Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Ispovedanje vere protiv ekumenizma

Proglas pravoslavnih monaha i sveštenika protiv ekumenizma i ekumenskog pokreta unutar pravoslavne crkve

 

 

Sa sabora pravoslavnog sveštenstva i monaštva Grčke Pravoslavne Crkve, april 2009. godine

 

Ispovedanje vere protiv ekumenizma - proglas pravoslavnih monaha i sveštenika„Svi mi koji smo blagodaću Božijom odgajeni na blagočestivim dogmatima i sledujući u svemu Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu verujemo da:

Jedini put spasenja ljudi (1) je vera u Svetu Trojicu, u delo i učenje Gospoda našeg Isusa Hrista, koji se nastavljaju u Njegovom telu, Svetoj Crkvi. Hristos je jedina istinita svetlost (2), nema druge svetlosti da nas prosvetle, niti drugih imena koja mogu da nas spasu. „I nema potpunog spasenja u ničemu drugom, jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti“ (3). Sva druga ubeđenja (i verovanja) i cve druge religije, koje ignorišu ili ne priznaju Hrista „koji je došao u telu“ (4), lažne su ljudske izmišljotine i đavolova dela (5) i ne vode istinskom bogopoznanju, kao i ponovnom rođenju kroz božansko krštenje, nego obmanjuju ljude i vode ih u propast. Mi, Hrišćani koji verujemo u Svetu Trojicu, nemamo istoga Boga ni sa jednom drugom religijom, ni sa takozvanim monoteističkim religijama, (Judaizmom i Muhamedanizmom), koje ne veruju u Svetu Trojicu.

Za dve hiljade godina, Crkva koju je osnovao Hristos i rukovođena Svetim Duhom, ostala je stabilna i nepokolebljiva u očuvanju spasavajuće Istine, koju je od Hrista naučila, Sveti Apostoli su joj je predali, a Sveti Oci je zadržaše u svojoj nepromenjivoj i spasonosnoj Istini. Nije poražena okrutnim progonstvom, u početku od Jevreja, a kasnije idolopoklonika tokom prva tri veka, projavivši mnoštvo mučenika i izašla je kao pobednik, dokazavši svoje božansko poreklo. Kao što i kaže veliki svetitelj Božiji, Sveti Jovan Zlatousti: „Ništa nije jače od Crkve… Ako se rat vodi protiv čoveka, ili si pobedio ili su pobedili, ali, ako se rat vodi protiv Crkve, biće poraženi, bez izgleda na pobedu, Bog je jači od svega i od svih“ (6).

Po prestanku progona i trijumfa nad neprijateljima van Crkve, tj. Jevrejma i idolopoklonicima, višestruko bivaju osnaženi i umnoženi neprijatelji unutar Crkve. Pojavljuju se razne jeresi, koje su pokušale da izmene (zbace) i da iskvare predanu veru, naturanjem lažnog učenje, kako bi se kod vernika izazvala zbrka i oslabilo njihovo poverenje u Evanđelsku istinu i osujete je da ne ispuni svoj predani Evanđelski zadatak. Sveti Vasilije Veliki, podvlači, da je ovakvo stanje u Crkvi iznedrilo i Arijevu jeres, koja je administrativno dominirala četrdeset godina, te govori: „Dogme Svetih Otaca se preziru, apostolska predanja ne smatraju se za nizašta, novi svetovni ljudi, bave se izumima i žive u Crkvama; dakle, ljudi se ne bave teologijom, već tehnologikom; mudrost ovoga sveta preovladava, mudrost sveta postaje važnija i ne čine pohvale, već se rugaju Krstu. Pastiri se proteruju, a na njihovo mesto se uvode grabljivi vuci koji rastrzaju stado Hristovo“ (7).

Šta se desilo sa spoljnim neprijateljima religije desilo se i unutrašnjim jeresima. Crkva – ima velike i prosvetljene Svete Oce, koji definišu, ograđuju i štite Pravoslavnu veru odlukama Pomesnih i Vaseljenskih Sabora prilikom pojava sumnjivih učenja, ostajući u jedinomisliju sa Svetim Ocima (consensus Patrum) po svim pitanjima vere. Mi smo sada u potpunosti sigurniji jer sledimo Svete Oce ne pomerajući granice vere koje su oni postavili. Reči „Sledujući Svetim Ocima“ i „Ne pomeraj međe koje postaviše naši Oci“ je bezbedan pravac puta i sigurnosni ventil Pravoslavne vere i našeg Pravoslavnog života. Stoga, osnovne tačke našeg Ispovedanja su:

1. Držimo nepokolebljivo i postojano sve istinske Saborske odluke koje su Sveti Oci na njima ustanovili. Sve što oni prihvataju, prihvatamo i mi i osuđujemo sve što oni osuđuju, a izbegavamo opštenja sa onima koji u veru unose novine. Mi ne dodajemo niti oduzimamo išta u učenju, niti ga menjamo. Već kao što Sveti Bogonosni Otac Ignjatije Antiohijski piše u Poslanici svetom Polikarpu Smirnskom: „Koji god govori protiv onoga što je zapoveđeno, čak i ako je i istinit, ako i posti, čak ako živi i u devstvenosti, čak i ako čini znake čuda i prorokuje, neka ti bude vuk u jagnjećoj koži, koji čini štetu ovcama“. Sveti Jovan Zlatousti tumačeći reči Apostola Pavla: „Ako vam neko propoveda Evanđelje drukčije nego što primiste, neka bude anatema“, i primećuje da Apostol nije rekao „ako vam suprotno objavljuje ili ako sve izvrće, nego ako i nešto najmanje propoveda drugačije od onoga što primiste, čak i ako nehotimično unosi novine, neka bude anatema“ (8).

Sedmi Vaseljenski Sabor, proglašavajući svoje odluke protiv ikonoboraca, Konstantinopoljskom sveštenstvu piše: „Sledovali smo Svetom Predanju Vaseljenske Crkve i ništa ne oduzesmo (ne izbacismo) niti šta dodasmo, nego budući naučeni u apostolskom duhu, čuvamo Predanja koja smo primili, prihvatajući i sve što je Jedna Sveta Vaseljenska Crkva, od ranih vremena usmeno i pisano nasledila i dobila… Jer istiniti i pravedni sud ne prihvata niti dopušta nikakve novine u Crkvu unositi, ili bilo šta oduzimati. Stoga i mi, sledujemo otačkim zakonima i primamo blagodat od jednoga Duha, bez novačenja i bez umanjenja sačuvasmo, odnosno čuvamo Crkvu“ (9).

Zajedno sa Svetim Ocima i Saborima anatemišemo i odbacujemo sve jeresi koje su nastale i pojavile se u istoriji Crkve. Od starih jeresi koje su preživele do danas osuđujemo (Arijanizam) Monofizitizam, kako radikalni Evtihijev, tako i onaj umereni Sevira i Dioskora, i ostajemo u saglasnosti sa odlukama Četvrtog Vaseljenskog Sabora u Halkidonu i hristološkim učenjem Velikih Svetih Otaca i Učitelja, kao što su Sveti Maksim Ispovednik, Sveti Jovan Damaskin, Sveti Fotije Veliki i bogoslužbene himne.

2. Proklamujemo papizam (rimokatolicizam – prim.) kao izvor svih jeresi i matrica zabluda; učenje „Filiokve“ (Filioque), što znači, ishođenje Svetoga Duha i od Sina, što je suprotno svemu što nas je sam Hristos učio o Svetome Duhu. Listom svi, Sveti Oci – i delimično Sabori – smatraju papizam za jeres, jer je osim Filioque, proizveo je još mnoštvo drugih zabluda, kao što su primat i nepogrešivost pape, upotreba beskvasnih hlebova, učenje o čistilištu, o bezgrešnom začeću Bogorodice, o stvorenoj blagodati, o kupovini oproštaja grehova (indulgencije); izmenio je skoro čitavo učenje i praksu Krštenja, Miropomazanja, Božanske Evharistije i drugih svetih tajni i pretvorio je Crkvu u sekularnu državu.

Struja današnjeg papizma je još više, u odnosu na srednjevekovni papizam, dovela do odstupanja od učenja Crkve, tako da današnja Zapadna crkva, ne predstavlja više nastavak drevne Zapadne Crkve. Uveo je mnoštvo novih preterivanja u „Mariologiju“, kao što je učenje o Bogorodici kao „saiskupiteljki“ (corredemptrix) ljudskog roda, odnosno – čovečanstva. Ohrabrio je „Harizmatični Pokret“ pentikostalaca, kao i ostalih protestanskih grupa, navodno pnevmato-centričnih.

Usvojio je duhovne orijentalne metode istočnjačkih spiritualnih „molitava“ i meditacije. Uveo je takođe, novine u bogosluženje, kao što su instrumentalni horovi, plesovi uz pratnju organa. Skratio je i suštinski potpuno uništio Božastvenu Liturgiju. U oblasti Ekumenizma Drugim vatikanskim koncilom postavio je osnove za Svereligiju (Pan-religija), priznajući „duhovni život“ pripadnicima drugih religija.

Dogmatski minimalizam doveo je do sniženja i ublažavanja moralnih zahteva, s obzirom na čvrste veze dogme i morala, što je imalo za posledicu moralne padove vrhovnih klirika i umnožavanje među kliricima moralnih nastranosti homoseksualnosti i pedofilije (10). Nastavljajući da podržava „Uniju“, tu karikaturu pravoslavlja, čija je uloga trojanskog konja, koja će zavesti i privući vernike tkzv. „dijalogom“ kako bi prikazala da su oni „iskreno“ za uniju.

U principu, postoji radikalna promena i okretanje papizma prema protestantizmu, nakon Drugog Vatikanskog Koncila, kao i usvajanje različitih „duhovnih“ pokreta „Novog doba“ (New Age pokret).

Prema rečima Svetog Simeona Solunskog – Mistagogija (Tajnovodcu), papizam izazvao i naneo Crkvi više štete nego što su nanele sve jeresi i raskoli zajedno. Mi Pravoslavni imamo zajednicu sa Papama koji su živeli pre raskola i mnoge Pape proslavljamo kao svetitelje.

Pape, nakon šizme su jeretici; prestali su da budu naslednici Rimskog trona, nemaju apostolsko prejemstvo, odnosno – nasleđe, pošto nemaju veru Apostola i Otaca. Iz tog razloga sa svakim od tih Papa „ne samo da nemamo zajednicu, nego ga i jeretikom nazivamo“. Zbog hule na Svetoga Duha kroz učenje o Filioque, izgubili su Svetoga Duha, i svi su lišeni blagodati. Nijedna njihova sveta tajna nije valjana prema svetom Simeonu.

„Dakle, uvodeći novotarije, inovatori hule na Duha Svetoga, time oni u potpunosti svedoče, da u njima nema uopšte Duha Svetoga, zato su i njihove svete tajne bezblagodatne, pošto blagodat Duha odbacuju i unižavaju ga… zato i Duha Svetoga u njima nema, i ničega duhovnoga u njima i sve je novo i izmenjeno i prazno kod njih i mimo Božanskog učenja“ (11).

3. Isto se ovo odnosi, još i u većoj meri i na protestantizam, koji je kao čedo papizma nasledio mnoge jeresi, i još mnoge dodao, a odbacio je Sveto Predanje, prihvatajući samo Sveto Pismo (Sola Scriptura), koje, međutim, pogrešno tumači; ukida Svetu Tajnu Sveštenstva kao posebnu tajinsku blagodat, takođe i ikonopoštovanje Svetih i unižavanje ličnosti Bogorodice i odbacio monaštvo; od Svetih Tajni prihvata samo Krštenje i Božastvenu Evharistiju, iskrivljujući učenje i praksu Crkve, učeći o apsolutnom predodređenju (Kalvinizam) i opravdanju samo verom, a od skoro njegov „progresivni“ deo uveo je Sveštenstvo žena i brak istopolnih, koje primaju čak i u Sveštenstvo. Ali je najvažnije, međutim, da su lišeni eklisiologije, jer ne postoji pojam i smisao Crkve, onako kako ga razume Pravoslavno Predanje.

4. Jedini način da se obnovi naše opštenje sa jereticima je proglašenje i priznavanje grešaka sa njihove strane i pokajanje, kako bi se vaspostavio istinski savez i mir, jedinstvo sa istinom, a ne sa pogreškama i jeretičkim zabludama.

Za utelovljenje jeretika u Crkvu kanonska tačnost (ακρίβεια) zahteva njihov prijem kroz Krštenje. Jer njihovo prethodno „krštenje“, je obavljeno van Crkve, bez trikratnog pogruženja i uzdizanja krštenoga u vodi osvećenoj posebnom molitvom i od strane pravoslavnog sveštenika, nije krštenje. Lišeno je blagodati Svetoga Duha, koja ne postoji u raskolima i u jeresima, i sledstveno tome nemamo ništa zajedničko što bi nas sjedinjavalo, kao što kaže sveti Vasilije Veliki: „Oni koji od Crkve otpadoše nemaju više blagodat Svetoga Duha na sebi; jer je prestalo predavanje (blagodati) pošto su prekinuli prejemstvo… a oni koji se odvojiše, budući da postadoše laici, niti da krštavaju niti da rukopolažu nemaju više vlasti, ne mogući da predaju blagodat Svetoga Duha, od koje su sami otpali“ (12).

Jer je neosnovan i neizvestan novi pokušaj da se nametne uverenje da ekumenisti imaju zajedničke krštenje sa jereticima, i ne postoji krštenjsko jedinstvo koje bi podržalo jedinstvo Crkve, koja je – navodno – tamo, gde je krštenje (13). Ali ljude u jedinstvo spaja Crkva, a ne bilo kakvo krštenje, već jedno i jedino ispravno i samo krštenje obavljeno od strane sveštenika koji imaju Sveštenstvo Crkve.

5. Sve dokle god jeretici produžavaju da ostaju u zabludi, izbegavamo opštenje sa njima, posebno zajedničke molitve. Svešteni kanoni u celini zabranjuju ne samo zajedničko služenje Liturgije i zajedničke molitve u crkvama, nego čak i obične molitve na privatnim mestima. Strogi stav Crkve prema jereticima proističe iz istinske ljubavi i iskrenog interesovanja za njihovo spasenje i iz pastirske brige kako se verni ne bi poveli za jeresju. Onaj ko ljubi iskazuje ljubav, i ne ostavlja drugog da prebiva u laži; u protivnom su ljubav, kao i jedinomislije i mir sa njim, veštački i lažni.

Postoji dobar rat i loš mir. „Bolji je slavni rat nego mir koji odvaja od Boga“ (14) kaže sveti Grigorije Bogoslov. I sveti Jovan Zlatousti savetuje: „Ako negde vidiš da se nanosi šteta blagočešću, ne pretpostavljaj jednomislije istini, nego stoj hrabro do smrti… nipošto ne izdajući istinu“.

I još savetuje naglašavajući: „Ni jedan krivotvoreni dogmat ne prihvatajte, izgovarajući se pritom na ljubav“ (15). Takav stav Otaca usvojio je i veliki borac i ispovednik Pravoslavne vere protiv Latina Sveti Marko Efeski Evgenik, koji svoje Ispovedanje vere u Firenci završava na sledeći način: „Svi učitelji Crkve, svi Sabori i sva božastvena Pisma opominju da treba bežati od inokomislećih i tuđiti se opštenja sa njima. Zar ću ja, sve njih prezirući, slediti onima koji zapovedaju da se pod obrazinom veštačkog mira ujedinimo? I to sa onima koji kvare svešteni i božanski Simvol (vere), uvodeći Sina kao drugog uzročnika Svetoga Duha? A ostala bezumlja ostavljam, uzimajući ovo za sada, od kojih bi i jedno samo bilo dovoljno da nas od njih odvoji.

Da nam se nikada tako nešto ne dogodi, Utešitelju blagi, niti da na takav način izgubimo svoj razum, nego da držeći se tvoga učenja i blaženih muževa koje si ti nadahnjivao, budemo pridodati našim ocima, ovo, ako ne bilo šta drugo, odavde ponevši, pobožnost“ (16).

6. Do početka dvadesetog veka, Crkva je čvrsto i nepromenljivo stajala na poziciji odbacivanja i osude svih jeresi, kao što je jasno navedeno u Sinodiku Pravoslavlja, koji se čita u Nedelju Pravoslavlja. Ona anatemiše jeresi i jeretike, svaku jeres pojedinačno i svakog jeretika ponaosob i posebno, a da slučajno neka od njih ne ostane izvan anateme, na kraju postoji opšta anateme: „Anatema svih jeretika“.

Nažalost, ovaj jedinstveni, čvrsti i nepokolebivi stav Crkve sve do početka dvadesetog veka, počeo je postepeno da biva napuštan, nakon Enciklike koju je razaslala Vaseljenska Patrijaršija 1920 godine. „Svima crkvama Hristovim svuda“, i koja po prvi put zvanično karakteriše jeresi kao crkve, koje nisu otuđene od Crkve, nego su joj domaće i svoje (srodne). Preporučivala je da se „rasplamsa i ojača pre svega ljubav među Crkvama, ne smatrajući jedna drugu za stranu i tuđu, nego kao blisku i srodnu (domaću) u Hristu, sanaslednikom i sutelesnikom obećanja Božijeg u Hristu“.

Ovim je već otvoren put za usvajanje, stvaranje i razvijanje jeresi ekumenizma u okviru Pravoslavne Crkve (pαν-αίρεση), prvobitno protestantski izum, a sada usvojen i od katolika, jeres Ekumenizma, ta svejeres, iz koje proizilaze sve jeresi i koje ona gradi usvaja i ozakonjuje, sve te jeresi koje udaraju na dogmat o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Osim toga, ona se razvija, uči, nameće i predaje od strane Patrijaraha i Episkopa u vidu nove dogme o Crkvi i kao nova eklisiologija. Prema tome, nijedna Crkva nema pravo da zahteva isključivo za sebe karakter istinite, prave i Vaseljenske Crkve. Svaka od njih čine po jedan odlomak, jedan deo, ali ne i celovitu Crkvu. Sve zajedno čine Crkvu.

Sve međe (definicije) koje su postavili Oci su pale; tako da više ne postoji linija razgraničenja između jeresi i Crkve, između istine i zablude. I jeresi su crkve, a mnoge od njih, kao što je papska (katolička), smatraju se sada sestrinskim crkvama, kojima je Bog, zajedno sa nama, poverio brigu za spasenje ljudi (17).

I u jeresima postoji blagodat Svetoga Duha, zato su njihovo krštenje, kao i sve ostale svete tajne, valjane. Svi koji su kršteni, bez obzira kojoj jeresi pripadaju, članovi su tela Hristovog, Crkve. Osude i anateme Sabora više ne važe i treba da budu izbrisane iz bogoslužbenih knjiga. Nas su smestili u „Svetski Savet Crkava“ i mi smo u suštini izdali – samim uključenjem – našu crkvenu (eklisiološku) samosvest. Ukinuli smo dogmu o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, dogmu „jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“(18).

7. Ovaj međuhrišćanski sinkretizam se razvio i sada proširio i na međureligijski sinkretizam, koji izravnava sve religije sa jedinstvenim, božanskim poreklom i od Hrista otkrivenim bogopoštovanjem, bogopoznanjem i životom po Hristu. Ovim je dakle, napadnuta ne samo dogma o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi u odnosu na jeresi, nego i temeljna dogma jedinstvenog u svetu Otkrivenja i spasenja ljudi kroz Isusa Hrista, u odnosu na religije sveta. To je najgora zabluda, najveća jeres svih vekova.

8. Verujemo i ispovedamo da je spasenje moguće samo kroz Hrista. Svetske religije i jeresi vode u propast. Pravoslavna Crkva nije samo istinita Crkva; ona je jedina Crkva. Samo ona je ostala verna Evanđelju, Saborima i Ocima, i sledstveno tome samo ona predstavlja istinitu katoličansku (Sveobuhvatnu i Vaseljensku) Crkvu Hristovu. Po prepodobnom starcu Justinu Popoviću, Ekumenizam je zajedničko ime za sve psevdocrkve Zapadne Evrope. Njihovo zajedničko ime je svejeres (panjeresi) (19).

Ovu svejeres i panjeres, prihvatili su mnogi Pravoslavnih Patrijarsi, Arhiepiskopi, Episkopi, klirici, monasi i laici. Nju propovedaju „otkrivene glave“ (gologlavi), nju primenjuju i nju nameću u praksi, uzimajući učešća (zajedničareći) na razne načine sa jereticima, u zajedničkim molitvama, razmenama poseta, pastirskom saradnjom, postavljajući sebe suštinski izvan Crkve. Naš stav koji proizilazi iz kanonskih Saborski odluka i iz primera Svetih je jasan. Svako mora ozbiljno shvatiti svoje odgovornosti.

9. Naravno da postoji zajednička (kolektivna) odgovornost i pre svega naših arhijereja i teologa orijentisanih u punoći Pravoslavlja, ako svoje duhovno stado okreću ekumenističkom razmišljanju. Njima poručujemo sa strahom Božijim i ljubavlju, da su takav njihov stav i otvorenost prema ekumenskim aktivnostima, sa svake strane dostojni osude, jer:

a) zaista dovode u pitanje našu pravoslavnu veru i otačko predanje;

b) seju sumnju u srca pastve i zbunjuju mnoge, vodeći u podele i raskole, i

v) odvlače deo pastve u zabludu, zavodeći ih u prelest i time u duhovnu pogibao.

Poručujemo dakle, da iz tih razloga, oni koji se kreću u ekumenističkoj neodgovornosti, bez obzira na položaj koji zauzimaju u Crkvenom Organizmu, suprotstavljaju se predanju naših Svetih i prema tome nalaze se nasuprot njih.

Dakle, njihov stav i mišljenje mora da bude osuđeno i odbačeno od svih arhijereja i vernog naroda.

Ispovedanje vere je potpisano nakon provere svih dokaza“.

.

Episkopi koji su potpisali ispovedanje vere:

Mitropolit atinski Pantelejmon
Mitropolit kitiron i antikitiron Serafim
Mitropolit etolski i akarnaniski Kozma
Mitropolit pirejski Serafim
Mitropolit gortinski i megalopolski Jeremija, profesor Teološkog fakulteta u Atini
Episkop raško-prizrenski Artemijeo
Mitropolit Natanail nevrokopioski (Bugarska)
Vladika Georgije (Šefer) Maifield, iguman manastira Svetog Krsta u Vajne, Zapadna Virdžinija

Svetogorski igumani koji su potpisali ispovedanje vere:

Arhimandrit Hristodulos, iguman Svetog manastira Kutlumuš – Sveta Gora
Arhimandrit Josif, iguman Svetog manastira Ksiropotamski – Sveta Gora
Arhimandrit Filoteos, iguman Svetog manastira Karakalu – Sveta Gora
Arhimandrit Agaton, iguman Svetog manastira Konstamonitu – Sveta Gora
Arhimandrit Nikodimos, iguman Svetog manastira Filoteu – Sveta Gora
Zatim slede još potpisi, više od 23 200 drugih potpisnika

Svi sveštenici, monasi, monahinje i laici, koji žele da učestvuju u ovoj maloj pravoslavnoj veroispovesti mogu napisati ovako: „Slažem se sa ispovedanjem vere protiv ekumenizma i potpisujem“.

Ovaj mali gest će biti dobro delo, a doneće i uštedu.

Vaše potpise i nešto informacija o sebi, vaše ime, kao i vaše zanimanje (profesiju) ako ste u svešteničkom ili monaškom činu, navedite i pošaljite na:

Περιοδικό «ΘΕΟΔΡΟΜΙΑ» Τ.Θ. 1602, 541 24 ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ. fax:2310.276590 sau pe e-mail la: [email protected]

__________________________________________________________________________

1. Pogledaj raspravu Genadija Sholarisa, Patrijarha Carigradskog: „O jedinom putu spasenja ljudskog roda“ u „Sabrana dela 1-8″, Pariz, 1928-1936, publ. L. Petit – X. Siderides – M. Jugie, Vol. III, 434-452.

2. Jn. 8,12 : „Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života“. Jn.3, 19: „Svetlost dođe na svet, a ljudi više zavoleše tamu negoli svetlost“.

3. D.Ap. 4,12.

4. 1 Jn. 4,2-3: „Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh antihrista, za koji ste čuli da dolazi, i sada je već u svetu“.

5. Vidi Pouke Sv. Kozme Etolskog, I. Menunos, „Učenje Kozme Etolskog (sa biografijom), Atina, A1, 37, str. 142: „Sve vere su lažne, krivotvorene, sve su od đavola. Ovo sam shvatio kao istinito, božansko, nebesko, ispravno, savršeno, iz mojih i vaših reči: da je vera pobožnih pravoslavnih hrišćana dobra i sveta, i da mi moramo verovati i biti kršteni u ime Oca i Sina i Duha Svetog“.

6. „Beseda pred progonstvo“ 1, EPE 33, 186.

7. Pismo 90, „Najsvetijoj braći i episkopima na Zapadu“, 2, EPE 2, 20.

8. Gal. 1, 9. Beseda na Poslanicu Galatima, 1, PG 61, 624.

9. Mansi, 13, 409-412.

10. Moralnu raspuštenost i dekadenciju, čak i među sveštenstvom, uočio je još početkom 15. veka sveti Simeon Solunski („Šesnaesta dogmatska poslanica“ u D. Balfur, sveti Simeon Solunski, „Bogoslovska dela“, Vladatonska zbirka odlomaka 34, Colun 1981, str. 218: „Štaviše, oni uopšte ne smatraju, čak ni sveštenici, da je pakao plata za blud, nego bestidno bludniče sa konkubinama i mladićima, i pritom svaki dan služe u crkvi“. Isto, 15, str. 216: „Oni ne slede evanđelski način života; jer za njih nikakva raskoš ni blud nisu stvar dostojna osude, niti bilo šta drugo što nije dopušeno hrišćanima“. Moralna dekadencija koja se u novije vreme zapaža čak i kod pravoslavnih sveštenika, jeste posledica ekumenističkog liberalizma i sekularizma.

11. Dijalog 23, PG 155, 120-121, Poslanica o blaženstvu 5, u D. Balfur, Simeon Arhiepiskop solunski, „Bogoslovska dela“, Vlatadonska zbirka odlomaka 34, Solun 1981, str. 226.

12. Prva kanonska poslanica, Amfilohiju Ikonijskom, Prvi kanon.

13. U tekstu 9. Generalne skupštine Svetskog saveta crkava održanog u Porto Alegreu u Brazilu 2006. godine, koji su prihvatili i predstavnici Pravoslavnih Crkava, a koji je naslovljen „Pozvani da budemo jedna crkva“, u 8. odeljku piše: „Svi oni koji su kršteni u Hrista, ujedinjeni su Njegovim imenom“. Odeljak 9: „To što svi mi kroz krštenje u ime Oca i Sina i Svetog Duha zajedno pripadamo Hristu, pruža crkvama mogućnost i poziva ih da hode zajedno, čak i kada se ne slažu. Mi smo uvereni da postoji jedno krštenje, isto onako kao što postoji jedno telo i jedan Duh, jedna nada našeg zvanja, jedan Gospod, jedna vera, jedan Bog i Otac svih nas (v. Ef. 4, 4-6)“ Mitropolit pergamski Jovan (Ziziulas) u svom članku „Pravoslavna eklisiologija i ekumenistički pokret“ Suroški eparhijski časopis (Engleska, avgust 1985, br. 21, str. 23) utro je put ovakvom gledištu, tvrdeći: „Unutar krštenja, čak ako i postoji neka podela, podvojenost, raskol možete još uvek govoriti o Crkvi… Pravoslavlje, barem po mom shvatanju, učestvuje u ekumenističkom pokretu kao pokretu krštenih hrišćana, koji su u stanju podele zato što ne mogu zajedno da izraze istu veru. U prošlosti se ovo dogodilo zbog nedostatka ljubavi, što sada, Bogu hvala, iščezava“.

14. Pravdanje bekstva u Pont 82, EPE 1, 176.

15. Beseda na Poslanicu Rimljanima 22,2, PG 60,611. Na Poslanicu Filipljanima 2,1, PG 62,119.

16. Ispovedanje vere izloženo u Firenci u Documents relatifs au Concile de Florence, II, Oeuvres anticonciliaires de Marc d’Ephese, par L. Petit, Patrologia Orientalis 17, 442.

17. Videti zajedničko saopštenje pape Jovana Pavla II i patrijarha Vartolomeja prilikom njegove posete Rimu 29. juna 1995. godine. Isto je proklamovano i ranije od strane Mešovite teološke komisije za dijalog između Pravoslavlja i papista, u Balamandu u Libanu, 1993.godine.

18.Ef. 4,5.

19. Arhimandrit Justin Popović, Pravoslavna Crkva i ekumenizam, Solun, 1974. god., str. 224…4

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: