Reinkarnacija kao zagonetka

Postoji li život posle smrti i reinkarnacija duša

 

Obično se misli da verovanje u reinkarnaciju potiče iz Indije, ali to nije tačno, u šta nas uveravaju stihovi Publija Ovidija Nazona, pesnika iz starog Rima (Metamorfoze, XV pevanje, 153 – 170), čiji stihovi glase:

„O ti pleme što predaš i
Plašiš se studene smrti (153)
Što te Stiksa strah
I mraka praznih imena (154)
„Proste su od smrti duše;
Iz jednog kad iziđu stana Svaki put prima ih novi dom,
I stanuju u njem.
Ja bjeh – sjećam se dobro u
Vrijeme
Trojankog rata, (160)
Euforb, Pantojev sin,
i meni u prsi sprijed,
Nekad se teško koplje zabolo
mlađeg Atrida.
Nedavno štit prepoznah,
Što nošah u ljevici nekad.
U Junoninu hramu u Abasovu u Argu
Sve se mijenja,
ništa ne umire.
Lutajuća duša(165)
Dolazi kud god i otkud god i
po volji bira
U tjelesima stan,
iz životinja u ljude ide
A u životinje iz nas,
nikad joj poginuti nije.
Kako se mekani vosak
u oblike mijenja nove,
Kakav je bio, takav ne ostaje,
nit lik je isti. (170)
Ali je isti u sebi,
po nauku mojem je tako,
Uvjek je duša ista,
Al različite oblike prima.“

„Da izbavi ljude od straha pred smrću, bila je glavna svrha Na-zonove pjesme, koji se u tome povodio za Epikurom. No dok je Epikur učio, da iza smrti nema ništa dalje, Pitagora uči, da se duša iza smrti seli u drugo tijelo i prolazi kroz različita tjelesa tako dugo, dok se ne očisti od svake ljage.“

Lajoš Zilahi u svom romanu „Kad duša zamire“ na jednom mestu kaže:

„Naprosto sam počeo verovati u seobu duša – možda sam se nekad u nekom drugom životu radio kraj mora, te sam se sada, nakon toliko lutanja, susreo sa svojim tajanstvenim bićem. Možda ruka sudbine ipak nije sasvim slepa, možda naše puteve vodi u predele negdašnjeg života.“

No, postoje i drugačija razmišljanja:

U tom smislu interesantni su i stihovi koje nam je ostavio Tit Lukrecije Kar u svom delu „O prirodi stvari“ (Prepev Anice Savić-Rebac, „Kultura“, Beograd, 1951. god.):

657-678

Ako je, dalje duša besmrtna,
I ulazi u telo po rođenju,
Zašto se niko setit ne može
Života prošlog i preživelog
Ni tragove zadržat davnih dela?
Jer ako duh sposobnost tolko menja
da gubi svaki spomen prošlih
stvari,
od smrti, smatram, to daleko nije.
Stog priznat moraš da je propala
i mrtva duša ranija,
a sadašnja je sada stvorena.

(822-841)
Ne znači dakle ništa smrt za nas,
nit nas se ona tiče imalo,
Jer duha priroda je smrtna,
zna se.
I ko što mi u doba minulo,
nikakav nismo osećali bol
kad nadirahu Puni odasvud
u borbu, kad je tle, potreseno
metežom rata, drhtalo užasom
pod visokim nebesima, i širom
sve živo zeblo u neizvesnosti
čijoj će vlasti pripasti na kopnu
i moru čovečanstvo – tako isto,
kad ne budemo, kad se razdvoje
telo i duša koji zajedno
jedinstvo naše tvore, ništa se
već neće moći desiti
jer nećemo postojati, i ništa
uzbudit osećaj
pa nek se zemlja morem smeša
i sa nebom more.

***

Polemišući sa stojičarima (a još više sa Ničeom), H.-L. Borges ovako formuliše njihovo učenje:

“Svet biva povremeno razoren plamenom koji ga je sazdao a zatim se ponovo rađa da bi proživeo istu povest. Ponovo se spajaju različite semene čestice, ponovo daju formu kamenu, drveću, ljudima – pa čak i vrlinama i danima, jer za Grke nema imenice bez suštine.

Ponovo svaki mač i heroj, ponovo svaka sitničarska besana noć.“

***

Poznato je da u katoličkoj crkvi postoje sveštenici koji praktikuju egzorcizam, odnosno isterivanje đavola iz „opsednute“ osobe. Polazi se od predpostavke da je đavo ušao u telo određene osobe, i vlada njenim ponašanjem.Ta osoba se smatra bolesnom ili bolje rečeno „opsednutom“, a zadatak sveštenika egzorciste je da molitvenim postupcima natera đavola da napusti telo opsednute osobe, nakon čega dolazi do izlečenja, odnosno osoba koja je bila opsednuta, postaje normalna.

Koliko se zna, egzorcizmom su se nekada bavili i jevrejski sveš-tenici, a danas se bave i razni vračevi i šamani u nekim afričkim plemenima. Postupak, odnosno ritual nije isti, ali je predpostavka da je zao duh ušao u čoveka, i da ga treba isterati u svim slučajevima jednaka.

Autor ovih redova temi egzorcizma nije pridavao nikakav značaj sve dok lično nije doživeo da mu se nakon smrti rođenog brata, kojeg je neizmerno voleo, nisu počela događati čudna osećanja. Pored velike žalosti za umrlim bratom, on je povremeno imao osećaj kao da se u njegovom telu nalazi duša pokojnog brata. Neke svoje kretnje, razmišljanja i govor osećao je kao da to čini njegov pokojni brat.

Sve što mu se dešavalo navelo ga je da o tome intenzivno razmišlja.

Postavio je sebi pitanje: Da li je moguća selidba duša? Da li je moguća transformacija duše?

I zaista, naišao je na primere osoba kod kojih se u toku života odigrala nekad veoma brza, a nekad polagana i spora transformacija ličnosti. Ima ljudi kojima su se u životu desile značajne promene karakternih osobina, a da oni sami ne znaju kako im se to desilo.

Na pitanje: – Šta se to desilo sa tobom? – najčešći odgovor je bio: – Ne znam. Pre sam bio onakav, a sada sam ovakav, i to je sve!

Postoji tvrdnja da se svaki čovek neprekidno menja. U jutro kada usta-nemo, mi više nismo ona ličnost koja je predhodne noći zaspala. Naše telo nije se promenilo. Mi ga osećamo kao i pre. Osećamo i bolove koje smo i ranije imali. Nosimo čak i svoje pamćenje kao neku biblioteku u kojoj su uskladištena sva naša ranija iskustva, pa čak i našu podsvest, ali naše „ja“ nije isto ono koje je bilo ranije, jer u svakom trenutku postoji samo sadašnje vreme, sadašnjost (prezent), a prošlost i budućnost su samo misaona fikcija. Ono što je prošlo, više ne postoji, a ono što treba da se dogodi takođe ne postoji, jer se nije ni desilo. Zato mi osećamo sebe i svoje ja samo u trenutku u kojem postojimo.

 

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“