Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

WikiHouse nova arhitektura za ljude kreirana od ljudi

WikiHouse je novi koncept arhitekture u kojoj sami ljudi osmišljavaju prostor za sebe

 

Arhitekta Alister Parvin predstavlja jednostavnu ali provokativnu ideju: šta ako, umesto arhitekata koji projektuju zgrade za one koji mogu da ih naruče, obični građani mogu da isprojektuju svoje spostvene kuće? Koncept predstavlja srž WikiHouse-a, građevinskog alata otvorenog pristupa koji omogućava svakome i svugde da izgradi svoj prostor za život.

Alister Parvin (Alastair Parvin): Arhitektura za ljude od ljudi

 

Nova arhitektura za ljude od ljudi - WikiHouseKada koristimo reč „arhitekta“ ili „dizajner“ ono što obično pod tim podrazumevamo je profesionalac, neko ko je plaćen. Težimo da pretpostavimo da su oni ti koji nam pomažu da rešimo zaista velike, sistemske projektantske izazove sa kojima se suočavamo – poput klimatskih promena, urbanizacije i socijalne nejednakosti. To je neka vrsta naše pretpostavke. A zapravo, mislim da je to pogrešno.

2008. upravo sam završavao arhitektonski fakultet nakon nekoliko godina i krenuo da tražim posao i desilo se ovo. Ekonomiji je ponestalo poslova. Nekoliko stvari me je pogodilo. Jedna je – ne slušaj poslovne savetnike. A druga je da, a to je fascinantni paradoks arhitekture, društvu nikada nije više bila potrebna projektantska misao, a arhitektura je doslovno postajala nezaposlena. Govorimo veoma detaljno o projektovanju, a zapravo ekonomija je iza arhitekture, o kojoj ne govorimo, a mislim da bi trebalo.

A dobra tačka za početak je vaša plata. Kao diplomac arhitekture na začelju liste, verovatno sam očekivao da ću zarađivati 24.000 funti. To je oko 36.000 ili 37.000 dolara. U kontekstu čitave svetske populacije, to me stavlja na vrh od 1.95% najbogatijih ljudi, što povlači pitanje, za koga ja to radim? Neprijatna činjenica je da je zapravo skoro sve što danas nazivamo arhitekturom, u stvari posao projektovanja za otprilike najbogatiji procenat svetske populacije i uvek je tako bilo. Razlog zbog kojeg to zaboravljamo jeste da su kroz istoriju kada je arhitektura činila najviše da promeni društvo, bila upravo ta vremena kada je uglavnom 1% gradio zbog interesa onih 99%, iz različitih razloga – kroz filantropiju u 19. veku, komunizam u ranom 20. veku, u periodu blagostanja i najskorije kroz ovaj mehur građevinske inflacije. Svi ovi udari u svojim raznovrsnim oblicima sad su zamrli, a mi smo se vratili u situaciju gde su najpametniji dizajneri i arhitekte na svetu, sposobni samo da rade za 1% populacije.

Ipak, to nije baš toliko loše za demokratiju, iako ja smatram da verovatno jeste, a to zapravo i nije veoma pametna poslovna strategija. Mislim da je izazov za narednu generaciju arhitekata – kako da promenimo naše klijente sa jednog na 100%? Želim da predložim tri pomalo nelogične ideje za rešenje ovog problema.

Prva je, smatram da treba da ispitamo ovu ideju da se arhitektura bavi pravljenjem zgrada. Zapravo, zgrada je najskuplje rešenje koje možete zamisliti za bilo kakav problem. A u stvari, projektovanje bi trebalo da ima mnogo više udela u rešavanju problema i stvaranju novih uslova. Pa, evo priče. Arhitektonski biro je radio projekat škole, stare viktorijanske školske zgrade.

Rekli su arhitektama: „Vidite, hodnici su nam velika noćna mora. Veoma su mali. Zakrčeni su na odmorima. Javlja se maltretiranje. Ne možemo da ih kontrolišemo. Stoga ono što želim da uradimo je da ponovo isprojektujemo čitavu zgradu i znamo da će nas to koštati nekoliko miliona funti, ali pomirili smo se sa tom činjenicom.“

Tim je razmišljao o ovome, otišli su i rekli: „U stvari, nemojte to da radite. Umesto toga, rešite se školskih zvona. Umesto jednog zvona koje zvoni jednom, postavite nekoliko manjih koja zvone na različitim mestima u različito vreme i tako rasporedite gužvu u hodnicima.“ To je rešilo problem i umesto da potrošite nekoliko miliona funti, potrošićete nekoliko stotina funti. Deluje kao da sami sebi uzimate posao, ali ne. Vi zapravo sebe činite još korisnijim. Arhitekte su u stvari veoma, veoma dobri u ovoj vrsti dovitljivog, strategijskog razmišljanja. Problem je to što smo, poput većine profesionalnih projektanata fiksirani idejom snabdevanja kupaca određenom vrstom proizvoda, ali ne smatram da to treba da bude slučaj nadalje.

Druga ideja vredna razmatranja je dvadesetovekovna stvar, da masivna arhitektura predstavlja veliko – velike zgrade i velike prihode. Mi smo, u stvari, zaključani u ovom industrijskom načinu razmišljanja, koje kaže da samo velike organizacije mogu da grade gradove ili korporacije koje grade u našu korist, obezbeđivanjem čitavih naselja, u malim, monolitnim projektima i naravno, da forma prati finansije. Ono na čemu se sve završi su pojedinačna monolitna naselja bazirana na ovoj vrsti modela jedne veličine. A dosta ljudi to ne može da priušti. A šta ako je danas moguće da gradove gradi ne samo nekolicina onih koji imaju puno, već mnogi koji imaju malo? A kad grade, oni donose sa sobom potpuno različite vrednosti mesta u kojem žele da žive. To rađa veoma interesantno pitanje: kako ćemo planirati gradove? Kako ćemo finansirati razvoj? Kako ćemo prodavati projektantske usluge? Šta bi značilo za demokratsko društvo da ponudi svojim građanima pravo da grade? I na način na koji bi to trebalo da bude očigledno, da u 21. veku, građani možda mogu izgraditi gradove.

I treća ideja je, treba da zapamtimo, da sa potpuno ekonomske tačke gledišta, projektovanje deli istu kategoriju sa seksom i brigom o starijima – uglavnom se radi amaterski. To je dobra stvar. Najviše posla se odvija van monetarne ekonomije koja se naziva društvena ekonomija ili jezgrovita ekonomija, koju ljudi stvaraju za sebe. Problem je to što, sve do sad, to je bila monetarna ekonomija koja je imala čitavu infrastrukturu i sve alate.

Tako da je izazov sa kojim se suočavamo, kako ćemo graditi alate, infrastuktru i institucije za arhitektonsku društvenu ekonomiju? To je počelo sa otvorenim softverom. Tokom prošle godine, prerastalo je u stvarni, fizički svet sa otvorenim hardverom, slobodno deljenim nacrtima koje svako može da preuzme i napravi za sebe. Tu su 3D štampači postali veoma zanimljivi. Zar ne? Kada imate 3D štampač otvorenog koda, njegovi delovi bi mogli biti napravljeni na drugom 3D štampaču. Ili ista ideja ovde, a to je CNC mašina, koja je kao veliki štampač koji može da seče šperploču. Ono što ove tehnologije rade zapravo je drastično smanjenje problema vremena, troškova i veština. One izazivaju ideju da ukoliko želite da nešto bude pristupačno, sve treba da stane u jednu veličinu. Oni imaju masivne i prilično složene proizvodne mogućnosti. Idemo ka budućnosti gde su fabrike svuda, a to znači da svako može da bude dizajnerski tim. To je zaista industrijska revolucija. Kada mislimo da su glavni ideološki sukobi koje smo usvojili, bili bazirani na ovom pitanju ko treba da kontroliše stvaranje, ove tehnologije se vraćaju sa rešenjem: u stvari, možda niko. Svi mi.

Bili smo fascinirani onim što bi to značilo za arhitekturu. Tako da pre oko godinu i po dana počeli smo sa radom na projektu pod nazivom WikiHouse, a to je sistem građenja otvorenog koda. Ideja je da se omoći svakome da ode na internet, pristupi besplatnoj biblioteci 3D modela, koje mogu da preuzmu i preoblikuju trenutno u SketcUp-u jer je besplatan i jednostavan za korišćenje i gotovo klikom miša mogu da stvore set izvođačkih planova koji im omogućavaju da štampaju delove kuće korišćenjem CNC mašine i standardnog izvoda materijala, poput šperploče. Delovi su numerisani i ono što proizvedete je gotovo veoma velika IKEA granitura. (Smeh) Sve se spaja bez ikakvih šrafova. Koriste se šipke i metalni zglobovi. Čak i čekići za pravljenje mogu biti obezbeđeni na izvođačkim planovima. I tim od otprilike dvoje ili troje ljudi, zajedničkim radom, može ovo da napravi. Nisu im potrebna tradicionalna znanja iz konstrukcija. Nije im potreban nikakav arsenal alata na struju ili bilo čega sličnog. Mogu napraviti malu kuću ove veličine za jedan dan.

(Aplauz)

Ono što napravite je osnovni okvir za kuću na kom možete primenjivati sisteme: poput prozora obloga, izolacija i drugih radova, baziranih na tome šta je jeftino i dostupno. Naravno, kuća nikada nije završena. Mi gledamo u ovo, a kuća nije završen proizvod. Sa CNC mašinom, možete napraviti nove delove izvan plana kuće i čak da napravite susednu kuću. Možemo početi da gledamo začetak kompletno otvorenog pristupa modela urbanog razvoja koji stvara stanovništvo.

Trenutno smo napravili i nekoliko prototipova širom sveta i izvukli nekoliko zanimljivih lekija. Jedna od njih je da je to uvek neverovatno druželjubiva aktivnost. Ljudi se zbunjuju između građevinskih radova i zabave. Ali principi otvorenosti sažimaju se u prilično rutinskim, fizičkim detaljima – poput, nikada ne dizajnirajte deo koji se ne može podići. Ili kada dizajnirate deo, budite sigurni da ga ne možete staviti na pogrešno mesto ili ako to uradite, da to nema veze jer je simetrično. Princip koji nam verovatno najviše odgovara je princip projektovanja Linusa Torvaldsa, pionira slobodnog pristupa, a njegova ideja je bila: „Budite lenji kao pas.“ Ne izmišljajte stalno nove delove. Koristite ono što već funkcioniše i prilagodite to svojim potrebama. Nasuprot gotovo svemu čemu su vas učili u školama arhitekture, kopiranje je dobro.

Što je i logično jer u stvari ovaj pristup nije inovativan. To je način građenja objekata, kao ovo zajedničko podizanje štala, stotinama godina pre industrijske revolucije. Jedina razlika između tradicionalne narodne arhitekture i arhitekture otvorenog pristupa, može biti internet veza, ali to je mnogo, mnogo velika razlika. Delili smo sve kolekcije WikiHouse pod Creative Commons licencom i ono što počinje da se dešava je da grupe širom sveta počinju da ih uzimaju koriste, dorađuju i bave se njima i rezultati su iznenađujući. Postoji veoma kul grupa u Kristčurču na Novom Zelandu koja se bavi gradnjom kuća otpornih na zemljotres i zahvaljujući TED City nagradi sarađujemo sa fenomenalnom grupom u jednoj od favela u Rio de Žaneiru kako bismo smestili neku vrstu lokalne fabrike i mikro-univerzitet. Ovo su veoma mali počeci i više ljudi tokom poslednje nedelje je ostalo u kontaktu, a koji čak ni nisu na ovoj mapi. Nadam se da kada ga sledeći put pogledate, nećete moći da vidite mapu.

Svesni smo da je WikiHouse veoma mali odgovor, ali je mali odgovor na zaista veliko pitanje koje je globalno – trenutno, najbrže rastući gradovi nisu oni sa oblakoderima. To su samostalno pravljeni gradovi u jednom ili drugom obliku. Ako govorimo o gradovima 21. veka ovo su ljudi koji će ih napraviti. Znate, sviđalo vam se ili ne, dobrodošli u najveći svetski dizajnerski tim.

Ako budemo ozbiljno razmišljali o problemima kimatskih promena, urbanizacije i zdravlja naši postojeći modeli razvoja nisu dovoljni. Mislim da je Robert Nojrvirt rekao da ne postoji banka preduzeće, vlada ili nevladina organizacija koja će to moći da uradi ako budemo tretirali stanovnike samo kao potrošače. Kako bi samo bilo izvanredno, kada bi zajedno razvili rešenja ne samo za problem strukture na kom radimo, već probleme infrastukture, poput klimatizacije na solarnu energiju struje van mreže, kanalizacije van mreže – nisko-tarifna, otvorenih izvora, rešenja visokih performansi, koja svako može veoma lako da napravi i da ih implementira u zajednicu, gde bi ih svako imao i gde bi svima bili pristupačna. Neka vrsta Vikipedije za robu? A kad nešto postane zajedničko, uvek će i biti. Koliko bi to promenilo pravila? Mislim da je tehnologija na našoj strani.

Ukoliko je dobar dizajnerski projekat u 20. veku bila demokratizacija potrošnje kao što je Henri Ford, Levitaun, Koka kola, IKEA – smatram da je dobar dizajnerski projekat u 21. veku demokratizacija proizvodnje. A kad govorimo o arhitekturi u gradovima to je veoma značajno. Hvala vam. (Aplauz)

 

Izvor: Predavanje sa Ted konferencije. Video prezentacija je ovde.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: