Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Sukob civilizacija – okupljanje civilizacija i bratske zemlje

 

Sukob civilizacija – okupljanje civilizacija i bratske zemlje

Kako se jedna civilizacija i bratske zemlje unutar nje okupljaju medjusobno, šta ih rukovodi

 

 

5. Okupljanje civilizacija: sindrom bratske zemlje

Sukob civilizacija - okupljanje civilizacija i bratske zemlje Pakistanci spaljuju NATO i Američku zastavuGrupe ili države koje pripadaju jednoj civilizaciji, a koje su se uplele u rat sa ljudima iz neke druge civilizacije, prirodno pokušavaju dobiti podršku drugih članova svoje civilizacije. Kako svet nakon Hladnog rata evoluira, civilizacijsko zajedništvo, kako je H. D. S. Greenway nazvao sindrom “bratske zemlje”, zamenjuje promišljanja političke ideologije i tradicionalne ravnoteže snaga kao osnova saradnje i udruživanja. Ovo je, u postupnoj pojavi, moguće opaziti u post hladnoratovskim sukobima u Persijskom zalivu, na Kavkazu i u Bosni. Nijedan od navedenih sukoba nije bio potpuni rat između civilizacija, ali je svaki uključivao elemente okupljanja civilizacija, za šta se činilo kako postaje sve važnije kako se sukob nastavlja i što može pružiti obećanje budućnosti.

Prvo, u Zalivskom ratu jedna arapska država napala je drugu, a zatim je ratovala protiv saveza arapskih, zapadnih i drugih država. Iako je samo nekoliko muslimanskih vlada otvoreno podržavalo Sadama Huseina, mnoge arapske elite privatno su navijale za njega, a osim toga bio je jako omiljen među velikim delovima arapske javnosti. Islamski fundamentalistički pokreti do jednoga su podržavali Irak, pre nego li od Zapada poduprte vlade Kuvajta i Saudijske Arabije. Jasno odbacujući arapski nacionalizam, Sadam Husein je izričito pozvao na pomoć u ime islama. On i oni koji su ga podržavali pokušali su definisati rat kao rat između civilizacija. “Ovo nije rat protiv Iraka”, snimio je Safar Al-Hawali, dekan islamskih studija na Univerzitetu Al-Qura u Meki, na vrpcu koja je naširoko kružila. “Ovo je Zapad protiv islama”. Ignorišući suparništvo između Irana i Iraka, glavni iranski verski vođa, Ajatolah Ali Khamnenei, pozvao je na sveti rat protiv Zapada: “Borba protiv američke agresije, pohlepe, ciljeva i politike smatraće se džihadom, a bilo ko ubijen na tom putu je mučenik”. “Ovo je rat”, ustvrdio je jordanski kralj Husein, “protiv svih Arapa i svih muslimana, a ne samo protiv Iraka”.

Okupljanje značajnih delova arapskih elita i javnosti iza Sadama Huseina prisililo je one arapske vlade koje su bile u anti-iračkoj koaliciji da primire svoje delovanje i ublaže javne izjave. Arapske vlade suprostavile su se ili udaljile od sledećih pokušaja Zapada u primeni pritiska na Irak, uključujući nametanje zone zabrane letenja u leto 1992. i bombardovanje u januaru 1993. Zapadno-sovjetsko-tursko-arapska anti-iračka koalicija iz 1990. je do 1993. postala gotovo isključivo koalicija Zapada i Kuvajta protiv Iraka.

Muslimani su zapadna delovanja protiv Iraka upoređivali sa neuspehom zapada u zaštiti bosanskih muslimana od Srba i nametanju sankcija Izraelu zbog kršenja rezolucija UN-a. Zapad je, navodili su, koristio dvostruka merila. Međutim, svet civilizacija u sukobu neizbežno je i svet dvostrukih merila: ljudi jedno merilo primenjuju na njima bratske zemlje, a na druge primenjuju drugačije merilo.

Drugo, sindrom bratske zemlje pojavio se i u sukobima na području bivšeg Sovjetskog Saveza. Jermenski vojni uspesi 1992. i 1993. podstakli su Tursku na veću podršku svojoj religijskoj, etničkoj i verskoj braći u Azerbejdžanu. “Mi smo turski narod i imamo ista osećanja kao i Azerbejdžanci”, rekao je 1992. jedan turski zvaničnik. “Mi smo pod pritiskom. Naše novine pune su fotografija zverstava i pitanja jesmo li još uvek odlučni naganjati politiku neutralnosti. Možda bismo Jermeniji trebali dati do znanja kako joj je u susedstvu velika Turska”. Predsednik Turgut Ozal se složio, primetivši kako bi Turska trebala barem “malo prestrašiti Jermene”. Turska će, ponovo je 1993. pripretio Ozal, “pokazati zube”. Mlaznjaci turskog Vojnog vazduhoplovstva izvodili su izviđačke letove duž jermenske granice; Turska je zaustavila pošiljke hrane i vazdušne letove prema Jermeniji; takođe je zajedno sa Iranom objavila kako neće prihvatiti cepanje Azerbejdžana. U svojim zadnjim godinama postojanja, sovjetska vlada podržavala je Azerbejdžan zbog toga što je imao vladu u kojoj su dominirali bivši komunisti. Međutim, padom Sovjetskog Saveza politička razmatranja ustuknula su pred religijskim razmatranjima. Ruske jedinice borile su se na strani Jermena, a Azerbejdžan je optužio “rusku vladu za zaokret od 180 stepeni”, prema podršci hrišćanskoj Jermeniji.

