Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Čaj od šljiva ili o svadbama: Engleska i srpska svadba

Kako u praksi izgleda engleska a kako srpska svadba i koje značenje ima

 

 

O svadbama

 

Čaj od šljiva O Svadbama - engleska i srpska svadba i venčanje u crkviNedavno smo bili na venčanju. Ceremonija je otklizila na Šopenovim notama u predivnoj art nouveau sali na Izlingtonu, jednoj od opština severnog Londona. Kao i kod nas, ceremoniju je sledio prijem.

Pet minuta hoda dovelo nas je do ‘gastro paba’: modernizovane verzije engleske krčme, i dalje sa starim drvenim podom, ali sa atmosferom re-inženjerisanom u kvalitetnije gastronomsko iskustvo; prepelice i mnogo francuskih reči u jelovniku, umesto podgrejanih kobasica i burgera.

Naši uvenčani prijatelji nisu intelektualci, ni akademici, niti bilo ko drugi sa izraženom težnjom ka prenaglašenoj sofistikaciji. Niko ko stvari želi da radi drugačije. Niko ko se pravi fin. Samo obični mladi engleski par nameran da svoj divan dan podeli sa prijateljima i rodbinom. Obično englesko venčanje u manje-više običnom pabu.

I verovatna uvreda za tradicionalne srpske goste željne odlaska na ‘svadbu’. Mesta za sedenje nije bilo za sve; muzika je išla sa CDa (kasnije je, sat vremena, svirao džez trio); hrana je stigla posle sat vremena, kao šank bife od pet-šest velikih tanjira sa salatama, dimljenim lososom, tanko sečenom govedinom i kanapeima. Da se posluži, čekalo se u redu. Mnogi su jeli stojeći, jer su stolovi bili zauzeti. Niko se nije žalio.

Ako je Sveta Monika zaštitnik strpljivih, onda je Bahus bog srpskih tradicionalnih svadbi. Onih ispod šatora, onih u društvenim menzama i u prigradskim kafanama, onih kovitlaca razglasnog ‘fidbeka’ i mokre vrućine, sa osoljenim pazusima i ledjima, sa mokrim čelima brisanim salvetama ili ćoškovima od stolnjaka, sa muzikom koja mora da se mrda, da pridje, da izadje u narod, da stane u sred kola, izmedju stolova ili na sto, da pokaže butinu, da promeša zadnjicom, da tutne pare u dekolte ili ih zalepi na čelo…

Englezi to nemaju ne zato što su finiji, ili što su cicije, ili ih je sramota prostakluka, ili zato što su emocionalno frigidni. I oni vole da piju. I u Engleskoj ima prostakluka i kiča. Ono čega nema su naše svadbe. Nema ih zato što Englezi mrze ideologiju, i malu i veliku. Potpuno predavanje individue trenutku, kolektivu, mahnitom isključenju mozga im nije prirodno. Englezi ne vole zanose i velike momente. Englezi su Hobiti.

Njihov pogled na svet je više uzdržan nego racionalan. Empirijski. Oprezan. Osećaju oni jake emocije, o da!, ali smatraju da retko kada nešto dobro proizilazi iz individualnog i kolektivnog samozaborava. To im je razočaravajuće i neodgovorno prepuštanje odgovornosti prema sebi i drugima čistom slučaju, izdaja kompleksnosti i veličanstvenosti razuma. Uživanje je divno, ali samo dok nije težak rad sa neizvesnim posledicama.

Englezi imaju slobodu i individualno poštovanje, blam i bruka ‘od sveta’ je tudja teritorija. Zato imaju malo razloga da beže u zaborav.

 

U sledećem nastavku: O životu na selu

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: