Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Kolumna Kultura

Веселинка Стојковић: Пишем како ми Бог заповеда / Крсто Милошевић: „Икона у празној кући“

 petka

Веселинка Стојковић

 

Пишем како ми Бог заповеда

Крсто Милошевић: „Икона у празној кући“, рукопис, 2013.

Крсто Милошевић је рођен 1949. године у селу Падине, општина Зубин Поток. Живи у Крагујевцу. Објавио је збирке песама:

„Дан у вртићу“ (илустрације Марија Ћулум) 1989,

„Дечак спава испод моста“ 1991,

„Не дирајте плаветнило“ (илустрације Марија Ћулум) 1996,

„Мени се нешто десило“ (са Братиславом Милановићем) 1999,

„Мене греју песме: изабране и нове песме“ (са Братиславом Милановићем) 2004.

Његових текстова има и у електронским издањима.

 Воловска запрежна кола - Крсто Милошевић је рођен 1949. године у селу Падине

„Да, Падине је моје родно место. Али остало је само неколико породица које обитавају свакодневно тамо. Окупљамо се о Спасовдану. Ми, браћа, који живимо у Крагујевцу, нађемо начин и разлог да у нашој старој кући повремено подложимо ватру. Тек толико да се огњиште начисто не утули.“ (Писмо, 30. април 2013)

Септембар је. Дани су окраћали некако брже ове године. И брзо захладнели.

Разастрла сам пред собом руковети збирке песама „Икона у празној кући“ Крста Милошевића –

„Празници“ (6)

„Чуваркућа“ (6)

„Пусто село“ (14)

„Повратак у завичај“ (2).

Укупно 28 песама – чистих, јасних, драгих, топлих слика српског села педесетих и шездесетих година 20. века, које се како-тако још држало после Другог светског рата (у време песниковог одрастања), али и невеселих, тужних, болних слика села које се убрзано растурало и нестајало у новој држави која ће се крајем века и растурити. Југославија ће се распарчати у своје републике уз нова тешка ратна разарања, па ће нови миленијум Србија започети са уништеном привредом и несређеним државним питањем. И са уништеним селом. Ова невелика збирка песама по броју песама, али велика у садржају, у језичкој светлој звуковној лепоти, у снази слика и порука, и историја је Србије у периоду више од пола века.

I „Крсна слава“, „Детинци“, „Материце“, „Очеви“ („Оци“), „Бадњи дан“, „Бадње вече“ – то су наслови прве руковети песама. Наслови по данима захваљујући којима је село живело, захваљујући којима су домови, село, постојали у Божијој светлости, у раду, поштењу, поштовању, љубави, смирености, самилости, у садружништву. Деца су се од рођења учила великим вредностима живота. Тим пре, јер су одрастала и у бројним породицама.[1] Крсто Милошевић, проживевши детињство у селу, у наизглед животној једноставности, али савршеној духовној средини, у законима Божијих дарова и Божије поуке, поневши за цео живот знање живота, младим генерацијама, са Божијим благословом, оставља кроз песму о свом детињству и свом селу у аманет село какво је било и какво би могло да буде. Технолошко-технички скок човечанства је у овом тренутку велики, али душа се негде заглавила. То првенствено има у виду Крсто Милошевић. А село још негде чува душу, само му треба омогућити да живи у савременим условима, да не пропада, да не пропадне. Коров да му њиве и ливаде не уништава и да му на шуме чума не пада.

Прва руковет песама је најбољи уџбеник доброг васпитања. И више је од тога. Најбоља је књига живота. Само у поштовању Божије силе, Божијег градитељства, предака, традиције, живот је цео. Само у кругу породице срећа је пуна.

У којој се кући слави,

Народ каже,

Домаћина и сву чељад

Бог помаже.

               „Крсна слава“

Обичаји везани за Оце (Очеве), Материце, Детинце, који падају пред Божић – недељу, две, три недеље пред највећи хришћански празник, симболизују највишу срећу живота. Обичаји везивања родитеља и деце симболизују заједницу, припадништво, слогу, љубав, поштовање, веру, обичаји откупљивања скроман живот, штедњу, добра дела. Пред Богом, пред законима живота, пред собом, мирни смо само ако у љубави и честитости живимо живот – томе нас учи породица а онда и читаво природно окружење. Томе нас уче ови велики обичаји. Томе нас уче обичаји везани за највећи хришћански празник, за Божић, за друге празнике. Томе нас учи свакодневни живот.

У песниковом срцу много је живих слика из детињства, па нам их живо у песми и даје. Дан пред Божић, Бадњи дан, има посебно место у његовом срцу: полазак по бадњак, припрема за сечу, доношење бадњака пред кућу.

Крсто Милошевић је одрастао у породици са седморо деце. Отац Јаблан и мајка Нада одгајили су седморо здраве деце, седморо синова: Јордана – Зорана[2], Слободана, Крста, Спасоја, Ранка, Милуна, Радивоја.[3] Шта је веће благо од бројне и здраве породице? Од сложне породице? Како ли је деда био срећан када је полазио по бадњак са својим унуцима! Отац са својим синовима. Бака, која их опрема у „нова одела“, и „топле рукавице“, која им у торбицу ставља погачу и вино – пре него што се дрво засече, треба му се захвалити хлебом, погачом, треба га пошкропити вином, а ту је и пшеница за птице. Како мајка која је од раног јутра уз ватру – треба спремити Бадњи дан, Божић – много ђаконија. Како Кућа, Огњиште!

А слика пред саму сечу бадњака је савршена. Великозначна. Поглед у исток, „откуд дан се бели“, па „трипут смо се прекрстили“, па „са сечом почели“. Крсто Милошевић је понео и сву лепоту језика из свога села, који много не прича, али много говори. Све је једноставно и све је савршено у једноставности. Велико језичко богатство какво само и може да ствара ове слике и ове звукове који певају из песама Крста Милошевића. Само природа још тако уме да пева. И срећа.

Кад за бадњак

Одабрасмо дрво,

Погледасмо

Откуд дан се бели.

Трипут смо се

Прекрстили прво,

Па смо потом

Са сечом почели.

Вратисмо се

Срећни и весели,

Јер смо бадњак

Пред кућу донели.

              „Бадњи дан“

Ова смена четверца и шестерца са отвореном римом у кораку галоп је среће, пунине живота, радости дана, песме душе, дома.

Много је светлости, много је љубави, много је животне снаге у свим песмама. Велелепна животна слика је свака песма за себе, а све заједно су платно неизмерне вредности на коме централно место заузимају захвалност Богу на дару живота и породична љубав, породична окупљеност. Не може се издвојити песма која је светлија и већа од друге песме, још мање делови песама. И све су видљиве, јасне, бистре, миле, за свако око, за свачију душу, срце. Такву једноставност, а у сржи такво богатство, заиста, само природа постиже, живот. Крсто Милошевић, очигледно, руком живота записује најлепше странице српског сеоског домаћинства. Српског села. „Пишем како ми Бог заповеда“, рекао ми је Крсто у Писму од 30. априла 2013. године. Роде се такви људи у вековима, и одрасту у окружењу какво заслужују, па им и није тешко да испуњавају и заповести богова и завете предака.

II Колико прва руковет песама расте и бива из ведре породичне светлости, толико песме друге руковети, „Чуваркуће“, бивају и расту из светлости туге. Од некада пуне куће рада и разговора, сада је мајка сама, иако их је седморо „одгојила“, али је са иконом-чуваркућом, са Светом Петком, са којом „сваког дана мајка стара разговара“. Деца су отишла у свет, време их је повукло и прилике у земљи, устанила су се покрај Крагујевца. И мајка је пошла за њима, али „није могла да остане у туђини“.

Стане тако

Пред икону,

За своју се

Децу моли,

А она јој

Одговара –

Да их чува,

Да их воли.

         „Разговор“

Не може човек да суздржи сузе ни овде, ни даље кроз песме. И да не ода поштовање мајци. Сину који брине о мајци. Те љубави, родитељска и детиња за века, високе су светлости у овој високој поезији, у овој искреној животној, топлој, личној песниковој причи.

Изгреј, млади месече,

Да се склони тама.

Идем мајци у село –

Да не буде сама.

           „Изгреј млади месече“

Та веза неба и земље. То исконство. Судбина човекова. Родитељска. Судбина мајке и детета. Судбина живота. Куда ли је свет данас похрлио?

Ређају се песме светлости, љубави, туге: „Разговор“, „Изгреј млади месече“, „Ноћна посета“, „Други долазак“, „Самоћа“, „Чуваркућа“. Синовљеве посете мајци су врло дирљиве. Тихе нежности. Сећања на минуле дане, на детињство. Дирљиво је добовање бола по души што село пусти. Што је мајка сама.

Утишах мотор –

Да слушнем жубор врела,

А фар просину

Кроз беспуће

И пре од мене

Стиже до куће.

Шта рећи после ове слике? Из ове тишине после буке мотора, да би се „слушнуо жубор врела“ пре него се стигне у кућу – из хипокористичног „слушнем“, па из синтагме „жубор врела“, па из сложенице „беспуће“, из симболичних порука њихових? Из овога светла „кроз беспуће“ што „стиже до куће“ (!), што мајци најављује долазак сина? Из наредне слике, у којој мајку „лакосану“ буди „зрачак светла кад одблесне са зидова“? Па последње, величанствене слике сусрета мајке и сина?

А када стигох

После поноћи,

Она се не зачуди.

– Знала сам – рече –

Да ћеш доћи.

И приви ме

На груди.

           „Ноћна посета“

Нема приче, нема много приче, само живота, живота, живота. Благости, смирености, љубави. Загрљаја.

III Али време, време, време. То неумитно време. Очеви одлазе, мајке одлазе. Брига за децу их ни у последњем часу не напушта… „Умрла ми је на рукама, потпуно свесна краја, наручивала је све што треба да урадимо. Малтене се поздрављала с нама.“ (2008, Писмо, 26. август 2013)

Куће и авлије остају саме, стазе, путеви. Села се празне.

Па дивље звери

Као да знају,

У наше село

Не навраћају.

            „Сметови сакрили стазе“

Најбројнија руковет песама „Пусто село“ фактичко је стање песниковог и огромног броја села у Србији, посебно у планинским пределима (ни равничарска нису срећна), и опет су песникова сећања на детињство. Паралелне слике садашњости и прошлости села и његове неизвесне будућности. Не остављају нас равнодушним. И зато што је Косово и Метохија, то срце српске државе и српског памћења, дом песниковог села, а у немилости је небеских сила деценијама, столећима, данас. Из села се одлазило – још се одлази – и иде се даље –

И наши од нас одлазе,

Али због клетве неког претка,

Не граде на темељима,

Већ почињу испочетка.

            „Клетва“

Испочетка је српски народ много пута кретао, не наслањујући се довољно на темеље, и то му се светило. Темељи и данас чекају своје градитеље.

„Очева се кућа руши“, „Наследство“, „Клетва“, „Плачу њиве неоране“, „Орашци“, „Школа и село“, „Умиру села“, „Сметови сакрили стазе“, „Поток испод куће“, „Тад је било друго време“, „У туђој шуми“, „Тужна јабука“, „Некошене ливаде“, „Туга“. То су наслови песама „Пустог села“.

Туга на почетку, туга на крају. Између такође. Много туга. Сами наслови говоре много. Сами су песма запустелог села. А за пустошење села крива је и школа:

У школи су их

Учили свему,

Али их нису

Учили раду,

Па су сва деца

Из нашег села,

Пут наставила

К оближњем граду.

            „Школа и село“

Али, где је држава?

„Четири разреда основне“, каже Крсто, „завршио сам у школи која је била на средокраћи свих околних села и у то срећно време у тој школи било је око осамдесетак ђака у сва четири разреда. Имао сам среће да сам имао добре учитеље.

Основну школу завршио сам у Зубином Потоку, пешачећи око десетак километара у једном правцу…“ (Писмо, 6. септембар 2013)

Србија се вековима извлачила из ропства. У новим државама у 20. веку – 1918, 1945. – темељи јој се опет разарају. И град и српско село изузетно трпе. Ригорозни државни намети сељаку после Другог светског рата посебна су прича. За узврат, српски сељак је имао сиромаштво, немоћ, пропадање. Село без пута, без струје, без лекара, затим и без школе. И данас, од формирања нове државе 2006. – Републике Србије – од коначног пада јужнословенске заједнице, Србија нема довољно добре снаге да организује своју привреду и читаву себе, па и село какво заслужује да има. Школа нас је заиста од 1945. године наовамо учила лагодном животу, 70-их и 80-их година још убрзаније, да бисмо се што пре растурили и похрлили у свет остављајући за собом равнице и брда да расту у корову и тугују за нама. Аргатлук по свету нам је милији од нас самих и од поноса. Од наше будућности. Јачи од закона Божијих и завета наших предака. Или је усуд времена, тежак, претежак…

Док се текло, док се њивило и ливадило, орало и копало и косило, и јели орашци, кад се ишло за стадом весело и са песмом, кад се бадњак секао у својој шуми, кад младе јабуке у двориштима нису дивљале од самоће, кад је врело испод куће весело жуборило, док је кућа била пуна и обори, и стазе незарасле и незавејане, кад се граја деце са обронака далеко чула, кад су села гледала у срећу под звездама, кад је време било друго, пролећа нису била узалудна. А данас –

Из оџака дим не пуши,

Очева се кућа руши.

„Очева се кућа руши“

Пуна је Србија

Дивних предела,

Али узалуд –

Умиру села.

            „Умиру села“

Узалуд пролећа,

Кад никог нема

Ливадом да прошета.

Узалуд у корову

Цвеће изникне,

И узалуд процвета.

            „Туга“

Аветиње, да те страх ухвати. Имала сам прилике да видим многа запустела села по Србији. Пусте куће, пусте школе, пусти задружни домови. Пусти путеви. Реке без мостова. Пуста поља. Јабуке једног пролећа у селу Јовцу, општина Владичин Хан, у дебелим кучинама гусеница. А речица тече, пева, и тугује, посред села и поред распаднуте школске зграде са станом за учитеља и великим двориштем. Села спуштена с неба у сама недра природних богатстава, а закоровљена, а нестала. И то мало повратника силом прилика због опустошене привреде земље, због остајања без посла, углавном по фабрикама, шта може ако држава не чини ништа? А где ће генерације које стижу? Градови не нуде много, или недовољно, села неразвијена или их нема. Млади су и дезоријентисани. Ненаучени да воле хранитељку земљу, да је поштују, да је чувају, аманет предака да испуњавају.

У вечну се кућу давно

Стари отац преселио,

Имање је невелико

Својој деци оставио.

А његова деца сада

За аманет и не маре,

Па ће своме нараштају

Предат’ трње и шикаре.

            „Наследство“

IV Последња руковет песама – „Повратак у завичај“ – носи наду. Иако садржи само две песме, као да су хиљаде страница живота у њима. „Кућеградитељи“ и „Испуњавање завета“, са песмом “Крсна слава“ на почетку, савршено заокружују ову збирку песама – „Икона у празној кући“.

Кад зајесени, ласте оду на југ, али се врате, обнове своја гнезда у пролеће. И то је тако, за вечна времена. Наша вечна времена су негде залутала.

Кад би и ми, за њихове

Разговоре тајне знали,

Домови би наши, стари,

Новим сјајем засијали.

            „Кућеградитељи“

Овом песмом великог наслова, која је савршена у звуку и слици и сликама, и по поруци, и својом графиком – са своје три строфе од по четири осмерца са женском римом у другом и четвртом стиху, песник најављује изненађење које је и за њега било, радост: комшија подиже кућу, испуњава завет свога оца!

Обрев се у

Завичају,

Гледам,

Боже свемогући,

Мој комшија,

У мом крају,

Диже кров на новој кући.

            „Испуњавање завета“

Обронци ће опет певати са децом и стадима, јабуке ће цветати, врело ће опет жуборити, зоре ће зорити над селом, икона неће сама у кући бити, али је кућу сачувала. Дим ће се из оџака вити, путеви ће се белети.

Бог му дао

Доста деце,

И године добре круни,

Давно дао

Обећање,

Очев завет да испуни –

Да му деца кућу красе,

И огњиште не угасе.

            „Испуњавање завета“

Ех да је среће да се завети тла испуњавају! Србија да почне да налази свој мир!

У овим двема песмама је и симболика косовско-метохијске кризе, симболика српске целокупне кризе, и кризе планетарне. Трбухом за крухом се покренуо човек у целом неразвијеном свету данас више, и за сигурношћу, али и из знатижеље и великих очекивања, или и из луксуза (и неразвијени имају луксуз!), а развијени (!) свет је и немилосрдан – до ратних усклика и чињења. Ко се у томе свету снађе, добро је, али и онда, с временом све више, земља предака зове. Зову њиве неоране.

У потаји прижељкујем

Да се вратим селу,

И да као отац орем

Земљу запустелу.

            „Плачу њиве неоране“

Осмерац, шестерац; затворена рима, отворена рима; музика отворених, музика затворених путева. Све у функцији наде, ма колико далека била.

И потомци прадеде Милоша, деда Вукоја, односно оца Јаблана и мајке Наде – потомци њихових синова, кренули су од својих домова, и у свет, ван отаџбине. Данас су професори, лекари, музичари, доктори наука, власници ергела коња. Али, Бог је свемогући, крене ли човек у посао, ту је. Усправи ли се Србија, Бог ће је погледати. Дотле нека не очајавамо, узмимо само плугове у руке да нам њиве не плачу неоране, и косе узмимо што висе „испод стреха пустих кућа“ да ливаде не вену некошене, ашове и чекиће темеље да попритегнемо наших домова. И да нам се деца рађају, и да нам самоћа у старости није пут. Икона у празној кући судбина.

Нас седморицу

Мајка родила,

И све нас здраве

Одгојила.

            „Самоћа“

Доћи ће време да тако буде, долази време кад треба да дође.

„И сада ми врло често падне на ум како нас је мајка испраћала из села и како је отац налазио разлог да не буде ту кад бисмо ми полазили из села.“ (Писмо, 6. септембар 2013)

Крсто Милошевић се збирком песама „Икона у празној кући“ узнео у саме врхове поетике уопште. Чиста је ово лирика од врха до дна, светла, блага и топла, и када пати због несреће села. У њој нема празнословља, нема језичке разметљивости. Мотивска структура, садржаји, језик, строфа и стих, идејна нит – име збирке и имена песама – све се склопило у целину готово савршених димензија. Самосвојна, а наставак најбоље српске лирске традиције, укључујући пре свега народну лирску песму, биће беочуг за нова стварања. Својом садржајем и својом симболиком, „Икона у празној кући“ је у овом тренутку и правовремена опомена српском дому и српској држави која мора што пре на прави пут. Која мора своје ослонце да има у својој духовности, својој култури, својој књижевности, у свом језику и свом писму. У свом идентитету. На својој њиви. И у свом селу. Опомена сваком од нас. У корову да нам не ниче цвет и процветава узалуд. Опомена свима који би да похрле у свет ако могу и кад би могли. Није свет бели увек бели, није преко плота трава мириснија. И шта су блага земаљска ако душа плаче?

„Икона у празној кући“ је, свакако, и песма пропадајућих села уопште. Планета Земља их има у изобиљу, а без њих је благо без блага топле душе. Крсто Милошевић је од тог блага топле душе сачинио ову поетску високу причу. За нас.

„Пишем како ми Бог заповеда“, да поновимо песникове речи. Роде се такви људи у вековима, и одрасту у окружењу какво заслужују, па им и није тешко да испуњавају и заповести богова и завете предака, заиста.

Напомена:

Блог/Дневник „Башта Балкана“ повезао је песника Милошевића и мене у априлу 2013. Објавила сам:

Крсто Милошевић: Икона у празној кући: Очева се кућа руши, Башта Балкана – Култура, Живот, 3. мај 2013.

Крсто Милошевић: Дечак спава испод моста: Јутро на селу, Башта Балкана – Култура, 4. мај 2013.

Крсто Милошевић: Не дирајте плаветнило, Башта Балкана – Култура, 11. мај 2013.

Крсто Милошевић: Икона у празној кући: Очева се кућа руши, Српски културни клуб – Колумне, 15. мај 2013.

21. септембар 2013. Богородица.

Врање


[1] А и сама села су породице, велике топле породице. И ниједна вас кућа у селу неће оставити гладног. Поделиће са вама све што има од ручка. Тако је било одувек.

[2] Јордан – Зоран са водица – име које свештеник даје детету до крштења, уз крштену водицу која се додаје у воду за купање детета до 40 дана.

[3] „Тако је то било“, песма посвећена мајци, збирка песама „Дан у вртићу“. А погледајмо имена родитеља и деце! Добра стара имена.

Напомена:

Слика: Воловска запрежна кола преузета са – http://narodni.net/volovska-zaprezna-kola/

Пронађена и на: http://pesa-pesa.blogspot.rs/2012/07/blog-post.html

3 komentara

  • Divan tekst, jedan od najboljih i najsvetlijih prikaza koje sam pročitao na ovom sajtu, ako verujemo da svetlost može da isijava kroz pisanu reč.

    Istinski duhovni Manifest sela, za vreme buduće i podsećanje na prošlo „kad su sela gledala u sreću pod zvezdama ..“

  • Хвала, драги Златко.
    Са малим изменама. Додајем и стихове које сам непажњом испустила током текста.
    Дакле:
    1. „Дан у вртићу“ (илустрације Марија Ћулум) 1987, 1989, 1991.
    2. „Тако је то било“, песма посвећена мајци, збирка песама „Дечак спава испод моста“.
    3. Тамо су рођени
    Прадеда Милош,
    Деда Вукоје, звани Шоле,
    Отац Јаблан
    И три његова брата,
    И зато волим те доље
    И куће затворених врата.

  • Занимљиво:
    Текст се појавио на Крстовдан. А песник – Крсто Милошевић. И ја сам се изненадила.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280