Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Samoća i usamljenost

Život je samoća, ali ne i usamljenost

 

Samoća i usamljenostNastupi trenutak kad se ostane sam. Između četiri zida, okružen stvarima koje nemilo ćute, i slute još veću tišinu… Upali se televizor, radio, kompjuter, ali prisustvo samo tvoje nrušava i ono malo zvuka koji je veštački proizveden. Nekad to prija, izdvojiti se od svega i pobeći u svoj kutak mira i neuznemiravanja. Ali, ja govorim o onim trenucima kada ta samoća preraste u usamljenost.

Možda je niste nikada osetili. Prijatelji, porodica, posao nisu vam to dopustili. Želeli ste da se posvetite sebi, ali usamljenost niste osećali. Da li je to ona sreća koja naš zivot čini ispunjenim?

Neki, pak, sigurno, jesu. I pored svih ljudi koji čine njihov život, nisu u stanju da ne pomisle – to nije ono što mene čini kompletnim. Nešto nedostaje. Neko… I tada se javi onaj osećaj nemoći, straha, tuge. Panike. A nije sve do nas. Nekad nas život jednostavno neće. Oduzima ono što bi nas upotpunilo. Ili moramo da čekamo. Da budemo strpljivi… I da se nadamo.

Kažu – nada zadnja umire, pa čak i onda kad se suočimo sa problemima koji će od nas uzeti mnogo. I tad se nadamo – biće bolje. Čak i onda kada nas sudbina ošamari surovošću – i tad se nadamo – biće bolje. Čak i onda kad ostanemo potpuno sami, možda i zbog sopstvenih grešaka, i tad se nadamo – naučio sam lekciju, biće bolje…

Ipak, nada nije baš dovoljna, potrebna je i vera. Makar malo zrnce, inače bismo eksplodirali kao zvezda ugašena pre vremena. Kako god, najteže je biti – sam…

Kada sagledamo sebe iz aspekta čoveka, uviđamo našu razliku od svih drugih živih bića. Imamo sposobnost govora, misli, emocija. Komplikovani smo, ali to nam je donelo viši nivo razvoja. Ne možemo, stoga, da se zapitamo, u čemu je smisao našeg života? Da li ćemo ga naći? Da li ćemo ga mimoići? Da li uopšte i postoji? Ali, ako postojimo mi, postoji valjda i to nešto u čemu se ogleda misija naših delovanja, borbe, žrtvovanja. I kada o tome razmišljamo, uvek ćemo taj smisao okrenuti ka nekoj ili nekim osobama, jer jedino tako mi ćemo sebi potvrditi našu satisfakciju i afirmaciju, odnosno, prihvatanje i odobravanje naših vrednosti.

Civilizacija je dospela do ogromnih granica napretka. Ljudi su umnogome olakšali uslove svog opstanka i preživljavanja, ali, pošto postoji i druga strana medalje, nakupila se i velika količina ne-sreće u osobama. Generalno, ta količina negativne energije ne može a da ne proizvede neku promenu koju svi u sebi slute da će se desiti kad – tad, nešto kao – smak. Puno je persona po ulicama, u selima, koji su namrštenog lica, stisnutih usana, nezadovoljni jer su tu gde su, jer imaju to što imaju. Kratkotrajni trenuci sreće koja im se verovatno desi, ne može ni da se nasluti da je postojala u njima. Kreću se horde ljudi zatvorenih u sebe, daleko od svih, sami, poput mašina, kojih je oko nas sve više i bez kojih ne možemo da zamislimo svoj život. Lakše je poverovati se mašini, kroz već neku aktivnost i sebi napraviti oslobađajući filter, nego sesti i otvoreno pričati sa nekim čovekom, koga volimo, znamo, ili ne znamo.

No, nas ne zanimaju svi ti ljudi. U tom mravinjaku koji vrvi životom, tražimo samo jedan razlog za naš život. Tražimo samo jednu osobu kraj koje ćemo se osećati ne-usamljeno, kraj koje ćemo moći da se opustimo, sa kojim ćemo moći da ispunjavamo svoje želje, sa kojom ćemo moći da planiramo, sa kojom ćemo ostati i kad nas svi drugi napuste, sa kojom ćemo moći i da ćutimo, a da nas ne zagluši tišina i napravi lom u duši. Ta tišina biće isceljiteljska, jer nismo sami, nekoga volimo, neko nas voli, a ipak ćutimo, zatvoreni na trenutak u sebe, gde se neprestano talože i preraspoređuju utisci koje nosi svakodnevnica.

Da li ćemo uspeti naći tu osobu? Možda je odgovor u nadi i u veri. Možda se iz njih crpi snaga da preživimo ovaj dan, i da sačekamo sledeći. Ne prepuštati se očaju, ma koliko to bilo teško. Shvatiti da je to kratkotrajno, jer svaki se trud nagrađuje. Shvatiti da vreme prolazi brzo, a ipak je sporo za neke stvari. Shvatiti da je sve moguće, da čuda postoje, sve dotle dok imamo volje da izdržimo. Dok i pored svog jada nakupljenog u nama ipak znamo da nas čeka svetlo na kraju tunela. Da se borimo za sebe, čak i kad smo sami, zatvoreni u četiri zida, sputani patnjom da izađemo negde, da se krećemo, da smo u pokretu, da smo otvoreni za nove stvari. Ponekad je možda potrebno uraditi nešto za šta smo mislili da nismo sposobni, spretni, što nikada ne bismo uradili. I onda će se desiti preokret.

Budite sami, prihvatite da ste usamljeni, tužni, slabi, dopustite sebi i da pustite suzu od koje će nešto biti lakše, a onda se suočite s tim i prepoznajte jačinu iznutra, jer za vas je tu sledeći dan, i još jedan, i još jedan,… nešto se mora desiti, nešto se mora promeniti, kad? – to je jedino pitanje bez odgovora, ali ako usmerimo naše misli u tom smeru, onda ćemo i prizvati promenu, a svaka je promena dobrodošla, jer ima svoje razloge zašto se dešava. Nije bez smisla još davno rečeno – nakon svake kiše, ugreje sunce. Ono je stalno tu, samo malo skriveno, čeka svoj trenutak, baš kao i sreća koja se javi kad joj se najmanje nadamo, a u stanju je da otopi sav nakupljeni led u nama. Bitno je da je prepoznamo i pustimo da nam unese svetlost tamo odakle je izvor našeg postojanja – u srce.

 

Marijana Kovačević

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: