Ava Makarije i dva monaha na poslušanju
Priča o iskušenju dva mlada monaha stranca i o vidjenju koje je imao Ava Makarije o njima
„Dok sam nekada živeo u Skitu, spuste se tamo dva strana mladića; i jedan od njih imaše bradu, a drugome tek beše počela da izbija brada. Pa dođoše i rekoše:
– Gde je kelija ave Makarija?
A ja rekoh: – Šta će vam on?
Rekoše: – Čuli smo o njemu i o Skitu, pa dođosmo da ga vidimo.
Rekoh im: – Ja sam taj.
Oni napraviše poklon preda mnom, govoreći: – Želimo ovde da ostanemo.
A ja, videći kako su nežni i naučeni na bogatstvo, rekoh: – Ne možete ostati ovde.
Stariji od njih reče: – Ako ne možemo ostati ovde, idemo negde drugo.
Ja rekoh u sebi: – Zašto ih teram, pa se sablažnjavaju? Trud će ih naterati da sami odu. Pa im kažem: – Hajde, načinite keliju, ako možete.
Rekoše: – Pokaži nam mesto i učinićemo što treba.
Ja im dadoh jednu bradvu, vreću punu dvopeka i so; pa im pokazah jedan tvrd kamen i rekoh: – Poravnajte ovde i donesite drva iz oaze, pa pošto načinite krov, sedite. Mislio sam, veli starac, da će zbog umora otići. A oni me upitaše šta se ovde pravi. Ja im rekoh: – Pletene stvari. Pa uzmem pruća iz oaze i pokažem im kako se osniva pletenje i kako treba davati oblik pletenju, te rekoh: – Načinite košare pa ih dajte čuvarima a oni će vam doneti hleba.
I nakon toga odem. A oni strpljivo učine sve što sam im rekao, i nisu mi dolazili u posetu tri godine. A ja ostadoh da se borim sa pomislima: „Kakav li je njihov podvig pa ne dolaze da me pitaju za neke pomisli? Izdaleka monasi dolaze kod mene, a ovi koji su blizu nisu došli, niti su pošli drugima, osim u crkvu da uzmu naforu, i to ćutke“.
Pa postivši nedelju dana, pomolim se Bogu da mi pokaže u čemu je njihov podvig. I ustavši posle nedelju dana, pođem kod njih da vidim kako su. Pa pošto pokucah, oni mi otvoriše i ćutke me celivaše; a ja se pomolim i sednem. Stariji od njih, pošto dade znak mlađemu da izađe, sede da plete užad, ništa ne govoreći; a u deveti čas pokuca i uđe onaj mlađi, pa pripremi malo jela i kada mu stariji dade znak, postavi trpezu; i stavi na nju tri dvopeka i ostade da stoji ćutke.
A ja rekoh: – Ustanite da jedemo. Pa ustadosmo i jedosmo; a on donese krčag, te se napismo. A kada je palo veče, rekoše mi: – Odlaziš li?
A ja rekoh: – Ne, spavaću ovde.
Te prostreše ponjavu za mene na jednom mestu, a za sebe na drugom mestu, u uglu; pa skidoše svoje pojaseve i ogrtače i spustiše se zajedno na ponjavu preda mnom. I pošto oni legoše, ja se pomolim Bogu da mi otkrije u čemu je njihov podvig. I otvori se nadstrešnica i pojavi se svetlost kao dan; ali oni ne videše svetlost. Pa pošto su mislili da spavam, stariji dotakne mlađega u bok, pa ustanu, opašu se i pruže svoje ruke ka nebu.
A ja sam ih video, ali oni mene nisu; i ugledah demone kako kao muve dolaze na mlađega. Jedni su mu kidisali na usta a drugi na oči. I videh anđela Gospodnjeg kako drži ognjeni mač i odgoni demone od njega. Starijemu, pak, nisu mogli da se približe. A kada su ujutro legli, ja se napravih kako sam se tek probudio, a isto tako i oni.
Stariji mi reče samo ove reči: – Hoćeš li da pročitamo dvanaest psalama?
Rekoh: – Da.
I mlađi otpoja pet psalama sa šest stihova i jednim „aliluja“. A kod svakog stiha izlazila je plamena sveća iz njegovih usta i uzdizala se na nebo. Isto tako, iz usta onog starijeg, kada bi ih otvarao da poje, izlazio je nekakav plameni konopac i dosezao do trećeg neba. I ja izrekoh nekoliko psalama napamet.
Pa izašavši, kažem: – Pomolite se za mene.
A oni ćutke načiniše metaniju. Saznadoh, dakle, da je ovaj stariji savršen, a mlađega je još mučio neprijatelj. Nekoliko dana kasnije umre stariji brat, a trećega dana za njim i mlađi. I kada su neki od otaca dolazili u posetu avi Makariju, on ih je vodio u njihovu keliju, govoreći:
– Dođite da vidite mučeništvo mladih stranaca.
Izvor priče: Starečnik