРУ ЖУРИМ, поезија. 125 страна у лепом повезу.

Сабрана дела Пауна Петронијевића, књига пета, 2012; за штампу приредио Милијан Деспотовић. Издавачи: СВИТАК, Издавачка радионица Књижевног друштва „Развигор“ Пожега, Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница за Златиборски округ Ужице, Народна библиотека Пожега.

Паун Петронијевић је рођен 1936. у Рибашевини, општина Ужице. Школовао се у Рибашевини и Ужицу. Био је секретар Основне школе у Рибашевини. Године 1951. оболео је од грудне болести. Лечио се на Грудном одељењу у Ужицу, у Санаторијуму у Кнез Селу, у Градској болници за грудоболне „Бежанијска коса“ у Београду, где је и умро 12. августа 1962. године, убрзо по објављивању збирке песама „Пастир тражи дно неба“. Књигу су објавили почетком јула 1962. године његови пријатељи Милан и Милојко П. Ђоковић и Добрица Ерић, који је и изабрао песме и урадио нацрт за корице. Приредили су му и рецитал у болници у коме је учествовао и Љубивоје Ршумовић. Вечно почивалиште Пауну Петронијевићу је у родној Рибашевини.

Писао је поезију и прозу и бавио се новинарством. Добитник је „Змајеве награде“ за поезију 1954. и 1956. године. Прву песму објавио је у „Вестима“, Ужице, 28. маја 1953. године. Његове стихове објављују и „Задруга“, „Стремљења“, „Савременик“, „Гледишта“, „Видици“, „Јутро“, „Поља“, „Расковник“, „Песничке новине“. Заступљен је у многим антологијама. Превођен је на шпански, италијански, француски, руски језик.

Био је члан Дописног клуба у Београду за књигу и књижевност у селу Србије.

1.

Боже, како сам се обрадовала када сам, неочекивано, добила књигу „Крајњем свемиру журим“ Пауна Петронијевића – из саме радионице у којој се сређује песникова заоставштина – од песника Милијана Деспотовића, а, ево, ни да започнем не умем истога дана обећану причу о свом доживљају песама. Додуше, разговор од годину и више пре је био хаику песма Пауна Петронијевића, па тражим и ту разлоге као оправдање. А истина је да се тек срећем са Пауном Петронијевићем. Нису сви сусрети блискост на први поглед. Даљине су даљине.

Носим ову даљину што не знам где јој је крај…

„Песма о…“,12.

Бејах у песмама првога дана, чим књигу добих (11. јун 2013), па је предадох у руке другим читаоцима, и ових дана, августовских, и још сам ту, али се речи не дају. Можда Паун и зна да је недохватан за многе, за мене, па ћути, и из прикрајка се и мучи са нама, са мном, због нас, због мене. Просуо је песме из себе, нагло, хитро, одједном, и када није журио, из дна, рекао их времену, сунцу, земљи, води, птицама, јаблану, брези, житу, хлебу, селу, сељаку – песнику хлеба, небу, свемиру, Себи, Њој – као што је све њему своје песме, па пошао, и отишао – тамо куда је журио, куда га је водио пут, а они, путеви, неумитно воде и тамо куда не бисмо хтели. Најчешће тамо куда не бисмо хтели, али када кренемо, идемо. Разасуо их као што је живот разасут, а опет, попут саборности његове – живота, кружницом их заокружио, дао, опечатио, сабрао, као што је, уосталом, и цела вечност: и у тачки, и у бескрају. А није Паун ни записивао себе, као што нико то и не чини, да бисмо ми, недостојни, развијали филозофије о њему, о записима његовим. Једна је истина, и песникова: само једна! Све што у нечијој истини видимо и налазимо, и тражимо, наша је истина, наша поезија, наш пут, наш траг, наше знање, или незнање. Проничући у расап нечијег духа, нечијег срца, узвиса и заноса и падова нечијих, ништа нисмо сазнали о другом, трећем, неком, до о себи. То је тако, коликогод глибили у туђој истини и туђој песми и туђем истрајавању, радост или бол. Рађамо се нови, исклизавајући из себе према светлости, или склизавајући дубље у тамнине овога света.

Заискрило је у духу Пауновом и души његовој, и из тела његовога које се повијало, младо, под болешћу, а у светлу живота за светлом живота, у ширинама за ширинама, па се развило у огањ, који је то и остао: огањ, без пепела, без тула: искра и искриште: светлоказ: видици. А шта је вечније и шта је вредније од таквих игара и разгара, који бивају и хаотично из живота и који животу се дају? Крајњем свемиру који пођу, и иду, и буду тамо, и пристају тамо, и остану тамо, а живот су заувек овдашњи и садашњи. Несебично, из себе, без намере, без циља који се збивају: тек – бивају. Израстају, расту, и бујицом, токовима. Од светлости, за светлошћу, са светлошћу. Из „ока Мале Песме“. Из Свемира Мале Песме у Свемиру Великог Живота.

Како бих да није Тебе

и свега доброг

из твоје речи,

како бих да није свих дана

из ока Мале Песме,

Тебе?

„Како бих да није Тебе“, 8.

1. „Музика прекинуте жице“, 2 песме,

2. „Дисао сам очима“, 10 песама,

3. „Век од струна“, 17 песама, 2 факсимила,

4. „Крајњем свемиру журим“, 12 песама, 1 факсимил,

5. „Кораком гутам простор“, 13 песама, 1 факсимил,

6. „Носећи ватру“, 6 песама, 1 факсимил,

7. „Песници свога хлеба“, 13 песама (без песме „После кише“, 105, која је под насловом „После града“ у истом циклусу, 93), 2 факсимила –

Листам опет циклусе песама, подсазвежђа ухватљивог и обухвативог колико и неухватљивог и необухвативог, чини ми се, сазвежђа „Крајњем свемиру журим“ (73 песме, 7 факсимила) Пауна Петронијевића. Покушавам, ипак, да се узнесем у свет пространстава и висина и издвојених простора и облика и кретања и застанака и узвиса младе и прерано сазреле људске и песничке душе. Покушавам. И први пут мој поглед иде за стопалом времена, простора, живота, вечности, свемира, први пут на начин који ме не збуњује, али је нешто ново за мене и необично, и тако – да себе и видим у кораку, у ходу, и тако – да се биће моје, духовно, цело, осећа лаким, упркос души која и дрхти пред неумитношћу времена. То енигматика повесама песме Паунове чини чудо, врхови његовог певања.

Боје се увек саме стварају у стварима

које мењају облик, и ту није било наметљивости

ни споља ни изнутра,

природа или свет, у ствари, налазе сличност.

„Природа или свет“, 11.

2.

И ево ме опет у Пауновој песми. Дани су између. Десили су се. Чуда бивају. Требало је да се нађем на месту где је Паун провео готово пола живота – од укупно ни двадесет седам година – међу белим мантилима, и да његову песму, његов живот, њега, живот цео, свеукупни, боље видим. Истина, прозор од мог лежаја био је најдаљи у болничкој соби (ИКВБ „Дедиње“, соба 2, 13. и 14. август), али сам сада, из песме Паунове, могла да гледам кроз прозор, и видим, и боље из ове удаљености и чистије, бескраје и поља и вода и шума и неба и човекових повијања за срећом и хлебом, и бескрајима видивога и невидивога света да ходам бистрије и враћам се; да ходам, и враћам се.

Заборавим себе. И заплавим.

Не знам куд све прођем.

Осмехнем се сенки. Добар дан! – кажем трави.

Путујем кроз свемире и опет натраг дођем.

Зене ми нестану тамне, а сенка… све заплави…

„Кад заборавим себе“, 38.

Како ли је младој души у часима без сна било, без заборава, а са сновима? У дугим данима и дугим ноћима и дугим годинама. У самоћама, у надама, у дрхтајима, у немоћима, у болестима, у молбама лекарима да га излече. У верама у изненадни опоравак, у ломљави и грчу без њих. И на таквим путевима, великим путевима, који су га и спашавали од падова духа, у којима се и сачувао од великог зла. Је ли и то живот цео, и једини? Ововечни само?

