Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Stvarno, u čemu je suština života?

Pitanje cele istorije i smisla ljudskog roda je u čemu je suština života

 

 

U čemu je suština života?

U čemu je suština životaParadoksalno je, ali je velika istina da čovek ne živi zbog sebe, već radi svojih bližnjih; oca, majke, dece i drugih članova porodice, i zbog drugova i prijatelja.

Kada jednom ode na večna lovišta, on ničeg nije svestan, ali bol ostaje onima koji su ga voleli i za koje je nešto značio.

Zato samoubice nisu nipošto hrabri i odlučni ljudi (razume se, ako to učine u normalnim okolnostima), već pre svega prema drugima bezosećajne i okrutne osobe, koje nisu vredne sažaljenja, već zaslužuju da budu prezrene.

S druge strane oni koji su sigurni da nisu voljeni, a pored toga su stari i bolesni, i teško pate u životu, nemaju razloga da se boje prirodne smrti, koja nije samo nešto neizbežno, što čeka svako živo biće, već i oslobođenje od muka i kraj svih patnji, posle čega dolazi beskrajno blaženstvo u vidu večnog mira, u kome nema ni patnje, ni bola, ni mržnje, ni zavisti, ni ponižavanja.

Na kraju dakle svi idu u raj, i oni koji su u životu bili zli, i oni čiji je život bio ispunjen dobrotom i plemenitošću, i to je, možda, najveća nepravda na ovome svetu.

* * *

Pojedinci (muškarci i žene) rađanjem daju svojoj deci samo telo, dok „duša“ dolazi od nekud sa strane.

Ono što sačinjava određenu ličnost, njeno „ja“, određuje ono što je u toku života „zapisano“ u mozgu, u svesti i u podsvesti.

Ako bi postojala mogućnost da sve ono što je u jednom mozgu zapisano „prepiše“ na jedan CE DE (CD), mi bi mogli da imamo „konzerviranu“ ličnost i nakon njene fizičke smrti.

Uzmimo dalje, da postoji mogućnost da sadržaj pomenute „konzerve“ možemo preneti u mozak nekog drugog čoveka, kojemu je predhodno „ispražnjen“ mozak (izbrisano sve što je u svesti i potsvesti bilo zapisano), mi bi pred sobom imali ponovo onog čoveka koji je već umro, i čije se telo, možda, već odavno raspalo. ( Ovo vredi samo ako zanemarimo predpostavku da se se mozak svakog čoveka formira na poseban način ostvarivanjem specifičnih veza između pojedinih delova mozga, a u tom pogledu mogući broj kombinacija je neizmeran)

Šta sledi iz napred rečenog?“

Naše dete koje smo rodili i odgajili, imaće u sebi onoliko naše ličnosti, određenije, našeg „ja“, koliko smo mu u toku našeg života preneli. Ako smo u toku života sa našim detetom imali dobru komunikaciju, ako smo sa njim dovoljno razgovarali, i ako smo u što je moguće većoj meri kroz razgovor preneli svoja iskustva, doživljaje, znanja i stavove prema određenim problemima i situacijama, naše dete će u svome „ja“ nositi više naše ličnosti, i naša ličnost će u većoj meri da produži svoje postojanje i nakon naše fizičke smrti. Da bi to ostvarili, mi moramo sa svojim detetom razgovarati o svemu već od malih nogu, i naučiti ga da sa nama komunicira.

U većini porodica, na žalost, verbalna komunikacija između roditelja i dece svodi se samo na najvažnije svakodnevne potrebe: hranu, odeću, novac, bolest i slično, dok se vrlo malo ili skoro nikako ne razmenjuju misli o osećanjima, predhodnim životnim iskustvima, i uopšte o svemu onome, što se ne odnosi na svakodnevne životne potrebe.

Zato se često dešava, da tek kad nam neko blizak umre, i njegova životna knjiga bude zauvek zatvorena, shvatimo da o mnogo toga nikad nismo razgovarali, i da je ta osoba puno toga što je znala i umela, za uvek odnela sa sobom u grob.

U tom smislu dobar savet je da treba razgovarati sa svojim bližim srodnicima, naročito onim starijim, o njihovom životu, doživljajima i životnim iskustvima, emocijama i o vremenu, i događajima koji su se zbivali u toku njihovog postojanja.

* * *

Važno je znati uspostaviti pravilan odnos sa drugim osobama. U razgovoru se ne treba ponižavati ali ni praviti suviše važan. Ne treba nametati svoju volju drugima, i treba uvek biti strpljiv i do kraja saslušati sagovornika, čak i ako se sa njegovim mišljenjem ne slažemo. Kada dajemo savete ne treba biti suviše uporan i nametljiv, a kada sa nekim pričamo, moramo se ograničiti i pružiti priliku sagovorniku da i on dođe do reči i iskaže svoje mišljenje.

U razgovoru treba izbegavati tužne i neprijatne teme i sve ono što čoveku može pokvariti raspoloženje. Nastojmo da kažemo nešto što će zračiti optimizmom i doneti radost. I u najtežim situacijama moramo se potruditi da ljude svojim govorom ohrabrimo, i damo nadu da će sve biti bolje nego što se očekuje.

Ako tako postupamo, nikada nećemo biti sami, niti će nas ljudi izbegavati, i uvek ćemo biti rado primljeni u svako društvo.

Istovremeno treba biti i oprezan i čuvati se lažnih obećanja. Nikome ne smemo preterano verovati, naročito onima koji previše obećavaju. Ne treba primati čast ni darove koje nismo zaslužili, jer nas to može kasnije jako mnogo koštati.

Treba se čuvati „glumaca“ i prevejanih lažova koji mnogo obećavaju a ništa ne ispunjavaju.

Nikome ne treba davati novac ni vredne stvari na pozajmicu. Setite se izreke: „Ako želiš izgubiti prijatelja, pozajmi mu novac!“

Zato pozajmite samo onoliko koliko možete prežaliti, ako vam se ne vrati. I kada nešto prodajete, ne dajte ništa na veresiju, i na poček, bez punovažne pismene garancije.

Kada sa nekim razgovarate, dobro pazite šta ćete kazati. Ako se radi o poverljivoj informaciji, nikada nemojte kazati od koga ste nešto saznali. I na kraju, pravilo svih pravila: Ono što ste kazali jednoj osobi, isto je kao da ste to kazali celom svetu, jer nema čoveka, a posebno žene koja je u stanju da tajnu sačuva i nikom ne kaže.

Svi navedeni saveti nemaju, nikakve veze sa reinkarnacijom, ali, ako ih se budete držali, imaćete sigurno manje problema u životu i manje ćete se nepotrebno nervirati, što će biti korisno za vaše zdravlje i pružiti priliku da duže poživite na ovome svetu.

U vezi razgovora i međuljudske komunikacije, interesantan je sledeći citat iz priče „Magla i mesečina“ od poznatog pisca Meše Selimovića:

„Imao je rijedak i dragocjen dar da ljude potčini riječima. Njegova priča je tekla mirno, povezano, sve je izlazilo jedno iz drugoga, kao da je odmotavao klupko konca, ali on se samo krio iza svoje priče, ništa nije naročito naglašavao, nije se smijao, nije se nametao, puštao je svoj tihi glas da tka i žubori između njega i njih, pojačavajući utisak kratkim jedva primjetnim stankama…“

Dodajmo ovome i sledeći odlomak iz priče „Trup“ Ive Andrića (Sabrana dela, knjiga sa naslovom „Žeđ“, Beograd, 1991., str. 93):

…..fra Petar je još uvek mogao da priča dugo i lepo, samo kad bi našao slušače koji su mu po volji. Nikad se ne bi moglo potpuno kazati u čemu je upravo bila lepota njegovog pričanja. U svemu što je govorio bilo je nečeg nasmejanog i mudrog u isto vreme. Ali, pored toga, oko svake njegove reči lebdeo je još naročit prizvuk, kao neki zvučni oreol, kakvog u govoru drugih ljudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kada je izgovorena reč ugasla. Zbog toga je svaka njegova reč kazivala više nego što ona u običnom govoru znači. ……..“

I u romanu „Gospođica“ Ivo Andrić daje opis ponašanja i govora jednog izuzetnog čoveka ovim rečima:

„Tiho ide, sporo se kreće, malo govori, ničim ne odaje šta misli (ni napor od mišljenja ne vidi mu se na licu), samo gleda čoveka pravo i, kao svi Hadži-Vasići, lako i jedva primetno trepće očima, i to tako milo i veselo da svaki sabesednik ima osećanje da je to znak naročite naklonosti i poverenja prema njemu lično.“

 

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: