Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Božanski kum i kumstvo u srpskoj tradiciji. Kum nije dugme.

 

 

Božanski kum i kumstvo u srpskoj narodnoj tradiciji

O mitu kumstva i bratimstva. Šta je kum u narodnoj tradiciji. Paganski koreni kumstva

 

BOŽANSKI KUM

Božanski kum i kumstvo u srpskoj tradiciji. Kum nije dugme.Iz dosadašnjih izlaganja mogli smo se uveriti da je u srpskom paganizmu postojao veliki bog donjega sveta, sličan Vodanu, Dispateru i Hermesu, i da su, kada je paganizam smenilo hrišćanstvo, funkcije ovoga boga prenesene na četiri najvažnija zimska sveca. Na redu je sada da pokušamo obavestiti se o oblasti i prirodi toga nekadašnjeg boga, o njegovom rangu, i o njegovom kultu.

Ima jedna jako starinska religijska ustanova, koja se: obično (mada ne vrlo zgodno) naziva veštačkim srodstvom, a koju bi bilo — kod nas Srba — pravilnije nazvati srodstvom po Bogu: to je kumstvo i bratimstvo.

I kumstvo i bratimstvo su mistično krvno srodstvo, koje se sklapa ceremonijalno, ponekad izmenom, pijenjem ili zajedničke krvi [v. W. Wundt, Völkerpsychologie, 43, 1, 94; Eva Wunderlich, Die Bedeutung der roten Farbe im Kultus der Griechen und Römer, Giessen, 1925, 211; tako još kod Skićana, Herodot., 4, 70; kod Germanaca, v. J. Grimm, Deutsche Rechtsaltertümer4, Leipzig, 1922, 1, 266; kod starih Iberaca (Đurđijanaca), v. Tacit. Ann., 12, 47; kod nas, v. zanimljiv primer u N. Šaulić, Srpske narodne priče, 1, 2, Beograd, 192?, 147: „Pobratimiše se, jedan drugom iz mišice krvi se napili“], ili vina (koje u tom slučaju supstituira krv, uporedi Karl Kircher, Die sakrale Bedeutung des Weines im Altertum, Giessen, 1910, 83), ali uvek u prisustvu, i po pristanku, božanstva u čiju oblast spada nadzor nad kumstvom i bratimstvom (tako i kod drugih Slovena, gde pobratimi izmenjuju krstove i ikone, upor. A. Brückner, Arch. sl. Philol., 15, 1893, 314).

Ovo prisustvo nadležnoga božanstva ima tako ogroman značaj da je često ono samo dovoljno, da je često dovoljno samo prizivanje, epiklisiv, velikoga imena, bez ikakvih drugih ceremonija, pa da krvno srodstvo bude mistički uspostavljeno.

Mesto mnogih primera navešćemo samo kako je kralj Vukašin, kada ga je, ranjenog, zanela reka, posestrio prvo ljudsko biće koje je na obali ugledao:

Viđe junak kod vode đevojku,
Pa je poče bogom sestrimiti:
„Bogom sestro, lijepa đevojko,
Dodaj mene jednu krpu platna“ …
(Vuk, 2, 56, 12 idd)

I to je bilo dovoljno da mu ta devojka postane sestra (upor. i stihove 28; 34; 70). Isto tako uspostavljena je veza bratimstva između Marka Kraljevića i Alil-age od onoga trenutka kada ga je ovaj pobratio spomenuvši ime Boga i svetoga Jovana:

Stade Marka Bogom bratimiti:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
Višnjim Bogom i svetim Jovanom“ ….
(Vuk, 2. 60, 126 idd)

Božanski zaštitnik, zatočnik kumstva i bratimstva, jeste popularni i baš po toj svojoj funkciji jako cenjeni i sa strahom poštovani sveti Jovan. On je to i u tradiciji i u kultu. U starinskim mitološkim pesmama o svecima koji dele „blago“, to jest, određuju svakome između sebe oblast i dužnosti, sveti Jovan dobio je kumstvo i bratimstvo (Vuk, 2,1; Petranović, 2, 1). Pri sklapanju kumstva i bratimstva sveti Jovan biva po pravilu uvek apostrofiran“. Što je baš svetome Jovanu palo u deo da postane božanski zaštitnik kumstva, tome je svakako pripomogla činjenica što je on krstio Isusa — stvar koja je i narodnoj tradiciji dobro poznata (v. npr. Vuk, Pjesme, 1, 202; 203; 5. 225; 228; Petranović, 1, 30).

Ali to nije bio ni jedini ni glavni razlog; nego je glavni razlog bio taj što se sveti Jovan slavi u zimskoj sezoni, baš u ono isto vreme u koje je nekada — kao što ćemo videti — padao praznik srpskog vrhovnog boga. I da je kumstvo nešto što tome htoničnom bogu pripada, vidi se ne samo iz onoga što je maločas rečeno o Kumovskoj Slami nego još više iz činjenice da se za božanskog kuma — u mitovima, ne u kultu — smatra inače i sveti Aranđeo, čija je htonična priroda jasna, budući da je on yucopompoV po prevashodstvu. Činjenica da se kumstvo i bratimstvo vezuju za dva sveca za koje inače znamo da su naslednici starinskog srpskog boga mrtvih, dokazuje, s obzirom na to da su kumstvo i bratimstvo svakako stariji od hrišćanstva, v. malo docnije — da je nadzor nad kumstvom i bratstvom spadao nekada u oblast toga starinskoga boga.

U stalnoj frazi „Bog i sveti Jovan“ (dosta primera navodi Nodilo, Rad, 85, 1887, 147) imamo stvarno starinskog našeg boga, prema kome je interpretatio christiana stavila i svetog Jovana.

Iz činjenice da kumstvo i bratimstvo spadaju u nadležnost velikog htoničnog boga moći ćemo izvesti dalje zaključke o karakteru i prirodi toga boga čim damo odgovor na pitanje u čemu se kumstvo i bratimstvo sastoje, i šta je njihov značaj i cilj. Za bratimstvo, stvar je jasna na prvi pogled, i o značaju bratimstva dovoljno nas obaveštava i sama etimologija reči: kada nekoga bratimimo, mi tražimo da se sa njim vežemo vezom krvnoga srodstva. Tako ćemo eventualno obezbediti za sebe izvesne koristi i privilegije — u prvom redu privilegiju neprikosnovenosti, tabu krvi — koje taj odnos sa sobom povlači (upor. S. Reinach, Orpheus, 7). U pripovetki SEZ, 50, 109, sveti Aranđeo došao je da jednom čoveku uzme dušu, ali kada ga je ovaj pobratio, „sveti Aranđeo nemadne kuda“ već pobratimu odobri još tri nedelje života.

U pripovetki o čoveku sa životinjskim ušima (BV, 2, 1887, 55) neki derviš, i protiv svoje volje, mora da oprosti život berberinu zato što mu je ovaj dao da okusi pogaču zamešenu sa mlekom svoje — berberinove — majke, pa je na taj način postao sa berberinom pobratim (o krvnoj vezi preko mleka cf. Eckstein u Handwörterbuch, 6, 288 id). Bratimstvo je, dakle, mistički uspostavljeno krvno srodstvo. Ali i kumstvo je takođe krvno srodstvo, na isti mističan način stvoreno, kao što ćemo odmah videti.

Govoreći o običaju kumstva u Hercegovini, Crnoj Gori i Boki, kaže Bogišić (Zborn., 376) da kumstva ima tri vrste „Jedno se zove mokro, a dva suha. Mokro kumstvo znači kršteno, jedno suho vjenčano, a drugo šišano. Ovo najpotonje nastalo je između hrišćana i Turaka, buduć da Turčin na prva dva ne može kumovati“. To bi bilo normalno kumstvo. Osim njega spominje Bogišić i kumstvo po nuždi, „kad ko koga u nuždi okumi“ (str. 388).

Bogišićeva podela može biti tačna samo sa formalne strane; u suštini, šišano kumstvo i kršteno kumstvo imaju da se svedu na jedno utoliko što i jedno i drugo imaju jedan isti cilj: definitivno uvođenje, inicijaciju, deteta u porodicu i domaći kult i davanje imena; sva je razlika u tome što je šišano kumstvo starije i (kako misli i Nodilo, Rad, 85, 1887, 147) ostatak iz prethrišćanskog vremena (zbog toga se obred strižbe kose vrši ponegde obligatno i zasebno, i ima ponegde — ne svuda, upor. Njegoš, Gorski vijenac, 1040: „Nema kumstva bez krštena kumstva“ — možda još veći značaj od krštenog, upor. npr. SEZ, 32, 1925, 391 idd); u svakom slučaju, i striženo kumstvo kod pravoslavnih ubraja se u duhovno srodstvo, (upor. Bogišić. 206), a kršteno kumstvo je pohrišćanjena forma šišanog (i, prema tome, Bogišićeva primedba nije tačna ili bar ne važi za svako šišano kumstvo).

Činjenica da je reč za kuma, u ovakvom svom obliku, manje ili više zajednička slovenska (srpska, ruska, poljska, bugarska), pa čak i litavska i letonska (v. Berneker, Slavisches etymologisches Wörterbuch, 1, 662) dokazuje da je ustanova doista vrlo stara i u svakom slučaju prethrišćanska.

Kumstvo je, prema starinskim shvatanjima koja je prihvatila i crkva, srodstvo. Takvo shvatanje sačuvao je naš narod i do današnjeg dana. u nedirnutoj svežini. Za njega imamo dokaza i u narodnom živom osećanju da je kumstvo srodstvo (kada se ko s kim okumi, reći će da su se „orodili“), i u izvesnim propisima koji kumstvo prate. Za kumove važi, kao inače za krvne srodnike, zakon egzogamije. Taj zakon sankcionisala je i crkva, i pravoslavna (v. Nikodim Milaš, Pravoslavno crkveno pravo, Mostar, 1902, 653), i katolička (v. npr. Holtzmann—Zöpffel, Lexikon für Theologie und Kirchenwesen, Braunschweig, 189?, 208 id); tu je u stvari sankcionisano jedno narodno shvatanje, jedan sasvim starinski propis iz običajnog prava. Egzogamija, međutim, bazira se na srodstvu; i gde se egzogamija javlja, tu postoji srodstvo. I to je jedan dokaz da se kumstvo doista smatralo kao srodstvo.

Dalje, veza kumstva, kao i veza bratimstva, garantuje nam neprikosnovenost. Pri umiru krvne osvete, kad se dve zavađene strane vežu vezom kumstva, krvna osveta prestaje. Ubica zato i traži da se okumi da bi on i njegovi srodnici bili obezbeđeni od krvnog progonjenja. U narodnim pesmama dovoljno je da molilac nekoga okumi Bogom, pa će mu život biti obezbeđen, v. npr. Vuk, Pjesme, 2, 40 i 60, i Maretić, Naša narodna epika, Zagreb, 1909, 244. Koliko je kumovska veza pouzdana zaštita, lepo se vidi i iz toga što se ona može načiniti i sa životinjom, i kada se to desi, ona se ne sme ubijati, i ona ne sme nas napadati (u Kučima mnogi veruju da se kumstvom „može obavezati zmija da ne ujeda, vuk da ne kolje stoku, lasica da ne kvari haljine, miš da ne čini štegu…“ „Okumljen sam sa zmijom, iliti vukom, lasicom, pa ju ne bijem“ — SEZ, 48, 214), i ta uzajamna garancija neprikosnovenosti, taj „tabu krvi“ najbolji je dokaz da se kroz vezu kumstva doista mističkim putem postaje srodnik. Osim ovoga, i druge stvari daju nam povoda da verujemo da su kumstvo i srodstvo jedna ista stvar. Kada se daje ime novorođenom detetu, kum je taj posrednik koji konstatuje, i uspostavlja u isti mah, srodničku vezu između deteta i njegove porodice ili plemena; njegova funkcija pri tome mistična je: on je jedini koji zna ime detetu (upor. npr. SEZ, 14, 1909, 114), i koji tim imenom eventualno konstatuje koji se to predak u detetu inkarnirao4).

I u drugom jednom važnom momentu, o svadbi, kum je taj koji uvodi novoga člana u jednu porodicu (o aktu uvođenja upor. Fustel de Coulanges, La cite antique, 41 idd) i mističkim putem stvara srodničku vezu. Najzad, da se kroz kumstvo etablira bratstvo, dakle: veza koja je ravna krvnome srodstvu, vidi se lepo i iz terminologije; to se vidi iz jednog primera u srpskim narodnim pesmama, u kome se kumstvo i bratimstvo smatraju za istovetnu stvar, a za koji se primer inače može reći da je tipičan:

Bogom kumi b’jela vila,
Bogom kumi ban-Sekula:
„Bogom brate, ban-Sekule!
Ne vodi me ujku tvome“, itd.
(Vuk, Pjesme, 1, 266, 20 idd)

Iz Vukove primedbe uz ove stihove, koji su Vuku izgledali manje ili više kontradiktorni, vidi se pre svega, da su stihovi verno zabeleženi, i u pogledu kritike teksta sasvim ispravni. Iz njih, međutim, lako se možemo uveriti da kumljenje doista za sobom povlači, efektuira, vezu bratstva, dakle: vezu srodničku.

Kumstvo i bratimstvo, prema tome, ima vrednost krvnoga srodstva, i staro srpsko božanstvo, koje je produžilo da živi u predstavnicima kumstva, svetom Jovanu i svetom Aranđelu, prema tome, božanstvo je krvnoga srodstva. Ono to može biti samo u tom slučaju ako je i samo s nama u vezama krvnoga srodstva, ako je, to jest, zajednički predak celog našeg naroda, naš mitski rodonačalnik, initia gentis. Prema tome, taj bog ne može biti niko drugi nego veliki nacionalni bog srpskoga naroda.

I u ovome slučaju analogije u religijama drugih indoevropskih naroda uveriće nas da smo na sigurnom terenu — i tu ćemo naići na bogove koji su rodonačalnici čitavog naroda, i nimalo se nećemo iznenaditi što ćemo videti da su to baš oni isti bogovi sa kojima smo do sada jednako imali prilike da identifikujemo našeg boga mrtvih. Kod Gala taj bog nije niko drugi nego njihov Dispater: „Galli se omnes ab Dite patre prognatos praedicant“ (Caes. B. G., 6, 18, 1). Za Tračane kaže Herodot da njihovi kraljevi veoma poštuju Hermesa, da se njime kunu i da tvrde da su njegovi potomci. Za Hermesa videli smo već da je sa našim starinskim htoničnim bogom srodan, u dalekoj prošlosti možda identičan. Galski Dispater je takođe božanstvo donjega sveta, bilo da je identičan sa galskim, Sucelusom (v. Ch. Renel, Les religions de la Gaule avant le Christianisme, Paris. 1906, 253) bilo sa Cernunosom (v. S. Reinach, Sucellus et Nantosvelta, Cultes, mythes et religions, 1, 230 id).

Vrlo je značajno da je atribut toga galskog Dispatera, baš kao i našeg htoničnog boga – vuk (upor. Renel, o. s., 253; 255; i S. Reinach, Les carnassiers androphages dans l’art gallo-romain, Cultes, mythes et religions, l, 296). Kod Germanaca veliki nacionalni bog bio je Vodan, otac i tvorac ljudi (v. E. Mogk u Hoops, Reallex„ 4, 563; Martin Ninck, Wodan und germanischer Schicksals-Glaube, Jena, 1935, 308).

Prema tome, najveći bog donjeg sveta u našem paganizmu bio je ujedno i naš najveći nacionalni bog, mitski rodonačalnik celoga naroda.

 

 

Izvor: Mit i Religija ologija u Srba – Dr Veselin Čajkanović

 

1 komentar

Ostavite komentar