Чезнем, венем и болујем млад…

„Избројани дани“, 50.

Није ни закорачио био у младићко доба, спремао се тек – каква је то туга! – када га је тешка грудна бољка притисла. Болнице када су му постале дом, уместо ливада и житних поља и градских видика, луталачких стаза и одморишта, летова и надлетова у реалности генерацијској, уместо дома кућевног. А срце расте, целога живота куца, душа вапи, и више када је сапета. Тек млада!… Боли, кида, откида, и опет боли када је у ланцима, ма и најмањим. Хоће, срце хоће. Чежње боле. Жеље. И наде боле. И мали трзај светлости, поглед само, њен поглед, људскога бића (и свакога, и свега) неумитно недостајућег дела и танушна објава, слутња тек сједињења, задрхталост, цело када бивамо, када закорачимо да будемо, када бисмо да будемо, велики тренутак биће, „и биће птица здрава, пут чист и снажан лет“. Лек биће.

Ништа више не желим до поглед тај

Да запамтим за цео век,

Поглед једини топао од тебе, једини за цео свет,

бол ако носи смрт, поглед ће да буде лек

и биће птица здрава, пут чист и снажан лет.

„Поглед као лек“, 48.

Снови, снови, снови. Само снови. И неснови. Болне стварности. Тек понеки дашак отелотворене радости, тек мало светлости, мало песме „на уснама…“, и које се чека, мало звезданог праха, да се тишине смире, затоме колико да заћуте, или олује да стану, дан да се раздани за ивицу зоре, срећа да груне, и мајушна, да бива, да буде. Да је буде. Нека је и варка. Нека је и чекање.

Да л’ је ово заљубљено време,

ил’ збрка прочитаних књига?

„Да нисам сам“, 47.

Чекаћу те под нашом липом

док буду венуле последње руже сунца.

Сањаћу…

да си срећа која се рађа…

„Чекаћу те“, 49.

Нека и није варка. И када је има, срећа је тек часак, тек титрај, тек жеља је, мука само. И чекање нека је. Али рај, наш је рај, део нас. То вечно у нама за светлошћу сабито између зидова мора да је страшно, али је Паун Петронијевић, сазревши у њему рано, у томе вечно вапијућем, разазнавши и вихоре и вирове његове, разастрô пред нас необичну и велику и величанствену филозофско-поетску истину бескраја животнога а у међама и временским и просторним, остављајући нам је и у аманет, као поруку, истину истине животне. Кад букет цвећа не оставимо да свене крај извора, кад зену која нам се пружи, испијемо до дна, кад просјаку на вашару заборављених чежњи уделимо часак који, кад испијемо све мирисе, кад данас не чекамо сутра, кад исходамо све стазе, онда смо Ми, али – има ли нас таквих?! И шта је то што тако живи и проживи живот? До целости. Себични богови оставили су проклетство на Земљи: то вечно ишчекивање среће, вечну наду, тај вечно уперен поглед према небу, у звезду које нема. Али, шта бисмо без тога пута, без те вечне наде, без те звезде која се чека?

Не треба оставити букет цвећа да свене

на стени крај извора.

Маховином покрити макар да росу

сачува на прашницима –

или грања наломити сетних честица од бора

и хлад направити откинутим надањима,

невиним чашицама.

…

Не остави ни једну стазу пружену до ногу

а да је не прогуташ корацима до краја

јер, све стазе, па и ма какве биле, воде бегу,

ономе који је део тебе и најлепшега раја…

„Аманет“, 51.

У коју год песму да се загледаш, не допиреш до њене дубине одмах, ни после, такве су им дубине. И сваки пут си према новоме дну, или висини, на чијем је крају светло, толико су велике. И увек задрхтиш, од силине сна и јаве, толико звоне. И заувек те вежу сноповима питања, и судбинском збиљом, толико је снаге у њима. И не знаш која је песма звезданија, и ниси сигуран је ли ти реч, и једна, рекла колико си могао да разумеш. Сваки пут кад отвориш књигу, успрште нове ватре, а од ватрених дана мало у њој. Од месечних ноћи снови пусти. Кораци празни. Колиба и вајат усамљени. Туга у својој тузи. А светлост од светлости…

Ноћас је месечина окупала моју долину,

светлошћу мога заноса,

па бих кораком да прогутам простор

од колибе до њеног вајата.

„Кораком да прогутам простор“, 75.

Каква је ово слика! Каква лепота! Колика висина! Каква бајност! Какво пространство!… Колико додира, колико заноса! Звезданости! Колико чежње!…

Хитрости колико би од колибе до вајата!…

Осмех твој ове вечери постао је за мене

поема стихова једне страсти,

једне жеље, једне жудње овалне као срећа.

Осмех твој ове вечери дигао ме је у небо,

па сам пун части

што лебдим у прозрачним језерима

између љубави и цвећа.

…

Ах, да ми је да понесем твој поглед ове вечери

кроз даљине…

„Теби“, 60.

Овакве висине само песник може да казује, изабрани. И сам од висина. А Паун Петронијевић то јесте: животом, собом: и изабрани, и од висина. И не знаш да ли је реч већа, или боја, или је звук, или је слика, разастирност њена, обухватност, или је то небеска чистота душе људске, или је све одједном, хитнуто из прве руке у жудњи једној и из ње, жудње непресушне за цео живот. Све се склопило у грађевину васељенских димензија. Дух и душа света од постања до данас на длану су нам. Све ширине земаљске и висине недогледне. Без намештености боја.

3.

Гледам Паунову фотографију: овај поглед, ово лице, чело, став: ову загледаност у изворе и поноре и узвире, ову тугу, ову недоумицу: ову радозналост и овај мир и овај немир, утихнут, а велики: даљину која му је пред очима гледам, чекања, наде: ову озареност од отворених путева која му не дâ да потоне, ову сабраност и разуђеност чела према далеким световима… мисао која га води и носи и чува… свет који види из себе… Ову искошеност, овај покрет, крајњем свемиру управљен. Ову превремену сазрелост. Ово мирење са судбином… А шта друго и може да буде у овоме вечноме свету вечних уздисаја и вечних издисаја? Вечних долазака и одлазака, у вечности. Вечних даљина. До мирења са судбином…

Слушам песму.

Можда на крају све мора и да вене

јер ништа није вечно у овом хаосу вриска.

Можда ће неко, некада наћи мене

у некој луци бола, на неком длану отиска.

„Можда“, 37.

Гледам и рукопис Паунов, факсимиле његових песама – велику „Брезу“ посебно, потпис његов гледам. Ту смиреност а усковитланост: као што је море између својих обала, река између својих врба, језеро у огледалу небеском, бреза и јаблан као што су према висинама; као што је село његово у житним пољима, родни његов крај у небеским даровима. Као што је певање његово, његов глас. Тај ред ствари гледам у нереду отиска. То стрпљење и ту муку са стрпљењем. Усковитлану недокучивост сила животних покушавам да докучим.

Песму слушам. Слушам шумор бреза и јабланова, и поруку једну у предвечерје:

У шуми мога оца најлепше брезе расту.

Читаву страну и поток својином зову.

Понека смрека само ил’ папрат ту израсту.

Од свих осталих шума најволим шуму ову.

У шуми мога оца најлепше брезе расту.

„Бреза“, 79.

Да знаш и ти да вечито трајем

у јаблану витом, покрај реке,

сунце чувам овим добрим крајем

за све сеје блиске и далеке.

„Порука у предвечерје“, 58.

Слушам Дисову песму „Можда спава“, велику мелодију људску.

Можда спава са очима изнад сваког зла.
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

„Можда спава“, Владислав Петковић Дис

И опет „Брезу“ слушам, песму завичајну велику. Тај поновљени пети стих и у једној и у другој песми! Две велике станице и границе и узданице наших живота. Наизменично и заједно их слушам са поруком из предвечерја, па се враћам на рукопис Петронијевићев, на вез ручни његов.

А у рукопису као бескрај у бескрају све је, не тренутак, иако јесте. Иако јесу тренуци. У „хаосу вриска“, а врисак танан и суптилан и снажан, јак. И као да и из њега, рукописа, бије сјај посве посебних умâ и надумâ, путâ и надпутâ песникових, опчињеност природом, животом, светом, даљинама, необузданост варљиво докучивог и варљиво податног, светлост духа заталасаног па спутаног живота, сунце песникове душе, и вапај, вапаји, до неба, и преко неба, и смиреност, смиреност, смиреност. И бије младост, младост, младост.

И све што је у рукопису, у песми је, и све што је у песми, у рукопису је. И жеља песникова, човекова, велика, да загрли цео свет ако свет није стигао њега колико је могао, али и од лепоте у себи, и од лепоте света, и због лепоте света.

И дође ми да пољубим једним пољупцем

све што се рађа, и живи под овим топлим сунцем.

„Пољубац“, 99.

Паунове песме немају строгу и често суштински варљиву геометрију строфе, стиха, риме, ритма, мелодије. Ако их има, ако се објаве, и као отисци и као трагови, саставак су вечне линије Човековог Непресушног Тумарања на Путевима Духа и Душе Тла и Универзума. Све је у овој поезији самосвојно и универзално и велико и када то није до краја. И не чита се лако, и не одједном. Дубинска је ово поетика и филозофија претрајавања, живота. Широк ход по меридијанима универзумским. Каткада светао, каткада у олуји, као живот што јесте, али вечно исти, вечни ход.

Читајући Пауна Петронијевића, јесам наилазила на отиске и трагове Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић, Рабиндраната Тагореа, народног певања, на још дамара – Достојевског, нпр., Црњанског – (или су то танчуљци уобразиље моје били, читаочеви), али, као што и живот је из отисака и трагова и јединствених и јединих путева, тако је и са делом људским и духа и руку. Када се што рађа, не угледа се на већ рођено, и када то хоће, него бива собом и из себе. И све живо (и неживо), и умножено и јединично, личи једно на друго, и све је заједно једно: Целина. Целина од Целина. Један Крој у Једноме Кроју. А опет – све је само тô: што Јесте: Једно. Паун Петронијевић је самосвојан и свеопшти песник живота. Универзални мислилац и поета. Српски бард у лирској филозофији.

„Ништа није вечно у овом хаосу вриска“, заиста, сем рађања и умирања. Сем вечности. Духа вечнога. Паун Петронијевић је из Сржи Његове певао, из Хаоса Вриска. Отуда снага његовој песми. Зрелост зрелог песника.

Шта бих све дао да тога било није, и било није,

свих покиданих нарциса у нашим рукама хтења,

шта бих све дао, ах, не знам како ми је,

безмерна, жељо живота, у чежњи вољења…

„Песма без наслова“, 15.

Ипак, ипак. Паун Петронијевић је млад човек. Младости никада довољно среће, па ни песми младој довољно песме, коликогод да је овде има, а има је. И никада нећемо знати, коликогод да је песме у песми његовој, коликогод да је срца у срцу, колико је срце младо његово чезнуло и очекивало и боловало у песми својој, колико је песма његова тражила још песме, још наде, још светлости. Колико су заједно дрхтали у срцу и у песми срце и песма. То сам Бог зна. И Он је, Паун, знао. Врисак неба за сунцем.

Ту је престала песма и птица плаче на гнезду,

около пустог поља вранац вришти и јури.

Видиш ли сјај преко неба и тражиш

погледом звезду,

која ломљаву жели и крајњем свемиру жури­?…

Ту су препуне груди, опипај, осетићеш колико боли

и вене цвеће у башти и нема киша да кане.

Јој! Врисне небо за сунцем, осећаш колико воли

и ноћ упорно дави и нема да сване.

„Песма је само за тебе“, 59.

5. децембар 1958. године

Рибашевина

Када гледам датуме на крају песама, и временске међе Пауновог живота, и када се враћам на песме и понеке њихове заковитланости и усхитрелости у висине, питања се изнова и изнова јављају, нижу – од питања зрелости песме и песника, до питања патњи и издржљивости људске, и питања живота, и изванземаљског. Паун Петронијевић се уздигао до Орфеја свога језика и тла, и Орфеја космичке вечне свеукупности, заиста.

Рибашевина код Ужица хитнула је у крајњи свемир Пауна Петронијевића, да нам се отуда врати са сазвежђем високе поетике, пре него што сасвим оде од нас, пре него што се сасвим вине у дубине бескраја.

Хвала Пауну Петронијевићу за дар пространстава и висина. За све боје и све звукове и све просторе и сва збића у језику њихова.

Хвала песнику Милијану Деспотовићу, који је видео тај дар, па нам га открива својом брижном руком, сређујући Паунову заоставштину у више томова добро увезаних књига. Само песник то може.

4.

Слушам песму, опет, и опет. Високо певање Пауна Петронијевића:

У птичјем зевању је горела земља на површини

и сокови су постајали гушћи и слађи.

У исто време била су већа испарења у лишћу,

корен се борио колико је могао, али узалуд.

Поврће ујутру пресађено почело је да пати,

повија се, пада на врелу земљу.

На крају се пресађивање показало безуспешно.

И када је те вечери стара вртларка дошла

са кантом на којој је била решетка,

посао око заливања био је излишан.

На месту свелог, вртларка сутрадан засади

нови свежањ струкова поврћа и заштити га великим

лишћем од автовине, да заклони ватру сунца

упереног у опстанак и почетак.

Али тај вртларкин труд беше непотребан:

исто поподне киша дође као поручена

и идућих дана расад је зеленео.

Боје су увек природне у стварима –

Није било намештености ни споља, ни изнутра.

(„Природа или свет“, 11)

Нема је ни у песми Пауна Петронијевића. Нема намештености боја ни у њој, ни споља ни изнутра. Чиста је то лирика од врха до дна, и по свим ширинама, тек понегде сустао дах. Одгонетка живота и загонетка смрти. Гонетање и одгонетање вечног кретања у вечној непокретности. Интимистички пасажи, родољубиви заноси, социјални дрхтаји, пејзажна пространства, рефлексије ума, музика живота, боје његове широке, реч, све се склопило у савршен круг и пут и станицу.

Паун Петронијевић се узнео у саме просторе Духа Вечнога из Духа Вечнога. У поетику највишега смисла. „Крајњем свемиру журим“ то јесте: Поетика Највишега Смисла. Поетика срца и духа и свебића у космичким мерама.

Захватао је бунарском кофом песме Паун Петронијевић из своје природе нагло, хитро, одједном, и када није журио, из дна, казивао их времену, сунцу, земљи, води, птицама, јаблану, брези, житу, хлебу, селу, сељаку – песнику хлеба, небу, свемиру, прозорима – Њима! Себи, Њој, Нама, Малој Птици, Завичају, Дому, Језику Родном, Одласку Свом, Свему – као што је Све њему своје песме, па пошао, и отишао – Тамо – куда је журио, куда га је пут водио, одвео, однео. Сам Бог се побринуо за кишу, и засад се прихватио.

А мој поглед је ишао са песмом Пауна Петронијевића за стопалом времена, простора, живота, вечности, свемира, богова, на начине који ме нису збуњивали и саплитали, и нешто ново је за мене и необично и несебично било у томе кретању, и такво – да сам себе и видела у кораку, у ходу, и такво – да се биће моје, духовно, цело, осећало и лаким, упркос и души и телу који су и дрхтали и дрхте пред неумитношћу времена и трајања и нестанка. То је филозофија песме Пауна Петронијевића чинила чудо, зенити његове поетике. Хвала му.

Напомена:        

Дугујем захвалност песнику Милијану Деспотовићу на поверењу и књизи „Крајњем свемиру журим“ Пауна Петронијевића.

Преображење Господње, 19. август 2013. године

Врање