Treće, imajući na umu sukobe u bivšoj Jugoslaviji, zapadna javnost očitovala je prema bosanskim muslimanima saosećanje i podršku, u užasima koje su pretrpeli od ruke bosanskih Srba. Međutim, srazmerno malo zabrinutosti je izraženo prema hrvatskim napadima na muslimane i sudelovanju u cepanju Bosne i Hercegovine. U ranom stadijumu jugoslovenskog raspada, Nemačka je, u neobičnoj demonstraciji diplomatske poduzetnosti i snage, potakla drugih 11 članova Evropske zajednice na sleđenje primera u priznanju Hrvatske i Slovenije. Kao posledicu odlučnosti pape u pružanju snažne podrške dvema katoličkim zemljama, Vatikan ih je priznao čak i pre Zajednice. Sjedinjene Države su sledile Evropu. Tako su se vodeći igrači zapadne civilizacije svrstali iza svojih sureligijaca. Dosledno tome izvešteno je kako je Hrvatska primila značajne količine oružja od srednjoevropskih i drugih zapadnih zemalja. S druge strane, vlada Borisa Jeljcina pokušala je ići srednjim putem koji bi vodio računa o pravoslavnim Srbima, ali Rusiju ne bi udaljio od Zapada. Međutim, ruske konzervativne i nacionalističke skupine, uključujući mnoge zakonodavce, napale su vladu zbog toga što nije otvorenija prema podršci Srbima. Do rane 1993. nekoliko stotina Rusa služilo je u srpskim snagama, a kružili su i izveštaji o isporukama ruskog oružja Srbiji.

S druge strane, islamske vlade i skupine kudile su Zapad zbog nepomaganja Bošnjacima. Iranske vođe zatražile su od muslimana iz svih zemalja da Bosni pruže pomoć; kršeći embargo na oružje UN-a. Iran je Bošnjake opskrbio ljudstvom i oružjem; od Irana podržane libanske skupine poslale su gerilce da uvežbavaju i organizuju bošnjačke snage. U 1993. je izvešteno kako se u Bosni bori gotovo 4000 muslimana iz više od dvadeset islamskih zemalja. Vlade Saudijske Arabije i drugih zemalja su se našle pod sve većim pritiskom fundamentalističih skupina iz svojih vlastitih društava, koje su tražile veću podršku Bošnjacima. Do kraja 1992. izvešteno je kako je Saudijska Arabija Bošnjacima dostavila znatna sredstva za oružje i druge potrepštine, što je značajno povećalo njihove vojne sposobnosti naspram Srba.

U 1930-ima španski građanski rat izazvao je intervenciju zemalja koje su politički bile fašističke, komunističke i demokratske. U 1990. jugoslovenski sukob izazvao je intervenciju zemalja koje su muslimanske, pravoslavne i zapadno-hrišćanske. Ova paralela nije prošla neprimećeno. “Rat u Bosni i Hercegovini s osećajne strane postao je jednak borbi protiv fašizma u Španskom građanskom ratu”, primetio je jedan saudijski urednik. “One koji su poginuli smatraju se mučenicima koji su pokušali spasiti svoju braću muslimane”.

Sukobi i nasilje će se isto tako pojaviti između država i grupa unutar iste civilizacije. Međutim, verovatno je da će takvi sukobi biti manjeg intenziteta i manje verovatnosti širenja nego sukobi između civilizacija. Zajedničko članstvo u civilizaciji smanjuje verovatnost nasilja u situacijama u kojima bi se ono inače pojavilo. U 1991. i 1992. mnogi su bili uzbunjeni mogućnošću nasilnog sukoba oko teritorija između Rusije i Ukrajine, posebno oko Krima, crnomorske flote, nuklearnog oružja i raznih ekonomskih pitanja. Međutim, ako je civilizacija ono što je bitno, verovatnost sukoba između Ukrajinaca i Rusa trebala bi biti niska. Radi se o dva slovenska, ponajpre pravoslavna naroda, koji su stolećima održavali bliske odnose. Uprkos svim razlozima za sukob, već su 1993. vođe ovih dvaju zemalja uspešno pregovarale i deaktivirale probleme između dve zemlje. Dok je drugde u bivšem Sovjetskom Savezu bilo ozbiljnih borbi između muslimana i hrišćana, a i mnogo napetosti i nešto sukoba između zapadnih i pravoslavnih hrišćana u baltičkim državama, između Rusa i Ukrajinaca nasilja uopšte nije bilo.

Okupljanje civilizacija do danas je bilo ograničeno, ali u porastu i jasno je kako ima potencijal mnogo daljeg širenja. Kako su se sukobi u Persijskom zalivu, na Kavkazu i u Bosni nastavili, položaji naroda i pukotina među njima sve više su bili duž civilizacijskih crta. Političari populisti, religijske vođe i mediji našli su u tome snažan način podsticanja masovne podrške i pritiska na neodlučne vlade. U nadolazećim godinama, lokalni sukobi sa najvećom verovatnošću prerastanja u velike ratove biće oni u Bosni i na Kavkazu, duž rasednih granica između civilizacija. Sledeći svetski rat, ako će ga biti, biće rat između civilizacija.

 

U nastavku sledi: Zapad protiv svih

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar